Пољопривреда Србије — нова стратегија у светлу нове руске понуде

Ко не држи брата за брата, он ће туђина за господара.

— Српска пословица

Нова српска геоекономија, а посебно геополитика хране може зауставити даље пропадање и омогућити Србији свеколики развој. Уместо сировинског прирепка ЕУ без суштинске развојне будућности, Србија можепостати оаза за инвестирање и запошљавање.

Ово закључујемо на основу спремности Русије да масивно инвестира у кључне секторе српске привреде и кредитира српску пољопривреду, како нам је недавно у Београду поручио председник Русије В. В. Путин. Он је уверен да би произвођачи из европских земаља дошли у Србију и заједно са Русима улагали у производњу за огромно руско тржиште.

По нашем мишљењу, неприхватање овакве понуде граничило би се са велеиздајом.

Србија расправља, време одмиче

Истовремено са руском понудом, у Србији је одржан пољопривредни форум „Храна за Европу“ који заслужује подробну јавну анализу, јер му је овогодишња тема била „Како реализовати Стратегију руралног развоја и пољопривреде Републике Србије 2014–2024“ (Суботица, 22-23. октобар).

На форуму је учествовало 50 представника међународних, регионалних и националних институција, аграрних компанија и удружења.

Треба рећи да је Стратегијом реално одређена проблематика постојећег стања у агросектору. Назначена су и слаба места у репродуктивним ланцима која треба ојачати — инвестирањем и/или променом постојећег односа снага, а у корист примарних произвођача. Кључне дилеме се односе на изворе финансирања за остварење Стратегије и проблематику приватизације у агросектору.

Председник Друштва агроекономиста Србије, проф. др Миладин Шеварлић, изразио је сумњу у смисленост приватизације предвиђене Стратегијом. За пример је узео Пољопривредни комбинат Београд у власништву Града Београда, као и ПИК Бечеј.

Извесно је да професор зна историју Србије која је увек имала известан облик колективне својине (поготову у области хране), нужан за сигурност и безбедност становништва.

Професор је понудио иидеолошку одступницу режиму од сулудог наума да приватизује комбинате. Изнео је чињеницу да већ 200 година у САД добро функционише систем по чијем наравоученију би комбинате овакве величине, значаја и улоге требало интегрисати са пољопривредним и ветеринарским факултетом, као и научним институтима. У Случају Србије, овакав систем би био државни, а истовремено би служио и као производни и као научно-развојни центар. Исто важи и за национално стратешке компаније као што је „Поречје Вучје“.

Тешко да ће режим послушати овај више пута поновљен савет, јер је циљ „реформатора“ распродаја, то јест — уништење сваког облика колективне својине. На овај начин се управо поништава животна и економска мудрост, сигурност и мир живљења и преживљавања православног српског народа — описана у делима владике Николаја Велимировића, у поглављу „Средњи систем код Срба“. У градовима су Средњи систем чинили еснафи и задруге, а у селима сеоске задруге и утрине.

Владика каже:„Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа се није знало, нити за глад сиромаха.“

Они који траже промену свести у Срба управо траже промену „јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку“ . Ова промена за сада траје без отпора. Још увек нема озбиљне опомене режиму на чињеницу да Србија клизи ка друштву највеће социјалне неједнакости у Европи. Заборавља се она народна да човеку није жао на мало, него на неправо и да ничија није горела до зоре.

Кључ је у задругама

Професор Шеварлић је изричит у тврдњи да се 630.000 породичних газдинстава не може укључити у програм производње без враћања у живот сеоског задругарства. Ово је несумњиво тачно. Без остваривања овог услова, а због практичне незаменљивости драгоцених и разноврсних услуга сеоских задруга, циљеви из Стратегије су неоствариви — без обзира на новац који стоји на располагању.

И сада смо сведоци да субвенционисане кредите сељаци неће да узму у мери која је могућа и која се од њих очекује. Држава поклања огроман новац лихварима како би премостила јаз између комерцијалних каматних стопа (12 до 16%) и оних које може да поднесе пољопривредна производња (до 3%).

У овој години када се обележава 120 година од оснивања прве модерне земљорадничке задруге у нас, Србија нема разлога да слави јер се чека нови (проевропски) Закон о задругарству. Пољопривредници су у међувремену постали неповерљиви и тешко се удружују. Није чудно ако се зна да је транзиционим Законом о стечају, који је после „транзиционисања“ проглашен неуставним, буквално избрисано 900 задруга. Демократски, зар не?

Стручњаци увиђају да се са враћањем задружног удруживања већ касни, јер је по нашим селима смена генерација. Да би млади људи остали на селу и укључили се у производњу хране, од пресудног је значаја да их дочека задруга и њен систем пословања.

Да је ова тврдња неспорна, употпуњује и податак да је само у задњих годину дана чак 40 села остало без основних школа. Учитељи и наставници трајно остају без посла због беле куге и напуштања села. Искуство показује да после гашења сеоске школе убрзо нестаје и село.

Здраво семе наспрам семена зла

Став струке, који заступа и проф. Шеварлић јесте да Стратегија пољопривреде треба да се заснива на интегрално управљаној конвенционалној и органској пољопривредној производњи, како би се искористиле све конкурентске предности Србије. Он је против увођења, производње, прераде и промета генетски модификованих производа, иако нас на то присиљавају законодавци ЕУ.

Ако попустимо, губимо препознатљивост и углед произвођача здраве хране — а самим тим и нама најперспективније тржиште пољопривредних производа, руско тржиште.

Императив струке је да се сачува домаћа индустрија семена, садног материјала и обнове репродуктивни центри у сточарству, без чијег развоја нема дугорочно одрживе пољопривредне производње. Осим што је чувар националне прехрамбене безбедности, домаћа индустрија семена је и најпрофитабилнији део агропривреде.

Покрајински секретар за пољопривреду је изнео низ позитивних примера сарадње свих нивоа власти са пољопривредницима. Од удруживања средстава за набавку пољопривредне опреме до отварања Референтне националне лабораторије, промоције извоза свежег свињског меса, помоћ овчарима и козарима. Очишћена је добрим делом и мрежа канала за одводњавање. Праксу доброг и ефикасног организовања он види и као разлог да се земља не даје у закуп Арапима

Ко је избачен из Стратегије?

Агроекономски аналитичар Милан Простран сматра да су црне тачке српске пољопривреде сточарство и финансирање, односно кредитирање пољопривреде.

Што се тиче сточарства — струка зна одговор. Поред поменуте ревитализације репродуктивних центара за одређене врсте стоке, то су и давања државне земље у закуп изнад одређене површине, условљено узгојем одређеног броја грла стоке. Ту су и давање субвенција за свако уматичено грло стоке без обзира на њихов број, набавка квалитетних приплодних грла, субвенционисање това јунади, свиња и јагњади, опремање објеката за узгој стоке итд.

Поменимо и настојање да ситнија сељачка домаћинстава дођу до уматичених грла стоке, како би се становништво задржало на селу и добио избалансиран однос ратарске и сточарске производње уз најбрже повећање броја грла.

Занимљива је и идеја да се премије за млеко повећају, нарочито за овчије и козје, и да држава плаћа за генетски материјал аутохтоних раса. Само тако ће и стране фирме овде куповати квалитетан приплодни подмладак.

Тренутно за тов највише увозимо хрватске и немачке свиње. На благи наговештај да ће нам за тов доћи 500.000 немачких свиња компаније „Тенис“, у Министарству пољопривреде обећавају да ће се потрудити да на најбољи начин ураде прерасподелу буџетских средстава за 2015. годину. Иначе, у 2014. години српска пољопривреда није добила обећаних 5% буџета. Тим више чуди изјава људи из Министарства да су издвојена средства за све што треба за унапређење сточарства.

Простран сматра да је оно што се предлаже новим законима горе од постојећег, које ионако није добро. Зашто? У новим предлозима деловање је усмерено ка великим компанијским фармама, које могу да добију државну земљу у закуп, и малим пољопривредницима до 20 хектара, којима нуде субвенције по хектару.

