Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део II)

Први део: Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део I) 

 

КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ ПРЕУЗЕЛИ ИГРУ

Размишљајући о грчкој кризи и будућности евра, Џозеф Штиглиц је у разговору за ББЦ још почетком маја 2010. констатовао да „европска монетарна унија нема институционалну структуру за борбу против економских криза. Нада да ће помоћ Грчкој смирити ситуацију вероватно нема много основа. Дугорочно гледано, суштински институционални проблеми остају, и инвеститори и шпекуланти то знају, и како се криза буде продубљивала шпекулантски напади ће постати јачи. Није искључен ни крај евра.“

Две године касније, 25. маја 2012, економисти англоамеричке мултинационалне банке ХСБЦ су закључили, разматрајући могуће варијанте будућности Грчке после парламентарних избора 17. јуна, да за ову, али и за остале чланице еврозоне, постоје четири могућа сценарија од којих ниједан није са „срећним крајем“.

Подсетићемо читаоце да је ХСБЦ један од десет најмоћнијих господара новца на планети и да њихове прогнозе заправо представљају добро разрађене планове са ресурсима предвиђеним за њихово остварење. Почетни импулс заоштравању најновије кризе у еврозони инициран је управо повлачењем неколико стотина милијарди фунти са тог простора.

„Свету прети нова рецесија. Свет је данас, други пут у последње четири године, на ивици рецесије. У овом преломном тренутку, глобална координисана акција — изван Европе саме — јесте од судбоносног значаја“. Ово мрачно упозорење упутио је Чарлс Делара, директор Института за међународне финансије, моћног лобија преко 400 најјачих банака света — домаћину мексичког самита Г-20 Фелипе Калдерону.

Вероватноћа да ће Грчка изаћи из зоне евра у следећих 12 до 18 месеци порасла је на 90%, прогнозирала је највећа америчка банка „Ситигруп“. Ова „прогноза“ објављена је 27. јула 2012. године у Њујорку. Након што тројка међународних кредитора у октобру објави извештај о стању грчке економије, отпочеће припреме за излазак Грчке. Поново уведена драхма појефтиниће приближно 60% према евру, у Грчкој ће букнути инфлација, економија ће прво доживети крах, а грчки дугови ће бити једноставно отписани. Затим ће отпочети лагани опоравак, наведено је у прогнози „Ситија“.

Олуја ММФ-а у еврозони отпочела је неупадљиво, недавним објављивањем његовог годишњег извештаја. Извештајем се констатује одсуство антикризних мера у државама ЕУ, те због тога експерти ММФ-а инсистирају на брзом успостављању банкарског савеза, као и пројекту издавања јединствених еврообвезница. То практично значи — ставити све дугове у заједнички „лонац“ и успоставити заједничку одговорност за финансијске ризике. Лако је замислити колико је та идеја непопуларна у Немачкој.

АМЕРИЧКИ ЈУЛСКИ ЦУНАМИ ЗА БРИСЕЛ, ПРЕКО ГРКА

Агенција за кредитни рејтинг „Мудис“ смањила је изгледе за врхунски кредитни рејтинг Немачке, Холандије и Луксембурга са „стабилних“ на „негативне“, јер дужничка криза у еврозони прети и најстабилнијим чланицама тог блока, објављено је у Вашингтону 24. јула 2012. године. Као разлог смањивања изгледа за рејтинге тих земаља, „Мудис“ наводи повећану вероватноћу да би Грчка могла напустити еврозону, што би подстакло ланац шокова у финансијском сектору, које политичари могу задржати само уз врло високу цену. Агенција је такође упозорила да ће Немачка и друге земље са врхунским „ААА“ рејтингом можда морати пружити већу подршку презадуженим чланицама еврозоне. У Берлину је истог дана објављено да је немачка канцеларка Ангела Меркел, на први поглед, смирено примила сумње бонитетне агенције „Мудис“ у кредитни рејтинг Немачке и прогнозе о развоју земље.

