Пољопривредне задруге као национални интерес Србије

Удруживање је једини закон живота

Нови закон о земљорадничким задругама касни већ деценију, и то у условима траљаве, хаотичне и бандитске приватизације у пољопривреди. • Српска радикална странка захтева доношење „Стратегије развоја земљорадничког задругарства“ • Када ће се завршити лов у мутном, грабеж ораница Србије, пљачкање сељака и пустошење села? • Држава и режим морају с народом делити најдрагоценије задружне вредности — праведност и солидарност.

Када су скоро замрли вапаји стручне јавности да се стане на пут нестајању села, Тадићев режим је 8. марта 2011. усвојио „Национални програм руралног развоја од 2011. до 2013. године“.

Овај програм је у одељку „Интересно удруживање пољопривредника“ разврстао земљорадничке задруге у Србији на четири групе, чији профил нам лако показује право стање ствари.

Прва група су „старе“ земљорадничке задруге. Послују дужи низ година, поседују знатну имовину, инфраструктуру и земљиште. Основни приходи им долазе са сопствених парцела и од маржи у посредовању између пољопривредника и великих прерађивачких капацитета. Њима углавном управљају запослени. Одликује их велики број задругара који нису укључени у процесе одлучивања у задрузи. Неке од њих су врло успешне, али већина се због великог броја запослених и неодговарајућег управљачког кадра налази у лошој финансијској ситуацији.

Друга група су „Директорске или приватне“ задруге. Настале су злоупотребом, због недоречености ранијих Закона о задругама. Имају минимални број чланова, а често су и затвореног типа. Чланство ових задруга углавном чине чланови уже и шире породице, а послужиле су за лично богаћење оснивача.

„Донаторске“ задруге су трећа врста. Настајале су од 2000, у сврху злоупотребе бројних међународних организација које су имале за циљ обучавање српских пољопривредника о потреби и значају удруживања. Једини разлог за оснивање биле су донације у виду опреме и механизације за производњу. Већина ових задруга данас постоји само фиктивно.

У четврту групу спадају праве задруге. Настале су на иницијативу пољопривредника који су истински пронашли интерес у удруживању и заједничком наступу на тржишту. Број чланова и промет су им у порасту и многе од њих данас успешно послују. Основне одлуке доносе задругари, а директори и запослени руководе пословањем у складу са стратешким циљевима оснивача.

Ове праве задруге су здраво ткиво нашег друштва, које може бити замајац даљег развоја задругарства у Србији.

Под чизмом крволочног либерализма

„Национални програм руралног развоја од 2011. до 2013. године“ је набројао и опште невоље земљорадничких задруга у Србији.

Највеће невоље су неодговарајућа законска регулатива, као и непостојање мера пореске политике и других видова подршке задругама као посебном облику обичајно–моралног пословања. Проблеми су и мали обрни капитал и неодређени својински односи на земљишту (немогућност полагања хипотеке), што за последицу, наравно, има недоступност банака. Овоме треба придружити и непознавање основних задружних начела, али и лоше управљачке капацитете у задругама.

Српску пољопривреду одавно одликује велики број газдинстава са малим поседом и са великим бројем уситњених и географски одвојених парцела. Ово је главна препрека за развој савремене и конкурентне пољопривреде. Место и опстанак малих и средњих газдинстава већ сада се доводи у питање.

Анализа „Националног програма“ показује да се чак и овом режиму пројавило да је удруживање пољопривредника у задруге кључни начин да се превазиђу невоље. Очигледно, у условима капиталистичког пословања и „крволочног либерализма“ (Чомски) који сада лако гази националне границе, удруживање представља најважнији предуслов за опстанак малих и средњих газдинстава.

Програмом се дословце (и с правом) признаје следеће: „Ревитализација задруга, као најподеснији модел за превазилажење развојних ограничења малих газдинстава која доминирају у српској пољопривреди, модел је који би допринео успостављању стабилног тржишта и смањењу пословног ризика за произвођаче.“

Здрав разум може само да се пита: коме одговара постојеће стање и због чега новопредложени „Закон о задругама“ годинама чека на усвајање?

Усвојимо нови Закон о задругама

Новопредложени „Закон о задругама“ би врло стручно и прецизно отклонио досадашње разноликости и недостатке у пословању задруга. Законом би се афирмисао њихов даљи рад и развој, и то заиста у сврху економских, друштвених и културних интереса сеоског становништва Србије.

Пре свега, Закон нас подсећа на задружне вредности — самопомоћ, самоодговорност, демократичност, једнакост, праведност и солидарност — које су биле дубоко укорењене у Србији још 1895. године када је основан први „Савез српских земљорадничких задруга“ са седиштем у Смедереву.

Надаље, Закон одређује следећа задружна начела: добровољно и отворено чланство; демократску контролу рада задруге од стране задругара; економско учешће задругара према могућностима; аутономију и независност задруге; међузадружну сарадњу; бригу за заједницу; али и образовање, обуку и информисање.

Закон набраја и моралне принципе којих се морају придржавати задруге у свом пословању: отвореност, друштвена одговорност и брига за друге, као и поштење.

Предвиђена су и бројна правила којим се уређује добро управљање задругом, њено унутрашње устројство, задружна ревизија и друга питања. До краја је осмишљена и корисна улога задружних савеза.

