Исландски рибари у мрежи евроатлантских зеленаша (2)

 Као што смо показали, замка за Исланд је била добро и унапред осмишљена много раније, са планетарним циљевима, а 2008. је само почело њено финале. Ево и како:

Рејтинг агенције — а све су из САД — присилиле су исландске банке да врше диверсификацију портфеља, тј. да раде оно што до тада нису радиле. Њихов други захтев је да се посао шири у иностранство тј. на целу ЕУ и даље.

По замисли кредитора из САД, велики број обвезница које су издале исландске банке, постале су део „препакованих“ финансијских производа са највишим ААА рејтингом, па је потражња институционалних инвеститора за „исландским“ хартијама од вредности била веома велика.

Да одавно ништа није препуштено случају, види се из следећег. Већ почетком 2000. године, из централне банке Исланда је издвојена њена кључна функција: супервизија банкарског система. За извршење ове важне контролне функције основано је посебно регулаторно тело, FSA. Ту су запослени људи довољно нестручни како не би ометали „игру“.

Исландским банкстерима ишла је на руку и следећа чињеница. Према прописима финансијског система ЕУ, пословање страних испостава исландских банака било је под надлежношћу регулаторних тела земаља–домаћина. Због тога су земље–домаћини сносиле и потенцијалне трошкове система осигурања депозита. Ова чињеница објашњава и судски епилог између Исланда и штедиша из ЕУ (пре свега, из Велике Британије и Холандије) у корист Исланда.

Када је централна банка Исланда (ЦБИ) наговестила да ће се супротставити шпекулантима на поремећеном девизном тржишту, као одмазда, почетком 2006. дошло је до шпекулативног напада на исландску валуту. У наредних неколико месеци вредност исландске круне је укупно опала за 25%. Истовремено је дошло до пада вредности акција исландских банака. Главни покретачи шпекулација–напада били су страни „хеџ фондови“.

Лелујајући између модела циљане инфлације и политике курса домаће валуте, ЦБИ је полако али сигурно губила битку против крупног страног капитала и интересних коалиција око приватизованих домаћих банака. Правила „игре“ су захтевала да ни један од ова два циља не буде доследно испуњен.

Колико је банкарски систем Исланда метастазирао у односу на реалну привреду те земље, показују следећи подаци. Од 2003. до 2008. удео укупне банкарске активе у бруто друштвеном производу порастао је са 180% на преко 900%. Просечан раст кредитирања у раздобљу 2003–2007. године износио је 60% годишње. Домаћи кредити су расли по просечној годишњој стопи од 36%. Странцима је било усмерено 60% пласмана, 2/3 укупних пласмана и депозита било је деноминирано у страној валути, иако 40% корпоративног сектора није имало приходе у страној валути. Географска распрострањеност пословања била је једна од највећих у свету.

Почетком 2006. године рејтинг агенције су се „забринуле“ због малог учешћа стандардних извора пословања, тј. Депозита, па су банкама осмислиле програм за привлачење што већег броја страних штедиша. Како Исланд има свега 320.000 становника, а домаће штедише су у међувремену постали дужници, то се није могло рачунати на депозитну базу у домаћој привреди.

Путем „програма“ Интернет штедње, „Ice Save“, уз високе каматне стопе изваране су штедише у Великој Британији и Холандији, а уз помоћ „програма“ „Kaupthing edge“ понајвише штедише из Финске, Шведске и Велике Британије.

Банкарски систем Исланда потценио је кредитни ризик по свим могућим основама, а понајвише финансијски мехур везан за тржиште некретнина. Рочна и валутна неравнотежа система су постале хроничне. Докле год је постојао простор за додатно и скупо задуживање на међународном тржишту капитала, ове неравнотеже су краткорочно уклањане уз додатно повећање спољног дуга.

Нико није реаговао. Ни ЦБИ, ни рејтинг агенције ни ММФ.Неславни крај бајке о „исландском чуду“ био је неминован.

