Булдожерске реформе (и политичка енергија страних банака)

Народна банка Србије нас подсећа да поред распродаје јавних предузећа, Међународни монетарни фонд захтева и распродају банака у државном власништву.

Има ли смисла одупрети се захтеву када се зна да у банкарском систему Србије странци већ држе 88,19 %, сама Република Србија (са јавним предузећима и фондовима) 7,95 %, а привреда и грађани 3,86 % удела?

Диверзија са успореним дејством

Одбор извршних директора ММФ у Вашингтону донео је одлуку о успешном завршетку другог разматрања стенд-бај аранжмана Србије из предострожности, саопштено је из НБС 23. октобра 2015. године.

Исхвалили су нас на сва уста. Али и опоменули режим да настави са јачањем отпорности финансијског (банкарског) сектора. Као посебно важно ММФ сматра спровођење Стратегије за решавање проблематичних кредита и Стратегије за банке у државном власништву.

Стратегија за банке у државном власништву скоро да је заборављена у хајци на посрнуле дужнике. Њу је априла 2009. године обелоданио амерички експерт, а српски министар финансија, Лазар Крстић. Провучена је кроз гласачку машину и стекла статус државног документа. Лазар је убрзо нестао, али је Стратегија остала да сачека повећање задужености и индекса беде у Србији. Времена када се ММФ-ова не пориче.

Стратешка опредељења у вези са државним пакетима акција у банкама у периоду од 2009. до 2012. године исказана су овако:

„Усвајањем и спровођењем ове Стратегије, Република Србија жели да:

• Побољша основ за даљи развој и одржавање стабилног банкарског сектора у Србији,
• Јача поверење у банкарски сектор,
• Смањи учешће државе у банкарском сектору, /наше истицање, Ч. К./
• Створи институционалне предуслове за повећану ефикасност и конкурентност,
• Побољша укупно пословање српске привреде.“

Ако размотримо детаљно сваку наведену жељу видећемо да Република Србија нема сопствених и рационалних разлога за њихово остварење.

Као прво, развој банкарског сектора у Србији није могућ услед великог броја банака, осиромашења привреде и грађана, као и незаинтересованости страних банака за дугорочну стабилност и развој привреде и друштва у Србији. То су комерцијалне а не развојне банке. Њихов превасходни циљ је брза и сигурна зарада. Због тога директно позајмљују држави радије него привреди. Присутан је и светски тренд смањења каматних стопа на позајмљени капитал, па и то не иде на руку развоја банака. Оне све чешће прибегавају нетрадиционалним банкарским пословима како би се извукле из надолазећег урушавања.

Стабилност банкарског сектора је привлачан циљ, али је проблем што ни у Србији, нити у Европи не постоји јасна и једнозначна дефиниција стабилности банкарског сектора, односно финансијске стабилности. Ко не верује, нека прочита научни рад мр Јелене Дрвенџије „Тврда кора или горка коштица – загонетка дефинисања финансијске стабилности“ (Банкарство, бр. 2, 2015). То значи да било која мера коју предузме монетарна и остала власт има оправдање у испуњењу циља којег називамо „банкарска стабилност“. У српским условима, где драстично доминира страни капитал, превагу ће однети мере присилне отимачине реалне имовине предузећа и грађана. И ништави уговори и огољена пљачка становништва путем кредита у „швајцарцима“ годинама се толерише од стране Владе и Народне банке Србије, а у име стабилности банкарског система.

По својој економској суштини, доминантни страни финансијски капитал је највећи ризик по стабилност банкарског система Србије. Удружен са „Тројком“ (ММФ, ЕБРД, Светска банка) која диктира политичке циљеве ради потчињавања самог смисла и начина живота згртању профита – овај капитал је ризик за стабилност целог друштва. Степен социјалне раслојености у Србији већ је забрињавајући.

Што се тиче јачања поверења у банкарски сектор, то би пре свега требало да буде свакодневни задатак самих банака, а не државе.

Бројни су разлози да се банкама не верује. Не верује им ни ММФ, па је наредио да се четрнаест репрезентативних провере. НБС им толерише бројне незаконите и неморалне поступке. Зато је држава Србија натерана да гарантује штедишама сигурност повраћаја њиховог новца у банкама. Па и по цену задужења државе да попуни фондове Агенције за осигурање депозита.

И при оваквим условима мудрија половина штедиша не уноси свој новац у банке. Тек када би престало гарантовање државе за штедне улоге до 50.000 евра видели би праву меру поверења у банке.

За почетак би било јако корисно за Србију да не гарантује за штедне улоге у страној валути. Динаризација привредних токова би добила на снази. Али то је само пуста жеља неуписана у Стратегију за банке у државном власништву.

Ултиматум

Централна идеја оних који су диктирали Стратегију је да се присуство државе у банкама још драстичније смањи, а по могућству и укине. Неко може помислити да је ово претеривање, с обзиром на то да је садашње учешће мање од 8%. Ако знамо да је у Литванији то учешће 1% онда можемо закључити који је крајњи домет Стратегије.

Циљ апсолутне доминације страног капитала у банкарском сектору Србије јесте апсолутна доминација у реалном сектору који производи све што треба становништву. На тај начин се доминација финансијског капитала проширује на индустријски капитал, а тиме на свакодневни квалитет живота свих грађана.

Ово је и најважнији разлог због којег Србија не би требала, а ни смела, да смањује своје учешће у банкарском сектору.

Искуство свих новокомпонованих капиталистичких држава (у транзицији) показује да стране банке у већем обиму кредитирају профитабилније и кредитно способније дужнике, преузимајући их тако од домаћих банака. Тиме доводе до пословног посрнућа домаће банке, па и оне у којима је присутан државни капитал. Друго, стране банке могу усредсредити свој капитал само на веће компаније и веће извознике, што је за Србију погубно јер домаћу привреду по бројности чине микро и мала предузећа. Уместо финансирања ових предузећа, стране банке финансирају становништво. Оваквом политиком се много губи на опстанку и развоју малих и микро предузећа, не повећава се запосленост а постоје и многе друге штетне последице.

Понуда кредита страних банака је мање стабилна, него домаћих банака, јер су њихове одлуке у погледу пословања под утицајем економских кретања, не само у Србији, већ и у матичној земљи. Матична банкарска холдинг компанија може брзо преусмерити капитал у регионе где очекује већи профит. Када не постоји економски раст, као у Србији, филијале страних банака умањују активност. Стране банке не достављају потребне информације НБС, што је посебна тешкоћа за вођење монетарне политике. Бројне су и злоупотребе, повећани ризици и отежана контрола нарочито приликом одобравања кредита у страној валути . Тако и могло десити, на пример, да кредите у „швајцарцима“ одобравају и банке које франке никада нису имале у свом портфељу.

Стране банке су обично део финансијских конгломерата који пружају широки распон услуга, што такође отежава њихову превентивну (пруденциону) контролу и регулисање. Управо ових дана сазнајемо да ће Комерцијална банка бити продата јапанском конгломерату који је повезан са Банком Енглеске (Милан Маленовић, „Страни саветник преговара сам са собом“, Таблоид, бр. 44 /350/, 19. новембар 2015).

Како је зарада путем камата на кредите постала спора, недовољна и све више неизвесна – банке прелазе на нови систем зараде путем трговине хартијама од вредности, такозваним дериватима. Контролу послова са дериватима по правилу обављају матичне банке, а држава у којој се тргује само може ишчекивати када ће постати жртва. Пример Исланда је речит за сва времена и све државе.

Својим присуством у банкама, уз блиску сарадњу са НБС, држава Србија може макар ублажити последице штеточинских махинација страних банака. О стварању властите развојне банке, није више безбедно ни писати.

Што више капитала, Србија сиромашнија

Једина делатност којом је дозвољено да се баве државе на периферији светског развоја јесте „стварање институционалних услова за већу ефикасност и конкурентност“. На крају се покаже да су све промене институционалних услова искључиво на корист страном капиталу. Укидање Службе друштвеног књиговодства у Србији је најдрастичнији пример те врсте у свету.

Побољшање укупног пословања српске привреде обична је поштапалица режима сваки пут када треба прогурати мере које су на штету грађана и државе Србије. Штампа је годинама пуна наслова како су домаће банке неспособне и прескупе за порески систем државе. Бисер међу стотинама сличних наслова је „Државне банке коштале нас већ милијарду евра“ (Политика, 28. 10. 2013). Просто човек да пожели да их се што пре отараси.

На примеру 68 држава утврђено је да повећање удела страних банака није у корелацији (међусобној вези) са економским растом. Земље Источне Европе су имале просечан раст док нису распродале своје банкарске системе. Затим је тај раст постао умерен. У исто време њихова спољна задуженост је расла много брже. Када се сведу рачуни након периода стагнације, показаће се колико је тај раст заиста био и колико је коштао .

У земљама у транзицији доказана је висока негативна повезаност (-0,63) између привредног раста и удела страних банака у укупној имовини банкарског система. Привредна ситуација у Србији потврђује ову законитост.

Србија је у међувремену прошла и трећу ревизију аранжмана са ММФ, обавештени смо 10. новембра. Сутрадан је објављен аманет ММФ-а да Србија под хитно нађе одрживо решење за 17 стратешких предузећа — пре свега кроз приватизацију.

Дан пре зеленог светла ММФ, премијер Александар Вучић на састанку Савета страних инвеститора (ФИЦ) обећава наставак реформи и изјављује: „Оно што смо постигли до сада резултат је булдожерских реформи уз политичку енергију“ („ФИЦ очекује убрзање структурних реформи и бољу примену закона“, Бета, 9. 11. 2015).

Премијеру треба поверовати, јер реформе и не могу бити другачије када се спроводе без сагласности и против елементарних интереса опстанка и безбедности народа .