Прелазним и завршним одредбама, Закон одређује Општи задружни савез Србије као правног следбеника Задружног савеза Југославије. Држава се обавезује да води посебну бригу о имовини Задружног савеза Југославије, да би се спречило њено отуђење, умањење или деоба, јер та имовина мора бити употребљена у општу корист задружног сектора. Уређује се и упис задружне својине у неспорним ситуацијама, разграничење задружне и државне својине и предвиђа доношење подзаконских прописа ради стварне примене Закона.

Из наведеног видимо да је (намерно?) отезање усвајања овог Закона велика препрека у уређивању једне стратешке области у Србији.

Село развија државу

Председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић тврди да је задругарство у Србији доста запостављено последњих десет година. Основна кретања у земљорадничком задругарству су смањење броја задруга, задругара, коопераната, привредних активности и броја запослених.

У апсурдној смо ситуацији да се ниједна мера аграрне политике Србије не спроводи преко земљорадничких задруга.

Да овакав став режима према задругама није нормалан, говори и искуство бројних богатих пољопривредних држава. Преко земљорадничког система организовања у Данској се остварује преко 97 посто укупне производње млека и меса. У Словенији 92 посто. Ове бројке најбоље показују домет и значај земљорадничког задругарства у производњи, преради и промету пољопривредно–прехрамбених производа.

Развој села је данас једино могућ ако постоје субјекти у самом селу који могу да носе такав развој. Задруге су у прошлости показале и доказале да успешно могу обављати своју друштвену улогу у селима. Запошљавањем млађих високостручних кадрова, задруге могу обезбедити услове за бржи пренос технологије у пољопривредну производњу, развој културе, просвете, сеоског туризма и других облика живота у селима која данас убрзано нестају широм Србије.

Познато је да је сива економија у пољопривреди Србије заступљена и више од 50 посто. То је најтеже утицало на развој задругарства, довело до његовог опадања. Многи задружни послови повезани са сточарском и воћарском производњом прешли су у руке оних који су били ближи режиму и банкарским кредитима.

У оваквој ситуацији држава не убира порез, а сељаци су изложени грубом двоструком искоришћавању — и када набављају и када продају.

Шта даље са задругарством?

Јасно нам је да задружни пољопривредни сектор представља највећег губитника у агропривреди Србије током транзиционог периода. Оживљавање задругарства је нужно, јер би удруживање ублажило последице скромне конкурентности малих комерцијалних пољопривредних газдинстава.

Држава Србија таквим газдинствима мора да обезбеди опстанак, обнову и развој пред налетом моћнијих националних и међународних агробизнис компанија. Ово је кључни национални, државни, па и демографски интерес.

С тим у вези, посебно је хитно размотрити начине решавања проблема у пракси а по основу примене законских одредби о давању државног пољопривредног земљишта у закуп, уз претходно ургентну реституцију власништва над тим природним ресурсом.
Стање у којем су и држава и наши животи показује нам да је гесло сићевачких задругара — исписано пре више од 80 година на њиховом задружном дому — важеће и дан–данас:

Удруживање је закон живота на коме се темељи свеколики напредак.

Како да млади у Србији покрену свој посао

Ка новим домаћинима

Чињенице о малим и средњим предузећима у Србији • Зашто банкари воле да вам дају новац за било шта • Шта је исплатива пословна замисао • Могућности за које млади не знају • Димне завесе једног одлазећег режима

Млади су највеће жртве привредног „развоја“ у Србији (ако такав уопште постоји), али и ове цивилизације шпекуланата, која очигледно постоји и којој Тадићев режим упорно тежи.

Скоро 600.000 службено признатих незапослених (октобар 2010) чине око петину радно способног становништва. Половина неславног броја (283.996) припада младима до 34 године старости, то јест онима који би требало да стварају породицу и буду у могућности да је исхране. Ако би се броју незапослених младих додао и број образованих и способних, који је напустио земљу немајући воље и стрпљења да слуша лажна обећања режима о новим радним местима — списак незапослених био би далеко већи.

Млади имају и додатни проблем, јер већина пријављених, као и оних који раде на црно, трпе разне облике притисака и малтретирања на послу од стране „газда“ заокупљених првобитном акумулацијом (пљачком) капитала. Газдама је појам друштвене одговорности непознат.

Због тога је један од најважнијих задатака у Србији оспособити најмлађи нараштај да буду добри домаћини, професионалци и предузетници. Само тако неће бити економско робље Новог светског поретка.

Бити мајушан, а жив

Економије у транзицији већином су уништиле велика предузећа. Због тога су мала и средња предузећа (МСП) и предузетници прокламовани као окосница транзиционог развоја. Али малима је неопходно пружити организовану и дугорочну подршку, и током оснивања и током даљег редовног пословања.

Неопходност ове помоћи проистиче из основних одлика МСП а то су:

• у власништву су једног човека или мањег броја партнера
• власници су најчешће држављани Србије
• представљају најпогоднији начин за самозапошљавање и испољавање предузетничких способности те отварање нових радних места
• углавном су локалног значаја
• имају мало тржишно учешће, тј. релативно мали број купаца
• под извесним условима лако се прилагођавају захтевима тржишта
• управљање је „резервисано“ за власнике предузећа
• имају прилагодљиву организацију без јасне поделе рада и структуре
• величина предузећа је мала у односу на главне конкуренте у одређеној делатности (према обиму продаје, броју запослених, вредности имовине предузећа)
• имају мањак сопствених специјализованих кадрова за поједине сложене пословне функције од којих је најважнија функција развоја.

