недеља, 01. мај 2011.

Који су мотиви Владе Србије да репрограмира дугове грађанима?

Како режим држи воду док избори оду

Новим Цветковићевим мерама, 500.000 грађана Србије добија прилику да се (привремено) извуче из дужничког ропства. Да ли је ово понуђено због човечности и социјалне одговорности или се неко нада да ће опет омастити брке? Рецимо — режим и стране банке?


Премијер Србијице, Мирко Цветковић, у априлу је помпезно најавио намеру режима да олакша живот половини милиона осиромашених и презадужених грађана, као и оних који су остали без посла, тако што ће бити у могућности да отплату својих дугорочних задужења одложе на рок од једне и по до две године.

Поменути грађани су само део корпуса од 900.000 људи у Србији који тренутно имају дугорочна кредитна задужења. Истичемо да овом мером нису обухваћени они грађани који су презадужени другим „финансијским производима“ (термин треба да створи привид да је банка произвођач нечега) као што су краткорочни кредити, кредитне картице, позајмице по текућим рачунима, дозвољена и недозвољена прекорачења, обавезе по уговорима о лизингу итд. Такође, мере се не односе на оне грађане који су већ дубоко насели на заводљиве рекламе светских лихвара и чија се имовина, земљиште и некретнине свакодневно оглашавају на продају. Број таквих несрећника је тренутно преко 40.000 у Србији.

Занимљив је број и намена кредита који испуњавају услове да буду обухваћени режимском мером, јер нам показује ко је имао приступ кредитима и из којих разлога их је узео:
  • 328.000 готовинских ненаменских кредита
  • 72.000 потрошачких кредита
  • 13.000 кредита за адаптацију
  • 68.000 стамбених
  • 16.000 пољопривредних кредита.

Иако су готовински ненаменски кредити у принципу најскупљи, грађани за њима најчешће посежу, јер су најдоступнији и за њих се не тражи правдајућа документација за употребу средстава. Обично их узимају људи који су подлегли заводљивој лакоћи трошења, али и један део грађана који мисле да ће се новим задужењем извући из претходних невоља.

Ко ће да омасти брке?


Мада мере репрограмирања кредита нису обавезујуће ни за грађане нити за банке, чак 11 великих банака их је одмах подржало. Зашто?

Постоји несумњиви, вишеструки и прећуткиван интерес банака да учествују у овој замисли. Банке правилно тумаче сигнале о непрестаном повећању броја грађана који или губе посао или умањено и нередовно добијају плате, што доводи до тога да је број оних који касне с отплатом дуга само за последњих годину дана увећан за злослутних 30 %. Овај постотак добија на значају ако се зна да је у истом периоду задужење грађана порасло преко 106 милијарди динара, те да је у јануару 2011. износило читавих 513,2 милијарде динара.

У тексту промоције нових мера каже се да ће банке бити слободније током њихове примене. Како и од чега слободније — то нам не кажу. Да би банке могле учествовати у овом подухвату вештачки стваране додатне потрошње, морају се разлабавити неки критеријуми и прописи који регулишу пословање финансијског система. И то баш они који служе очувању системске стабилности.

У том циљу је Сектор за контролу пословања банака у Народној банци Србије донео „Смернице за утврђивање кредитне задужености физичких лица“. Практичан ефекат ових смерница је да створи лажну, увећану слику кредитне способности грађана, како би навели становништво на додатно задуживање и трошење. Једна од мера је и смањивање стопе обавезне резерве у еврима, која је амортизер у случају остварења неког од пословних ризика.

Постоји још један крупан разлог спремности банака да се одазову препоруци режима и да учествују у репрограмирању дуга становништву. У условима већег кашњења грађана у отплати дуга опада рејтинг датих кредита, па тиме и рејтинг банке.