Након свега, морам отворено рећи да српски народ не припада свету који га „реформише“, плави и окупира.

Мораћемо се подсетити Српског Средњег пута и Евроазијске економске филозофије. Задовољавање економских потреба појединца и друштва нужно мора бити у вези са општим принципима морала, религије и основне људскости. •

Литература: Влада Републике Србије, Министарство финансија, Стратегија управљања акцијама банака у власништву Републике Србије за период 2009-2012. године, Београд, април 2009.

Србија — „кукавичје гнездо“ Европске банке за обнову и развој

У току је специјална ратна операција „Лоше руковођење“. Да ли премијер Александар Вучић свесно ради против интереса Србије — куди народ, а истовремено скрива 160 биографија државних функционера? Разлог за сумњу је и потписивање „Меморандума о разумевању“ са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД), којим су англосаксонски неоколонијалисти добили брисан простор да операцију изведу до краја.

Климатско–инвестициони изазови

Председник Владе Србије Александар Вучић и председник Европске банке за обнову и развој Сума Чакрабарти потписали су „Меморандум о разумевању“ 24. септембра 2015. године у Београду. Ова два потписника повезује Тони Блер — бивши премијер В. Британије а садашњи саветник српског премијера. Чакрабарти је био сарадник Блера за време разарања Ирака и подржавао је инвазију.

Занимљиво је да је Милан Маленовић, публициста Таблоида, пре више од годину дана предвидео овај догађај: „Криминалне активности ЕБРД у Србији, достигле су такве размере, да је питање дана када ће и Влада и све њене институције бити предате на управљање овом финансијском чудовишту.“ („Куповина држава: финансијско помагање пројеката приватизације је еуфемизам за ликвидацију националних економија“, Гето Србија, 13. јун 2014). Додуше, нова „Стратегија за Србију“ је усвојена 8. априла 2014. од стране борда директора ове банке.

Јавности се предочава да је циљ Меморандума отпочињање заједничке иницијативе за развој инвестиционе климе и приватног сектора, као и промовисање доброг управљања у Србији. И то „помоћ у управљању приватним и државним предузећима у Србији, као и подршка у подизању транспарентности и ефикасности у процесу приватизације али и како да тај процес спроведемо до краја“ изјавио је Вучић (24. 9. 2015).

Они који су стигли „до краја“, тамо куда нас води Премијер, препознали су транснационални капитализам који је против нације и националне државе. Али и против науке, права, васпитања и образовања, породице, вере и традиције.

Народ који је створио јавна предузећа и управљао њима дуже од пола века одједном то не уме да ради? Банка и њени инструктори су ту да комерцијализују и корпоративизују наш начин живота.

Економска, финансијска, медијска и свака друга окупација не остварује се само утицајем, већ непосредно — физичким присуством „саветника“ и „пословних партнера“, па и путем власништва — подсећа нас Владимир Кршљанин, амбасадор СРЈ, књижевник, публициста и председник Покрета за Србију („Дошло је време да окончамо англо–америчку окупацију Србије“, Факти, 15. 12. 2014).

Банка за обојене револуције (и ширење НАТО-а)

Европска банка за обнову и развој једна је од најмлађих међународних финансијских институција. Основана је 1991. године у Лондону са циљем да промени својинску структуру у земљама које су настале из некадашњег Совјетског блока и Југославије. Конкретно да јавна добра, претвори у приватну својину.

„Основни и најважнији циљ је обликовање друштва онако како то одговара даваоцима новца, најкрупнијим власницима капитала са ове и оне стране Атлантика.“ — указује Игор Милановић у чланку „Банкарска аждаја из Лондона (ЕБРД), опљачкала је, покорила и уништила српску привреду“ (Таблоид, 11. априла 2014). Приликом потписивања Меморандума, контролор обликовања српског друштва у делегацији ове банке био је њен главни политички саветник Олег Левитин.

„ЕБРД је власник српских предузећа, српских дугова и господар мрачне српске будућности“ констатује Милановић. Слично је рекао и Председник ЕБРД након потписивања Меморандума, следећим речима: „У овој Банци Србија има један од највећих портфеља.“ И даље: „Ми ћемо помагати Србији да уђе у ЕУ. Иницијативе које смо вечерас потписали су корак у том смеру.“ (24. 9. 2015).

Својим „учешћем у капиталу“ предузећа и банака ЕБРД се у Србији препознаје као инвеститор монополиста са великим штеточинским дејством. Она за потребе својих оснивача и управљача из сенке купује целе стратешки важне привредне гране неке земље. У Србији настоји да овлада финансијским сектором, пољопривредним ресурсима, енергетиком, телекомуникацијама. Посредно је ЕБРД омогућила продор хрватског и словеначког капитала у српски пољопривредни сектор. Заинтересована је за куповину српског Телекома, Аеродрома „Никола Тесла“ и осигуравајућег друштва „Дунав“, ЕПС–а, Електромреже Србије, Железнице... Ова банка нас притиска и да направимо путни коридор за НАТО трупе како би брже стизале од Албаније, преко Србије до Бугарске и даље.

ЕБРД се противила помоћи државе Србије грађанима опљачканим виртуелним кредитним швајцарцима. Залагала се за ГМО у Србији шире све док се није сударила са преко 150 еколошких организација. Њени инструктори саботирају учешће домаћих произвођача „паметних бројила“ да снабдеју ЕПС. Ради се о послу од 500 милиона евра и отварању 2.000 радних места у Србији. Тај посао ће вероватно бити предат странцима за награду од 80.000 евра кредита. Као инвеститор тј. купац већ постојећег, ЕБРД је заинтересована за ефикасност судова у решавању привредних спорова — што је и предвиђено Меморандумом.

Вучић је приликом потписивања Меморандума изјавио да „Влада ради на приближавању пуној тржишној економији и да ћемо, када те процесе завршимо, бити боља и успешнија земља“. Први део реченице говори делегацији банке да ће им овде и даље бити Елдорадо а други део је намењен слуђивању домаће јавности. Србија од петооктобарског пуча сарађује са ЕБРД па је догурала до државе са преко 620.000 апсолутно сиромашних, највећим индексом беде , корупције и неједнакости у Европи. Шта су нам то радили експерти ЕБРД? Како ће напредовати држава која остаје без свог темеља? Лоше руковођење је проглашено највећим кривцем постојећег срозавања. Дијагноза и лек су дефинисани Меморандумом о разумевању.

„Лоше руковођење“

Најуспешнија операција коју је спровела америчка тајна служба на територији нацистичке Немачке имала је интерни назив „Лоше руковођење“. Циљ је био да се онеспособи немачка ратна привреда изнутра. Постојање корупције је први услов за куповину највиших функција у привреди. Добивши фалсификована лична документа, дипломе о високим квалификацијама, агенти су преузимали директорске положаје у немачким фабрикама. Обучавани су како да упропасте фабрике и успоре производњу. Нерационално трошење новца, лоше планиране набавке, преоптерећење машина до изазивања хаварија, неке су од техника из тог доба. Када би ступио на дужност „лош директор“ би бирао идиоте из предузећа за своје сараднике. Остало је ишло само од себе.

Разграбљена и опустошена српска предузећа су живи доказ да ова „технологија“ није застарела. И Војска Србије је мета. Експлозија војног складишта у Параћину, рушење хеликоптера, затуривање 18 акумулатора за МИГ–ове, недавни инцидент у Лучанима само су делић лошег руковођења. Ни остале земље нису поштеђене. Недавно разарање луке у Кини, механичари који забораве да ставе пар завртњева на ракету носач у Русији, неправилно руковођење атомском централом у Јапану, откривање „преварантског“ софтвера за издувне гасове у Фолксвагену непогрешиво маркирају државе које сметају ауторима „лошег руковођења“.

После „лоших руководилаца“ долазе „спасиоци“. Све државе настале од бивше Југославије су уз мање или више отпора „дозволиле“ да им се „помогне“. Српски премијер једини призива спасиоца. И каже како је ЕБРД задовољан током разбијање ЕПС–а и како ће ЕПС због тога добити крајем октобра 200 милиона евра кредита за реструктуирање. Практично ће тај новац протећи кроз ЕПС и отићи комерцијалним банкама које су у сувласништву ЕБРД а које су раније дале скупље кредите ради санирања последица поплава. Уз овај кредит сада иде и услов да 20% ЕПС–а припадне ЕБРД или стратешком партнеру кога она одабере.

Једино је Украјина отишла корак даље. Осим предаје сопствене привреде и судбине на добро руковођење странцима, код истих се и задужује за оружје...

Биће боље, неко виче...

Премијер нам овом приликом обећава и 5.000 нових компанија. Ово личи на мамце које избацују авиони да би заварали смртоносне ИЦ ракете. ЕБРД обећава нове кредите, нове инвеститоре, раст, прогрес. Само да већ једном закорачимо у зону сумрака, да приватизујемо заједничку имовину свих грађана Србије. Оних који нису више међу нама, нашу и оних који тек треба да се роде.

Сасвим другу поруку шаље Душан Рељић, шеф представништва Немачког института за међународну политику и безбедност у Бриселу: „Економска ситуација на Западном Балкану је катастрофална, а изгледи за чланство једва кредибилни“. Тврдње влада Западног Балкана да њихове земље имају изгледе за чланство у ЕУ звуче све испразније. Као отрцане фразе и средство политичког умирења. БДП земаља Западног Балкана (укључујући и Хрватску) 2014. године је и даље био 10% испод нивоа 1989, када је започео распад Југославије.

Председник Николић је скренуо пажњу председника ЕБРД на приватизације „Азотаре“, „Петрохемије“ Панчево... Зађаба. Ови комплекси не могу да рентабилно раде без сигурног снабдевања јефтиним гасом. То може да обезбеди само Русија.