Помоћ малима је такође неопходна како не би губила из вида потребу везивања за одговарајуће системе у свету, глобалну поделу утицајних сфера и тржишта.

Важно је и да предузећа избегну лутања када крену трагом разних стратегија домаћег развоја на релацији пољопривреда — индустрија — саобраћај — бањски туризам и слично. А развојна дистанца у односу на оне испред нас стално се увећава.

У одсуству координације са виших нивоа догађаће се и грешке које су нам већ познате. Дуплирају се капацитети, новац се неразумно троши на изградњу сопствених објеката — иако је неискоришћених објеката, опреме и радне снаге у Србији много.

Банке ће вас радо задужити

Млади морају знати да пут од пословне замисли, преко оснивања малог предузећа па до започињања посла није ни лак ни кратак. Најбоље је да започне израдом квалитетног пословног плана.

Пословни план дефинише начин како да се оствари изабрани пословни програм. Он има три сврхе:

• да будући власници предузећа непрестано и системски сагледавају вредност пословног подухвата
• да увери друге установе (нарочито банке и друге улагаче) да је изабрани пословни програм исплатив
• да успостави критеријуме за вредновање резултата након што је програм започео, како би се редовним поређењем планираних и текућих делатности препознале невоље пре него што постану нерешиве.

Прву и велику грешку у пракси млади чине када се пословни план прави само да би задовољио другу наведену сврху. Тада се прибавља конфекцијски пословни план, јер је много јефтинији, и то од многобројних приучених мешетара који не пропуштају прилику да будућем предузетнику гарантују добијање потребног новца од кредитора, јер са истим имају „специјалне везе и односе“.

Тужна је истина да се банкарски чиновници много не брину за квалитет пословног плана приликом његове провере. Банкари ће дати кредит ионако обезбедити на више начина, а најчешће хипотеком на постојећу имовину будућег предузетника, у трострукој вредности одобреног кредита. У најбољем случају банка проверава да нема формалних недостатака и очигледних рачунских грешака.

Постоји још један разлог за такво поступање банкарских радника. У условима ненормално великог броја банака тј. вишка финансијског капитала — велика је јагма за онима који имају намеру да се задуже. Чак и плате банкара у великој мери зависе од износа укупно упосленог капитала банке. То је истина иза лаких кредита, а не да је ваш посао препознат као поуздан.

Шта је стварна пословна рачуница

Млади ће се и ретко позабавити претпоставкама на којима се заснива финансијски план пројекта. А од тога зависи финансијски и оперативни смисао покретања посла, као и могућност повраћаја позајмљеног новца.

А кључне претпоставке целе рачунице јесу 1) брзина оптицаја уложеног новца тј. трајање репродукционог циклуса, као и 2) претпоставка да ће се током века пројекта наставити улагање дела добити и то са истом, пројектованом исплативошћу.

Да се не лажемо, управо је ове две претпоставке и најтеже претворити у стварност. Поготову у привреди преоптерећеној кашњењем у измиривању међусобних обавеза између тржишних субјеката. Кашњење државе у измирењу обавеза привреди износи и до астрономских 300 дана, а уобичајен рок плаћања великих трговинских ланаца је између 180 и 250 нехуманих дана.

Због свега наведеног, од непроцењиве је вредности стручна и институционализована помоћ будућем предузетнику у изради доброг тј. остваривог пословног плана . То је пословни план који садржи у себи и симулацију разних неповољних ситуација (смањење цене производа, повећање цене материјала и сл.) како би се исправно утврдиле границе исплативости посла и у нежељеним случајевима.

Бирократа жели да се намири

Под претпоставком да је претходна ситуација успешно превазиђена, будућег младог предузетника чекају бројне административне потешкоће. Национална алијанса за локални економски развој (NALED) уз истраживачки ангажман Фонда за развој економске науке (ФРЕН) препознала је преко 200 непотребних административних процедура које представљају терет за предузеће.

Непотребне процедуре ометају улазак новог предузећа на тржиште, а додатни трошкови оптерећују постојећа предузећа.

Детаљи извршених истраживања се публикују у такозваним „Сивим књигама“, а за ову прилику довољно је рећи да се ради о непотребно утрошеним милијардама динара на националном нивоу. Колико је режиму стало до унапређења предузетништва најбоље говори податак да је од 75 препорука „Сиве књиге“, до средине 2010. спроведено само шест, док је десет делимично спроведено (или је спровођење у току).

Градске и општинске управе би морале да се много активније укључе у овај процес.

Произведено се мора и продати

Сви су чули од опсенара за израз „маркетинг план“, али ретко ко од новопечених „стручњака“ објашњава колико се овај део пословног плана заиста бави важним питањима.

Знате ли колика је производња у земљи? Колико и ко купује? Које су потребе и жеље вашег претпостављеног купца? Који купци нуде најбоље резултате? Са каквим ценама наступити? Која је доступност постојеће трговачке мреже и расположивост других путева до купаца? Знате ли обим и својства конкуренције или близину конкурентских фирми? Које начине оглашавања користити и колики су им трошкови?

Све ове одговоре, неопходне за опстанак и развој малог или средњег предузећа, предузетник не може прикупити без активне помоћи државе и њених установа као што су Институт за истраживање тржишта, базе података Привредне коморе и других.