Очигледно, из аграрне политике искључена је група која највише треба да буде подржана и припремљена за ЕУ утакмицу, а то су породична газдинства средње величине — уместо да им се помогне да постану већи и улажу у складиштење и прераду.

Голуб у руци, гавран на грани: Одакле новац?

Да ли то значи да је утакмица намештена и унапред изгубљена? Или једноставно нема новца за све? Ако Србија не прихвати понуду Русије — свеједно је. Резултат ће бити исти у обе варијанте.

Уколико Србија прихвати понуду Русије новца може бити за све. Уз то, прво полувреме се игра на домаћем терену, а друго полувреме на пријатељском терену, са кога су удаљени најјачи играчи конкурентског тима.

Улог у овој утакмици није мали. Остварењем Стратегије руралног развоја и пољопривреде Републике Србије 2014–2024, српска агропривреда би дала вишеструко већи резултат. Приход би се повећао са садашњих 3,5 милијарди на 12 милијарди евра. Постоје и процене да је потенцијал српске агропривреде и целих 30 милијарди евра, колико данас износи целокупни БДП Србије.

Размислимо добро о ономе што нам је понуђено на годишњицу слободе.

Пољопривреда Србије ― или пуковник или покојник

Творци Стратегије пољопривреде и руралног развоја Републике Србије (2014-2024) нису предвидели крупна светска дешавања на тржиштима хране, која су била у току док је Стратегија приношена гласачкој машини. Ваљда зато што је промена почела на Истоку, а пут „без алтернативе“ и путовође су трасирани ка Западу.

Како нам је најављена петогодишња пауза, имамо времена да поразмислимо куда би српску пољопривреду и село одвела озбиљнија сарадња са тржиштем које је за нас практично неограничено и већ дуго братски отворено.

Анализирајмо парадоксално, али решиво стање српске пољопривреде.

Неумољиве и неупоредиве бројке

За разумевање пољопривредне проблематике у Србији к орисно је познавати својинску структуру земљишта државе.

Стратегија нам каже да је, према подацима Пописа пољопривреде из 2012, у Србији је регистровано 631.522 газдинства, која користе 3,437 милиона хектара пољопривредног земљишта и имају просечну величину поседа од 5,44 хектара. Међу пописаним газдинствима 99,6 % су газдинства физичких лица. Она користе 84 % површина.

Просечна величина поседа газдинства физичких лица износи 4,5 хектара, и значајно варира по регионима – од 2,1 ha у Јабланичкој области, до 10,0 ha у Средњобанатској области. Преосталих 0,4 % газдинстава су у поседу правних лица, користе 16 % површина и имају просечну величину поседа од 210 ha по газдинству.

Занимљиво је и то да су подаци два последња Пописа (2002. и 2012.) међусобно неупоредиви. Зато се не могу пратити промене у структури поседа током последње деценије. Злонамерни би помислили да је опет неко хтео да заметне трагове отимачине и преметачине. Било како било, резултат транзиције је очекиван. Приметан је процес концентрац ије газдинстава према величини поседа. Нарочито у Војводини где је земља најквалитетнија, најскупља и најатрактивнија за препродају.

За сељачка газдинства Стратегија предвиђа пре свега европске фондове за рурални развој, јер ће аграрни буџет Србије годинама бити недовољан и несразмеран доприносу пољопривреде бруто друштвеној вредности и трговинском суфициту . Ако магарац дотле не липше.

У том смислу велику пажњу јавности заслужује луцидно запажање Миодрага Здравковића, уредника портала Макроекономија да „од 24 групе двоцифрених (пољопривредних) производа царинске класификације Србија већ има дефицит у трговини са 13, а са тенденцијом да тај број само расте у овој и наредним годинама са тешким последицама по домаћу производњу.“

Русија као партнер пољопривредне Србије

Овакав тренд може зауставити и преокренути једино свеобухватна сарадња са тржиштем као што је руско. Српско село и сељак, чија је самоодрживост на нивоу самоодрживости природе, напросто немају времена чекати стабилизацију српског (дужничког) буџета, ЕУ фондове, поновну изградњу урушених институција.

Русија је то схватила и понудила Србији капитал како би што брже постала регионална аграрна сила и ојачала начети државни суверенитет. Ал' се Срби дићи не смедоше.

Сељаци су у Србији одавно осуђени на изумирање од стране заговорника интензивне индустријске пољопривредне производње на укрупњеним газдинствима; лобиста ГМО семена, других ГМО производа и од осталог финансијског олоша који је продро у пољопривреду бежећи од све ризичнијих берзанских мешетарења. Неко од њих ће се већ наћи да укрупњава сељачке парцеле и багателише их белосветским намерницима.

Зато нека нам се Русија не чуди (и не љути) што је њена понуђена подршка српском сељаку у облику субвенција недавно одбијена од стране српског режима.

Зашто сељак у Србији, такав какав јесте, и са поседом каквог има, није добродошао домаћин у својој рођеној земљи? Зато што је сељачка пољопривреда супротност и насилном колективизму и капиталистичкој пољопривреди која функционише са најамном радном снагом.

Зоран Петровић Пироћанац нам у својој књизи Геополитика хране – Битна развојна компонента друштва у XXIстолећа поручује: "Сељачка пољопривреда је породична пољопривреда укотвљена на 'својој' земљи. Сељаци који имају фино познавање и поштовање за локалне екосистеме, живе од свог рада и не премештају брутално своје капитале, сходно приликама за капиталистичке профите. Они преносе баштину својој деци и брину за одрживи развој, супротно некој мултинационалки.“

Визија пољопривреде која инсистира на друштвеној и еколошкој улози сељака истовремено одговара критеријумима одрживости, поштовања околине и социјалног ткива, с правом тврди Пироћанац. Он сељачку пољопривреду истовремено види и као „покрет синдикалне борбе против продуктивизма и нео-либералних пољопривредних политика.“ Зато народ и каже: Док је села биће и Србије; Само село Србију спасава итд.

Мада је сама увозник поганог кукоља нео-либерализма, Русија није агресивни извозник тог истог кукоља. Напротив, настоји да га се и сама реши што потврђују скорашње одлуке о ГМО производима на њеном тлу.

Таквом стратешком парнеру не би сметала сељачка пољопривреда Србије која Србији гарантује прехрамбену безбедност, с тим у вези повећану политичку самосталност и тржишне вишкове који имају сигурног купца. Напротив.

Сама економска логика одрживости спољнотрговинских односа између две земље тако различите економске моћи налаже моћнијој држави да помогне у смањивању спољнотрговинског дефицита слабије државе. Томе треба додати и несумњиву политичку вољу Русије да Србија буде целовита, јака и важна на Балкану. Позната је и склоност становника Русије према српским пољопривредним производима. Са јединственим Споразумом о бесцаринском извозу пред собом имамо идеалног стратешког партнера.

За наше појмове Русија је огромни увозник хране. Укупан увоз хране у Русију је у последњих дванаест месеци износио 40 милијарди долара. Највеће учешће у увозу имају: месо са 6 милијарди, воће (крушке, јабуке) 6,1 милијарда, млечни производи 4 милијарде, поврће 3 милијарде, рибе и љускари 2,9 милијарди, индустријски прерађени производи за исхрану 1,7 милијарди, пића 3 милијарде и сл.

Извоз Србије у Русију истих производа је у претходних годину дана био 245 милиона долара или 0,61 % укупног руског увоза. (Извор: trademap.org) Структура извоза је следећа. Највише је извезено сировог воћа, јабуке и крушке за 135 милиона долара, али то је само 2,2 % руског увоза ове тарифне групе. Поврћа је извезено за 15 милиона долара и меса за 8 милиона, укључујући и оно које нам је враћено због покушаја преваре. Млечних производа је извезено за 23 милиона долара (Исто).