Оно што је још опасније за банке јесте да могу доћи у ситуацију да постану власници велике имовине коју су грађани дали као обезбеђење наплате пласираних кредита, а да банци истовремено буде умањен новчани део капитала због пада рејтинга пласмана.
Зато се банке могу наћи у истој ситуацији тзв. неадекватности капитала, као и четири највеће српске банке које су Млађан Динкић и Мирољуб Лабус ликвидирали 2002. из наводно истог разлога (иначе, „Инвест банка“, „Београдска банка“, „Беобанка“ и „Југобанка“ су тада покривале 90 % послова и привреде и штедње у Србији).

Неће бити боље, осим лихварима


„Уз смањени кредит, живот грађана ће се побољшати“ — обећа нама премијер Цветковић. Било би лепо, још само кад би било тачно.

Не само да се кредит не смањује (већ се само одлаже његова отплата) него се укупна цена кредита повећава, из простог разлога што се продужава време коришћења кредита, током којег непрестано тече обавеза по камати. Имајући ничим ометану лихварску праксу, банке ће пробати и на друге начине да додатно увећају укупну цену кредита, рецимо — накнадом за обраду захтева и слично.
И сам знајући за такву праксу банака, Премијер стидљиво упозорава грађане једном једином реченицом: „Свако треба да израчуна шта плаћа...“

За читаоце који ће можда приступити репрограмирању дуга било би мудро да обрате пажњу на Цветковићево упозорење. Банкарски уговори у Србији су школски пример уговора са непоштеним и неправедним уговорним клаузулама.

Међу непоштене уговорне одредбе спадају оне које су (1) једностране, јер предвиђају неко право само за банку, (2) одредбе које предвиђају несразмерне обавезе за уговорне стране (3) одредбе које ускраћују кориснику кредита неопходне податке, од којих је најважнија у овом случају — пуна цена кредита.
Међу бројним неправедним уговорним одредбама за корисника кредита/репрограма две су најопасније. Прва је право банке на једнострану измену услова уговора, а друга банчино право, само себи дато, да самостално тумачи услове уговора.

У понуђеном уговору треба сагледати и да ли постоје услови за превремену отплату рефинансирајућег зајма, али и колики су трошкови обраде (ако их има). Никако не треба заборавити ни на трошкове који су везани за „банкарске производе“ који се нуде у пакету са кредитом за рефинансирање, попут платних картица.

Овде је главни стручни савет непревазиђена народна пословица — „дуг је лош друг“. Зато, уколико дуг већ постоји, мора се учинити све што је могуће да траје што краће.

Делимично, али краткорочно, побољшање због Цветковићевих мера осетиће само они који су са пола стопала изнад амбиса дужничког ропства, као и они крајње финансијски исцрпљени који мисле да је важно дисати, макар и са вештачким плућима.

Зашто је режимски концепт научна фантастика?


С обзиром на то да је у шест узастопних месеци раст инфлације у Србији далеко изнад дозвољеног (у марту 2011. износи 14,1 %), те да је изазвао опадање промета у малотрговинским објектима (пад за 14,2 %) логичније је поверовати да су мере донете пре због интереса трговаца него задужених грађана.
Пад потрошње је у истом месецу изазвао и пад индустријске производње (0,1 %), при чему је прерађивачка индустрија имала пад од чак 1,3 процента! Извоз робе је опао 1,4 %, док је увоз робе порастао 5,5 %.

Гувернер НБС, др Дејан Шошкић, у свом писму упућеном премијеру исправно је образложио драстичан раст инфлације високим растом цена хране (дакле, лоше управљање пољопривредом!) и растом регулисаних цена тј. цена под контролом режима, које су већ на почетку године у „горњој половини планираног распона раста за целу 2011. годину“.

Претпоставка је режима да ће грађани који са банкама уговоре да одложе дуговања, осим плаћања камата за период од две године — потрошити паре које им остају. Дакле, да ће данашња повећана потрошња услед мировања дугова, довести до повећане производње и да ће стога сутра заиста повећати плате и остали приходи, што би у крајњем олакшало терет отплате дугова.