Агенција „Мудис“ променила је и 25. јула 2012. предвиђања за главни кризни фонд еврозоне, Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ), са стабилних на негативне. Сутрадан (26. јула) иста агенција је срезала кредитни рејтинг чак 17 немачких банака. Сада су на реду биле регионалне банке највећег кредитора, „Дојче банке“. Истога дана у Бриселу је објављено упозорење да ће еврозона бити суочена са економском катастрофом, уколико финансијски јаче државе и Централна банка ЕУ не преузму део дужничког терета. Ово упозорење је стигло од економиста из Института за нова економска размишљања, ког подржава познати милијардер Џорџ Сорош.

Да је упозорење озбиљно схваћено потврђују још два догађаја која су се такође десила 26. јула. Председник Европске комисије Барозо одлази у Атину да разговара са премијером Антонисом Самарасом о економској ситуацији у Грчкој, док тамо истовремено борави и „Тројка“, ЕУ-ЕЦБ-ММФ. Председник Европске централне банке Марио Драги — некадашњи потпредседник банке „Голдман Сакс“ за Европу, 2002-2006. године — обећава да ће урадити све што је у његовој моћи, да не би дошло до пропасти еврозоне. Исти човек је само четири дана раније изјавио за Ле Монд да евро није у опасности, али је неизбежна чвршћа финансијска, буџетска и политичка унија међу државама које користе заједничку валуту.

Такође је и 27. јул обиловао значајним догађајима везаним за даљу судбину Грчке. Председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, после разговора са грчким премијером Антонисом Самарасом рекао је да ЕК интензивно ради на оснивању банкарске уније (коју је „препоручио“ ММФ). „Почетком септембра ћемо изнети предлог јединственог надзорног механизма, за који ће бити задужена Европска централна банка“, казао је Барозо, а пренела агенција „Ројтерс“. Барозо је додао како је уверен да ће Грчка остати у зони евра и да ће добијати подршку ЕК све док наставља да примењује реформе.

Европски регулатор за заштиту тржишне утакмице привремено је одобрио 18 милијарди евра вредне државне подршке за четири највеће грчке банке, а накнадно ће проценити омогућава ли та подршка непоштену тржишну предност, саопштила је Европска комисија. ММФ је саопштио како „очекује“ да ће се преговори са грчком владом око примене мера штедње у тој земљи продужити до септембра, дуже него што се очекивало. Ради поређења, раније се очекивало да ће извештај о закључцима кредитора Грчке о напретку те земље у примени услова под којима је добијен пакет помоћи бити објављен крајем августа или почетком септембра.

Технологија дестабилизације региона и држава од стране Запада садржи у себи као битан елеменат и прогнозе „независних“ ауторитета, било појединаца или установа — који су „далековиди“ и скоро да не греше. У том смислу се могу посматрати и прогнозе објављене крајем јула. Џон Тејлор, оснивач и угледни менаџер независне компаније специјализоване за инвестиционе стратегије и улагања у новац, фиксни доходак и робу, изјавио је за „Блумберг“ да је криза са евром тек почела. У прошлости Тејлор је упозоравао да би Грци требали да напусте еврозону.

ЕВРОПСКА УНИЈА — „СПЛАВ МЕДУЗА“

Америчка агенција за процену бонитета „Иган-Џоунс“ („Egan-Jones Ratings Company“) каже да стечај Немачке није немогућ. „Кад-тад се и спаситељ почне давити“, рекао је шеф агенције Шин Иган за немачки лист Ди Велт. Агенција зато саветује немачку владу да даље не попушта,јер би и сам могла склизнути на погрешан колосек. „Иган-Џоунс“ је, иначе, агенција која је снизила кредитни рејтинг банке „Лиман Брадерс“ много пре него што је стварни банкрот био на видику.

Амерички министар финансија Тимоти Гајтнер састао се са немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом и председником Европске централне банке Мариом Драгијем. У саопштењу од 30. јула се истакло да ће лидери разговарати о „америчким, европским и глобалним економијама“. После састанка нису биле планиране конференције за медије. Истога дана, италијански шеф владе Марио Монти је био на европској мини-турнеји. Немачка и Италија саопштиле су да ће учинити све да заштите еврозону, а два дана раније о томе су се сагласили Париз и Берлин.