Неславни крај „Исландске бајке“

У марту 2008. године, после кризне епизоде са америчком инвестиционом банком Bear Stearns, исландска круна је додатно изгубила на вредности па су велике банке у кратком року покушале смањити своје билансе како би умањиле изложеност валутном ризику.

Британски медији почињу појачано да извештавају о проблемима у исландском финансијском систему и смишљено изазивају повлачење депозита британских грађана у филијалама и са интернетских рачуна исландских банака у Великој Британији.

Све већа распродаја исландске круне подстакла је ЦБИ да узме хитан зајам од шведске, норвешке и данске централне банке како би удвостручила девизне резерве потребне за стабилизацију течаја. Прибављена средства нису била ни приближно довољна за спречавање колапса.

Током септембра 2008. године ЦБИ проба да подизањем референтне каматне стопе на 15% обезбеди прилив капитала, али нових жртава није било. Због ослабљене круне расле су обавезе дужника прерачунате у исландске круне (кредити са валутном клаузулом), расла је ненаплативост кредита и било је све теже задржати стране изворе исландских банака. Повлачење депозита се наставило. Краткорочна средства су постала скоро недоступна. Банке су све теже финансирале своје доспеле обавезе.

Покров(итељ) исландског банкарског чуда, стара и некада угледна америчка инвестициона банка Lehman Brothers доноси одлуку о банкроту 15. септембра 2008. године. На међународном финансијском тржишту наступио је кредитни слом и потпуно замрзавање тржишта. Крахирало је и тржиште краткорочних међубанкарских зајмова.

Без могућности да се више задуже, исландске банке почињу продавати дуготрајну имовину у бесцење, како би отплатиле краткорочне обавезе у страној валути, које нису могле бити рефинансиране. До краја септембра 2008. дошло је и до краха исландског банкарског система.

У том тренутку укупан дуг исландских банака био је 11 пута већи од БДП–а, а спољни дуг је био 32 пута већи од службених резерви ЦБИ.

Распродаја банкарске имовине довела је и до наглог рушења Исландске берзе.

Данас знамо да је америчка банка плански послужила као клицоноша финансијске кризе у Европи. Такође, обелодањено је да је смишљено потопљена после обављеног задатка, тако што су се највећи договорили да на њу претоваре своје токсичне пласмане.

Одлазећи у тмину банкрота са сцене склонила је књиговодствене креације које су многе довеле у заблуду. Према истрази америчког судства, бивши извршни директор Ричард Фалд и британска ревизорска кућа „Ернст и Јанг“ могли би (али вероватније је да неће) да се суоче са оптужбама за несавесно пословање.

Ко је кога превеслао?

У случају презадужености Исланда постоји занимљива специфичност. Повраћај кредита које су добијале исландске банке био је осигуран акцијама банака које су се задуживале.

Ово показује да се није радило само о поверењу према рејтинг агенцијама и ревизорским кућама, које су се више пута појављивале као актери великих превара. Пре ће бити да су велики кредитори, повериоци, унапред рачунали да у догледно време уђу у посед презадужених банака.

То се, уз претходно симболично кошкање са Владом Исланда и догодило. Заједно са преузетим „старим“ банкама, а касније преузетим и „новим“ банкама Исланда, исландска привреда и становништво су остали чврсто заглављени у кљуса кредитне презадужености. Иста она привреда и људи који до пре неколико година нису знали за незапосленост и спољни дуг.

Ову ситуацију битно не мења ни чињеница да је извршено велико дужничко растерећење привреде и становника, али је оно ипак остало на нивоу од 110% вредности њихове имовине. Сасвим довољно да никада не изађу из дужничког ропства.

Занимљиво је подсетити се још једне епизоде из овог периода. Почетком августа 2008. ЦБИ је затражила зајам од ФЕД–а, ЕЦБ и Енглеске Банке али га није добила због одбијања да обештети стране штедише.