Држава је такође незаменљив чинилац проширења тржишта склапањем међународних уговора и споразума на бази реципроцитета. Новчаним подстицајем од стране државе, учешћем у стварању информационе инфраструктуре и бизнис инкубатора, информационих центара и гроздова (кластера), битно би се повећале могућности малих и средњих предузећа за успешан раст и развој.

У нормалној земљи, предност би се морала дати онима који унапређују квалитет производа и пословања, уводе иновације, запошљавају већи број људи, а не припадницима одређене политичке странке.

Како да се посао испили

Пословни инкубатори имају за главни циљ да будуће предузетнике унапред обуче основним пословним вештинама. А када постану чланови, да им се помогне у економским, правним и књиговодственим пословима, пословним саветовањима и надгледањем њиховог бизниса — све док га успешно не развију. Овим путем се почетни трошкови посла битно умањују, што је важно за целокупно даље пословање.

Неколико градова у Србији је већ отворило пословне инкубаторе, па је сад могуће и вишеструко корисно ову праксу проширити на што већи број локалних самоуправа, разменом искустава и информација.

Пословно–технолошки инкубатор техничких факултета у Београду је добар и посебан пример делатне улоге факултета у започињању сопственог посла студената.

Пројекат „ПЛАТО Србија“, чији је један од носилаца Привредна комора Србије, такође је пример како се у једно сажима пословна мрежа, метод, тимски рад и пројекат. Циљеви овог пројекта су: повећање пословних резултата малих и средњих предузећа; подстицање духа иновација; повећање конкурентности МСП и подстицај локалног развоја; преноса знања и искуства; размена искуства; оспособљавање власника и руководилаца МСП за анализу, планирање развоја и контролу управљања; повезивање МСП са другима ван земље...

За наше предузетнике може бити интересантна пракса и искуство тзв. „еуро–инфо“ центара, који постоје дуже од двадесет година и који су основани ради подршке малим и средњим предузећима.

Битна поука у вези са поменутим центрима је да су хоризонтално повезивање на локалном нивоу и поруке према врху власти подједнако важне као и оне које стижу од стране државе.

За предузетнике у Србији важни су пре свега одговори на питања: који су могући партнери (купци, продавци, добављачи, банке, трговинска и друга удружења), какви су услови пословања, важећи правни прописи у области формирања предузећа (режими трговине, стандарда итд), као и мере које се предузимају у подстицању рада малих и средњих предузећа (извозне субвенције, пореске олакшице, инвестиционе могућности, истраживање и развој).

У условима постојања „инфо–центара“, за прикупљање свих ових података, непотребни су посредници, путовања и још много тога што смањује трошкове отпочињања сопственог посла.

Гроздови су важни

Гроздови (у новоговору: кластери) су модел умрежавања предузећа, где се на флексибилан начин покреће развој МСП и на тим основама подстиче економски развој на локалном и регионалном нивоу.

Замисао развоја гроздова је помало сложена за неупућене. Због тога се може остварити само уз истовремену сарадњу представника власти, фирми као кандидата за грозд, финансијских установа, установа за обуку и других организација.

Непосредна претходница развоју грозда су инкубатори, и тамо где постоје искуства са инкубаторима, гроздови се заиста брзо развијају. Стечена искуства развоја гроздова се могу пренети у домаћу праксу из развијених земаља окружења. Гроздови могу да повежу технологије, индустрије и уопште економију двају региона или чак више регија из више земаља.

Влада и асоцијације (коморе, удружења) битно помажу развој гроздова кроз успостављање веза, односа и дијалога тако да настаје сарадња међу предузећима и између мрежа малих предузећа, јавног сектора и невладиних организација, са свим благотворним резултатима таквог умрежавања.

Мала и средња предузећа у Србији

Велике могућности постоје, али се мора бити и свестан посебног стања у којем је привреда Србије последњих пар година — да се млади не би уљуљкали и пропустили да дају све од себе у мисији од које им зависи судбина.

Рецимо, криза српске привреде одразила се на обим и структуру кредита одобрених малим и средњим предузећима у 2010. години. Из извештаја Министарства економије и регионалног развоја види се да је кредите за ликвидност користило 14.623 мала предузећа у укупном износу од 263.451.741 евра, и 1.995 средњих предузећа у укупном износу од 341.731.343 евра.

У истом периоду, кредите за инвестиције је користило 1.376 малих предузећа у укупном износу од 74.368.504 евра и 287 средњих предузећа, у укупном износу од 75.132.114 евра.

Уочљиво је да преовлађују кредити за ликвидност у односу на кредите за инвестиције –како по броју малих и средњих предузећа која су их користила, тако и по суми која је у те сврхе употребљена. То показује недостатак капитала за редовно пословање и непостојање развојног амбијента у земљи.

Логично је упитати се који су уопште ефекти мера одлазеће Цветковићеве владе. Свакога дана се у Србији, за осам радних сати, угаси, односно престане да ради, око 20 предузетничких радњи. Последњих месеци је за неколико стотина већи број затворених од броја отворених занатских радњи.

Потпредседник асоцијације малих и средњих предузећа Србије, Драгомир Ракић, основни узрок таквом стању види у кризи која истрајава, али и високим дажбинама које се плаћају држави по разним основама. Такође тврди да и „ово ново што се отвара, то је отворено про форме ради да би се конкурисало за нешто“.