Из ових података можемо назрети потенцијалне могућности српског извоза пољопривредних производа у Русију. Кажемо "потенцијалних" јер на кратки рок се у пољопривреди не може много урадити. Поготову у држави у којој је наказна приватизација уништила велике пољопривредне и прехрамбене системе (прерада воћа и поврћа, сокова, киселих програма и сл.) Они који су опстали одавно су у приватним рукама, домаћим и страним. Одлука је власника где ће продавати, али је општепознато да је за њих домаће тржиште обећана земља.

Евроунијатска шарена лажа

Дневна штампа у Србији је преплављена статистичким подацима који економски неуке треба да убеде да је Србија неповратно упућена на ЕУ чак и у сектору пољопривредно-прехрамбених производа.

Извоз овог сектора у ЕУ износио је 1.091 милион евра, док је у Русију он био 142 милиона у 2013. години. На први поглед 7,7 пута више. Податак је у старту прецењен јер део извоза у ЕУ завршава у трећим земљама простом препродајом. Тако евроунијатска узданица зарађује на нама. Затим, многе производе које извеземо у ЕУ лако можемо продати и у Русији.

Увоз у Србију је износио 700 милиона евра из ЕУ, а 43,5 милиона из Русије, што значи да је суфицит у трговини са ЕУ био 391 милион евра, а са Русијом 99 милиона евра. Истовремено то показује да је увоз пољопривредног сектора 16 пута већи из ЕУ него из Русије.

Либерализација трговине пољопривредним производима са ЕУ неминовно ће довести до смањивања суфицита и даљег пустошења села и домаће пољопривредне производње.Јаке и уређене индустријске економије са малим бројем пољопривредног становништва толико субвенционишу своју пољопривреду и помажу је на све могуће начине да је за Србију немогуће да обезбеди другачији исход. Још пре 20 година француски виноградар је могао у месној заједници добити бесплатно сателитски снимак свог винограда са регистрованим променама на које треба да реагује. Ово је суштински разлог да размислимо о путу којим сада идемо.

Са друге стране, извозом у Русију отворена је могућност да се прекине тренд смањивања сточног фонда и да се крене са повећањем броја животиња у Србији, са свим својим немерљивим позитивним последицама које су значајније за Србију и од самог повећања извоза у РФ.

Структура извоза Србије у ЕУ показује да се највише извозе житарице (266 милиона евра), воће (247 милион

а), шећер (137 милиона) и сунцокретово уље (92 милиона евра). Житарице и воће иду кроз откуп од малих произвођача. Насупрот томе, у Русију се више извезе млечних производа, јаја, меда, месних прерађевина, цвећа и биљака него у свих 28 земаља ЕУ заједно. Сталном сарадњом привредних и трговачких комора, предузећа, образовних и научних установа, ова листа може бити много дужа.

Постоји пут

Српском сељаку није непозната производња за познатог купца. Коректно утврђени паритети могу поспешити отплату робних или финансијских кредита готовим производима. Робни кредити могу брзо унапредити опрему и механизацију на сељачким газдинствима. Брзо се може повећати и број заштићених воћњака и смањити утицај природе на висину приноса.

Српски сељак се пажљиво задужује и одговорно испуњава своје обавезе. Велики је проблем што је у Србији уништена једина специјализована пољопривредна банка, Агробанка, која је била способна да пружи одговарајуће услуге и пакете услуга. Овај потез можда понајвише говори колико је режиму стало до пољопривреде. Развојна банка такође не постоји. Штедно-кредитне организације су уништене декретом.

Срећом, постоји друго решење, одмах употребљиво. Руским банкама у Србији стоји на располагању хиљаде искусних банкарских радника, незапослених или свеже пензионисаних који могу да претресу Србију и пронађу добре клијенте.

Кренимо.

фото http://www.juznasrbija.info/biznis/poljoprivreda/da-li-je-poljoprivreda-nasa-zlatna-koka.html

Зашто ће Србија бити гладна

Поткопавање прехрамбене безбедности становништва Србије дуже од деценију протиче несметано. Распродаја најкрупнијих земљишних организација са најплоднијом земљом странцима, недостатност у производњи семена, страни трговачки ланци, сиромашење сељака и небрига за село за резултат ће пре или касније имати недостатак и неприступачност хране, дакле— глад.

Поменути исход чини неизбежним и недовољна солидарност градског и сеоског становништва,као и политичка неспремност да се искорачи ка сигурном тржишту и доступном капиталу прилагођеном условима пољопривредне производње Србије.

Превратници и њихово економско чудо (чедо)

Битка мултинационалног капитала за храну на тлу Србије је почела. Дрска пљачка, затварање великих комбината и општа грабеж можда је оставила ван заслужене пажње разорне последице превратника и њихових ментора у пољопривреди.

Савет за борбу против корупције је пробао да исправи „криву Дрину“ тиме што је јасно утврдио да се приватизација пољопривредних предузећа у Србији обавља на незаконит начин. Министарство пољопривреде и Агенција за приватизацију Србије су наставили по „своме“.

Антикомунизам је државну својину над земљом у Стратегији развоја пољопривреде од 2005.године прогласио „рецидивом прошлости“ кога се треба по хитном поступку ослободити. Без претходног утврђивања власништва над земљом Агенција за приватизацију је продавала пољопривредна предузећа заједно са државним земљиштем које није било у билансима нити је улазило у процену вредности предузећа. Она су имала само право коришћења овог земљишта.

Са доказом о плаћеној цени за фирму, нови власници су се без проблема у катастру уписивали као власници земљишта и стицали право да га препродају као и читаве агробизнисе. Ако га препродају странцима, као што се сви својски труде, укључујући и државу Србију, храна произведена на том земљишту сигурно неће остати у Србији.

На описани начин је отуђено око 314.000 хектара државне и 200.000 хектара задружне својине. Најгрубља процена штете учињене само задругама је две милијарде долара. Искидани су репродуктивни ланци од њиве до трпезе. Десетковане су задруге које су незаменљиве у укрупњавању понуде пољопривредних производа за велике купце као што су руска предузећа. Посао је изгубило више од 50.000 радника.

Сваки четврти уговор о приватизацији је раскинут али су нови власници успели да покраду механизацију и остале покретне вредности и то без икаквих последица. „Модернизација“ катастра путем дигитализације и промена бројева парцела додатно ће заметнути трагове.

После деценију и по „транзиционисања“ од реформе до реформе, од стратегије до стратегије, Србија није успела да оствари ниво пољопривредне производње из 1998. године. То је била година предратног стања, година санкција и независности. Србија данас има сточни фонд на нивоу 1910. године. Ниво приноса по хектару је нижи него пре четврт века.

Схватајући да није много пожељан у сопственој земљи, сељак прави своју рачуницу те престаје да се бави стоком а престаје све више да се бави било чиме.

Ко ће нас хранити?

Познато је да је природни прираштај становништва у Србији негативан — у току године око 35.000 становника умре више него што се роди. У току 2013. број рођених је био најмањи од Другог светског рата. Живорођено је 65.554 детета а умрло је 100.300 становника.

Од тог броја у 2013. години број лица у градовима се смањио за 7.512 становника, а број лица у селима се смањио за око 27.234 становника, што износи 78.3 % укупног смањења. За прва ти месеца 2014 године, број рођених је додатно смањен за 1,2 % а број умрлих је додатно повећан за 1,5 % у односу на исти период 2013. године. Тешки услови живота на селу, бројна старачка домаћинства и недоступност многих услуга узимају свој данак.

Из разноразних разлога број запослених у пољопривреди бележи високе стопе смањења. Уодносу на 2004. запосленост у пољопривреди је 2012. смањена 56 %.

Увећање земљишних површина које се не користе – од 200 до 350 хиљада хектара ораница и ливада годишње су непосредна последица. Са пашњацима ова бројка расте и до милион хектара. Смањује се укупна пољопривредна производња а недостатак хране постаје извеснији.

Према саопштењу званичне статистике у РС са стањем на дан 1. децембра 2013, у односу на претходно стање, укупан број говеда мањи је 0,8 %, оваца за 1,2 %, коза за 2,9 %, коња та 7,7 % и живине за 3% док је укупан број свиња већи за 0,2 %. Стока брже нестаје од народа у Србији јер је просечно годишње смањење броја становника око 0,5 %.