Руски пакет

Премијер Вучић се спрема на пут у Русију, крајем октобра. Посета долази након нових ултиматума Евроуније о одрицању од Косова и Метохије. Реагујући на ултиматуме Премијер је споменуо могућност за „нове платформе, нове људе“. Хоћемо да верујемо да је то истина. Догађаји у Црној Гори показују да Срби, ма где били , верују да постоји алтернатива. Да су спремни да се за њу боре.

Русија је већ одавно спремна на све врсте помоћи Србији, тврди Владимир Кршљанин („Русима је важнија Србија од Сирије“; Восток, 5. 10. 2015). Јавност у Србији се охрабрује вестима да је Русија спремна да својим ресурсима спречи, а не само одложи слом српске економије, а амбасадор Конузин такође тврди да је Русија спремна да помогне. („ЕУ отима Косово Србији, Русија је спремна да помогне“, Информер, 19. 10. 2015).

Почетак расплета је близу. Данас је 20. октобар.

Српска привреда и грађани — таоци банкократије

Поводом доношења новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава

 

„Тројка“ омамљује власт Србије похвалама, не би ли докрајчила државна и друштвена предузећа пре него се  паралише банкарски систем. Као лисица која је хвалила гаврана како лепо пева не би ли отворио кљун и испустио парче сира. За то време озбиљни аналитичари увиђају да је Балкан пред банкротом а Србија у опасности. Ко ће платити цех?  

„Зашто спасавати  приватне банке од лоповлука сопственог менаџмента?“ — Не брините. То питање из наднаслова је постављено у Црној Гори од стране посланика Небојше Медојевића приликом расправе о сличном закону. Што се тиче Србије оно је само хипотетичко. Али пробајмо дати одговор.

Страних приватних банака има много и доминантне су јер њихов капитал чини 90 % банкарског капитала Србије. Осим привреде и грађана, и сама држава Србија је презадужена изнад законског максимума. Мораће и даље да се задужује. Сви смо дакле подложни уценама банкстера. Банке су споља дебело заштићене од стране Светске банке, ММФ-а и ЕБРД (такозвана Тројка). Банкарски систем је сложан картел и у случају да држава проба да иоле заштити своје интересе спреман је и да припрети.  Као што се то тренутно дешава у Хрватској а у вези са кредитима „у швајцарцима“ .

Време се убрзава. Под надзором Тројке, Влада Србије доноси Стратегију за решавање проблематичних кредита. Од Стратегије два путића воде на две стране… Један води  до новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава (СФР). Други, до стварања тржишта дугова.

Поправни за банкаре

Неспорно је да поступак споразумног финансијског реструктуирања има низ предности у односу на  друге облике финансијске консолидације и оздрављења друштава. Најјефтинији је, најбржи и најефикаснији али под условом да је правовремен. Србија је још 2011. године донела Закон о СФР (2). Тиме је пружила шансу да се поново уреде дужничко-поверилачки односи између привредних друштава у финансијским тешкоћама као дужника, и поверилаца, пре свега банака.

 Уочени проблема у примени Закона  су: недовољна информисаност учесника у поступку; недостатак поверења међу учесницима и неспремност банака на суштинско реструктуирање дугова. Та неспремност се огледа у томе што банке неће да одобре нове кредите без којих нема оживљавања делатности предузећа у финансијском реструктурирању. Своје учешће ограничавају на репрограм обавеза и евентуално мировање исплате обавеза (грејс период). Уз то користе прилику да траже додатна средства обезбеђења повраћаја већ датих кредита.  

Протекло време је ипак искоришћено. Домаћи и страни стручњаци, под будним оком ЕБРД, открили су узроке неуспеха претходног закона и сачинили Предлог новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању са Образложењем и Изјавом о усклађености. Жели се промовисати брже решавање проблематичних кредита. За привлачност промоције предвиђени су и порески подстицаји за учеснике у поступку. У Изјави о усклађености пише много тога али се нигде не помиње Закон о облигационим односима као кровни закон за све односе између привредних субјеката у Србији. Нема осврта ни на Директиву 2011/7ЕУ  (посебно тачку 32) која се бави присилном наплатом доспелих потраживања.

Да би се избегла недовољна информисаност, написан је и Водич кроз споразумно финансијско реструктурирање привредних друштава септембра 2014. године од стране Привредне коморе Србије, ЕБРД и других партнера. Занимљиво је да је Водич направљен годину дана пре Предлога закона о СФР. Урађен је темељно, са бројним објашњењима тока поступка, прилозима правилника, упутствима, описом подстицаја. Агенција за лиценцирање стечајних управника се постарала да одржи семинар на тему „Споразумно финансијско реструктуирање“ и јавности учини доступним  презентације са семинара. После солидне информационе припреме, Влада је засела 10. септембра ове године и усвојила Предлог закона о СФР. Затим га је послала Скупштини  на усвајање.

Нужда закон мења

Занимљиве су реакције штампе на овај догађај. Дневна штампа углавном  истиче очекивања да ће нови закон битно помоћи привреди Србије тако што ће се дугови некако разблажити и растегнути и тако омогућити да проради кредитни крвоток банака на општу корист свију.  Избегава се узнемиравање јавности. Не говори се много о паралелним мерама Владе за много бржу и лакшу  присилну наплату дуга.

Потреба доношења новог Закона се аргументује свежијим подацима о неликвидности привреде. На крају јуна ове године у блокади су били рачуни 30.323 правна лица и 25.787 предузетника. Мада је априла 2013, законом прописани рок за плаћање испоручене робе и услуга за приватнике 60, а за државу 45 дана — привредници тврде да је просечан рок наплате дужи од 120 дана. Две године након примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама број блокираних рачуна је увећан за 75% док је укупна сума блокаде више него удвостручена. На крају јуна 2015. износила је 292,4 милијарде динара, што је око 8,33 милијарде евра.

У истом периоду број одобрених кредита предузетницима (микропредузећима која чине преко 90% привреде Србије) је смањен за 25 % јер су финансијски већ исцрпљени. Код становништва расту само кредити за отплату раније узетих кредита. Грађани су их узели 42% више него пре годину и по дана. На овај начин се још увек  вештачки  одржава релативно мали број проблематичних стамбених кредита. Свега 6.557 од 110.562 кредита за куповину некретнина. У вези са овим, активирана је 821 хипотека. Углавном се ради о кредитима „у швајцарцима“ (61,4%). Много је кандидата за лични банкрот и присилну наплату дуга коју најављује Стратегија. Грађани зазиру од продаје њиховог дуга небанкарским организацијама као и од извршитеља присилне наплате. Зато што бар половина није спремна да извршитеља распали гвозденом штанглом  као недавно један сремски сељак када су дошли да му покупе прасце из обора.

Сви ови показатељи су у суштини наличје пословне политике банака у Србији. Поменути Закон о роковима је био наредбодаван а произвео је супротне ефекте од жељених и очекиваних. Влада је показала да није способна да спроведе закон који одржава финансијску дисциплину и ред у држави.

Због тога је нови Закон о СФР „факултативан“, то јест,  закон који не обавезује и нема казнених одредби. Може ли такав закон разбити постојећу громаду неликвидности српске привреде? Према изјави Бошка Живковића, професора Економског факултета БУ датој у НИН –у од 17. септембра 2015.  и  даље постоје две озбиљне дилеме. „Могу ли се таквим приступом решити ризични пласмани за које се још увек не зна ни колико их је тачно, ни каква им је структура? И још важније, могу ли се решити ненаплативи кредити највећих (приватних) привредних система, најкрупнијих дужника?“ (Зачарани дугови)

Живковићев колега Ђорђе Ђукић сматра: „Најбоље је да се за све проблематичне кредите стара банка која их је одобрила. И да има новца, Влада не би требало да се меша.“ Власници приватног капитала, вођени профитом, „најбоље знају када треба ући на тржиште и изаћи са њега“ – оправдано сматра Ђукић. (исти НИН; Злочин и казна)

Спушки модел

Док чекамо реакције српских посланика на пристигли им Закон о СФР на усвајање није згорег да видимо како су крајем марта реаговали црногорски посланици у сличној ситуацији. Небојша Медојевић (Демократски фронт) је рекао  да је евидентан организовани криминал у врху менаџмента банака. Независни посланик Младен Бојанић, саопштио је да предложени закон не иде у правцу спречавања узрока кризе у банкарству, него се бави последицама. „Овај закон доживљавам као чај од нане. Нити има корист, нити штете. Закон је ту да би се креирао привид да само што нисмо решили неке проблеме“. (Жугић: Банке губе алиби за високе каматне стопе; MINA – business, 24. мaрт 2015.) Бојанић је отворено питао да ли је предложени закон свесно урађен за неколико дужника, којима ће помоћи, или да се створи привид да се нешто ради.

Медојевић је касније развио став о организованом криминалу. Највећи део ненаплативих кредита у Црној Гори у ствари је производ корупције и криминалних уговора између менаџмента банака и режимских тајкуна. „Ти кредити су и одобравани тајкунима да се не би вратили, јер су банке узимале слаба обезбеђења …“

По речима Медојевића, проблем ненаплативих кредита је кривичноправна материја, преноси Дан од 17. августа у чланку „Тајкуни ојадили банке и државу за милијарду евра“. /Свака сличност са стањем у Србији је ненамерна, прим. аут./

Пројектована презадуженост

Уверени смо да су стране банке плански и свесно обавиле поверен им задатак стварања презадужености привреде и грађана уз изостанак економско-друштвеног напретка.

Криза банака није предупређена, како би се створили услови да се странци што јефтиније домогну реалних ресурса.