Званични подаци Агенције за привредне регистре потврђују тренд гашења пословања, не само код предузетника, већ и код малих и средњих предузећа.

У августу 2010. г. је основано 589, а угашено 1.273 привредна друштва. Истог месеца основана су 2478 предузећа а угашена 2.840. У октобру 2010. г. основано је 543, а угашено 875 привредна друштва. Предузетничких радњи отворено је 2.569, а затворено 2.626.

Питање је може ли Србија да учини пословну климу за предузетнике и мале фирме подношљивијом, јер на тај начин унапред отклања могуће социјалне проблеме.

Криза захтева прилагођавање. Ако је потребно, неке дажбине и смањити. Погрешно је мислити да повећање дажбина попуњава мањак у државној каси. То се никада не дешава. Ако се угасе мала и средња предузећа држава ће у будућности имати још више проблема са сопственим финансирањем.

У Унији послодаваца уочили су тенденцију да новоотворене фирме немају запослених или имају тек једног. То значи да се отварају само да би неке друге фирме, које су неликвидне или у проблемима, покушале да пребаце неки део своје имовине или новчана средства, пре него што буду затворена или оду у стечај.

Податак који недвосмислено одсликава стање малих и средњих предузећа на тржишту је тај да свега 10,45 одсто малих и средњих предузећа зараде исплаћује на време, а да око 15 одсто има кашњења дужа од три месеца.

Јасне могућности и режимска замајавања

Постоји домаће знање о корисним начинима учешћа државе при оснивању и развоју МСП, постоје бројне стратегије за повећање броја запослених, смањење сиромаштва, планови развоја овога или онога... Али армија незапослених и осиромашених се непрестано увећава.

То заправо значи да је економски понор много дубљи него што режим сме и да наговести. Уједно нам и доказује да без нових улагања и поновне индустријализације нема стварног напретка.

Шта у оваквим условима значи мера режима да на годину дана ослободи дажбина предузећа која запосле или пријаве већ запослене, а досад непријављене раднике? У економском смислу вероватно скоро ништа. Овој мери насешће само мање лукаве „газде“ који нису свесни да откривањем непријављених радника дају сигнал властима за нека будуће контроле и казне.

Они који буду примљени посредством ових мера, биће и отпуштени када прође њихово временско трајање. Створиће се једногодишњи привид напретка и смањења незапослености. Управо тај привид је неопходан режиму пред скоре изборе.

У политичком смислу ова мера у суштини значи прикупљање гласова. Али и још нешто. Главни циљ је заварати и отупети оштрицу незадовољства пре свега младих.

Оно што плаши сваки режим — чија је једина стварна намера даљи останак на власти — јесте снага, знање и радикализам младости у разрешавању онога „што се више трпети не може“.

Али младост може добити ту политичку и биолошку битку само ако употреби знање, мудрост и истрајност. А нема лепшег и већег изазова него бити свој домаћин.

---

Објављено као: „Како да млади у Србији покрену свој посао [Ка новим домаћинима]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун

Истина о пољопривреди Србије

Не дамо земљи да нас прехрани

Пољопривреду нам уништава монополска бахатост, недостатак државне стратегије и неспособност установа • Ко одбија да уведе јасна и проверена правила опоравка пољопривреде? • Зашто се не ојачају Робне резерве и подстакну стабилност?

Као згодна платформа врха режима да пољопривредницима (читај: гласачким роботима) поручи како је Србија снажно опредељена да развије потенцијале пољопривреде и аграрне индустрије, употребљен је овогодишњи 78. Међународни пољопривредни сајам у Новом Саду.

Ова највећа пољопривредна манифестација на Балкану окупила је више од 1.500 излагача из 60 земаља. Наравно, зазивана је и „будућност“ и „брзо отварање нових радних места“, дакле, сва општа места и ове политичке кампање.

А чињенице најбоље говоре колико је опредељење за развој пољопривреде заиста искрено. Пољопривреда у Србији, иако највиталнија, са сталним спољнотрговинским суфицитом и развијеном научном основом, никада није званично проглашена стратешком привредном граном. У стварању буџета државе, пољопривреда учествује директно са примарном производњом хране са око 15 одсто. Када се ту додају и друге пратеће делатности, пре свега прехрамбена индустрија, онда је то и преко 40 одсто.
Истовремено, пољопривредни буџет Србије износи само 2,5 одсто укупног буџета земље. Овај обим средстава тешко би се могао назвати и „подстицајним“ а камоли „развојним“.
Због тога нам кажу да је потребна сарадња са финансијским институцијама, пословним банкама и страним донаторима, јер развој аграра не може бити финансиран само из буџетског раздела.

Кад уредбе замењују стратегију

У складу са изнетим, Влада Србије усваја главно оруђе аграрне политике, на жалост — једну уредбу. Назив јој је такав да засени масе: „Уредба о подстицању пољопривредне производње путем кредитне подршке кроз субвенционисање дела каматне стопе у 2011. години“ (Службени гласник РС, бр. 33/11, 17. мај 2011).

Овом Уредбом банкама ће практично бити подељено 2,7 милијарди динара како ту суму не би узеле на име камате од: 1) физичких лица — носилаца комерцијалног породичног пољопривредног газдинства , осим физичког лица које је привремени носилац пољопривредног газдинства; 2) предузетника; и 3) правних лица — то јест од оних који имају и остварују право на кредитну подршку.

