Анализа најновије битке за оснивање Националне развојне банке

Спасити земљу у којој развоја нема

Врела јавна расправа око развојне банке разголитила је суштински деценијски сукоб стручног и политичког мњења. • Јединствен надзор свих инвестиционих подухвата смањио би чудовишну корупцију у Србији. • Развојна банка не сме бити амнестија за досадашње рђаве пласмане установа које се баве кредитирањем привреде. • Највећи ризик је режимски коалициони принцип одлучивања.

Сва привредна будућност Србије би се данас могла симболички сажети у најврелију тему ове године — у израз „развојна банка“. А зашто нам је таква банка потребна? Зато што у Србији развоја више нема.

Сетимо се: успешне развојне банке постоје у нормалним земљама и баве се подстицањем развоја и конкурентности привреде. Одобравањем кредита, заштитом извоза од политичких и комерцијалних ризика, издавањем гаранција и пословним саветовањем. Ту је и извоз — односно, кредитирање добављача, купаца и припремом извоза. Битна им је улога и кредитирање инфраструктуре, малих и средњих предузећа, предузетника–почетника, али и улагање у проналазаштво.

Ниједну од ових ствари Србија данас нема заиста решену.

Крајем маја ове године, штампа је објавила десет пропалих циљева Владе Србије. То су: привлачење улагања, смањење јавне потрошње, већа улагања у пољопривреду, реформа јавних предузећа, ефикасније управљање инфраструктурним пројектима, прихватљиве цене, оснивање развојне банке, мере за повећање извоза, раст запослености и системска подршка малим и средњим предузећима.

Неуспех ових циљева је узрок заустављеног развоја, опоравка и модернизације српске привреде. Стално погоршање важних економских показатеља као што су запосленост, спољна задуженост, спољнотрговински и буџетски дефицит, резултат је неоколонијалног економског програма натуреног Србији, заснованог на Вашингтонском договору. Овај програм се остварује само у корист светске олигархије и крупног капитала. Њиме се простор постсоцијалистичких земаља третира пре свега као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

У исто време, требало је лишити транзиционе земље власништва њиховог богатства и довести их у такву дужничку зависност да буду беспоговорни послушници моћних и богатих.

Приватизацији без развоја Србије битно је допринео „Закон о приватизацији“ из 2001. који је пре свега ишао на руку крупном страном капиталу, затим капиталу стеченом криминалом, па затим тадашњем режиму и, тек на крају, домаћим тајкунима. Ови последњи су највише оцрњени како би се замаглиле прве три категорије — запажа Бранко Павловић, својевремени директор Агенције за приватизацију (април–јул 2004).
Напросто приватизација није смишљена да би се друштво развијало, већ да се изврши пљачка на штету грађана и будућих поколења.

У зло доба, режим је најзад закључио да више није применљив модел привређивања који се заснивао на распродаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи те осиромашењу грађана. Да смо далеко од развоја, тј. да се привреде и даље урушава показују суве чињенице. Сâм режим је набројао петнаест опустошених градова; Ниш, Лозница, Лесковац...

После уништења највећих, извозно оријентисаних предузећа, индустријска производња 2010 године износи 46,7% индустријске производње 1990. године.

Када је дотеран народ до дувара, режим је усвојио „Посткризни модел економског раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године“ у којем се први пут помиње и предлог о формирању Националне развојне банке.

Зашто Србија нема развојну банку?

Србија је имала четири банке које су се бавиле развојем: „Инвестбанку“, „Југобанку“, „Беобанку“ и „Београдску банку“. Оне су покривале 90% послова привреде и исто толико послова штедње становништва у Србији. Чиниле су основ за привредни развој земље и извозну економску политику.

Посебно се истицала „Београдска банка“, по начину повезивања пословних банака са међународним финансијским установама на остварењу улагачких подухвата.

Кључна мерила за избор инвестиционих пројеката била су тржишно заснована. Првенство су имали подухвати и предузећа која су својим извозом могла да отплаћују инострани зајам и покрију своје увозне потребе.

Преваранти транзиције са својим кризним штабовима, упали су у Народну банку Србије и поменуте четири банке. За годину дана завршена је операција „Дугим цевима и чекићем на банке“.