Уништавање сточног фонда је директна последица примене Споразума о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ. Србија пристаје на „слободну“ трговину. Применом овог Споразума европска стока постаје релативно јевтинија у односу на произвођачку цену домаће стоке и живине.

Од почетка 2014. као последица примене Споразума, укинута је царина на увоз живе стоке. Хрватска, Мађарска и Немачка су постале главни извозници живе стоке у Србију. Тако Србија извози житарице које носе најмању добит а увози живу стоку а са њоме и рад оних који су је гајили. Како се будемо примицали ЕУ број оваквих апсурдних и штеточинских позиција по Србију ће се повећавати.

Због релативно малих уштеда кланичне индустрије која располаже новцем, Србија већ две деценије има тренд опадања сточног фонда по стопи од 2 до 3 одсто годишње. У Србији постоји 40.000 празних обора за тов стоке. И поред изразито повољних природних услова који се огледају у постојању 1,4 милиона хектара сталних пашњака високог квалитета, сточарство Србије се налази у дубокој кризи.

Својом небригом власт је омогућила ту кризу јер не контролише њене главне узроке: нарушени паритети цена (тј. сељак ради највише а добија најмање), загубљена тржишта, немогућност извоза свих врста меса, смањена куповна моћ становништва, нарушен систем финансирања, недовољно издвајање средстава у аграрни буџет (јер сељаци крпе рупе увозничког лобија са око 17 %), нефункционисање робних резерви.

Уколико ЕУ остане без алтернативе и Србија ће остати без сточног фонда тј. остаће извозник примарних пољопривредних производа. Практично, сировински додатак пољопривреди развијених ЕУ земаља са мањком обрадиве земље као што је Немачка.

Ко ће куповати храну?

Општа привредна стагнација, повећање незапослености, повећање социјалне неједнакости нагнали су Драгована Милићевића да се запита: има ли Србија (своју) економску политику. Полазећи од уџбеничке дефиниције економске политике која каже да је њен крајњи циљ развој и просперитет привреде као целине, он лако доказује, на страницама Макроекономије , да ове политике нема.

Овај закључак неопозиво потврђује и податак да је стопа сиромаштва у Србији највећа у Европи и износи 24,6 %. Светска истраживања кажу 50 %.

Научни сарадник Института друштвених наука др Нада Новаковић тврди у Политици од 8. септембра да држава за сиромашне издваја све мање и да и даље није решено који модел социјалне политике жели да води. Судећи по усвојеним законима у којима доминира „англосаксонски модел по којем је појединац одговоран за себе и своју породицу, а на сиромашне се гледа као на губитнике, неспособне да доприносе друштву“. Изгледа да је модел социјалне политке ипак решен по оном народном “вашка на вашку а пара на пару“. Србија клизи ка зонама изразите неједнакости.

Србија је земља са највећим порастом економске неједнакости у Европи и са највећом стопом неједнакости у Европи. Штета што са ЕУ не делимо вредности да се та неједнакост смањује. За последицу ћемо имати даље изостајање економског развоја, истинске демократије и здравих социјалних односа. Нужна политичка нестабилност не дозвољава развој институција система па ће уместо правила у вођењу економске политике бити коришћени декрети.

Изгледа да смо пронашли Соломонско решење. На смањену производњу пољопривредних производа одговорићемо смањењем тражње.

Држава – највећа претња

Недавно је усвојена Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије (2014-2024). Стратегију је крајем прошле године израдило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде РС.

Њена највећа вредност је у томе што је приказано постојеће стање у овој области. Набројано је више од стотину слабости и претњи развоју пољопривреде и руралних подручја (стр.72-74).

На први поглед је видљиво да је заједнички именитељ свих претњи управо држава Србија. Набројаћемо само неколико: Незавршен процес повраћаја земљишта; изостанак системских решења на климатске промене; неефикасан систем управљања земљишним, шумским и водним потенцијалима; растућа конкуренција из земаља са високосубвенционисаном пољопривредом (ЕУ); политичка и економска нестабилност у земљи; неприпремљеност агроиндустријског сектора на процесе либерализације трговине; постојање сиве економије и монопола на страни прераде и трговине; недовољна препознатљивост руралних посебности у локалним и националним политикама; недостатак специфичних банкарских услуга и пакета услуга...

Занимљиво је да није наведена највећа, најделотворнија и најподлија претња по опстанак националне пољопривреде и физички опстанак становништва а то је - губитак контроле над производњом и продајом семена.

И Хрватска је прекасно уочила ову опасност која долази од Европске комисије у облику кровног закона којим се отвара пут великим произвођачима семена да преузму потпуну контролу над производњом и продајом. Како у ЕУ тако и у земљама кандидатима. (Сунчана Пешак,„Битка за семе“, Agronews, 25. 4. 2013.)

Само продајом Пољопривредног комбината Београд, Србија губи 25.000 хектара земљишта и велики део националног суверенитета над производњом семена и селекционисањем јуница. Не помажу ни молбе најбољих стручњака у земљи да се то не чини, нити њихове идеје шта би то било много паметније и корисније за Србију.

Мора ли се наставити овим путем? Наравно да не мора. И народна песма каже: Од извора два путића.

Рад је ослобађање, а реформе лудом радовање

Трећи чин завртања руке Србије је већ увелико почео, све са помпезним повратком економских плаћених убица и умишљеним реформама. А „промену свести“ грађана сада оштро захтева и Влада Србије, а не само НАТО.

Грађанима Србије се грчевита борба за избегавање банкрота Србије, и одржање њене способности да и даље служи интересима евро-атлантске олигархије, представља као побољшавање уређења законским путем тј. као реформа.

По речима премијера Вучића, закони су подређени отварању нових радних места. Срби – након проласка кроз тамни вилајет– треба да узнапредују, од лењих сањалица до оних који ће се жртвовати кроз бесконачан рад, док не постигну духовну слободу. Тиме би стали уз раме Немцима који су први открили да рад ослобађа.

Прeумљење Србаља баш у овом вакту је толико важно, да нам силници још увек праштају што нисмо казнили Русију када је вратила своје, а и што смо поклекли у ометању нашег, руског и европског геоекономског подухвата – изградње Јужног тока.

Коме топуз лежи у закону ...

Од свог конституисања у априлу месецу ове године, Народна скупштина Републике Србије је под паролом реформи донела 41 закон по хитном поступку(!), без одржавања одговарајуће, правовремене јавне расправе.

Комитет правника за људска права упутио је протест Скупштини и Влади Србије, оценивши овакву праксу као кршење начела грађанске демократије прокламованог Уставом РС, као и прописа који регулишу рад Скупштине. Заштитник грађана РС је изразио забринутост због нетранспарентног законодавног процеса и кршења начела јавности.

У силној жељи да што пре уђе у богату и демократску ЕУ, и Влада и Скупштина су заборавиле на достигнуте стандарде људских права у сопственој држави. А Премијер је рекао да су закони модерни и да ће нам бити боље. Посебно Закон о раду који раднику предвиђа статус ходајућег репроматеријала.

Услов над условима је остао – промена свести. О чему се овде ради? Џон Кенет Галбрајт, велики интелектуалац из САД, објаснио је у књизи Анатомија моћи три облика њеног наметања: кондигни, компензацијскии кондиционирани.

И над Србима и Србијом се кондигна моћ постиже потчињавањем — одустајањем појединца или друштва од властитих циљева и интереса казнама (штап —бомбардовање) или претњом казнама. И Београду је компензацијска моћ понудила позитивну, афирмативну награду (шаргарепа — новац, власт...). Заједничко обема облицима је да појединац који им се потчињава зна да то чини. У првом случају зато јер мора, а у другом случају зато јер зна да ће за то бити награђен.

Стижемо и до промене свести коју сад и сама влада Србије захтева. Кондиционирана моћ се остварује тако што се мењају веровања оних који се желе потчинити.