Исланд се тада обратио Русији за помоћ. Постојала је могућност добијања повољног кредита од 4 милијарде евра. Енглеска, немачка и шведска штампа је овај моменат пропратила насловима: „Руске милијарде за Исланд“, „Страх од распродаје Исланда“; „Исланд на коленима моли Русију за кредит“ и слично.

Исти су се присетили да је Исланд члан НАТО пакта, иако нема сопствену војску, да је важно стратешко острво, да је опасност од Русије пред вратима. „Ако не будемо пазили шта радимо, Исланд ће означити почетак уједињења и присвајања — овога пута не предузећа — већ читавих држава.“ (Лондонски Тајмс).

Русија је одустала из преговора о зајму, а на сцену је ступио финансијски жандарм (ММФ) и брзо рашчистио гужву. После потписивања стенд–бај аранжмана са ММФ 19. новембра 2008. поново су према Исланду кренули велики кредити западних земаља, али овога пута строго наменски, за санацију рачуна њихових депонената у исландским банкама. Дакле, држава Исланд је посредно преузела враћање штедних улога које су прокоцкале приватне банке.

Исход: дисфункционално друштво у постколонијалној ситуацији

Од 2011. привреда Исланда се опоравља по годишњој стопи раста од 2–3%. Макроекономски показатељи Исланда данас јесу солидни, али никада не показују појединачну људску патњу, нити како су распоређене користи од функционисања привредног система.

Исланђани више немају амбиција да буду светски финансијски центар, нити економско „чудо“ неолибералне доктрине. Све више се враћају тамо одакле су и кренули: рибарству. Дугове ће враћати електричном енергијом. Нису расположени за улазак у ЕУ. Трећина машта да напусти острво.

Себе описују као „дисфункционално друштво у постколонијалној ситуацији“. Многи од њих полажу наду у глобално отопљавање и руске ледоломце, како би постали привлачна дестинација на Атлантику.

Што би Срби рекли: „Бог, па Руси“.

(наставак следи)

Извори и литература: У чланку су коришћени званични подаци Централне банке Исланда, Привредне коморе Исланда, ММФ–а и ОЕЦД–а, чланци из периодике, као и студија „Узроци кризе на Исланду 2008. и реакција економске политике“ Милана Дескар–Шкрбића и Велимира Шоње („Архиваналитика“).

Исландски рибари у мрежи евроатлантских зеленаша (1)

 Прича о Исланђанима који су два пута одбили да учествују у санирању пропалих банака актуелна је у ситуацији када се расправља о принципима будуће Европске банкарске уније. Према плановима за оснивање уније, предвиђа се механизам за спас посрнулих банака, у оквиру којег ће акционари, повериоци и, уколико буде потребно, штедише сa великим улозима сносити трошкове спашавања (тзв. реструктуирања) банака. Зато је разумевање „Случаја Исланд“ од важности за општу будућност.

Иако је идеологија о „неприкосновености приватне својине“ још званично на снази, њено практично, отворено и успешно кршење је недавно спроведено у случају спашавања банака на Кипру. Добар део терета спашавања поднели су власници штедних улога простом конфискацијом (путем измишљеног пореза) дела њихове финансије имовине.

Премијер Финске, једине државе чланице еврозоне која је успела да задржи врхунски кредитни рејтинг, заложио се крајем марта, у свом говору о Европи у Хелсинкију, за то да грађани еврозоне више не смеју спашавати банке. Овакав став премијера је логичан јер је утврђено да се најмање половина финских пореских обвезника противи идеји да учествују у спашавању банака других земаља, чак ако то подразумева и, све чешће најављиван, распад еврозоне.

Колико је искуство Исланда као мале и државе са пуно посебности допринело оваквом начину мишљења?

„Случај Исланд“

Претпостављамо да је Исланд изабран као мета финансијског слома јер је све до 1989. године тежио скандинавском моделу тзв. социјалне државе, са високим уделом јавног сектора и јавне потрошње у бруто друштвеном производу (БДП). Пореска оптерећења су била висока. Још од Велике Депресије нестало је поверење према тзв. „слободном тржишту“. Велики број производних и извозних предузећа, као и већина банкарског система, налазио се у државном власништву.