Залагањем тадашњих највиших државних званичника, почетком 2002, Народна банка Југославије гувернера Млађана Динкића покренула је стечај над поменутим банкама. Отпуштено је 8.000 запослених.

Убијање српских банка направило је брисан простор и омогућило несметан улазак страних банака и лако преузимање комплетних послова. Тих дана нам је тадашњи министар финансија Божидар Ђелић нудио „визију“ српског банкарства са једном развојном банком, „Извозном банком“ која ће бити окренута успешним малим и средњим предузећима. Да се она брже развијају и отварају нова радна места. Обећано још нисмо добили.

Неколико немачких и аустријских банака, укључујући и на брзину основану (анти)Националну штедионицу, преузело је штедњу грађана од неколико стотина милиона евра. Преузета су и значајна девизна средства на основу замене немачке марке у евро, као и одговарајућа провизија, јер је склоњена конкуренција четири највеће домаће банке.

Циљ је остварен. Велика предузећа, ослобођена банкарских дугова, могла су се успешно и „буразерски“ приватизовати. Само је америчком купцу смедеревског „Сартида“ српска држава „опростила“ 1,3 милијарде долара које ће грађани Србије, ипак, морати да плате.

Борка Вучић, српски банкар светског угледа, заступала је идеју заустављања стечаја над ове четири банке, спајање њиховог капитала са здравим државним и мешовитим банкама и формирање две јаке домаће развојне банке. Једне окренуте подстицању извоза, а друге окренуте кредитирању пољопривреде.

Да је ова идеја била озбиљна и остварљива говори и податак да су укупна потраживања ове четири банке износила 6,72 милијарде евра, скоро четири пута више од дуга који су имале када су бачене у стечај. Да је ова дама била опасна за пљачкашке планове можда сугерише и трагичан крај Борке Вучић.

Невероватних седам и по година арчи се ова имовина, колико до сада траје стечај.
Пре пар година, на посланичко питање колико је потраживања наплаћено и где се новац држи, тадашњи министар финансија а садашњи премијер, Мирко Цветковић је одговорио: од сахране домаћих банака накупило се огромних 178 милијарди динара тј. око 2 милијарде евра.

Тај је новац држан углавном на рачунима у банкама „Рајфајзен“, „Хипо“, „Сосиете женерал“ и „ЕФГ“, дакле, банкама у којима нема државног капитала Србије. Зашто баш ту и под којим условима — требало би га упитати следећи пут и на другом месту.

Банкарски поредак је зеленашки и незаинтересован за интересе нације

Од 2001. године до данас привреда Србије је банкама исплатила 22 милијарде евра на име камата. Преостао је дуг од око 20 милијарди евра.

У производном сектору посао је изгубило 933.000 радника. Грађани и привреда постали су неплаћени статисти чији је задатак да обезбеде профит банкама и владајућој елити — поручују из Асоцијације за развој малих и средњих предузећа.

Каматне стопе на инвестиционе кредите привреди и на стамбене кредите становништву убедљиво су највише у Србији, у поређењу са земљама зоне евра. Каматне стопе на стамбене кредите на годишњем нивоу у Србији су 5,82%, док је на тржишту зоне евра та камата 3,26%. Грађани Србије при куповини стана морају да се задуже више него грађани у другим земљама повећаног ризика, као што су Хрватска или Грчка. Српски привредници за инвестиционе кредите плаћају камату од 7,89% годишње, док за исту позајмицу у зони евра плаћају 2,92%.

Међу 50 водећих банака у југоисточној Европи ниједна није из Србије. Највише банака са овог списка послује у Пољској, Словенији и Хрватској. Код нас су дошли копци–пилићари.

Тренутни капитал и имовина свих банака у Србији, према подацима Народне банке Србије, износе 24,76 милијарде евра. Цео банкарски сектор Србије од 34 банке је као две банке у Хрватској.

Иако се држава хвали да је на штедњу положено чак 7,5 милијарди евра, чињеница је да овај потенцијал банке не могу искористити за иоле озбиљније улагање. То је зато што се тзв. нова штедња највише полаже „по виђењу“ и с роком доспећа од две године, а озбиљна улагања трају много дуже. Банка не може пласирати новац на рок дужи од оног на који га је примила.