Посебно је занимљив Члан 3. став. 2. поменуте Уредбе јер каже: „Кредитна подршка може се користити под условима из ове уредбе и за рефинансирање краткорочних кредита одобрених на основу Уредбе о утврђивању Програма мера за субвенционисање камате за краткорочно кредитирање пољопривредне производње у 2010. години“ (Службени гласник РС, бр. 6/10 и 20/10).

Осим банкама, ово решење је корисно и бројним пољопривредницима, прошлогодишњим корисницима кредита, који су завршили овогодишњу пролећну сетву о свом трошку а којима до данас није извршен повраћај 30 одсто трошкова за утрошено гориво у ту сврху, нити 14.000 динара субвенције по посејаном хектару.

Да подсетимо и да је овогодишња сетва за трећину скупља од прошлогодишње, пре свега због скупог семена и ђубрива, несташица, кашњења...

Описани став 2. показује и то да се многима није посрећило прошлогодишње задуживање јер нису у стању да о року сервисирају дуг банкама. Таквима би било корисно да убудуће добро разграниче праве подстицајне мере од кредитних задужења. Такође, мора се једном схватити и да нема јефтиних кредита за оне чија делатност зависи истовремено и од ћуди природе и од користи доминантних играча на тржишту.

Министар пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде истиче у штампи да ће крајњи корисници на располагању имати кредите са каматном стопом од 8% годишње и да ће исти бити динарски без девизне клаузуле.

Али, министар не помиње ефективну каматну стопу као показатељ укупне цене коштања кредита (члан 8.), ни трошкове осигурања предмета кредита (члан 12. Уредбе). Вероватно да не би збуњивао будуће дужнике...

Председничка честитка

Срећни председник Србије је честитао пољопривредницима и агропредузећима на великом расту извоза пољопривредних производа, што је допринело смањењу трговинског дефицита државе. Такође је мудро подсетио и да Србија није довољно искористила квоте за извоз пољопривредних производа у Европску унију, пре свега меса.

Честитка је умесна, јер је прошле године извезено пољопривредних производа (сировина за храну) у вредности од 2,24 милијарде долара. Овај резултат би био још драгоценији да у истом периоду није увезено пољопривредних производа за 1,1 милијарду долара, па имамо суфицит од само 1,14 милијарде долара.

Статистика каже да Србија извози само 464 долара по хектару, што је најмање у Европи. Друге земље извозе производе виших фаза прераде и до 1.000 долара по хектару. Колико је смислено управљање агроекономијом најбоље показује то што извозимо кукуруз, а увозимо свињско месо.

Подсећање на неискоришћене квоте, такође је умесно јер годинама имамо дозволу за извоз 8.875 тона „беби бифа“ у ЕУ, а ми смо прошле године извезли скоро девет пута мање — око 1.000 тона. Да су имали прилику, стручњаци и пољопривредници би подсетили председника–психолога на безброј погрешних, системски неосмишљених потеза државе који су довели до покоља стоке и данас празних стаја по Србији.

Пољопривреда даје 22,9 % српског извоза, а резултати би били још бољи када би државне дотације и субвенције биле макар приближне онима у региону. За аграр се из буџета издваја само 27 евра по становнику. У Хрватској је тај износ 99, просечно у Европској унији 156, а у Мађарској чак 233 евра по становнику.

Бруто вредност пољопривредне производње у 2010. години процењена је на 5,13 милијарди долара, што је за 0,56% мање од реализоване у претходној години, саопштила нам је Привредна комора Србије.

Нето остварена вредност пољопривредне производње, у висини од 4,1 милијарду долара мања је за 1,62% у односу на 2009. годину. Поред пада пољопривредне производње, смањују се и пољопривредне и ораничне површине.

Нема места претераном радовању због новоотвореног тржишта Руске Федерације јер ми немамо много тога да понудимо. Нема места ни претераном жаљењу, јер и када би знатније користили повољан аранжман са Русијом, тај успех је унапред осуђен на привременост, то јест до (хипотетичког) учлањења у ЕУ када престаје важност аранжмана са онима који нису у том звезданом колу.

Ко омета тржиште?

Истога дана када је Председник помињао нашу светлу будућност, крто месо, издашне житарице и друге бајковитости, Министар пољопривреде је искрено изјавио нешто друго.
Министар нам види „да постоје озбиљне сметње на тржишту и да ми као држава морамо да се тиме јако, јако позабавимо. Снажење капацитета Комисије за заштиту конкуренције, повећање броја њеног стручног особља, стварање информационих система који ће им омогућити увид у оно што се дешава на тржишту у ствари је једини прави лек за заштиту тржишта.“

Прилика је да се подсетимо да је оснивање, положај, организација и овлашћења Комисије за заштиту конкуренције уређено „Законом о заштити конкуренције“ (Службени гласник РС бр. 79/05), а да је сама Комисија формирана 2006. године. Нови „Закон о заштити конкуренције“ важи од 1. септембра 2009. године (СГ РС, бр. 51/09).

Нови Закон је углавном усаглашен са антимонополским одредбама и директивама европског законодавства. Најзначајније унапређење у односу на ранији закон (из 2005) огледа се у битно повећаним надлежностима Комисије, као независног регулаторног тела. Међутим изостале су одредбе које би олакшале рад Комисије и њене одлуке учиниле поузданијим и мање арбитрарним. Међу њима је од посебног значаја критеријум за утврђивање тзв. релевантног тржишта.