Стратегија и Закон о  споразумном финансијском реструктурирању купиће време да се развију механизми и алати присилне наплате дуга. Сви грађани Србије ће сносити последице и то на два начина.

Ако Закон успе, буџет ће бити закинут за предвиђене пореске олакшице и мора бити попуњаван додатним опорезивањем.

Ако Закон не успе, неке банке ће пропасти и  Србија се мора задужити како би напунила касу Агенције за осигурање депозита. То ће бити дуг свих нас и будућих генерација. Таоци ће се начекати слободе док не утихне диктатура банкократије.

ММФ опет коленчи Србију (2)

Јавна је тајна да је банкарски систем Србије у кризи. Резултати дијагностичких испитивања узрока, дубине и актера кризе се крију од јавности. Да би се банке решиле лоших кредита Србија се мора одрећи пореза од банака, а на терет свих грађана. Мора и битно умањити постојећа права дужника. Једино тако ће умилостивити Мамона.

Зашто су нас банке и власт лагали?

Посебна дијагностичка испитивања банака су један од кључних захтева ММФ. Зашто? Зато што банке имају јаке мотиве да лажно приказују своје финансијско стање, поготову ако је оно незавидно. Да не би отписивале или продавале дугове. Степен проблематичности кредита одређује износ капитала који мора бити резервисан ( не доноси камату) и колико капитала мора бити књиговодствено отписано (исправка вредности).

Због недостатка капитала услед отписа, може се појавити потреба докапитализације банке или њено затварање. Докапитализација није реална. Већини банака у ЕУ такође недостаје капитала. Ликвидација банака може се одложити ослобађањем резервисаних средстава, а то је могуће ако се проблематични кредити отпишу или продају фондовима.

На ставке резервисања и отписа утиче и квалитет средстава за обезбеђење кредита и реална процена његове вредности. Отуда и потезање књиговодственог Стандарда бр. 39.

Са друге стране, власт у Србији има своје разлоге за улепшавање стања у банкарском сектору. Што би рекао премијер, ради мира и стабилности. И да се не открију трагови новца по „политичкој линији“.

Још у марту 2014. НБС је израдила план како да професионално реши проблематичне кредите. Да је он спроведен, банкарски сектор не би могао да прикаже профит од 11,24 милијарди динара већ губитак од 16,14 милијарди динара.

Истекло је време самозаваравања и ММФ је преузео ствар у своје руке. ММФ и НБС притискају (западноевропске) банке да уђу у ждрело (америчких) фондова као највећих финансијских грабљивица. Доћи ће до реалног стања капитала банака и банке ће бити натеране да то стање јавно објављују. Паника која настаје након тога докрајчиће банку која неће да „сарађује“ са купцима дугова.

Постојећа права дужника — главна сметња

Посматрајући економски систем као целину, „ниво проблематичних кредита указује на проблеме с којима се суочава привреда једне земље и њен реални сектор који није у стању да отплати дуг“ — написали су оправдано наши стратези у Стратегији за решавање проблематичних кредита. Затим следи усиљена конструкција — „али може бити и знак лошег регулаторног и правосудног оквира“. Може бити, али не мора да значи — опет би на ово рекли наши сељаци.

Мада је Стратегија истакла пет приоритета, предложена измена закона и прописа показује да се ради само о једном приоритету: створити тржиште проблематичних кредита. Успут почистити државна предузећа у Србији, пре свега она у реструктурирању, односно стечају.

Измена правосудног оквира види се у избацивању из игре основних судова и судских проценитеља. Да би ствар са тржиштем дугова ишла глатко, основне судове, који су сада надлежни за предмете извршења хипотеке, замениће привредни судови. Основним судовима се замера и то што су им аукцијска правила за продају дужникове имовине „строга и нису у најбољем интересу хипотекарног повериоца.“ Ако суд постоји због обе стране у спору, ваљда није ни могуће да ради у најбољем интересу само једне стране.

Судске проценитеље, који су иначе вештаци одговарајуће струке, замениће лиценцирани. Њих је лакше контролисати јер лиценца и не мора да се обнови.

Суштина отпора банака, које и сада по закону могу да продају проблематичне кредите привредних друштава трећим лицима, јесте у томе што неће да их продају уз велики попуст (дисконт). Купац неће да их купи без великог попуста. Ценовни јаз ће покрити онај коме првом ватра стигне до ноката. Банкама и фондовима се не жури. Каматна штоперица ради.

Институционални инвеститори Србије, као што су пензиони фондови и осигуравајућа друштва, већ имају довољно својих проблема и неће да купују проблематичне кредите. Приватних инвестиционих фондова у Србији скоро и нема. Дакле, остају само страни приватни инвестициони фондови. Њима по постојећим прописима није дозвољено да учествују у откупу проблематичних кредита. Али њих ће увести у игру Радна група (стр. 20 Стратегије, прва два реда).

Суштина Стратегије је да створи „климу“ да се отклоне правне препреке уласку страних инвестиционих фондова . Подзадатак је да се припреми јавност да и имовина задуженог становништва постане плен странаца.

Биће уведен приватни стечај (банкрот). Теоретски, циљ личног банкрота је да се грађанин врати у финансијски одрживо стање. Ако нису могла предузећа да се врате, како ће то успети појединцу? Стратези су предвидели и заштитне мере за грађане, али неће бити времена да се оне примене. А и власт је без опозиције, па што би их и примењивала?

Ако се упореде датуми (рокови) из Акционог плана НБС за измену прописа (31. март 2016.) и период евентуалних избора у Србији, да се закључити следеће. Чим се постојећи режим наново устоличи, отвориће све капије страним приватним фондовима према предузећима и грађанима. Сличном логиком и динамиком је „напредовао“ и статус Косова и Метохије.

Како су подељене улоге

Агенција за осигурање депозита, тај финансијски хад српске економије, и даље се посматра као незаменљиви раскућитељ државне имовине, тј. актер „ефикаснијег решавања портфолија државних пласмана и пласмана банака у стечају“. За ту сврху ојачаће своје капацитете и „развити сопствени стратешки план за опоравак (?) средстава“.

Стратези признају да смислених реструктуирања предузећа у стечају није ни било у Србији. Било је само развлачења имовине предузећа и арчења прикупљеног новца од стране стечајне дружине. То ће се унапредити увођењем специјализованих судија. Они ће радити оно што је и до сада писало да треба радити како би реструктурирани дужник брзо изашао из формалног судског поступка и наставио са нормалним пословним активностима.

Брже успостављање и извршење хипотеке стратези виде као кључни услов развоја тржишта проблематичних кредита. Брзом упису хипотеке је препрека неажурни Катастар непокретности. Извршење хипотеке је споро (за купца) и код вансудског активирања хипотеке а и код судског поступка извршења.

Вансудско активирање хипотеке има три главне препреке. Прво, споро се врши забележба о активирању хипотеке. Друго, дужници имају право на жалбу на извршену забележбу. Треће, у случајевима где дужници упишу хипотеку нижег реда пре хипотекарне продаје, закон онемогућава брисање било које хипотеке нижег реда након хипотекарне продаје.

Решење се намеће само по себи. Брзо ставити забележбу, укинути право на жалбу и избрисати хипотеке нижег реда како би купац дуга био стимулисан.

Судски поступак извршења хипотеке има ограничење због оптерећености (основних) судова и што судије не могу ни уз помоћ судских вештака да схвате шта им је чинити — сматрају стратези.

Посредно, решење за обе варијанте се види кроз фер процену вредности имовине. Прећутно, и кроз кресања застарелих и непотребних права грађана из законодавства од пре 10 година.

Активности, политике и мере предвиђене Стратегијом иду трагом наведених циљева. Због усвојеног системског приступа улоге су подељене:

НБС ће школовати себе и банке, уводити строжу контролу и мењати прописе из своје надлежности по вољи ММФ.

Министарство финансија је задужено да банке ослободи пореза где год и колико може како би добровољно искористиле слободу кретања капитала (фондова ка њима).

Министарство правде има задатак да реши посебну правну препреку која озбиљно кочи развој тржишта проблематичних кредита. За разлику од досадашње праксе, треба да створи законске услове да се проблематични кредит може продати током парничног поступка (између банке и дужника). Шта све ово правно значи много боље би објаснио правник. Економски гледано, ово би био азил криминалног понашања банака које су разним техникама неосновано подизале висину дуга и до 70%.

„Угледне“ банке у иностранству већ су осуђене и платиле су казну за такво понашање. У Србији се грабеж банака лудачки упорно негира. Нови власник купљеног дуга би баратао износом који му банка представи као износ дуга. Дужници немају ни теоретске шансе против фондова. Читави кампови по парковима САД, где се број бескућника нагло повећава, довољно сведоче о томе.

Агенција за осигурање депозита нема озбиљнијих задужења сем да на ново тржиште прво пласира проблематичне кредите у државном власништву тј. државу ослободи потраживања и имовине.

Што се тиче искуства других земаља занимљиво је запажање стратега да у Италији тржиште проблематичних кредита није развијено. Даље, ММФ је предложио Италији „поновно покретање тржишта проблематичних кредита.“ О томе зашто Италија није хтела да развија ово тржиште нема ни речи.

Словенија је направила државни фонд за откуп ненаплативих кредита, али је то искуство за Србију неупотребљиво. Она се на почетку приче обећала приватном капиталу фондова.

Влада Србије је покренула свеобухватне структурне реформе државних губиташа. Недавно је променила Закон о стечају и Закон о приватизацији и тако створила инструменте да се отараси неодрживих државних и друштвених предузећа. За сваки случај истим је умањила државну помоћ. Ради мира и стабилности, Влада је усвојила и Стратегију без обазирања на примедбе Републичког секретаријата за јавне политике.