Већ сутрадан Монти је изјавио да је угледао „светло на крају тунела“ за ЕУ, а немачки министар иностраних послова позвао европске партнере да се не окрећу један против другог, већ да заједнички решавају проблеме.


То светло је могућност доштампавање евра без икаквог покрића, што препоручују амерички аналитичари, а нестрпљиво прижељкују њихови банкари. Оваквом сценарију се противи немачка централна банка, те је Марио Драги, председник ЕЦБ добио у задатак да тај отпор сломи.

Иначе, ЕЦБ је до сада смањила кључну каматну стопу на рекордно низак ниво од 0,75 одсто, купила око 21 милијарди евра обвезница од проблематичних чланица еврозоне, снизила критеријуме за јемства повраћаја дуга својих дужника, те кредитирала банке еврозоне са билион евра. Како Драги није успео у сламању отпора немачке централне банке, то је светло нестало онако како се и појавило, а шпекуланти са обе стране Атлантика су изразили разочарање.

Након Драгијевог признања неуспеха на конференцији за новинаре, вредност евра је пала у односу на долар. Овај неуспех је вероватно испровоцирао седницу Одбора за спољне послове америчког Сената на којој је оцењено да би излазак Грчке из еврозоне довео до катастрофе, али је дата различита оцена колике су шансе да се то догоди до краја ове године.

Нешто конкретнији био је у Москви „видовити“ Рубини тврдећи да ће за пола године зона евра почети да се распада, а за три до пет година ће престати да постоји, у интервјуу за руски пословни дневник РБК Дејли. Руски аналитичари се скептично односе према овим катастрофичним прогнозама Рубинија, наглашавајући да је његов антиевропски став последица његове повезаности са прилично конзервативним круговима у САД. Можда би баш због тога требали више да му поверују. Ако не Рубинију, онда Константину Гордејеву, односно његовој блиставој анализи објављеној прошле године у колумни „Дириговано рушење система — Тачке лома. Крај старог света (I)“ /vostok.rs/.

Грчки лидери су постигли договор о новим мерама штедње и о консолидацији сопственог банкарског система — за разлику од Исланда, који је пустио банке да пропадну и разапео друштвену заштитну мрежу.

Поука (која за Грчку ипак не вреди): неолибералним „болним резовима“ проузроковане патње сасвим су непотребне. Ревизори ЕУ и ММФ се полако пакују из Атине, након чега ће настати пауза у преговорима. Вратиће се поново у Атину када буду окончане мере штедње вредне 11,5 милијарди евра. Штедња је услов да би до септембра 2012. била одблокирана позајмица од 31,5 милијарди евра, а која је део пакета новог задужења Грчке вредног 130 милијарди евра од ЕУ, ММФ и ЕЦБ.

У целој овој гужви, регионална координаторка Светске банке за Југоисточну Европу (Балкан) Џејн Армитиџ стигла је да изрази тугу због негативног утицаја кризе еврозоне на земље Балкана. „Посебно ју је погодила“ тешка ситуација у Србији. Но, пре него што ју је туга сасвим опхрвала и она је угледала светло спаса. „Србији је потребан споразум са ММФ. Јавни сектор чини већи део економије Србије, око 45 одсто, што мора да се промени“, навела је она.

Грчко решење проблема приватизације заједничке имовине друштва чини нам се оригиналније, корисније и прихватљивије за Србију: председник и извршни директор грчког фонда за приватизацију, поднели су оставке.

ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАВИСИ ОД ГРЧКОГ ОТПОРА

Из свега наведеног, види се да није само Грчка у шкрипцу, већ и све вредности европске цивилизације.