Од укупне штедње само је 2% у динарима. Штедња на кратак рок и у туђој валути суштински показују неповерење грађана према гаранцијама државе, банкама и економској будућности земље. У таквим условима већина воли да им је сопствени новац увек при руци.

Курс динара према осталим валутама остаје главни оријентир и динарским штедишама и потенцијалним инвеститорима. Већ целу деценију режим вешто пласира и агресивно натура заблуду како је кредитно монетарна политика најуспешнији и најсветлији део српске економске политике. Оно чиме се наши „реформатори“ од 2000. посебно поносе јесте стабилна (прецењена) вредност динара.

Доказивали су да може постојати јак новац у држави у којој је пословање замрло, а незапосленост достигла ненормалне размере. Новац је само слика или огледало домаће привреде — поручује нам Јован Б. Душанић. А управо прецењена вредност динара отвара врата скупом и разарајућем туђем шпекулативном капиталу.

Следећа велика заблуда која нам се натура јесте да ће инострана улагања развити домаћу привреду. Искуствена истраживања на великом броју земаља и у дугом периоду показују да што су веће стране инвестиције то је мањи економски раст земље–домаћина. Циљ страних инвеститора није развој туђе земље, већ што већи профит који се на најбржи начин извлачи у земљу порекла капитала.

Иако мала, Србија као и све друге земље има могућности да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу. Да задржи своја природна богатства, искористи и развије своје предности као што су географски положај и поднебље.

Национална развојна банка је једно од битних и незаменљивих оруђа за остварење истинског, одрживог, привредног и друштвеног развоја.

Када и какву ћемо развојну банку добити

Ако нам је досадашња логика прихватљива, лакше ћемо разумети и одоцнелу јавну и медијску расправу на тему оснивања националне развојне банке. Расправу од стратешког значаја за будућност и која заслужује пажљиву анализу јер је на видело напокон избио суштински сукоб између стручног и режимског мњења.

Овај сукоб се јасније почео показивати још током прошле године. Учесници округлог стола “Развојна банка — могућности и перспективе“, који је организовала Привредна комора Србије (мај 2010) закључили су да привредници вапе за јевтинијим и дугорочнијим кредитима од оних које нуде пословне (комерцијалне) банке и да је Србији нужно потребна развојна банка.

Разматрани су позитивни примери пословања развојних банака великих и малих, развијених и мање развијених националних привреда.

„Анализирајући захтеве привреде, Влада Србије је на високо место својих приоритета ставила разматрање потребе формирања развојне банке. У сарадњи са Немачком развојном банком (КfW) радимо на припреми студије изводљивости те идеје. Нереално је очекивати да се то догоди до краја ове године.“ — изјавио је Слободан Илић, државни секретар у Министарству финансија.

Истом приликом, Бошко Живковић, професор банкарства Економског факултета у Београду, оцењује да развојна банка треба да се усредсреди, пре свега, на финансирање великих инфраструктурних подухвата, који дају велике позитивне ефекте на целокупну привреду (путеви, пруге, хидроцентрале), а затим и на подршку развоју малих и средњих предузећа.

Нагласио је да национална развојна банка не би смела бити у сукобу са централном банком (НБС), нити сме да прима приватне депозите тј. вишкове новца од привреде и грађана како не би конкурисала комерцијалним банкама. Живковић сматра да би оснивачки капитал неопходан за формирање развојне банке требало да потекне из државног буџета, а да се касније укључе и други извори финансирања.

Након осмомесечног ћутања штампе, појављују се следеће изјаве професора Живковића, који је и председник Савета гувернера НБС и кључни човек задужен за проверу изводљивости оснивања развојне банке.

„Развојна банка да, али партијска не“ — категоричан је Живковић, врсни познавалац и стања српске привреде и српске политичке сцене. У Србији треба формирати развојну банку, али томе треба приступити врло опрезно и ригорозно, и чувати је од коалиционог политичког управљања које би је брзо разорило. Банка би била основана посебним законом који би јој ускратио могућност да угрожава стабилност националног финансијског система тј. тако да не изазива никакво трење, ни пометње у систему.