Овој Влади нико и никада неће моћи оспорити да је дала стратешки допринос развоју тржишта ненаплативих кредита у Србији. Чак ни Међународни монетарни фонд.

сеп 14, 2015

MMФ опет коленчи Србију (1)

Спасавање западних страних банака и разбијање преосталих највећих техничко–технолошких целина кључних предузећа су главне теме разговора Међународног монетарног фонда са Владом Србије. • Повећање плата и пензија је коска бачена „да се Власи не досете“. • Слобода капитала намеће и подразумева дужничко ропство људи. • Ко ће и како платити цех досадашњег „како нам добро иде“ објашњава нам Стратегија за решавање проблематичних кредита.

Домаћин стигао у госте

 

Званично, ММФ је стигао у Србију ради друге ревизије стенд–бај аранжмана који, ако буде поштован од стране Србије, истој омогућава потенцијално додатно задужење од 1,2 милијарде долара. Ако Србији тај новац не буде потребан, он ће је ипак чекати из предострожности. Предострожности према чему? Према моћима Србије да испуни захтеве и циљеве тог истог ММФ–а и друштва за које он ради.

У најави доласка побројани су следећи разлози: увид у стање јавних финансија; провера могућности повећања плата и пензија; и анализа како се спроводи договор о реорганизацији јавних предузећа — а пре свега Електропривреде Србије, Железнице Србије и „Србијагаса“.

Према класификацији саме НБС, финансијски сектор се састоји из банкарског сектора и осталих финансијских институција. Банкарски сектор се састоји од државних банака, приватних домаћих банака и страних банака. Остале финансијске институције су: сектор осигурања, сектор пензијских фондова и сектор лизинга. (Стратегија, стр. 31.)

Како је Стратегија за решавање проблематичних кредита тренутно у жижи стручне и шире јавности, то ће анализа исте бити предмет овог чланка.

Да ли је банкарски сектор у кризи?

 

ММФ је својим досадашњим истраживањима доказао да је банкарску кризу могуће препознати по следећа четири елемента: (1) учешће лоше активе у укупној активи банкарског сектора прелази 10%; (2) трошкови спасавања банака износе најмање 2% бруто друштвеног производа; (3) проблеми у банкарском сектору доводе до гашења појединачних банака а у крајњем случају до национализације банака, и (4) мере санације укључују замрзавање депозита.

Прва два елемента су у Србији већ присутна. Трећи је испуњен делимично гашењем Агробанке, Унион банке … а о национализацији се не сме ни размишљати. Видели смо како је недавно прошла Грчка. Четврти елеменат ће се испунити сам од себе када стране банке врате дугове матицама.

За сада, јавност се умирује скоро свакодневним изјавама да су банке ликвидне и високо капитализоване. Шта то значи (и не значи) није ни битно, све док грађанин може свој новац да подигне са шалтера. Висина секундарних извора ликвидности (нпр. позајмице банака од својих матица, међубанкарског тржишта и НБС) показују стварно стање ликвидности неке банке. Ако је српска политичка и монетарна власт предострожна, не би било на одмет да се грађани поведу за њима.

Теорија банкарских криза наглашава да препознавање погоршања квалитета укупне активе (имовине) банкарског сектора увек отежава недостатак одговарајућих директних тржишних показатеља вредности имовине банака и њихову утрживост (брзину продаје за новац). Посебно некретнина које су дате у хипотекарну залогу. Због тога се кључни део Стратегије односи на ову проблематику.

Надаље, листа узрока банкарских криза није дуга. Снажан раст кредитне активности, пораст удела спољног дуга у бруто домаћем производу, промене реалних каматних стопа и дерегулација политике каматних стопа које важе за дужнике банака чине банкарску кризу неизбежном. Србија је школски пример како се све ово зло може истовремено прихватити.

Дерегулација у финансијском сектору уз истовремено необављање свога посла од стране НБС, допринели су да и банке досоле у стварању банкарске кризе. Стратегија је у банкарском сектору Србије идентификовала скоро све могуће узроке банкарске кризе. То су: непостојање или неуважавање кредитних политика; непримерени систем осигурања праксе са интерним политикама и банкарским законима; непримерен надзор и контрола запослених или кључних сектора; одлучивање у којима доминира једна особа (директор, председник управе или главни деоничар); непостојање или непридржавање политика управљања активом. Теорија познаје још и злоупотребу положаја, али је писци Стратегије нису запазили.

Мишљења смо да је садашња криза банкарског сектора давно испланирана и наметнута Србији. И то пре увођења санкција, бомбардовања, класичне и „тихе“ окупације и уништења великих домаћих банака. Све ове мере заједно су допринеле да власт прихвати „потрошачки модел развоја“. Да се после оскудице задужујемо код страних банака и купујемо страну робу.

Прекасно се власт досетила да треба и ми нешто да производимо и извозимо. Када се досетила, усвојила је модел раста путем индустријализације и извоза. Али су проблеми из доба банкарског безвлашћа остали. Огроман део ненаплативих кредита је старији од једне, две, па и више година. Они проузрокују смањење кредитне активности и успешно спречавају нови модел развоја да заживи у пракси.

Колико нам је речено?

 

Висок и растући ниво проблематичних кредита представља извор системског ризика у Републици Србији, признају стратези већ у својој првој реченици.

НБС дефинише системски ризик као „ризик од поремећаја у пружању финасијских услуга (1) који је изазван проблемом у целом финансијском систему или појединој компоненти и (2) који има потенцијал да остави озбиљне негативне последице на реални сектор.“

Практично, ненаплативи кредити сужавају канале кредитне понуде и карцином су банкарског сектора. Надлежне институције се Стратегијом обавезују да учине све како би се створили услови за развој тржишта проблематичних кредита. Остале мере, побројане као засебне и важне, у ствари су предуслови поменутог приоритета.

Занимљиво је да сектор привредних друштава у приватном власништву одређује ниво целокупних проблематичних кредита, у погледу обима и релативног учешћа у укупним кредитима . Удео овог сектора у укупним проблематичним кредитима априла 2015. износио је 52,5% или 232,2 милијарде динара. Очигледно је да се не може брзо постати свој газда са туђим новцем. Проблематични кредити лица у стечају чине 20% укупних проблематичних кредита. Учешће проблематичних кредита сектора јавних предузећа у укупним проблематичним кредитима износи 6,1% тј. 27 милијарди динара. Без обзира на ове чињенице, кроз Стратегију се намеће утисак да су јавна предузећа велики проблем.

Доминација страних банака на банкарском тржишту Србије (75% учешћа у капиталу) за последицу има висок ниво „евроизације“ кредита (око 70%). Ако се томе дода и „швајцаризација“ кредита, ето јаког узрока изложености дужника валутном ризику тј. повећању проблематичних кредита.

Када се говори о спором решавању проблематичних кредита, треба отворено рећи да банке у постојећим условима нису заинтересоване да их се ослободе. Видећемо касније и због чега. Без обзира на ову општепознату чињеницу, стратези пишу да „споро решавање проблематичних кредита може такође бити приписано неразвијеном тржишту проблематичних кредита“. Може да буде, али не мора да значи — рекли би наши сељаци на ово.

Континуирано раздуживање зависних друштава страних банака, с обзиром на своју доминантну позицију, могло би да представља ризик — исправно констатују стратези. Таква политика страних банака уз неспорну доминантност практично одређује Србији који и колики систем стимулација мора применити да би их одобровољила да учествују у смањењу проблематичних кредита.

У априлу 2015. године, НБС је израдила и доставила банкама детаљну анкету, како би прикупила битне информације о разлозима за акумулирање проблематичних кредита као и о мерама које су банке спремне да предузму у случају да проблематични кредити озбиљно угрозе ликвидност или капитал банке. Одговори банака се још увек анализирају… и анализирају … и анализирају…

Занимљива је реакција Републичког секретаријата за јавне политике само дан након добијања Стратегије са Образложењем од стране Министарства финансија тј. од 5. августа 2015. — како би дао своје Мишљење:

„Републички секретаријат за јавне политике указује да је предлагач пропустио да прикаже и анализира ефекте предложених мера на буџет Републике Србије. Истовремено, нема информација о резултатима спроведених консултација (анкете) са заинтересованим субјектима, уз навођење ставова које су консултоване групе износиле у односу на разматране алтернативне мере, као и разлога из којих су усвојени, односно одбачени њихови ставови.“

Секретаријат позива предлагача да унапреди Нацрт Стратегије у вези са изнетим Мишљењем.

За сада можемо закључити да, поред меморандума и аранжмана, постоје и ТАЈНЕ.

(Наставиће се)

Наши лоши кредити – нечији бизнис отимања

Амерички фондови који откупљују лоше кредите већ су успоставили своје базе у Пољској и Чешкој за операције у Европи.  Чишћење терена за планиране подухвате у Србији обавља финансијска жандармерија Запада.

Недавно је у сред Београда испословала обавезу Србије да спашава „домаће“ банке на штету сопствених грађана и привреде. Ненаплативи кредити биће измештени из банака на „финансијски бувљак“ где ће их багателно покуповати страни „инвеститори“. Задатак режима је да створи утисак да је преотимање стварне имовине цивилизовано и напредно. Стратегија за решавање проблематичних кредита у Србији биће „демократско и стручно“ покриће за злодела која нас очекују.

О новим, моћним алтернативним финансијским центрима на Истоку, режим не размишља. Уместо тога направиће још један корак ка потпуној колонизацији Србије.

ММФ задовољен?

И са 484 милијарди динара укупно бруто ненаплативих кредита (3,6 милијарди евра) Србија је финансијски стабилна — упорно тврди Гувернерка НБС, Јоргованка Табаковић.