Због наведених пропуста у тексту Закона, многи су склони да поверују како је донет пре свега због притисака са стране, а мање због жеље за истинским бољитком потрошача. А због недовољних овлашћења и стручних капацитета, али и недостатка политичке воље, Комисија је имала мали утицај на спречавање монополског понашања.
На тапету Комисије су до сада били млекари; провераван је и утицај житомлинске индустрије на формирање цене пшенице и договарања око заједничког откупа; отворено је и питање монопола међу пекарима, а оно се редовно потегне и када крене откуп сунцокрета.

Претпоставке су да монополи заиста постоје, али је на држави, односно комисији да то докаже. Без обзира да ли постоје или не, млинари и пекари имају приличну зараду на уштрб примарне пољопривредне производње и крајњег потрошача. Толику зараду, да је држава у једном тренутку морала прописати максималну цену хлеба, баш као у земљама Трећег света.

Овим је држава дала сигнал да званична економска филозофија потпуне слободе не функционише за изабране на тржишту. А како би и могла без снажне политике у погледу социјалног дијалога и колективних права радника.

Мрачна стварност монопола

Живот и струка добро знају последице монопола. Цене на монополском тржишту више су од тржишних цена на савршено конкурентном тржишту, али је и равнотежни обим монополске производње далеко испод обима производње на савршеном конкурентном тржишту. Просто речено, кад год хоће, монополи могу изазивати вештачке несташице производа, све док не издејствују поскупљења.

Коначне последице оваквог понашања су преливање потрошачевог вишка у монополски екстрапрофит, али штети ту није крај. Расипа се и један део потрошачевог вишка који није прерасподељен у корист монополисте, већ је у потпуности изгубљен. Тај део се назива алокативни губитак благостања.

Монопол представља само екстремно насилну тржишну структуру, која ствара највећу тржишну моћ. И сваки други облик несавршености тржишта (рецимо, доминантан положај, нелојална конкуренција...) производи сличне ефекте. За последицу имамо највећи могући губитак друштвеног благостања. Ово није на одмет знати, како би ојачала друштвена свест и подршка борби против монопола и сличних поремећаја конкуренције на тржишту.

Када је све наведено доказано и у теорији и у пракси, можемо се запитати: због чега нема воље власти да се обрачуна са монополистима? То је зато што нема тог монополисте који није истовремено и донатор владајуће партије. За власт, укидање монопола није баш мудар потез.

Горан Живков, агроекономиста и некадашњи министар пољопривреде Србије, тврди да монопола у аграрном сектору има. И то највише у областима где се држава меша, као што су производња семенске пшенице у државном институту или дистрибуција ђубрива једне компаније.

Буђење антимонополске комисије

Да се вратимо Комисији за заштиту конкуренције. Четири године после формирања Комисије, према оценама Европске банке за обнову и развој и Светског економског форума, Србија се према индексу тржишне доминације и делотворности антимонополске политике нашла на зачељу држава Балкана.

Један од разлога је тај што је Комисија највише капацитета употребила за давање мишљења о (не)дозвољеним концентрацијама. Комисија је у током 2009. Влади и ресорним министарствима редовно упућивала мишљења о прописима који неоправдано ограничавају конкуренцију. У већини случајева није било никаквог ефекта.

Комисија Уједињених нација за трговину и развој започела је у новембру 2010. једногодишњу анализу политике конкуренције у Србији. УН ће претрести све аспекте: Комисију за заштиту конкуренције, Владу, министарства, регулаторна тела, Привредну коморе Србије, удружења послодаваца, систем заштите потрошача...

Након завршетка посла биће урађен детаљан извештај о законском оквиру и могућностима примене мера антимонополске политике у Србији. Носилац активности на захтевном пројекту је Комисија за заштиту конкуренције.

Можда ово објашњава зашто су донете прве одлуке о новчаном кажњавању монополиста, као што су Ветеринарска комора и „Денјуб фудс“ група и због чега министар пољопривреде обећава снажење Комисије за заштиту конкуренције. Да је Комисија већ охрабрена, ако не и оснажена, говори и чињеница да је Савет Комисије на 27. седници (28. априла 2011) донео „Упутство о примени правила о заштити конкуренције на удружења учесника на тржишту“.

Упутство не представља обавезујући акт, иако садржи одређене елементе које Комисија за заштиту конкуренције разматра приликом оцене удруживања тржишних учесника, и у том смислу представља пожељан образац поступања на тржишту.

Овом приликом навешћемо само оне апсолутно забрањене радње удружења тржишних учесника, у смислу правила конкуренције: утврђивање цена, ограничавање и контрола тржишта производње и потрошача, заједничко предузимање активности у току процеса јавних набавки усмерене на уклањање конкуренције...

Комисија за заштиту конкуренције најавила је средином марта ове године покретање истраге о могућим недозвољеним радњама при трговини и производњи пшенице. Пре тога је већ почела са свеобухватном анализом тржишта млечних производа као и тржишта нафте и нафтиних деривата, како би утврдила да ли постоје недозвољене концентрације или злоупотреба доминантног положаја.