У првих неколико година капитал банке би био ограничен и ослоњен искључиво на капитал државе, док би остали извори финансирања били приступни фондови ЕУ, као и други капитал који у Србију стиже а који се, како је рекао, сада троши „неефикасно, немилице и неконтролисано“.

Као добре примере организовања националне развојне банке навео је Немачку, Финску и Канаду. У тим националним развојним банкама управљање је исто као и у комерцијалним банкама. Управљачка структура је интересно јединствена, уз искључење могућности политичких сукоба.

Говорећи о ризицима оснивања националне развојне банке, Живковић је указао да је један од главних сукобљавање банке са другим установама: са комерцијалним банкама око борбе за простор, централном банком у области контроле ризика, а са државом око сталног подношења рачуна и тражења додатног новца. Примери успешних развојних банка доказују да су ови сукоби решиви.

Већ који дан касније (30. 1. 2011), парадржавни лист Политика објављује темат са четири чланка на тему оснивања развојне банке. Овај темат заслужује пажљиву анализу, као јединствена прилика да се наслути не само шта стручњаци мисле, већ и шта би надаље могло да се дешава иза државних макроекономских кулиса.

„Нешто без чега се не може“ оглашава лист, разговарајући са Видосавом Џагић, потпредседницом Привредне коморе Србије. Она оправдано тврди да не може бити одрживог развоја Србије и пројектованог раста, по ма ком моделу, без јасних механизама финансијске подршке и управљања. Иако су циљеви из студије „Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011–2020“ врло амбициозни, њени аутори тврде да су оствариви ако се испуне одређени услови. Један од њих је оснивање Националне развојне банке.

Развојна банка би обезбедила професионалније и ефикасније управљање државним средствима од постојећег модела финансирања који се остварује преко више установа, агенција, фондова и министарстава.

Бежање од чистих рачуна

Госпођа Џагић сматра да главни разлог десетогодишњег политичког ћутања и оклевања режима јесте то што неки у елити не желе чисте рачуне. Надрифинансијске установе успешно избегавају контролу трошења новца којој су банке подвргнуте од стране Народне банке Србије. Начин постојећег финансирања више одговара режиму, посебно у предизборним кампањама, јер нема анализе оправданости и корисности утрошеног државног (народног) новца.

Да би била убедљивија и остала у тренду, Џагићева нам наглашава да се и у земљама ЕУ прво дефинишу кључне политике, утврде развојни приоритети, затим циљеви, показатељи којима се све то мери, а онда и механизми подршке остваривању тих циљева, укључујући и финансијску подршку.

Потпредседница ПКС сматра да би развојна банка требало да финансира инфраструктурне и друге развојне пројекте, за шта не постоји интерес приватних комерцијалних банака. Јер, по њиховим (зеленашким) мерилима, ови подухвати нису довољно профитабилни, а и дуго трају, што банкама спречава брзу зараду.

Развојна банка мора бити у државном власништву, а њен почетни капитал не би требао да буде мањи од милијарду евра. Он се може обезбедити из државног буџета. У њему би била већ постојећа буџетска средства за финансирање инфраструктурних пројеката, као и средства постојећих фондова и агенција, међународних финансијских институција, па онда и од ликвидације банака.

Став је ПКС да оснивање и пословање Националне развојне банке мора да се уреди посебним законом, који би обезбедио независност њене управе, посебно издвојеност кредитног одлучивања од страначких утицаја, као и посебну методологију оцене пројеката. На питање да ли би развојна банка кредитирала и извознике или би Србија требала да има посебну извозну банку, госпођа Џагић је одговорила да су могућа оба решења.

Следећи чланак овог индикативног темата, „Развојна банка — Неразвијена идеја“ износи додатне разлоге за оснивање развојне банке.

„Учешће страног капитала у нашем банкарском сектору износи око 90%. Практично, држава је без могућности да битније утиче на пословну политику банака, посебно када су у питању национални интереси. (...) Мере које предузима Влада у банкарству показују да режим још не исказује свој интерес о оснивању развојне банке.“ — опомиње др Милан Вујовић, члан Одбора за економске науке САНУ.