Од 1931. године на Исланду су уведене контроле кретања капитала. Исландска круна није била размењивана ван Исланда 70 година. Каматне стопе су одређиване од стране три највеће банке у државном власништву. На овај начин Исланд се бранио од шпекулативних напада и пљачке националног богатства.

Међубанкарско тржиште новца је успостављено 1980. године, а тржиште капитала 1985. Западним посматрачима Исланд је више личио на источноевропску земљу у транзицији, него на високоразвијену земљу Запада. Као такав, пружао је „врло лош пример“ солидног и стабилног живота, а да истовремено није увео ништа од либералне и неолибералне доктрине која је била у незадрживом замаху.

Током 80–их година 20. века, због проблема са прекомерним изрибљавањем бакалара, нафтних шокова и високе инфлације, Исланд је ушао у период стагнације и рецесије.

Био је то идеалан тренутак да се Исланду понуди приступ страном тржишту капитала тј. неограничено задуживање, а да за узврат напусти скандинавски модел државног капитализма и уведе неолиберализам, по угледу на САД и Велику Британију. Након моделирања јавног мњења постигнут је национални консензус за прихватање ове кардиналне промене.

Све после тога је била рутина економских убица ММФ–а и интересних коалиција крупног капитала.

Политичари су увели неолиберализам на Исланд, под изговором будућег економског процвата, очувања независности, економске и сваке друге сигурности грађана.

Почетком 1990–их, ова држава се великим делом повукла из привреде и финансијског сектора. Спроведена је масовна приватизација јавних предузећа и телекомуникација, као и делимична приватизација банкарског сектора. Уклоњене су административне препреке кретању капитала. Успостављено је тржиште новца са много већим степеном нерегулисаности него у земљама–узорима. Организовано је и међубанкарско тржиште девиза.

Највећом променом сматра се стицање независности националне централне банке (ЦБИ) од сопствене привреде и нације, те њено прикључење наднационалној мрежи за праћење и усмеравање глобалног капитала. Стабилност курса је постао скоро искључив задатак централне банке. Овај циљ није случајан. Његово безусловно испуњавање имало је за крајњу последицу повећање задужености државе и спречавање губитка страних поверилаца када из било којих разлога повлаче свој капитал.

Измене пореског система ишле су на руку инвеститорима, тј. капиталистима. Стопа пореза на добит је у периоду од 1985. до 1995. смањена са 55% на 30%. Уведен је јединствен порез на доходак од 36%. Порез на финансијску имовину снижен је на 10%. Укинуте су мере контроле капитала. Приватни сектор је после 60 година добио приступ страном финансијском тржишту. Сви ови потези су створили услове да Исланд 1994. године уђе у Европско економско подручје (ЕЕА) тј. у подручје слободног кретања капитала, робе и људи.

Шансе за убрзање привредног раста су препознате у привлачењу енергетски интензивних инвестиција у подручја богата геотермалном и хидроенергијом. Због обиља ове енергије проблем и није био много велики. Било је исплативо прерађивати руду алуминијума са другог краја света, из Аустралије. Остварена је специјализација у сектору бродоградње и бродске опреме. Туризам је постајао све значајнији извор прихода.

Зашто се велики капитал доселио на Исланд

Развој финансијских услуга поклапа се са периодом до тада незабележене дерегулације банкарског система, укидања прописа који су раздвајали комерцијално од инвестиционог банкарства (по угледу на САД) и прихватања неолибералне банкарске регулативе ЕУ. То је омогућило исландским банкама несметан приступ и деловање у привредама свих држава ЕУ и ЕЕА.

Крајем 1990–их и почетком 2000–их исландске банке су почеле процес интернационализације свога пословања. Прва преузимања су почела са мањим банкама у Великој Британији и Данској. Приватна инвестициона банка Kaupthing отворила је 1998. године своју филијалу у Луксембургу; 2000. је Landsbanki (тада још увек у већинском државном власништву) извршила аквизицију мале лондонске банке Heritable; исте године су приватна банка Исландбанки и државна банка ФБА спровеле аквизицију Danish Basis Bank и Raphael and Sons, a Kaupthing је отворила брокерске канцеларије на Фарским Острвима, у Њујорку и Стокхолму.