Да ти заменим мозак

Уверавање преко НВО, школовање, друштвено опредељивање за оно што изгледа „природно“, пристојно или исправно такође мотивише појединца да се потчињава вољи другог или других. По себи знамо да се чин потчињавања обично поклапа с оним што потчињени сам жели (нова радна места). Чин потчињавања остаје невидљив.

Кондиционирана моћ, то куповање душа,има средишње место у функционисању савремене економије и политике свуда, па и на Балкану.

Срби већ дуго трпе сва три облика моћи, како од својих Западних партнера тако и од сопствене пете колоне која их призива. Нови закон о медијима је на мала врата обезбедио да дођу страни, софистициранији мајстори за испирање мозга, и то баш они који су радили у западном војно-индустријском сектору.

Како год, никако да сви Срби подлегну овим моћима . Можда је за то крив Српски Код, одсликан и у народним изрекама: У добру се не понеси, а у злу се не понизи; Не продаји веру за вечеру...

Све упорније београдско позивање на промену свести народа показује да Премијеру и „камиказа влади“ цури време. Да би постигли убрзање почели су и да плаше онога „ко је свико без голема мријети јада“.

Као да народ не зна докле се стигло када се отима од сиротиње и трудница. Као да не знамо да је буџет дужнички и да већ сада радимо само за камате. Треба да поверујемо да је добро да се помаже банкама због планског презадуживања народа и привреде, да је добро да држава остане без икакве својине и да сви постанемо“ туђе слуге у сопственом дворишту“ како нам пророчки рече бивши Председник.

Ластиш уместо каиша

Оштра буџетска штедња, окосница реформи, подразумева смањење прихода великог броја појединаца. У складу са тим смањиће се и домаћа тражња.

Да би избегла силазну спиралу, Србија мора смањење домаће тражње надоместити извозом. Управо извозне (не)могућности Србије изазивају неверицу да ће цео програм изласка из кризе успети.

Коментаришући најновије потезе власти у Србији, словеначки економиста Јоже Менцингер је као једино позитивно истакао следеће: „Мислим да су ти послови са Русијом добра ствар јер то на неки начин чини Србију мање зависну од ЕУ. И то је значајно.“ (2) Остатак „терапије“ над Србијом Менцингер види као утопију, илузије и странпутице од којих ће се морати одустати („Менцингер: Вучићу, успори“, Радио Слободна Европа, 20.7.2014).

Једна од илузија је и да ће страни инвеститори, пре свега са Запада који је и наручио реформе, нагрнути у Србију чим се „аранжира амбијент“. Док се српској јавности уврће врат ка ЕУ, министарка Зорана Михајловић пожурује новог амбасадора Кине у Београду Ли Манчанга да посредује у отпочињању изградње блока „Б3“ у Термоелектрани „Костолац“. Ради обезбеђења енергетске сигурности. Изгледа да Кинези не журе да министарки пруже сигурност док не одмакне градња Јужног тока.

Ивица Дачић, као министар иностраних послова и председник Социјалистичке партије Србије, био је нешто конкретнији у тумачењу реформских закона. Упозорио нас је да су закони капиталистички јер је народ својевремено „гласао за капитализам“. Тако смо први пут чули „превод“ суштине петооктобарских захтева за „променама“ и „тржишном економијом“. Министар нема реформских недоумица, јер је партију модернизовао а лично је склон реалној политици. Шта год то за њега значило.

Сада смо опет пред променама – реформама. Не будемо ли се заиста расанили, иста особа ће нам кроз деценију и по „превести“ да се данас ради о неолибералном капитализму, прилагођавању корпоративним интересима, финансијском фашизму и неоколонијализму. И да смо и за то гласали.

Да се ради о америчкој „пословној школи“ упућује нас потпуно игнорисање социјалног дијалога и друштвеног консезуса о томе шта је добро за све. Без тога нема заједништва и остварења прогреса.

Израњају и ликови које смо желели да заборавимо: Лабус, Удовички, Влаховић...Добронамерни угледници ЕУ као што су Бернадет Сегол, генерални секретар Европске конференције синдиката и Рајнер Хофман, председник немачког савеза синдиката опомињу нас да се са праксом обесправљења радника не стиже далеко (Марина Рагуш, „Немачка п(р)озива Вулина“, ФСК, 1.8.2014).

Хитност доношења закона имала је за циљ да прикрије крупну намеру, на коју је јасно упозорио Бранко Павловић: „Званичним владајућим ставом да 'ЕУ нема алтернативу' Србија је избегла не само расправу о циљу /'реформе'/, него је потпуно потиснуто и само његово дефинисање“ („Циљ одређује средство“, ФСК, 20.7.2014) .

Његово и наше уверење, да евентуални улазак у ЕУ не може решити остварење српских интереса —посредно добија потврду и од америчких аналитичара.

Украјина — опомена и огледало Србији

Украјина је недавно потписала Споразум о асоцијацији са ЕУ. То не значи да се та земља налази на европском путу. Споразум је лист папира. И не може чаролијом решити непојамне економске, социјалне, политичке и менталне проблеме Украјине.

Споразум о асоцијацији је увек називан „цивилизованим избором“. То је велика грешка. Споразум нема ничег заједничког са културом и историјом, већ се заснива на либерализацији економије. Не постоји „европски“ начин да се укину субвенције на гас или „цивилизовани“ начин да се смање пензије.

Ову истину оголио је недавно амерички часопис Форбс у чланку Марка Адоманиса . („Forbes: После потписивања споразума са ЕУ борба за Украјину тек почела“, Глас Русије, 29.6.2014). Порука је вишеструко поучна и за српску јавност. У суштини ради се о нешто разрађенијем ставу недавне гошће Србије —помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторије Нуланд. Између осталог, гошћа је рекла да је импресионирана напретком Србије, и на путу ка ЕУ „што САД снажно подржавају“ и када се ради о реформама.

Професор економије на Универзитету у Мисурију Мајкл Хадсон је недавно указао на сличности између колонијалног потчињавања централне Африке у 19. веку и актуелног односа Европске уније према Украјини. У контексту потписаног Споразума о стабилизацији и придруживању он сматра да ће Украјина бити економски потчињена интересима ЕУ, а да баш ништа не добија заузврат.

Хадсон истиче да Украјинци (као и Срби) нису гласали за овај споразум,већ им је он наметнут. Као крајњу последицу он види преотимање природних ресурса и пољопривредног земљишта Украјине од стране ЕУ. То што Хадсон не помиње улогу своје земље у грађанском рату у Украјини, који је пратећа слика колонијалног поретка, не умањује генерални закључак. Корпоративни интереси широм света све очигледније урушавају право грађана да одлучују у каквом друштву желе да живе.

На потпуно исти начин, актуелна власт у Србији такође потчињава Србију корпоративним интересима — сматра Председник Покрета за слободу, Миленко Срећковић. Он истиче да отимачина посебно природних ресурса, друштвене имовине или преко преотимања тржишта – има исте последице и када је урађена по закону и кад није.

Премијер Вучић поручује да се пробало са свиме, осим са радом.Бранко Павловић опет тврди да се са другачијом политиком није ни покушало,осим са оном која је у интересу колонизатора и да само због тога изгледа као да излаза нема. (исто, 20.7.2014) Свако иоле разуман сложиће се са овим аутором да је Србија на почетним позицијама борбе за слободу.

Додајмо да је та борба неминовна, „по сваку цену и уз сваки отпор“ — баш како се зарекао Премијер да ће нас усрећити.

Остаје само да се грађани Србије усуде да своју ствар јавно и масовно изнесу, што пре. И да о методама ослобађања продискутују међу собом, без икаквог страха од феудализма који би да нас у сопствену земљу угази.