Он се залаже за ефикасније управљање јавним приходима, који се налазе у буџету Србије и одговарајућим фондовима. Подсећа и да се само за Национални инвестициони план (НИП) из буџета државе издваја се годишње преко милијарду евра, што представља 3,5% БДП. Иако се ради о огромном новцу пореских обвезника, грађани су веома мало упознати о њиховој намени, употреби и делотворности. Неспорно је само то да је стопа доприноса коришћења средстава НИП–а нижа од минималног цензуса од 10 одсто.

Противници развојне банке

Посебно је важна Вујовићева дијагноза где лежи ометање: „И даље су веома снажни отпори промени монополског одлучивања о коришћењу фондовских средстава на нивоу државе, а тиме и у градовима и општинама. Иза тога се крију интереси разних група, високих активиста парламентарних политичких партија и др.“

Да би се схватио постојећи хаос, треба рећи да чак четири министарства граде путеве. Њихова брзина и квалитет изградње доказује ону народну — много бабица, деца килава. Нема смисла ни набрајати бројне афере и пљачке повезане са овим.
„Одговорност је на носиоцима развојне политике да донесу конзистентну и ефикасну економску и развојну политику земље, која ће обезбедити бржи напредак друштва у целини.“ оправдано сматра Вујовић.

„Развојна банка: Другачија од комерцијалних“ је наслов трећег чланка темата којим се истичу нови битни моменти у корист оснивања развојне банке као финансијске установе чија је основна обавеза да обезбеђује дугорочне изворе финансирања за пројекте које приватни кредитори не финансирају.

Један од аутора Посткризног модела развоја, поменути др Бошко Живковић каже: „Неразвијене и земље у развоју морају да издвајају око пет одсто бруто домаћег производа за финансирање развоја инфраструктуре. Та потреба се намеће и Србији, па је неопходно да се тим значајним делом друштвеног богатства управља ефикасно, изван утицаја снажних приватних лобија. Ако се томе дода да се већ од прошле године све теже долази до зајмова на домаћем и иностраном кредитном тржишту, постаје јасно зашто је неопходно да Србија има националну или државну развојну банку“.

Подсећа и да модел развојне банке и њено деловање умногоме зависе од висине капитала којим банка располаже и од извора финансирања. У почетку, док је капитал оскудан, делатност банке би била ограничена на тачно одређене области, а са повећањем извора делатност би се могла ширити. Након прве фазе у којој би почетни капитал морала да уложи држава, у другој фази би могли да се обједине сви облици развојног финансирања из јавних извора, укључујући и Фонд за развој.

Трећа фаза би објединила и управљање изворима развојног финансирања из иностранства, као што су кредити националних развојних банака других земаља, донације... У четвртој фази развоја Националне развојне банке (НРБ) би дошло до заједничког финансирања са комерцијалним банкама из земље и иностранства и креирања механизама јавно–приватног партнерства у финансирању пројеката од јавног интереса.
Када достигне одговарајући рејтинг, био би могућ самостални наступ НРБ на домаће и међународно тржиште преко механизама емитовања висококвалитетних обвезница и сродних инструмената.

За разлику од саговорника Политике, у Министарству економије су мишљења да није потребно стварати развојну банку, када већ постоји Фонд за развој. Можда није чудо што тако мисле јер је то министарство под контролом странке Г17+, сада Уједињених региона Србије, чији је шеф имао штеточинску улогу у уништењу домаћих развојних банака. За поверовати је да су им средства Фонда заиста довољна.

„Опасност од политизације“ наслов је четвртог чланка из темата који је требао да разбуди јавност. У њему се наглашава неопходност професионалног управљања радом НРБ на здравим економским и финансијским принципима од стране Светске банке, из њене београдске канцеларије. Сваки пројекат мора бити изабран у поштеном конкурентском поступку, на проверљив начин и на основу ваљаности пословних планова.