„Европа је на корак до банкарске диктатуре“ — пише Мајк Витни, економски аналитичар и аутор књиге Беспомоћни: Барак Обама и Политика илузије. Осврћући се на економско стање у Европи, Витни аргументује како „мере штедње“ нису ништа друго него „социјална контрареволуција“, тј. брутално отимање радничких права и рушење социјалне државе у интересу крупног капитала, примарно оног финансијског — тачније, банкарског. Истиче како „мере штедње“ нису пролазно стање, јер се не ради о економском, већ о политичко-идеолошком потезу. На овом принципу не инсистирају економисти — који су га махом прогласили за промашај — већ у првом реду политичари.

Главна структура, истиче Витни, која жели радикално променити Европу и претворити је у „Банкарску унију“ налази се у тзв. „Тројци“: Европска Комисија, Европска Централна Банка и ММФ. Европска криза, која великим делом производ претеране експанзије кредита и слабог управљања ризицима од стране ЕУ банака, користи се за стварање велике европске „банкарске уније и увођење дивљачких резова у социјалне програме, здравство и пензије. Одговор ЕУ законодаваца је социјална контрареволуција створена у сврху трансформације 17 чланица монетарне уније у „перманентну зону мера штедње“ којом ће управљати корпоративна и финансијска елита.


Његов колега Марк Вајсброт подржава ово виђење: „Тројка“ жели силом наметнути политичке промене, поготову у слабијим економијама где становници никада не би дали глас за такве промене.

„Ови људи нису заинтересовани за поправљање европске економије. Они раде на тајној кампањи која за циљ има радикално реструктурисање европског друштва, уништити сва социјална права и бенефиције, укинути све прогресивне напретке остварене у прошлом веку и на крају већину континента свести на ниво сиромаштва трећег света. Банкарска унија ће додатно ојачати моћ финансијске елите над појединим државама, а то и јесте главни и једини циљ.“ — каже Вајсброт. (Advance.hr)

Описани процес је већ почео да мења и дипломатско-политички профил ЕУ, сматра Нил Фергусон, професор на америчком универзитету Харвард.

За Грке, који су пре 2500 година практиковали непосредну демократију претварајући робове у слободне људе отписом њиховог дуга, није тајна шта треба чинити. У ноћи када су грчки посланици у парламенту изгласали понижавајућу спремност на вишедеценијска одрицања и финансијску диктатуру — Атина је горела. Спас нација може се још видети и очекивати на улицама, са свим претераностима које то може донети. Грчки народ позива остале народе Европе да се пробуде како би оспорили орвеловско банкарско царство и да би привели крају, зауставили ту исцрпљујућу и смртоносну игру.

Гнев, презир и дубоко разочарање грчке радничке класе равномерно су усмерени у три правца. ка домаћим политичарима, ка лицемерној Европи и ка сопственој наивности темељно зачињеној грамзивошћу.

Чини се да је Грчка је претходница отпора империјализму на Балкану.

Подржимо их.
 
Сви смо ми данас Грци.

(Крај)

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 21. август 2012.

Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део I)

Грчка је пред провалијом: друштвеном, привредном, политичком и геополитичком. Док Европска унија и њене чланице понаособ желе да што јефтиније прођу у лому који долази, измиче им колосалност плана којим крупан капитал дестабилизује планету. У овом тексту, на грчком примеру, анализирамо макроекономију зла и како трансатлантске „економске плаћене убице“ преко Грчке разарају европски континент, са намером да се исти сценарио у будућности примени на целу планету.

„Жестоки социјални протести и немири, земља пада у дужничко ропство.“

Ова реченица, осим што осликава тренутну ситуацију у Грчкој, уједно је и последња сцена из методологије светских лихвара — ММФ и моћних западних банака — за поробљавање сиромашних земаља. Изговорио ју је нобеловац Џозеф Штиглиц, обелодањујући план којим се суверене земље претварају у економске робове.

УВОД: АЛГОРИТАМ ПРОПАСТИ

План заслужује да се подробније наведе, јер је спровођен и на заморчету Грчкој:

1. Остварење почиње тако што се под плаштом добротвора изврши детаљна анализа привредног и кадровског стања државе-мете.