Нова руска исхрана — дуњо моја и српска јабуко

За разлику од западних произвођача хране који тек треба да се приберу у новој стварности, Привредна комора Србије није збуњена — муњевито је одговорила на нове потребе Русије

На бројне санкције Запада и још бројније претње да ће увести нове санкције Русија је напокон одговорила. Забранила је увоз пољопривредних производа са Запада и тиме дала велику пословну и развојну шансу својим суседима, Латинској Америци, Египту, Турској, Кини и Србији. Заштитила је тиме безбедност својих грађана и економије у условима острвљености САД и њене политичке колоније ЕУ.

Истовремено, на сцени је, у реалном времену, нова геоекономска прерасподела — стварање мултиполарног света, што и јесте стратешки циљ Русије и других мирољубивих сила.

Они који су добили шансу у прерасподели великог руског тржишта, реаговали су муњевито. Чак је и Србија овог пута реаговала као организована и озбиљна држава, захваљујући Привредној коморе Србије и њеним партнерима.

Пажљиво погледајмо овај преокрет.

Русија не прети, она поклапа

Сада је јасан обим субверзивне делатностиСАД и осталих западних сила да једна од највећих и природом богатихсловенских држава, Украјина, буде увучена у грађански рат, са циљем да се он прелије и на простор највеће словенске државе —Русије. Користећи технологије увежбане на Србима и другим унесрећеним народима, стигло се и до увођења санкција Русији.

Бројна су руска била упозорења да Украјина није згодно место за ратне игре америчких плаћеника и Пентагона, теда украјинске проблеме треба решавати дијалогом, сарадњом и помогањем осиромашеном украјинском народу. Ипак, превагнули су интереси да се замагли опадање моћи Атлантске Империје, путем стварања хаоса у Европи и где год је то могуће.

Увидевши да бројни и велики привредни партнери Русије неће (или не могу) да се одупру наступајућем хаосу, сама Русија је шаховски елегантно прибегла заштити својих националних интереса.

На основу Указа о посебним економским мерама председника Владимира Путина, Влада РФ је из земаља Европске Уније, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке блокирала увоз говеђег, свињског и пилећег меса и прерађевина, рибе, шкољки и осталих плодова мора, млека и млечних прерађевина, поврћа, воћа, житарица и свих врста сирева. Забрана важи годину дана а разматра се да се рок продужи на пет година.

Санкције су уведене и Црној Гори. Жалостан је став црногорског режима да „нису заслужили санкције“, јер су се само залагали за „европске вредности“ тј. поштовали свој „спољнополитички приоритет приступања ЕУ“ када су се придружили санкцијама ЕУ Русији. На списку оних који неће скоро закорачити у Русију налази се и седам хрватских компанија.

Евроунија као да није схватила шта сања а шта јој се догађа. Холандске камионџије су путовале до руске границе да би схватиле да је неће прећи и да ваља назад са робом. Штета око 1,5 милијарди долара. Холанђани су одлучили да убудуће смање производњу а да овогодишње вишкове поделе сиротињи. Финци ће сами појести своју рибу. Пољаци ће се вероватно загрцнути оноликим јабукама.

У мелодрамском и трагикомичном обрту, ЕУ сада „из моралних разлога“ захтева од Латинске Америке да одустане од руског тржишта. Оног истог где су ЕУ и САД биле присутне у вредности од 25 милијарди долара, па идаље мисле да је то „њихово“тржиште. Као да нико није запазиосамит БРИКС у Бразилу и чињеницу да су председници Русије и Кине тамо већ потписали бројне уговоре.

Бразил је у јулу дуплирао испоруке говедине Русији, Аргентинци долазе ускоро на преговоре ради повећања извоза, Мексико који је био снабдевач Русије са пилетином ускладио је норме око исхране пилића како би то опет постао. Уругвај и Еквадор подсећају ЕУ да нису њене чланице и нуде сарадњу Русији. Иначе, цела Латинска Америка 15 година безуспешно је покушавала да привири на ЕУ тржиште.

Африка је најавила четири пута већи извоз воћа, поврћа и кафе у Русију. Афрички произвођачи хране ће са 100.000 тона Русију снабдевати директно, избегавајући европске посреднике. Цена на руском тржишту бићемања 20%. Толики ће бити и мањак европских прекупаца.

Кина ће директно извозити воће и поврће у Русију. У близини границе са Русијом убрзано се ради на изградњи огромног специјалног логистичког центра. Све процедуре промета и извоза робе биће убрзане. Одавно је Русија нудила и Србији да сагради нешто слично у близини Москве.

Српски производи – приоритет Русије

Руски министар пољопривреде Николај Фјодоров рекао је Телевизији Русија 1 да је Србија једна од перспективних земаља на које Русија рачуна када је реч о увозу хране.

Знајући да за ширу јавност постоји празан информациони простор о условима пословања на руском тржишту, Привредна комора Србије, на челу са Жељком Сертићем, повукла је драгоцен потез. У оквиру ПКС отворен је Координациони центар за пружање помоћи српским предузећима приликом извоза прехрамбених производа у Русију. У рад центра биће укључени и представници Министарства трговине, Министарства пољопривреде и Управа царина Србије.

Центар ће бити на располагању извозницима 24 сата дневно и у сталном контакту са Трговинским представништвом Русије у Србији. Одмах ће се решавати проблеми око извоза на руско тржиште.

Овај центар ће бити својеврсна и берза и информациони пункт где ће сви заинтересовани добијати податке и упутства — од контаката, преко предлога како се попуњавају формулари за царину, до информација о сертификатима и процедури потребној да роба произведена у Србији стигне на рафове у Русији. Министар трговине Расим Љајић и председник ПКС већ су са представницима удружења „Плодови Србије“ разматрали могућност повећања извоза воћа и поврћа на руско тржиште. Разговараће и са прерађивачима меса.

Представници Управе царина и Управе за заштиту биљаСрбијеће у наредном периоду појачано контролисати српско воће и поврће које одлази на тржиште Русије, али и увоз на наше тржиште из земаља које су под руским санкцијама— да би спречили злоупотребе, тј. извоз туђе робе као српске. Скорашња свињарија са ЕУ свињама је довољна опомена и потврда да су државни органи Русије буднији него икад. Слична ствар сигурно не би прошла некажњено.

Тим пре што су и председник Русије и министар Лавров прекид увоза из поменутих земаља образложили и безбедносним разлозима. Србија је дужна, и то као повлашћени извозник на руско тржиште, да крање одговорно схвати овакво образложење. У складу са тим, свакога ко покуша превару треба сматрати и процесуирати као подривача безбедности и Србије и Русије.

Привредна комора Србије између осталог нуди заинтересованим произвођачима да се упознају са прописима о коришћењу заштитних средстава при узгоју воћа и поврћа. Преведени су и руски нормативи у овој области.

Било какве махинације увозничког лобија — који је Србији јак и без моралних скрупула — неће бити дозвољен, потврдио је министар Љајић. Са представницима Амбасаде РФ у Србији договорено је и да ПКС објављује јавно имена компанија која на било који начин крше прописе и нису регуларни трговци са Руском Федерацијом.

Да би се избегло позивање на недореченост, нејасност и незнање, Министарство пољопривреде и заштите животне средине – Управа за заштиту биља –већ 7. августа донела је Инструкцију о организацији послова и начину рада у поступку извоза хране биљног порекла из Републике Србије у Руску Федерацију. Ово је јасан и драгоцен документ који не оставља простора за недоумице. Проф. др Ференц Баги, потписник ове Инструкције, заслужује да му име буде познато широј јавности.

У најбољем интересу српске привреде (слоган ПКС) у оквиру Привредне коморе Србије формирано је ново Удружење акредитованих тела за оцењивање усаглашености. Практично, појачана је инфраструктура квалитета у Србији и заштита потрошача са аспекта безбедности роба и производа.

Охрабрује изјава председника ПКС да Србија има велики број предузећа која добро и квалитетно раде са Русијом. Држава ће подстаћи њихово учешће на предстојећим јесењим сајмовима у Москви – „Worldfood" и „Златна јесен“.

Да ли ће држава Србија подржати своје произвођаче?