Истраге за сада нису усмерене ни према једном предузећу посебно, већ Комисија по службеној дужности проверава могућих прекршаја, с обзиром на позната искуства о нетржишном поступању у овим областима.

Робне резерве као стратешко средство

Опште је позната и несумњиво велика улога робних резерви у обезбеђењу редовног снабдевања тржишта по прихватљивим ценама. Ова улога је још већа у државама где пољопривредна производња због управљачких недостатака натпросечно осцилира, као што је случај у Србији.

Држава планира да појача рад и ефикасност Републичких робних резерви. Министар пољопривреде открива да су средства од 700 милиона динара недовољна да се нешто озбиљније уради а да постојеће резерве у роби нису у таквом капацитету да нас одбране од поремећаја на тржишту.

Истовремено нам указује и на узроке. Робне резерве дугују огроман новац другим деловима државе — Фонду за развој и Агенцији за санацију банака — и то их чини кредитно неспособним. Просто невероватна губитничка комбинација! Поготову са Агенцијом, том виртуелном Али–бабином јазбином која угрожава прехрамбену сигурност нације.

После оваквог сазнања да ли уопште вреди помињати квалитетне предлоге о враћању снажне улоге робним резервама у предупређивању и отклањању постојећих неравнотежа на тржишту?

Економиста Мирослав Здравковић — знајући за уобичајену праксу да откупљивачи пшенице чекају најнижу цену до септембра или чак октобра — каже да би држава морала да изађе са минималном ценом по којој би откупљивала сав род. На тај начин би Влада престала да храни препродавце.

Здравковић је предложио увођење пореза на валутне трансакције од 0,5% и додаје да би се, након искључења извозних прихода и девизних дознака из овог пореза, прикупило најмање 30 милијарди динара. Новац од прикупљеног новог пореза мора би се дати за подстицај основне пољопривредне производње и интервенције из робних резерви.

Накупачка глава шећера

Истовремено, веома је важно да се одреди прецизан коридор у ком Робне резерве купују по најмањој и продају по највишој цени како основне животне намирнице, тако и извозне пољопривредне производе.

Милорад Крстин, члан Одбора за пољопривреду Српске радикалне странке при републичком парламенту, сматра да Робне резерве морају већ сада да купе на терминском тржишту двомесечне залихе пшенице „на зелено“.

Ако буду чекале жетву, постоји опасност да се понови стара пракса и да велетрговци откупе сав род по цени за динар, два више. Тиме им се оставља могућност извоза (када се утврди тржишни вишак) и увоза (када се резерве потроше) исте пшенице. И зарада у оба смера!

Крстин такође предлаже да се утврди ко све дугује Робним резервама, те да дужници род врате с почетком жетве, а ако неће — да им се исти одузме ради намирења дуга.
У условима разграђених веза између пољопривреде и складишних капацитета, Крстин нас упозорава, постоји реална опасност да приватни складиштари посегну за монополским понашањем.

Агросервис потврђује ову тезу чињеницом да ратарима који су дали пшеницу на чување у постојећа комерцијална складишта, власници складишта данас нуде 18–20 динара по килограму, иако се она продаје за скоро 30 динара по килограму.

Повећање броја и укупних капацитета јавних складишта треба да буде у функцији тржишног осамостаљивања комерцијалних породичних газдинстава. На овај начин би им било могуће да у свом пословању користе и робне записе.

И председник Друштва агроекономиста, др Миладин Шеварић, слаже се да би несташице биле смањене ако би систем робних резерви био ефикасније организован. То подразумева да се биљне културе купују „на зелено“ док би резерве меса, уместо досадашњих залиха „на леду“, биле држане као жива стока код произвођача.

Решење се зна (али се избегава)

Наш основни циљ у пољопривреди морао би бити стабилизација производње и цена. Цене хране у Србији нису много различите у односу на друге европске земље, али за разлику од њих, код нас су много нестабилније.

Управо та нестабилност цена има свој разорни повратни утицај на нестабилност производње. Тако се ствара зачарани круг у којем сви губе, осим тржишних манипулатора који у ситуацијама изазваних неравнотежа између понуде и тражње, остварују највеће зараде.

Стабилност пољопривредне производње почиње стабилношћу државе и њеног јасног дугорочног опредељења у погледу визије, стратегије, циљева, задатака али и буџета којим се та стабилност брани. Дугорочно утврђени паритети цена такође делују на уравнотежење зараде свих учесника у репродукционом ланцу пољопривредне производње.

Истовремено, нарушавање паритета од стране било ког учесника, јасан је путоказ регулаторним телима за спровођење мера антимонополске политике и другим облицима интервенције на тржишту.

Развој и унапређење конкурентности се постиже улагањем у знање, информације, технологије, опрему и дефинисањем социјалне политике на селу.

Стабилност и напредак најорганизованијих пољопривредних земаља, које су уједно и међу најбогатијим у свету, као што су Швајцарска, Данска и Холандија, почива на једном крајње простом али неприкосновеном закону.

У тим земљама, сваком учеснику у пољопривредној производњи који поштује зацртане и свима познате циљеве државе, јамчи се приход једнак трошковима просте репродукције, увећаним за профит по просечној стопи која важи за привреду као целину.

Ко у Србији руши ову математику, доводећи све нас на ивицу глади?

---

Објављено као: „Не дамо земљи да нас прехрани [Истина о пољопривреди]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун, стр.