2. Затим се држави-мети уручује типски програм који мора да се спроведе. Кључни захтев је брза приватизација, посебно великих јавних и индустријских предузећа (тзв. „убрзање структурних реформи”).

3. Тражи се потпуна либерализација тржишта, где мање конкурентна држава засигурно губи битку са великим и моћним страним конгломератима, што је следећи корак ка дну. Директне последице су гашење или преузимање домаћих фирми, повећање незапослености и раст спољног дуга.

4. Обезбеђење несметаног изласка капитала из земље и мањи улазак искључиво шпекулативног новца, што служи одношењу плена и даљем сиромашењу земље којој се „помаже”.

5. Топљење државних резерви због одлива капитала је следећа фаза поменутог плана. Капитал се одлива путем страних фирми и банака, као и склањањем од стране домаће буржоазије.

6. Онда се појављује ММФ који радо даје нове кредите за јачање девизних резрви државе. Нови круг одлива капитала тада може да започне.

7. Драстичан раст камата и до 80 % (нпр. за прекорачења дозвољене позајмице по текућем рачуну).

8. Разарање индустријске производње прескупим кредитима. Цена капитала улази у цену сваког производа и чини га скупим и неконкурентним.

9. Драматично дизање цена под плаштом слободног тржишта.

10. Укидање субвенција за сиромашне грађане, храну и гориво.

11. Земља жртва је пред привредним уништењем.

12. Последња, дванаеста фаза плана је описана на почетку текста — жестоки социјални немири, земља пада у дужничко ропство.

СПЕЦИФИЧНОСТ ГРЧКЕ КАО ЗЕМЉЕ-ЖРТВЕ

Грчка криза је вишезначна, јер носи елементе кризе еврозоне као и глобалне финансијске и економске кризе. То је проблем једне слабе и периферне економије која није у стању да отплати своје дугове, али и грчких банака, које су позајмљивале новац грчкој влади како би јој омогућиле отплату дугова.

То је криза и за оне балканске економије, попут Србије и Бугарске, у којима грчке банке контролишу значајан део банкарског система.

То је и криза европских банака — на првом месту, француских, немачких и британских — које су масовно позајмљивале грчкој држави (што укупно представља око 30% грчког дуга који износи 390 милијарди евра).

„Грчка криза обухвата много више од пуке могућности ширења финансијске заразе на слабије европске дужничке економије (Ирску, Италију, Португал и Шпанију); или од тога што лешинари сада круже над огромним јавним дуговима много јачих и већих економија, попут економије Велике Британије. Она је, чак, још озбиљнија од кризе целе еврозоне, у којој је немогућност неколицине земаља да успоставе контролу над растућим дуговима ставила огроман притисак на евро и, самим тим, на интегритет европске Економске и монетарне уније.“ — закључује и Андреја Живковић.

Међутим, по Живковићу се из наведеног стања се може извућии предвиђање блиске будућности: „Грчка криза нам пружа прилику да уочимо најновију фазу светске кризе, кризу јавног дуга и државног банкрота. Као последица међународне акције спашавања финансијког система након септембра 2008, и колапса 'Лиман брадерс' банке, огромни дугови које су банке и приватни сектор нагомилале, пребачени су на јавни сектор, тј. на трошак народу. Широм света позајмице влада доживеле су праву експлозију. Како због мулти-билионских операција спашавања банака и корпорација, тако и због пада пореских прихода и пораста јавне потрошње до којих је глобална криза довела. Грчка криза је упозорење да бисмо могли да очекујемо глобални финансијки крах.“ (наглашавање: Ч. К.)

Ситуација је тим тежа што центри моћи с друге стране Атлантика ову кризу виде као идеалну прилику за поткопавање евра и реафирмацију посрнулог долара.

Пангиотис Сотирис пише да сами Грци своју домовину виде као полигон за провођење екстремног случаја неолибералног друштвеног инжењеринга. Услови под којима су Европска унија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд одобрили нови пакет финансијске помоћи Грчкој директно уништавају оно мало што је преостало од колективних социјалних права и представља екстреман покушај да се ниво надница и услови рада врате на оне из 1960-их.