Није за потцењивање чињеница да је српски извоз хране у Русију у првој половини ове 2014. године повећан 68% и да до сада износи 117 милиона долара. Процена је да до краја године може достићи 300 милиона долара. Повећање извоза највише је изражено код свежег и прерађеног воћа и поврћа, свих врста сира, свињског и говеђег меса и месних прерађевина, сладоледа, сокова, вина и осталих алкохолних пића, семена сунцокрета, семенског кукуруза, садница воћа па чак и калемова ружа.

Колики пољопривредни потенцијал Србије лежи неискоришћен може се схватити из следећег податка: тржиште Русије има 170 милиона потрошача и 41,9 милијарди долара увоза само прехрамбене робе из ЕУ, САД, Канаде и Аустралије. Вреди се потрудити и узети што више од овог колача. Бесцарински извоз у Русију даје нам у старту велику предност.

Мада је ПКС предложила, слутимо да српски режим можда ипак неће субвенционисати кредите извозника у Русију. Мораће да спасавају стране банке и пропале буразерске дужнике. Аграрни буџет се празни ненаменски, робне резерве су онеспособљене да реагују у оваквим приликама, а од ЕУ сигурно нећемо добити донације да би повећали извоз у Русију. Нити кредите од њихових банака.

Ова ситуација је пре свега изазов за руске банке у Србији— да обаве своју мисију повезивања привреда Србије и Русије. Тиме ће приближити и народе и државе.

Обухватили смо краткорочне мере унапређења сарадње са Русијом. Колико је за Србију судбински важно да усмери своју пољопривреду ка Русији, оно што треба и што се може урадити на средњи и дуги рок — препознатљиво је из недавно усвојене Стратегије пољопривредног и руралног развоја Републике Србије (2014-2024).

Кажемо „препознатљиво“, а не „читљиво“, јер је Стратегија писана ради камчења новца од ЕУ (ИПА фондови), а не ради истинског унапређења пољопривреде Србије. Ипак она садржи податке и анализе које воде до непогрешивих закључакаи тим темама ћемо се тек бавити.

Светски шаховски турнир за основне ресурсе је почео.

Спрем’те се, спрем’те, дужници

Приближавање Србије ЕУ доноси преузимање имовине предузећа, државних банака и грађана

Премијер Александар Вучић најавио је стварање Фонда за ненаплативе кредите, а НБС то подржава. Удружења банака Србије тражи да се у тај котао убаце и грађани, дужници банака.

Исто су тражили Светска банка, ММФ и Немци. За то време, Немачка у Србији обучава утериваче дугова. Њихова а светска платформа за утеривање којом управља млађано Бугарче — чека приближавање Србије ЕУ тј. смањење заштите дужника. Амерички ККР фонд већ преузима по Србији.

Погледајмо ствар иза кулиса.

Банка вас намерно заробљава

Обичан Србин мора научити неке једноставне истине. Ако искључимо преваре, које нису могуће без помагача из саме банке, већина ненаплативих кредита настаје тако што се битно погоршају услови пословања дужника и тако умање могућност повраћаја кредита.

Али... Врло често саме банке погоршавају услове враћања кредита својим клијентима. Послујући саможиво све док финансијски клијента не исцрпе. Преваре и отимачина од стране банака помоћу вештачки повећаних каматних стопа дешавају се како на светском (ЛИБОР), тако на европском (ЕУРИБОР) и локалном финансијском тржишту .

Банке се превентивно бране и начином обрачуна камате, као и динамиком њене наплате. У моменту када дужник застане са отплатом, обично се утврди да је све време плаћао углавном камату а да му је главница увећана, иста или незнатно смањена. На суду банка лако добија пресуду којом се штити главница дуга.

У условима прекомерног броја банака тј. веће понуде него тражње капитала, сами радници банке одступају од разрађених критеријума за оцену кредитне способности зајмотражиоца. Начин награђивања банкарских службеника, по коме се више награђује онај који је упослио више капитала — подстиче ситуацију да се кредит одобри и клијенту чија је кредитна способност сумњива.

Вештачки подстицана изградња некретнина и вештачки подстицана тражња за тим некретнинама путем дугорочних кредита, који због свог трајања носе и највеће ризике, један је од узрока високог нивоа ненаплативих кредита у Србији.

Према статистици ЕУ реална куповна моћ у Србији стагнира од 2008. године до данас. Запослени морају издржавати све више незапослених. У тим условима се посеже за задуживањем ради преживљавања — чекови, картице...

Уколико дужник пожели раније да отплати кредит, банка ће га дочекати дажбинама како би га обесхрабрила у томе. Многи од кредитних односа који су могли бити окончани, настављају да трају са ризиком да касније постану ненаплативи.

Са почетком прича о спасоносним фондовима који преузимају дугове па имовину, велика приватна предузећа и групације су нагло подигли ниво ненаплативих кредита у банкарском сектору Србије. Након овако крупних „поремећаја“ обично се касније утврди да је ствар унапред договорена и добро испланирана.

Да ли Србија уопште треба да спасава банке?

Ако треба, није ли логично да прво помогне својој привреди и грађанима. Првима формирањем Развојне банке Србије а другима отварањем социјалних предузећа, гарантовањем социјалног минимума, примереним законом о раду који не дозвољава да се неко у трену нађе у групи кредитно неспособних и угрожених.

Стварност дужничке Србије

Србија је као дужник дошла у ситуацију да се задужује више од милион и по евра дневно.

Јавни дуг Србије је на крају маја 2014. износио 20,65 милијарди долара, што је 62,9 % очекиваног БДП. Наша земља у просеку има прираст дуга од 2,4 милијарде евра годишње. Да је већ почело срљање у дугове доказује и податак да су дужничке камате више од стопе раста привреде.

Проблем великих дугова држава и њиховог сталног увећања није само наш. Дуг свих држава света је од почетка светске економске кризе па до средине 2013. увећан за готово 40% и достигао је 100.000 милијарди долара, каже Банка за међународно поравнање у Базелу.

Потребно је крајње пажљиво примити упозорење аналитичара Небојше Катића изнето на његовом блогу: „Право, правда и државни дугови“. Суштина упозорења је да ММФ има нове идеје за државе–дужнике. Одлукама судова у САД, државе–дужници по свету ће губити део финансијског (и осталог) суверенитета и доћи у ситуацију да своје дугове отплаћују од сада па до вечности. За разлику од корпорација, државе не могу нестати.

Што се тиче домаће привреде, она је само код банака у Србији задужена са 13 милијарди евра. Недавно је отпочело поновно задуживање домаћих предузећа код банака матица (прекогранични кредити). Овој своти треба додати још пола милијарде евра нових дугорочних кредита. Секретар УБС Верољуб Дугалић је констатовао да је трећина дуга привреде тешко наплатива. По њему, компаније у Србији нису више у могућности да плаћају обавезе. Све мере НБС, које су предузимане у више наврата и које су у суштини повлађивале банкама, он сматра недовољним.

То што српска привреда годишње само за камате издваја 1 милијарду евра и што из буџета Србије око 40% средстава одлази на отплату дугова, није предмет његове анализе. Пребацујући кривицу искључиво на привреду, он притиска државу и зазива фондове.

Од почетка 2014. дуг грађана према банкама увећан је за више од 11 милијарди динара. Закључно са мајем износио је 627,41 милијарду динара. Од ових 11 милијарди, 2,5 милијарде се односи на стамбене кредите, а око 7 милијарди на готовинске кредите. Порасла је и доцња у отплати кредита грађана. Грађани новим задужењем безуспешно пробају закрпити старе обавезе.

На крају маја, учешће доцње код правних лица износило је 18,6 %; код предузетника 16,4 %; а код грађана 5,3 % (сајт УБС).

У апсолутним износима, лоши кредити у Србији износе око 4 милијарде евра, а исто толико је „заробљено“ код НБС на име резервисања тј. очувања стабилности банкарског система. Од 25 милијарди евра укупног банкарског капитала у Србији, 8 милијарди не циркулише. Са обзиром на то да је моћ српске привреде да на рационалан начин упошљава нови капитал комерцијалних банака мала и исцрпљена, то и у оваквим условима банке пате од вишка новца а банкарски систем је сам по себи стабилан. Па откуда онда толико писаније да је Србији неопходан фонд за откуп ненаплативих кредита? На сцени је геоекономија.