Притисак фрустрираног јавног и стручног мњења почиње да утиче и на коалиционе трговине у режиму. Већ у марту је у истом листу уследила серија чланака са скоро истим насловом — „Оснива се развојна банка Србије“, понављајући стручне ставове и образложења професора Бошка Живковића. Препорука да се НРБ оснује посебним законом произилази из потребе да се у овај закон уграде посебне норме сигурности ове установе, као што су однос капитала и ризика, начин покрића губитка, обавеза извештавања.

Оно што је овог пута било ново, јесу речи озбиљних привредника као што је Драгољуб Вукадиновић, председник Управног одбора „Металца“, да мора бити радикалних потеза јер смо све потрошили, немамо шта да продамо, а не смемо ни да се задужујемо. Не може се продужити стање да се не ради ништа и одржава социјални мир. Вукадиновић подржава оснивање НРБ, под условом да новац иде за пројекте који могу да заживе.

Оснивање НРБ јавно подржава и економски саветник премијера Србије, проф. др. Јуриј Бајец, специјалиста за савремене привредне системе и механизме њиховог развоја, и успут тврди да је то могуће урадити до краја ове године.

Над Србијом ових дана лебди и Економски меморандум Светске банке са саветима који нису обавезујући али… Странци су израчунали да на сваких 100 евра донација, инвестиција, кредита, 40 евра буде опљачкано.

Управо овакав резултат држи српски режим у светском врху корупције.

Да ли је коцка бачена или испуштена?

Питање развојне банке, као једно од средишњих питања и макроекономије и политике, напокон је довело и до изјашњавања владе, после деценије вакуума. Премијер Мирко Цветковић је 16. марта најавио оснивање Развојне банке, преко које би држава требало да помогне извозном делу привреде, те малим и средњим предузећима. Велика предузећа нису поменута, ваљда зато што су уништена. Цветковићево обећање оснивања НРБ у септембру или октобру показала су се као нереална за ову годину.

Средином априла ове године проф. Живковић се поново јавно залаже за што скорије оснивање НРБ напомињући да ће даље чекање однети још 500.000 радних места. Али, без обзира на хитност оснивања банке, он ипак не препоручује почетак њеног рада пре именовања нове владе. Сматра да је коалициони принцип одлучивања крајње ризичан за банку, толико ризичан да је могућа велика хаварија на самом почетку.

Кључна идеја је да банка директно финансира само велике инфраструктурне пројекте. Основни посао би био да олакша и подстакне понуду кредита, на најширем фронту или на тачно одређеним секторским фронтовима, које би одобравале комерцијалне банке. НРБ би имала улогу система гарантовања или циљане кредитне линије. То је нешто сасвим супротно до онога што је радио Фонд за развој, који је директно пласирао новац из сопствених извора.

„Било би јако лоше ако би се сада формирање развојне банке третирало као амнестија за рђаве пласмане свих институција које се баве кредитирањем привреде“, рекао је Живковић Додао је и да Развојна банка Војводине не би била никаква сметња јер је то сада једна лоша комерцијална банка која нема ништа развојно осим једне речи у погрешно коришћеном имену.

Такозвана „експертска“ јавност је још увек необавештена и неопредељена, али се ствар око Развојне банке у Србији нагло згушњава, јер је ђаво однео шалу и у Србији и у свету.

Већ почетком јуна обелодањује се да је Влада потврдила споразум са Немачком развојном банком, која ће платити групи за израду модела НРБ 110.000 евра. У августу се понављају стари аргументи за оснивање и нагађа се које ће привредне гране имати првенство у развоју.

Министар рада и социјалне заштите најављује за крај октобра ове године први Нацрт закона о развојној банци. Симболично је да је пре тога био на седници која се бавила осиромашењем и израдом закона о штрајку.

Председник САД, Барак Обама, почетком септембра у Конгресу заступа идеју оснивања националне банке чији би циљ био подстицање великих инфраструктурних пројеката и укључивању приватног сектора у њихово остварење.

Са безбедне временске дистанце од три недеље у односу на Обаму, и премијер Србије изјављује да ће Развојна банка Србије бити направљена за два–три месеца, али да ће почети да ради тек у 2012. години. Дао је и некаква објашњења за такав временски распоред, али након овог прегледа убијања и васкрса најбитније установе дугорочног друштвено–економског развоја, наш читалац ваљда већ зна у којем грму лежи зец.