Прихватањем услова поменуте тројке грчка влада је потврдила своју намеру о останку Грчке у Еврозони. Последице те одлуке и тако замишљене „помоћи“ су додатно задуживање земље, увођење стравичних мера штедње у већ и онако опустошено друштво и даљња распродаја националног богатства.

Друштвена цена ових промена ће бити голема. По први пут после Другог светског рата велики делови грчког друштва суочени су са опасношћу екстремног осиромашења. Први показатељи су већ присутни: повећање броја бескућника и народних кухиња, као и броја самоубистава. Кренуо је нови талас људи који емигрирају из Грчке у потрази за послом. Ситуација ће се само погоршавати како се традиционални облици солидарности, попут породице, неће више моћи носити са ситуацијом.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО?

Медији у Грчкој подсетили су нас да је високопласирани члан клуба „Билдерберг“, Хенри Кисинџер, рекао на скупу пословних људи у Вашингтону 1974. следеће:

„Грци су анархисти, није их лако покорити. Морамо ући дубоко у њихове култоролошке корене. Можда ћемо их тако моћи присилити на конформизам. Морамо неутрализовати њихову способност развоја, разноликости и одржавања продирањем у њихов језик, веру, културу и историјске вредности. Морамо их уклонити како бисмо могли провести своје стратешке планове на подручју Балкана, Средоземља и Блиског истока“. Ово је објавио 1997. популарни грчки недељник Икономикос тахидромос.

Евидентно је да је Грчка изабрана као експеримент светске владе у ЕУ. У прилог оваквом размишљању је и чињеница да је „Голдман Сакс“ дозволио Грчкој да лажно прикаже властите дугове и властити финансијски дефицит у време њеног „пријемног испита“ за улазак у еврозону.

Грчка је чланица Европске Уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, суштинске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Без обзира на хиљаде закона које је Грчка хармонизовала са ЕУ, она и данас више личи на себе од пре тридесет година, него на државе попут Холандије и Данске, на пример.

Друга важна лекција грчке кризе произилази из њеног чланства у еврозони. Јака валута не може створити јаку економију, нити је може дугорочно стабилизовати. Јака валута само привремено прикрива економске слабости , а време проведено у заблуди омогућава да проблеми нарастају преко сваке мере. Чланство у еврозони и лакоћа задуживања која је са тим ишла, само су продубили кризу и додатно је драматизовали. Чланство Грчке у еврозони се показало као ужасна грешка.

Узроци и генеза грчке кризе би морали деловати отрежњујуће на све транзиционе државе, без обзира да ли су већ постале чланице ЕУ или тек чекају да у њу уђу.

За Србију су узроци ове кризе изузетно значајни, не само због географске близине Грчке или због узајамних економских веза, већ и због велике сличности политичке и социјалне структуре проистекле из сличне историје и менталитета. Евентуални улазак Србије у ЕУ неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може остварити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима.

СТАВ ЕВРОУНИЈЕ О ДУЖНИЧКОЈ КРИЗИ И ГРЧКОМ ПРОБЛЕМУ

Италијански премијер Марио Монти изјавио је да корени европске дужничке кризе делимично леже у неодговорном руковођењу Немачке и Француске зоном евра, у време кад је монетарни блок тек формиран. Када је евро још био „беба“, 2003, Немачка и Француска су биле земље које су олако третирале јавни дефицит и дуг непоштовањем правила које годишњи буџет ограничава на три одсто бруто домаћег производа. Тиме су пружале и лош пример остатку континента.
Саветник Ангеле Меркел, Петер Бофингер, сматра да се излаз из кризе може пронаћи само променом рецепта, а не козметичким променама (замена старих грчких обвезница новим — прим. аутора) те да Грчка мора одустати од штедње коју намеће ЕУ.