Председник Савета гувернера НБС Небојша Савић поткрепљује њену тврдњу изјавом да су очекивања ММФ–а у вези са остварењем актуелног стендбај аранжмана са Србијом у прва три месеца задовољена. Не треба да стрепимо од контроле — обавештава нас ТАНЈУГ 28. 4. 2015. Премијер Вучић каже да нас је ММФ чак и похвалио.

Пасторалну идилу, међутим, кваре оцене ММФ–а да је кредитна активност остала непромењена (ниска), док истовремено износ проблематичних кредита непрекидно расте.

Директор Сектора НБС за финансијску стабилност Ана Ивковић упозорава да је учешће проблематичних кредита велико у укупним позајмицама, те да и даље може угрозити стабилност финансијског система у Србији. Удео тешко наплативих кредита у укупним позајмицама у Србији у 2014. је био 21,5 %. Њихов раст је настављен и у овој години и износи 22,5% за прво тромесечје.

ММФ, по основу аранжмана са Србијом, захтева да се за приватне банке направи излаз из ове ситуације. Домаћин (Србија, НБС) је опоменут и на ризике у спровођењу аранжмана, а који се односе на преношење ефеката из региона препуног лоших кредита, тржишну непредвидивост и недоследност у распродаји колективне имовине (реализацији структурних реформи).

Ако је за утеху, проблематични кредити су носиоци великог ризика у банкарским системима скоро свих држава Централне и Источне Европе. Оваква ситуација не може бити случајност већ само успешан резултат добро осмишљеног геофинансијског рата. Око Русије се прави коридор опљачканих и осиромашених држава.

Фонд стратешке културе је наговестио дешавања у вези са проблематичним кредитима у Србији још децембра 2012. (Прекинут банкарски блицкриг на европски Исток) и марта 2013. (Ненаплативи кредити — Увод у пљачку државне и заједничке имовине у Србији). Већ тада је речено да би елементарно поштовање добре банкарске праксе спречило појаву многих проблематичних кредита.

У условима постојања вишка банака и вишка новца за кредитирање, основни проблем банака постаје било какво упошљавање капитала (уз добро обезбеђење наплате дуга) а неопходне процедуре постају „сувишне“ на радост хитрих и полуписмених бизнисмена. Пруденциона (претходна, превентивна) контрола рада банака од стране НБС, које се Гувернерка у зло доба сетила, управо је требала да спречи непрофесионално и несавесно пословање. Како то није чињено, ММФ је одлучио да се и сам позабави овим послом у Србији. Намера у суштини није лоша али као и обично када је реч о Србији, касни десетак и више година. Мада представник ММФ буквално седи Гувернерки уз кољено.

Играле се делије

Крајем 2012. дозвољено је банкама да продају доспеле дугове правних лица некредитним организацијама, тј. популарно речено — легалним утеривачима дугова.

Незадовољан забраном банкама да некредитним организацијама продају и доспеле дугове физичких лица, тј. грађана — тадашњи Секретар удружења банака Србије, Верољуб Дугалић злослутно је најавио да ће та забрана бити привремена. Судећи по кључним закључцима дводневне конференције у режији НБС, 28. и 29. априла ове године под називом „Београдска иницијатива — решавање питања проблематичних кредита у Србији“ изгледа да је Верољуб био у праву.

Скуп су отворили Гувернерка НБС, министар финансија Душан Вујовић, Фернандо Монтес–Негрет из Светске банке, Дехенг Ким из ММФ–а, Матео Патроне из ЕБРД и Томас Лубек из Међународне финансијске корпорације. Друштво је заиста пробрано.

Светска банка финансира уништење остатака предкапиталистичких својинских облика и односа; ММФ јој као сестринска организација у томе помаже, као залагаоничар и дресер дужничких робова; ЕБРД је душебрижник над економским развојем који не постоји и истовремено спаја посрнуле са представницима приватног капитала као што је Међународна финансијска корпорација (IFC). Занимљив је став ЕБРД да је проблем несавесног рада банака пре свега проблем државе Србије. Такође ЕБРД сматра да је Балкан иако угушен ненаплативим кредитима још увек пун потенцијала!? Вероватно пажљиво прате геолошка истраживања.

Првога дана конференције око 150 страних и домаћих стручњака је трагало за могућим решењима ослобађања банака баласта тешко наплативих кредита. Правници међу њима, и екстра унајмљени правни консултанти за израду Стратегије за решавање проблематичних кредита, имали су истакнуто место у овом послу.

Закључци након првог дана су: решавање питања проблематичних кредита од великог је значаја, активности јавног сектора морају бити координисане, финансирање решавања овог проблема мора доћи од приватног сектора а јавни сектор ће подесити прописе за привлачење инвеститора.

Развој тржишта проблематичних кредита је „проглашен“ за апсолутни приоритет. За разлику од Србије која сама иде у сусрет жељама својих западних пријатеља, сиротој Грчкој је овакав захтев издиктиран. Зато је Гардијан и назвао ЕУ — зеленашки конгломерат. На примеру преговарања Грчке и њених поверилаца око разрешења дужничке кризе професор В. Катасонов уочава да ни државни чиновници, ни ММФ и слични, не предлажу никакве кардиналне идеје. „Зато се појављују идеје да ни на националном нивоу, ни на нивоу међународних организација нико не дискутује о томе како да се сасвим изађе из дужничке кризе“ („Грчка: ‘Прва ласта’ светске финансијске катастрофе“, ФСК, 25. јули 2015).

Развој било ког тржишта, па и тржишта ненаплативих кредита, подразумева повећање броја учесника и обима капитала који се на њему обрће. Ради перспективности, у овај котао треба да допадне што више клијената банака и то по свим дужничким односима које су успоставили. Зато је нелогично да ће ММФ–а и НБС унапредити рад банака како би се смањио број ненаплативих кредита.

Како би развој овог накарадног тржишта људске пропасти требао бити спроведен, да се наслутити из тематике рада другог дана Конференције. Скуп учесника је био ужи. Само људи режима и међународних финансијских институција.

Кључна расправа је вођена о унапређењу процена вредности стамбених непокретности (датих као хипотекарна залога за обезбеђење враћања кредита), развоју секундарног тржишта проблематичних кредита и примерима успешно спроведених корпоративних реструктуирања.

Горе поменуто друштво се сложило да први корак у изради Стратегије буде дефинисање Акционог плана. Такође су се сложили да једна од кључних области Акционог плана буде правни оквир за принудну наплату и стечај као инструменте развоја тржишта ненаплативих кредита.

Можда је баш ово разлог што се Стратегија не појављује у јавности. Требала је бити обзнањена у јуну, али није. А кад ће, не знамо. У сваком случају, грађани Србије би требали и те како да се заинтересују за ову проблематику, јер се тиче судбине многих.

Не чекајући Стратегију, представници Србије и представник IFC су 18. маја 2015. потписали Меморандум о реализацији програма за решавање питања дугова. Некоме се баш журило.

Да би нам била очигледнија логика целе ове представе, подсетићемо се на начин рада инвестиционих банака тј. фондова. Када кредит постане проблематичан, тј. када се не враћа у уговореним роковима, зајмодавац (банка) продаје хипотеку инвестиционој банци. Инвестициона банка комбинује овако откупљен зајам са другим откупљеним зајмовима (за куповину аута, школовање, дугови са кредитних картица итд.) и формира пакет — дериват који се назива „обвезнице са залогом“ или CDO. Надаље, инвестиционе банке продају ове CDO инвеститорима, обичним људима. Крајњи купци постају и неизбежне жртве „ако ђе запне“.

Стајна тачка и врзино коло

У Србији има 55.200 привредних субјеката чији су рачуни блокирани због неплаћених дугова. Практично свако шесто предузеће и предузетник су потпуно неспособни да измирују своје обавезе. Износ „блокаде“ износио је крајем 2012. године 120 милијарди динара а током идуће 2,5 године је више него дуплиран и износи 250 милијарди динара.

На блокирана предузећа „отпада“ 11% укупног дуговања привреде од око 18 милијарди евра. Блокирани су најозбиљнији кандидати да преко стечаја доспеју на тржиште дугова.

Са поменутих 484 милијарде ненаплативих кредита стављених у однос према БДП, Србија је прва у Европи. Највише проблема са отплатом дугова имају предузећа, где је удео ненаплативих кредита у априлу ове године достигао 28,8%.

Према подацима НБС на крају првог тромесечја, у грађевинарству се сваки други кредит (50%) показао као ненаплатив. Управо су ови дугови посластица фондова који их купују по 10 до 15% од њихове номиналне вредности. Некретнине присвајају у целости.

У прерађивачкој индустрији и трговини сваки четврти кредит је ненаплатив. Учешће лоших кредита грађана је порасло на 10,8 %.

У идеалном случају, раста БДП у Србији ове године неће бити. Уз најављена отпуштања радника у јавном сектору јасно је да ће се пораст ненаплативих кредита наставити. Банке нису спремне да промене своју (не)пословну филозофију.

Постоје и другачији модели решавања финансијских и привредних криза који не подразумевају да сва имовина оде у руке странцима.

Данас, када више не постоји монопол западних финансијских центара, остаје помало нејасно због чега ова власт не преговара и са банкарима Евроазије.

Ситна боранија као економски мотор (у молитвама Владе Србије)

Поводом „Стратегије за подршку развоју малих и средњих предузећа, предузетништва и конкурентности за период од 2015. до 2020. године“ Владе Србије

Пројекат „одрживог капитализма“ у Србији — по рецепту ММФ-а и ЕУ — почео је да се клима.

Мала и средња предузећа не препознају науку, образовање не препознаје мала и средња предузећа. Добра предузећа не препознају социјално предузетништво, мушко предузетништво не препознаје женско (и обрнуто). Мултинационалке у Србији не препознају домаће добављаче, банке не препознају никога ко већ није имућан. Они са знањем и вештинама су незапослени, млади су преспори да ухвате духа предузетништва...