Овим је направљена идеална инфраструктура за манипулаторе свих профила.

Накнадно ће се обелоданити да је претежни део новца за све ове пословне потезе пристизао из америчке инвестиционе банке Лиман Брадерс (Lehman Brothers). Логично је претпоставити да је ова банка пажљиво бирала и нове дестинације и финансијске услуге којима ће се бавити исландски банкарски систем.

Уз помоћ брокерских кућа многи трагови капитала су могли нагло променити правац, укрштати се и мрсити или нестајати у за то припремљеним ћорсокацима. То су уједно и места где се праве пакети напуњени финансијским смећем и брижљиво украшени блиставим налепницама компромитованих рејтинг агенција.

Да би цела замисао добила на уверљивости, Исланд је проглашен за државу са највећим економским слободама, а све рејтинг агенције донеле су одлуку о највишем инвестиционом рејтингу за исландска државна издања, што је намамило пажњу и интерес страних инвеститора. Рулет је могао да се заврти.

Капитал је почео нагло пристизати у облику непосредних страних инвестиција и зајмова финансијском сектору. Што се тиче инвестиција, треба нагласити да се углавном радило о индустријским капацитетима који су од почетка били и остали у страном власништву. Радници су регрутовани међу локалним становништвом, а настао је и велики прилив имиграната из нових чланица ЕУ.

Одбацивање компаса

У периоду од 2003. до 2008. просечна стопа раста исландске привреде износила је релативно високих 5%. Раст био последица пораста инвестиција и личне потрошње, али је зло било у томе што су оба чиниоца већином финансирана задуживањем код странаца. Обиље капитала и повећање куповне моћи грађана седмоструко су увећали цене хартија од вредности које су биле везане за некретнине, растао је притисак на смањење вредности домаће валуте, као и инфлаторни притисак.

Упорно је расла неравнотежа у билансу плаћања на штету Исланда. Али и његов спољни дуг. Да би се прибавио додатни капитал, каматне стопе су расле до атрактивности и за шпекулативни капитал. Отпочела је пљачка државе и по основу шпекулативног трговања исландском валутом. Ово је стварало нове притиске и спирално кретање ка дну. Опасност је била замагљена великом ликвидношћу исландских банака и актуелном ниском ценом задуживања на тржиштима САД и ЕУ.

Увећана ликвидност исландских банка је проистекла из смањења стопе обавезне резерве са 4% на 2% ради прилагођавања европским стандардима. Кредитни мултипликатор је повећан са 7 на око 15. Уследила је потпуна приватизације и докапитализације Landsbanki и Bunadarbanki, две највеће банке на Исланду, током 2003. године. Ове банке су своју додатну и увећану ликвидност усмериле ка хипотекарним кредитима током 2004. и надаље.

Како би преотеле клијентелу од државно спонзорисаног фонда HFF (Housing Financing Fund), који је до 2004. имао скоро монопол на хипотекарне кредите, ове банке су битно ублажиле критеријуме кредитне способности и учиниле бројне друге почетне олакшице за лакомислено задуживање. Приватно задужење је 1980–их чинило око 20% кућног буџета, а 2007. године овај проценат нарастао на страшних 227%. Исте године дуг компанија је износио 300% њихове вредности.

Већ смо рекли да су све организације за рејтинг дале највишу оцену за све хартије од вредности иза којих стоји држава Исланд. То ја важило и за хартије од вредности HFF настале по основу „секјуритизације“ хипотекарних кредита Фонда. Фонд је био спонзорисан од државе и држава је давала неопозиву гаранцију за сигурност пласмана Фонда.

Ово је убрзо довело државу Исланд пред бездан.

(Наставак следи)