Немачка је профитирала од грчке кризе тврди Еванглос Ванизелос, министар финансија Грчке од јуна 2011. до марта 2012, када је поднео оставку. Ради се о разлици у цени капитала прикупљеног у Немачкој по веома ниским стопама (1,5%) а затим пласираног Грчкој по знатно вишим стопама (до 5%).

Немачке банке су спремне за сваки могући расплет кризе грчког дуга, а њихова изложеност кризи у тој земљи је ограничена, саопштила је 5. јуна 2012. немачка Федерална управа за финансијски надзор (БаФин).

Грци су се присетили и да су им Немци марта 1942. на име „ратне позајмице“ отели око 10 милијарди евра, мерено вредношћу данашњег новца. Водећи се интересном стопом од скромна три процента, грчки економисти су израчунали да би за 70 година та цифра износила више од 70 милијарди евра, што би било довољно да сее покрије фискални дефицит Атине за наредних пет година. Нико из Немачке на ове рачунице се није осврнуо, чак ни коментаром.

Грчки премијер Антонис Самарас затражио је 6. јула 2012. од кредитора из Европске Уније и ММФ да се за две године одложи примена реформи и мера штедње, који су од званичне Атине затражени у замену за пакете помоћи вредне укупно 237 милијарди евра. Самарас је обећао да ће се влада усредсредити на продају државне имовине, попут железнице, те да ће либерализовати тржиште енергентима.

Да би еврослика била целовитија, истичемо да је немачка опозиција против спашавања банака. Међу анкетираним Немцима 51 % сматра да би Немачкој било боље ако би напустила еврозону. Такође 71 % испитаника сматра да Грчка мора да буде искључена из еврозоне уколико не испуни захтеве кредитора.

Вођа Партије слободе, Герт Вилдерс, тражи да Холандија изађе из еврозоне и ЕУ, тврди да ЕУ превише кошта Холандију. „Евро није новац — он нас кошта новца, а Европска унија је несрећа за Холандију.“ Вилдерс се одлучно супротставља даљем уплаћивању у Фонд за спашавање евра. Највише беса је исказао према Грчкој.

Немачки вицеканцелар и министар економије Филип Реслер изразио је сумњу да ће Грчка успети да испуни услове за добијање нове транше помоћи и истакао да излазак Грчке из еврозоне „више није хорор идеја“.

Реслеров коментар дошао је у тренутку када се међународни инспектори, такозвана „тројка“ (ЕУ-ЕЦБ-ММФ), припремају да дају процену да ли је Грчка спровела довољан број реформи и смањила буџетске трошкове, како би могла да добије нову траншу помоћи тј. да јој се омогући додатно задуживање.

„Сви ћемо, наравно, сачекати јесењи извештај тројке, али већ сада могу да кажем да сам веома скептичан“, рекао је Реслер за телевизију АРД. „Сигурно је само да уколико не испуни све услове, Грчка неће добити додатни новац.“

Немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле искључио је могућност било каквог новог преговарања о грчком програму мера штедње. „Видим да се у Грчкој јављају жеље за поновним преговорима и да се доводи у питање обавеза спровођења реформи.Морам једноставно да кажем да тако неће моћи. То је Рубикон који ми нећемо прећи“, изјавио је Вестервеле 21. јула 2012. за берлински лист Билд.

Бивши канцелар Немачке Хелмут Шмит поручио је Немцима да „не маштају о Европи која игра улогу велике силе“.Позвао је своје сународнике, на страницама недељника Цајт да испоље више енергије, разума и стрпљења. Шмит поручује Немцима да спознају изазове који прете континенту у епохи глобализације и бума наталитета на планети, те да се жртвују, помажући суседима који су се нашли у дужничким проблемима и масовној незапослености. Шмит не обећава лак живот Европљанима. Насупрот томе, он сугерише да се морају припремити за тешка времена.

Његова је процена да ће до средине века удео Европљана у светској популацији бити до 7 %, а производња материјалних вредности до десет одсто.

„Европска економија и култура већ сада су у опасности од маргинализације. Сви путеви изласка из кризе неизбежно воде преко интеграција“ — навео је 92-годишњи Шмит.