Ситуација је, дакле, идеална за штампање још једне стратегије. Или оснивање још једне агенције за развој, доказивање лојалности ЕУ и камчење донација из неког од њених фондова.

Ако у Србији неко поверује да ће незапосленост бити смањена применом исте, ето и политичког ћара пред наступајуће (ре)изборе.

Мишеви коло воде

Влада Републике Србије усвојила је 26. марта о. г. Стратегију за подршку развоју малих и средњих предузећа, предузетништва и конкурентности за период од 2015. до 2020. године (даље: Стратегија).

Ситнодушни би приговорили и самом називу овог документа. Од укупног броја привредних субјеката на које се ова стратегија односи само су 3,7% мала и средњапредузећа а 96,3% су микро предузећа, предузетници и занатлије. Свеукупне разлике између ове две групе привредних субјеката нису занемарљиве па то створа недоумицу којој групи је заправо Стратегија намењена.

Иначе заједно мала, средња, микро предузећа и предузетници (МСПП) чине 99,8% укупног броја привредних субјеката и учествују са око 34% у бруто друштвеном производу Републике Србије. Просечан број запослених у МСПП износи 2,4 човека што је два пута мање од просека ЕУ.

Под слоганом „развоја приватне иницијативе“, режимски стратези управо на даљем увећању броја МСПП и развојем ове скупине привредних субјеката — зависним од свега и сваког, и објективно неспособним за било какав крупнији привредни захват — заснивају остваривање одрживог друштвено-економског развоја државе. И успешан завршетак процеса европских интеграција.

Велика предузећа која чине 0,2 % броја привредних субјеката и која учествују са 66 % у БДП Србије одавно су део разноврсних стратегија али ММФ-а, Светске банке, ЕБРД тј. светске финансијске олигархије. Поготову велика предузећа која још нису до краја ни уништена ни распродата. Њихова предаја у руке белосветских парајлија је такође услов завршетка процеса европски евроинтеграција. Режим то маскира причом о ефикаснијем управљању и бољој будућности.

Сам наслов Стратегије, њена форма и садржај су, по речима самих стратега, „наставак политике пуног уважавања и примене свих докумената који утврђују политику Европске уније у области предузетништва и конкурентности, пре свега стратегије Европа 2020 и Акта о малим предузећима.“

Да би се страни донатори снашли у нашим бирократско–језичким конструкцијама, направљена је лепо испарцелисана табела. У њој се наспрам десет принципа вредних стручне пажње и поштовања из Акта о малим предузећима, поставља сијасет пожељних али недовољно јасних, мерљивих и остваривих обећања којима би се ти принципи требали испоштовати. Прокламовани циљ је да српска МСПП буду конкурентна таквим предузећима у ЕУ ради хармоничног пристајања српског „Сплава Медуза“ уз немачку обалу мора благостања.

У развијеним и зрелим индустријским привредама ЕУ, бројне су корисне улоге МСПП. Брже реагују на проширење тржишта од гломазних концерна, трустова и прикривених монопола али су и прве жртве смањења уобичајене тражње. Запошљавају грађане са релативно мање капитала, опслужују гиганте, али ови привредни субјекти никада нису били (нити ће икада бити) „кичма“ развијених ЕУ привреда. Они не могу бити ни ударна песница ни пробојно копље у проваљивању и освајању нових тржишта.

Необнављање урушених домаћих великих предузећа и планирана распродаја странцима постојећих великих (јавних, а и приватних) предузећа наводи нас на помисао да је понуђена Стратегија само јефтина шарена лизалица за неухрањено и гладно дете. Лажу нас да ће овај климави понтонски мост послужити као безбедан део пута до ЕУ.

Ово никако не значи да Србији нису потребна мала и средња предузећа и предузетници. Али ако то буде и једино што српска привреда има у свом власништву онда ће српска привреда, а са њоме и свеукупна Србија, бити и остати без кичме.

Мали ће постати још мањи

Сумирајући резултате претходне сличне Стратегије за период 2008–2013. стратези отворено износе чињеницу да порески систем за МСПП није унапређен. Да је финансијска подршка за почетнике у пословању недовољна и неповољна. Добар део новца су приграбиле „невладине“ организације тј. особе блиске врху владајуће партије. Уместо формирања Развојне банке Србије, припремљен је предлог нацрта законског оквира за оснивање фондова предузетног капитала!?

Унапређење партнерства између банкарског сектора и МСПП није спроведено. Фискални подстицаји за улагање у МСПП, такође нису обухваћени акционим плановима.

План обука за почетнике у пословању као и предузетничко образовање младих је испуњен и пребачен. Није нужно рећи да је то најсигурнији канал за награђивање едукатора од стране ЕУ као великог послодавца. Овим је њихова лојалност и утицај на многе друге, да прихвате све вредности Запада, загарантована. Стратези су убеђени да „са поменутим обукама треба наставити и у наредном периоду са нагласком на побољшању квалитета, обима и доступности истих.“ Придружујемо се овом ставу са почетним предлогом да се на курсевима за керамичаре уведе пар часова из авио-механике и тактике летења.

Помало чуди да поред толиких школа за менаџере треба трошити туђи новац и на курсеве за развијање предузетничког духа младих. Поготову што знамо да што се тиче предузетништва „Србин има што нико немаде“. Предузетници са виртуелним идентитетом и виртуелним фирмама зарађују стваран новац. Или, на пример, особа данас оснује фирму са сто динара капитала и крене да гради 2 милиона квадрата простора. Следећи до њега почне сутрадан и продавати тај простор. Непорециво је да су ово врхови „предузетништва“.

Како кажу стратези, урађено је много на стварању конкурентских предности МСПП на иностраним тржиштима. Истовремено, „најслабији резултати постигнути су у прикупљању информација о циљним тржиштима“. О томе где су циљали, нема ни речи.

Што се тиче пословног окружења МСПП у Србији, „мера Оперативног плана, која се односи на унапређење рада судова, арбитража и других независних органа и тела, највећим делом, није спроведена.“ Да није диктата „домаћих“ банака вероватно не би била успостављена Централна евиденција хипотека у оквиру Катастра непокретности са приступом подацима и могућношћу подношења захтева преко интернета. Ова радња је потурена као кукавичје јаје у рубрику – јавне услуге за МСПП.

Осим превелике уситњености и слабе конкурентности МСПП у Србији, забрињава и лоша секторска концентрација која се не мења значајно дуже од деценију. Углавном се ради о трговини и услугама који послују на рубу опстанка. У структури МСПП у прерађивачкој индустрији доминирају привредни субјекти који послују у ниско технолошким областима, са производима мале додате вредности и разноликости. Последица је њихова слаба позиција на тржишту у погледу цене и добити. Отуда и њихова слаба окренутост извозу. У укупном броју МСПП извозници чине свега 4,3%, а учешће извоза у промету износи тешко изборених 9,1%. У оваквим условима не постоји економско објашњење због чега режим упорно срља на високоразвијено и презасићено тржиште ЕУ коме требају искључиво сировине.

Кључна установа у Србији за процват МСПП је Национална агенција за регионални развој. Зове се национална иако је посвећена испуњењу „препорука“ садржаних у Годишњим извештајима Европске комисије о напретку Републике Србије и Индексу политике МСПП на Западном Балкану, који објављује ОЕЦД. Институционална подршка сектору МСПП се изграђује од 2002. и свакога дана напредује у сваком погледу. Мрежа институција се шири и број запослених у њима расте а МСПП тапкају у месту и(или) пропадају.

Без обзира на жеље и намере режима, другачије не може ни бити. Из простог разлога што странцима продата велика и успешна домаћа предузећа по правилу послују са МСПП из државе из које је њихов купац. Сада можемо и без великог стручног образовања назрети шта ће се десити са 99,8 % привредних субјеката (МСПП) ако се актуелна реформа (распродаја) спроведе до краја. Штета ће бити разорна.

Стране банке (85%) у Србији су ту да би финансијски пратиле своја (купљена) предузећа и повећале извоз својих матичних предузећа на српско тржиште. Зато су незаинтересоване за српске МСПП и ту никада никаквог озбиљног партнерства не може бити.

Превелика пореска и остала оптерећења за МСПП су такође неминовност у презадуженој држави са гломазним и корумпираним административним апаратом.

Како су режимски стратези замислили срећан завршетак ове тужне приче можете прочитати у самој Стратегији.

Шта чинити?

Мишљења смо да Србија мора да задржи у свом власништву преостала велика предузећа из најмање два разлога. Прво да би спречила даљи процес разбијања националног корпуса и задржала за себе профите великих и успешних предузећа. Посредно би обезбедила и опстанак МСПП. Тек тада би мере предвиђене Стратегијом имале некаквог смисла. Пословно активирање милион незапослених у разумном року је немогуће без помоћи велике и моћне државе. И то такве државе која је донела политичку одлуку да помогне Србији да чврсто стане на своје обе ноге. Да буде економски јака и способна да штити своје интересе, своје грађане и своје границе. Способна да буде поуздан пријатељ.

Таква држава постоји. То је Русија.

Русија је, речима њеног Председника, спремна да у Србију уложи 13 милијарди долара и да Србима отвори врата руског тржишта о коме сањају пословни људи у ЕУ — обзнањујући овим и политичку одлуку, економску спремност и братску жељу да се Србија усправи. Шта ми чекамо?

Ако лаже коза, не лаже ратни калкулатор

Уместо да заштити грађане-кориснике кредита индексираних у швајцарцима, Народна банка Србије је новом одлуком опет амнестирала себе и заштитила банке-гуликоже. Србија је, очигледно, у рату „другим средствима“.