Озбиљнији аналитичари упозоравају на другу могућност: повећана потрошња убрзаће инфлацију. Инфлација ће обезвредити дугове ако су у динарима, или ће их повећати ако су индексирани и динар девалвира у складу са инфлацијом. У овом другом случају дугови ће морати да се отписују — и тај сценарио се процењује као вероватнији.
Ако би се он остварио, остаје само питање хоће ли губитке сносити банке или порески обвезници. Знајући да су стране банке миљенице режима, да је то један моћан картел и да су на овај простор привучене уништењем највећих домаћих банака, одговор на претходно питање и није толико тежак.

Једина, али климава, претпоставка Владиних мера јесте да ће се њиховим остварењем дугорочно повећати стандард грађана. Међутим, истинско повећање стандарда не може имати упориште у вештачки подгрејаној потрошњи (како нас Влада сада упућује), него искључиво у инвестицијама и отварању нових радних места.

Очекивани циљ је, дакле, научна фантастика — могућ је, али није вероватан. Мере ће само краткорочно олакшати дужничко бреме људима у новчаним тешкоћама, али се овим суштински не решава ни проблем презадужености, нити бедан живот грађанима у земљи у којој просечна плата покрива само 70 % вредности потрошачке корпе.

Пред провалијом „високе задужености“


Иако смо сведоци честих и нарцисоидних хвалоспева режима да је Србија „лидер у региону“, иде нам тешко са инвестицијама и повећањем запослености, као суштинским чиниоцима здравог развоја.

Српској држави не верују ни они који нас познају, наши грађани који су стекли капитал у иностранству. Али не верују ни они који нас не познају, а упућени су на процене глобалних економских перспектива, степена уређености тржишта и правосудног система, конкурентности привреде — а све у циљу сагледавања економских ризика за могући уложени капитал.

Народна банка Србије урадила је „Анализу дуга Републике Србије за децембар 2010“ (објављено марта 2011) где нам предочава да је укупан спољни дуг наше земље рекордних 23,8 милијарди евра.

Однос спољног дуга и бруто друштвеног производа, који показује способност земље да измирује спољне обавезе, практично је на степену „високе задужености (80 %)“ и износи 79,6 %. Да зло буде веће, повећава се учешће краткорочног у укупном спољном дугу. У валутној структури спољног дуга највеће учешће имају евро (76,4 %) и долар (10,0 %).

Према оценама Светског економског форума, по свим наведеним критеријумима Србија се показује као не много привлачна за страна улагања. Од 111 показатеља конкурентности привреде, њих 78 показује погоршање нашег положаја. Рецимо, спорост правосудног система се тумачи као пристрасност, која је „супротна поштеним односима на тржишту“. Најлошије оцене дате су у вези са развијеношћу установа, као и управне и логистичке инфраструктуре — што је директно политичко–страначка одговорност.

Тржишност пословног амбијента у Србији је на планетарном дну (138. место), због утврђене доминације понуђача и потпуне запостављености потрошача тј. тражње. Овај показатељ обухвата и оцену учинака антимонополске политике у Србији, те нам је јасно и зашто се у режимској штампи стално неискрено говори о успеху и тобожњој решености да се монополима стане у крај.

Као шлаг на (горку) торту јесте и оцена Светског економског форума да у Србији постоје и „велики проблеми са корупцијом“, па нас по том питању померише са 78. на славно 84. место у свету.

На крају, мора се отворено рећи да дуг становништва није највећи макроекономски проблем Србије. Чему онда бомбастичне мере Владе да репрограмира дугове грађанима, и то врло скромним средствима (свега 2,2 милијарде динара)?

Одговор је садржан у наслову овог чланка. Пола милиона корисника кредита истовремено је и пола милиона гласова на изборима. Али, можда их неко узалуд прижељкује.


[1] Објављено као: „Режим држи воду док избори оду [Који су мотиви Владе Србије да репрограмира дугове грађанима?]“, Велика Србија, бр. 3451, мај 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 39-40