ЗАОКРЕТ ЕВРОПЕ

Упозорење мудрога Шмита стиже у тренутку када Грци и многи други схватају да тренутна криза у Грчкој има корене у кредитним балонима и шпекулацијама из протекле деценије.
Потрошачки бумови у Јужној и Источној Европи су, повратно, напајали експанзију немачке економије, будући да су јој обезбеђивали ново тржиште за извоз. Истовремено су слабије економије великом брзином нагомилавале огромне дефиц ите платног биланса, који су били друга страна медаље растућих немачких вишкова.

Балон је у неком тренутку морао да пукне.

Главни ЕУ играчи испрва су покушали да одбране клаузулу „нема спашавања“, која је утиснута у неолиберални Мастрихтски споразум. По тој матрици би смањење потрошње и плата поново успоставило профитабилност. Оно чега су се плашили било је да би, у супротном, Грчка могла да започне задавање коначног ударца неолибералној догми, тако што би након ње и све остале презадужене европске државе иступиле са захтевом за одлагањем исплате и одбијањем дугова.
Забринутост да би Грчка могла да доспе у стање немогућности отплате дуга, надјачан је страхом од губитка кредибилитетаа (поверења) код међународних банкара и инвеститора у еврозону.

Бранећи поменуту клаузулу, Европска унија пролази кроз реакционарну и ауторитарну мутацију. Следи логику Европског економског управљања (European Economic Governance) која се може ишчитати из предлога фискалног споразума о евру. Према њему ће државе чланице укључивати мере штедње у своје националне уставе чиме ће омогућити механизмима ЕУ да интервенишу и одреде високе казне и резове у финансирању када год сматрају да држава чланица не располаже разборито са својим финансијама.

Са истим циљем је од користи и ММФ-ова „стручност“ у наметању приватизације и мера штедње. Овом се логиком жели ограничити суверенитет и у том смислу је Грчка пробни полигон.

Већ је у прихваћеним условима за могућност новог задуживања тројке ЕУ-ЕЦБ-ММФ предвиђено увођење контролних механизама у сва грчка министарства која одређују политике, на готово неоколонијалан начин. Места за политичку дебату и сукобљавање по питању избора економских политика ће бити мало или нимало, будући да ће их диктирати надзорни органи ЕУ.

Овакве ће праксе постати норма уколико се наметне логика Европског економског управљања. Чак ни све ово није било довољно за неке државе ЕУ. Немачка влада је, као услов за стављање свог потписа на било какав пакет „помоћи“, захтевала чврсте гаранције да ће трогодишњи програм реформи бити спроведен — укључујући затварање 3.000 државних организација и значајна смањења броја кадрова.

Управо зато се тренутна грчка влада иако подложна ЕУ само понижава уз истовремени величанствени и све масовнији револт грчке радничке класе који доводи у питање политичку одрживост договорених промена. „Захваљујући Европи, Грчка не треба свог пуковника који би јој наметнуо диктатуру.“ — пише Агоравокс.

Европска унија постаје изразито реакционарна и недемократска институција, каква није виђена на европском континенту још од нацизма.

Неколико ЕУ држава предвођених Француском, почеле су да се осећају све отуђеније услед немачке бескомпромисности. Оне су страховале да би се грчка криза, уколико не буде обуздана, проширила еврозоном. Ангела Меркел је јавно поставила питање: да ли је Грчкој уопште требало допустити да се придружи евру? Грчка влада је, заузврат, искористила европску разједињеност како би отворила врата ММФ-у, којим доминирају САД, стављајући тако под знак питања економски и политички кредибилитет еврозоне.

Као резултат добија се заједнички ЕУ-ММФ пакет спаса. То је заправо, програм који ће омогућити грчкој влади да спасе француске, немачке и британске банке. Уколико би се успешно спровео, својом бруталношћу би проузроковао дубок и дуготрајан пад животног стандарда Грка, какав је мали број народа доживео ван ратних околности.

[Крај у другом делу Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део II)]

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 19. август 2012.