„У току је психоисторијски и финансијски рат“ – тврди Андреј Фурсов, руски историчар и специјалиста за системско стратешке анализе у интервјуу за Евроазија.инфо (26. април 2014).

Да би схватили настанак и вишегодишње трајање провидне и огољене пљачке грађана Србије и многих других држава путем кредита индексираних у страној валути, а пре свега у швајцарским францима, занимљив је следећи Фурсовљев став: финансијски капитал крупне буржоазије увек има интересе који излазе ван националних оквира, ван државних граница – својих и туђих. Ти интереси се могу остварити само кршењем закона своје или туђе државе, а, најчешће, и једне и друге истовремено.

Да ли је Србија у рату?

Примиче се још једна годишњица како нас је 19 западних држава напало својом оружаном силом. С обзиром на однос снага, можемо рећи да смо прошли са релативно малим бројем жртава. Поготову што је предводник ове силе била држава која је још пре 70 година решила моралну дилему око судбине цивила у рату, те их је убијала по неколико стотина хиљада намах. Са дистанце можемо тврдити да је циљ агресора био наставак рата другим средствима.

Економски рат, започет против Србије санкцијама, настављен је после оружаног сукоба многобројним уиграним методама. Српски војни писац Чеда Марковић је пре више од сто година дефинисао економски рат и та дефиниција нам може и данас помоћи да га препознамо.

„Има ратова који се воде у току дугих периода мира, и баш такви ратови нису ни мање смртоносни, ни мање плодни у својим резултатима, ни мање привидни, ни мање непосредни, али су зато често пута извеснији. То су економски ратови. Економска битка не види се; она је свакодневна; њене справе не падају нам нарочито у очи, јер смо то ми сами, јер је то све оно што нас окружује, јер је то наш живот.“ (наведено по:  Часлав Оцић, „Стратегије развоја: замисли и остварења“, Могуће стратегије развоја Србије (САНУ, 2014).

Ако знамо да државом управљају људи измењене (дегенерисане) политичке воље, да нас у Србији нестаје сваке године до 37.000 душа, да смо у врху бедних држава, да смо добрим делом дезоријентисани и онеспособљени да се самоорганизујемо, да се скоро и не смејемо – онда је јасно да је економски рат против Србије известан и до сада успешан.

Једна од битака тога рата, која још увек траје, јесте и настојање 22.000 корисника кредита индексираних у швајцарцима да дођу до елементарне правде и не остану без крова над главом. Крова зачараног финансијским малверзацијама који постаје све даљи, све мањи и све скупљи.

Регулатор и регулисани

Народна банка Србије нашла се у врло незахвалној улози да истовремено заштити стабилност страних банака на територији Србије које послују незаконито и противно елементарној етици, али и кориснике кредита који су вишегодишње жртве такве банкарске праксе.

Наиме, последњим наглим повећањем вредности швајцарског франка у односу на динар, главнице дуга грађана који су практично добили динарски кредит, повећана је тренутно за 20 %. Само због чињенице да су износи кредита формално индексирани у швајцарским францима. Тиме се појавила реална опасност да се нагло повећа и радикализује јавно незадовољство корисника оваквих кредита као и да се повећа ионако висока стопа ненаплативости кредита у Србији.

Овакав развој догађаја окрњио би кредитни углед државе која вапи за новим задужењима што је недопустиво. На страну то што би углед био окрњен у очима оних који већ деценијама смишљају, проводе и толеришу финансијско-пљачкашке шеме широм света.

У компликованим ситуацијама може помоћи само народна мудрост. Вероватно се неко из Кабинета гувернера присетио причице како је некакав цар захтевао да се пред њим појави девојка ни гола ни обучена. Појавила се девојка умотана у рибарску мрежу. Јест да је решење препуно рупа, али је у датим околностима решење.

Извршни одбор НБС доноси 24. фебруара 2015. године Одлуку о мерама за очување стабилности финансијског система у вези с кредитима индексираним у страној валути. Према образложењу Кабинета гувернера, „Одлука је донета ради очувања и јачања стабилности финансијског система РС, адекватнијег управљања ризицима банака, као и ради боље заштите корисника финансијских услуга, који су примарно погођени негативним последицама актуелних кретања на међународним девизним тржиштима.“

Овај трећи разлог већ показује следеће мањкавости. Циљ је боља а не потпуна и свим законима предвиђена одговарајућа заштита. Даље, дужници нису никакви корисници финансијских услуга већ корисници финансијског капитала тј. новца који се даје под камату.

Треће, дужници су добили динаре и немају благе везе са кретањима на међународним девизним тржиштима. Званичан је податак НБС да од 16 банака које су у Србији давале динарске кредите индексиране у швајцарским францима њих 11 нема ни теоретске везе са швајцарцима а осталих пет су прикриле од НБС и јавности када, у ком износу, на који рок и под којим условима су се задужиле у швајцарцима. Иако стварних позајмица није ни било (захваљујући дериватима – валутним своповима), чак и да их је било – позајмице између банке-матице (у иностранству) и банке-ћерке (у Србији) не сматрају се позајмицама у пуном правном значењу тог појма а поготову немају везе са међународним девизним тржиштима.

Нетачна је и тврдња да НБС поштује принципе – правне сигурности, тржишног пословања и одговорности свих тржишних учесника за преузете обавезе. Правне сигурности не може бити тамо где су уговори о кредиту у старту двосмислени. И у динарима су и у девизама истовремено. То су два света са потпуно другачијом правном регулативом.

У уговорима се помињу ЛИБОР и ЕУРОБОР – каматне стопе које су на међународном нивоу фалсификоване, а банке које су то радиле већ су и судски кажњене. То нам даје за право да сматрамо да када НБС помиње правну сигурност мисли искључиво на сигурност банка а не и њихових клијената.

Даље, тржишног пословања на банкарском тржишту Србије нема у смислу фер утакмице. Јавна је тајна да се ради о банкарском картелу. То најбоље показују превисоке каматне стопе и остале измишљене дажбине.

Што се тиче одговорности свих тржишних учесника НБС је заборавила да помене три најважнија. Први од њих је она сама, јер је због нечега банкама давала динаре за пласман кредита „у швајцарцима“, дозволила је појаву ГМО кредита. Њени инспектори су то толерисали, као и непостојање валутне равнотеже између извора и пласмана. То су толерисали и ревизори а и они су веома битни учесници посебно банкарског тржишта.

И најзад, поводом одговорности није поменута сама држава Србија, то јест њен правосудни систем који је и иначе озлоглашен у Европи, а у овом случају се нећка да примени врло јасне одредбе Закона о облигационим односима. Овај закон је старији и куд и камо квалитетнији од касније изнуђених и скарабуџених Закона о заштити корисника финансијских услуга и Закона о заштити потрошача. Ова два последња су и измишљена да дезоријентишу кориснике кредита и да их што више удаље од Закона о облигационим односима.

Удружење за заштиту корисника кредита „Ефектива“ није дорасло марифетлуцима режима. Хрватско удружење „Франак“ је својим члановима поделило формуларе оптужних предлога и разних пријава банака код НБХ те је тако барем запослило судове, банке и Централну банку. Обезбедили су и стручну потпору угледних личности и стручњака, као и европских агенција за заштиту својих права.

Ово је прилика да „Ефектива“ тестира солидарност Адвокатске коморе, Удружења ревизора, рачуновођа, економиста, универзитетских професора, разних агенција и НВО-а. Постало би очигледно ко су вуци, а ко „пси од сламе“.

Шта је у понуди?

Суштински, Народна банка Србије је новом Одлуком пре свега амнестирала себе од свих нечињења којима је подстицала пљачку грађана од стране банака.

Исправила је своју погрешну процену да ће банке поштовати њене Препоруке БАН 001/13 и БАН 002/13 од 31. маја 2013. те их је Одлуком учинила обавезујућим. Обавезала је банке да део покраденог новца, али само по основу самовољно подизаних каматних стопа, врате на начин да то књиже као превремену отплату главнице. Ослободиле су дужнике ситних периферних трошкова везаних за инструменте обезбеђења повраћаја кредита. Оставили су као мамце могућност да се део неумањених обавеза отплаћује касније и продужења рока отплате кредита. Свим овим мерама, практично су сузиле маневарски простор дужника на суду, јер су регулисали оне елементе уговора о кредиту који се на суду лако доказују и на основу којих се добија пресуда о ништавости уговора.

Најтврђи орах, обрачун са банкама које су злоупотребиле сврху заштитне (валутне) клаузуле, и у два наврата вештачки подигле висину дуга по главници кредита, те тако оствариле екстрапрофит уместо да само заштите реалну вредност дуга – остао је нетакнут. Главница увећана по овом основу остаје неумањена.

Тако је остао и кључни разлог да корисници кредита „у швајцарцима“ ипак туже банке и не пристану ни на једну од понуђене четири варијанте „које помажу грађанима да превазиђу тешкоће у отплати кредита у швајцарским францима“!?!

Ове варијанте су на сајту НБС, те нема потребе препричавати их. Корисници кредита су добили занимљиве финансијске мозгалице. Како би цела папазјанија добила на ауторитету и легитимности, за сваку варијанту је на сајту направљен и калкулатор. Калкулаторима можемо веровати. Он ће нам тачно израчунати колико ће нас коштати једнократна заблуда да нам је банка пријатељ, а не јазбина грабежљиваца.

Не заборавимо. Одлука НБС не мења суштину проблема.

Тога су свесни и у НБС те нам од средине године спремају још једну европску правну тековину. Лични банкрот. То је финансијска рециклажа исцрпљених. Имаћемо туторе који ће уместо нас управљати нашом имовином. Тутор нам може отуђити (продати) и славску икону и кандило јер то није изузето од принудног извршења обавеза.

У Србији, валутни калауз остаје у рукама банкара.