Отуда и притисак да нефинансијске организације могу откупљивати и дугове по кредитима грађана, иако су грађани Србије 16 пута мање задужени од грађана ЕУ? Као неорганизовани појединци, грађани су најлакши и најмање ризичан плен.

Напросто, врши се велики притисак на политичку и монетарну власт како би се отклониле законске препреке за наступ финансијских лешинара посебног кова. То су „инвеститори“, купци и трговци откупљеним дуговима. Трговци судбинама држава, предузећа и грађана.

Њихов профит у Аргентини износи 1.600%. У случају Србије био би и већи.

Уједно се српска јавност припрема да их срдачно дочека као ослободиоце (капитала), правдољупце, борце за довођење инвеститора, као оне који ће боље од нас управљати добрима које смо сами створили.

Црна ескадрила стиже

Прво нас је Светска банка упозорила на проблем ненаплативих кредита. Обећала је нове кредите ако реформишемо финансијски систем и споразумемо се са ММФ–ом.

Затим смо обавештени да је чланица Групације Светске банке ИФЦ (промотер и заштитник приватног капитала) потписала са АПС Холдингом Споразум за решавање проблема ненаплативих кредита у Источној и Јужној Европи. Потом је најодговорнији за кредите у аустријској Ерсте банци у Србији тврдио да се проблем мора хитно решити. Мамац је, ни мање ни више — нови инвестициони циклус.

Вицегувернер НБС је појаснио да је генерална намера да фонд у формално–правном смислу буде у рукама државе, док би стварно у власништву приватних компанија, које би инвестирале у куповину тешко наплативих кредита. Споља гладац, а унутра јадац. Бедно.

У Бечићима (Црна Гора) је у јуну одржан самит министара финансија и гувернера из региона. Помињала се и „финансијска будућност“ региона, тј. омча ризичних кредита на Балкану. Говорио је и др Ерик Берглоф, главни економиста и специјални саветник председника ЕБРД, на тему „Економске перспективе региона — поглед из Лондона.“

Немци су конкретни. Крајем јуна су најавили Форум о извршењу, и то за прву декаду јула. Тема је „Извршење потраживања у Србији: Правда на делу.“ Циљ: потпуна оперативност. Организатори су ГИЗ Програм за правне и правосудне реформе у партнерству са Министарством правде Србије и Комором извршитеља.

Млађано Бугарче жељује да се и Србија отвори „индустрији“ откупа дугова, која је у свету процењена на више од 6 трилиона евра годишње. За њега је врх интелигентног приступа америчко решење, где је токсична актива банака завршила на Исланду и у пола Европе и сахранила их!

Око нас се мота и Европски фонд за Југоисточну Европу (ЕФСЕ) који брине само о земљама које сутра треба да буду што даље од Русије. Оснивач фонда је Развојна банка Немачке.

Амерички фонд ККР нам је једном ногом у кући, купивши оператера СББ–Телемах који послује у Србији и осталим бившим републикама СФРЈ. Мирођија у овом послу је била ЕБРД. При сусрету Вучића са челником овог фонда, америчким генералом Дејвидом Петреусом, штампа се фокусирала на причу о центру за дигитализацију у Београду. Иначе ККР фонд се априла ове године удружио са две највеће италијанске банке — Уникредит и Интеза како би за неколико милијарди евра откупио од њих лоша потраживања, а пред проверу стања банака у ЕУ од стране европских регулатора.

Јасно је да добар део проблема са ненаплативим кредитима потиче из неразвијеног реалног сектора Србије.

Зато охрабрује вест од 7. јула, из Москве, да су се премијери Русије и Србије сагласили да се убрза модернизација српске железнице, индустријска и друга привредна сарадња којом ће се повећати конкурентност српске привреде. Памтимо речи ЊЕ Конузина да је Русија спремна да увезе све што се у Србији произведе.

Да ли је то прилика да се провучемо између западног чекића дужничког ропства и наковња слабости једне државе и народа? Или ће се и Срби одрећи старословенског задружног права и покорити германском праву силе?

Део одговора и од самих Срба зависи — од њихове интелигенције, марљивости, штедљивости и жеље за опстанком у крајње неизвесним временима.

фото http://www.economy.rs/vesti/21665/Atanackovic--ekonomska-situacija-u-Srbiji-losija-nego-ikada.html

Мајмунска посла и економске слободе

„Црна Гора је у економским слободама напредовала више од свих земаља у региону.“

Ово је изјавио колумниста Вол стрит џурнала Џон Фанд на конференцији Free Market Road Show одржаној на Факултету за међународну економију, финансије и бизнис у Подгорици.

Он је оценио да су за развој Црне Горе биле пресудне две одлуке: увођење евра 2001. и проглашење независности од Србије 2006. године. Како то воле да нагласе и црногорски званичници, Црна Гора је то урадила ради личног развоја, изјавио је Фанд.

Овлашно је напоменуо да би се правни систем Црне Горе могао побољшати уз помоћ ЕУ. Акценат је ипак ставио на чињеницу да улазак у ЕУ подразумева прихватање правила и сугерисао да их Црна Гора добро размотри пре него што их сва прихвати. Он сматра да регулација ЕУ можда Црној Гори не одговара и да ова држава треба да има свој курс по коме би требало да се креће.

Дан уочи обележавања црногорске независности, 20. маја 2014, универзитетски професор др Ђорђе Блажевић у разговору за Новости изоштрава слику Црне Горе, те оазе економске слободе. Он сматра да је Црна Гора квазидржава створена да би појединцима обезбедила дипломатски имунитет од кривично–правне одговорности за судске поступке у државама у окружењу које су их оптужиле за међународни шверц и организовани криминал. Одвајање од Србије он тумачи потребом да се организовани шверц ослободи контроле институција тадашње савезне државе СРЈ.

Признавање Косова као државе 2008. године од стране Владе Црне Горе је битно олакшало и проширило дејство државно–партијске олигархије, тајкуна и организованог криминала. Ово тројство дуже од две деценије влада Црном Гором, без обзира на интересе и мишљење народа.

У таквом окружењу настаје Атлас група. Окосница те групе је Атлас банка која је почела са радом у априлу 2002. године. Априла 2008. године Атлас банка отвара банку–ћерку у Москви.

Атлас банка Москва — клицоноша економске слободе

У свом рекламном материјалу Атлас Банка наводи да је једна од водећих у Црној Гори. Њена пословна филозофија гласи: „поштовање највиших међународних стандарда и вредности уз апсолутну подршку нашим клијентима.“

На основу помињања „вредности“ претпостављамо да је порука писана пре банкарских афера, осуда и судских пресуда, светских превара са договараном висином каматних стопа, после чега је светска јавност схватила да су вредности уступиле место голој похлепи и пљачки. Са друге стране, апсолутна подршка клијентима је тешко остварива без игнорисања бројних прописа, процедура, правила и кодекса којим свака држава штити своје интересе у области банкарског система.

Даље се каже: „Основни правци развоја Банке укључују развој послова са становништвом и привредом, платни промет у земљи и иностранству, као и интензиван рад на развоју послова са платним картицама. Поверење које је Банка задобила од стране највећих светских финансијских институција, попут Europay International, Visa International и Western Union, омогућило је увођење платних картица, важећих у целом свету.“

Нема објашњења како је стечено поменуто поверење, али је сигурно да осим поверења морају постојати и чврсти уговори и гаранције као и додељена улога Атлас Банци од стране поменутих финансијских институција.

Примера ради, Атлас Банка Подгорица продала је Атлас Банку Београд Pirаeus Banci 2005. и на тај начин омогућила продор грчког (?) капитала на српско банкарско тржиште. Недавно је започела игру са поновним отварањем банке у Београду (уместо садашњег представништва) али је спречена ликвидирањем Универзал банке за коју је била заинтересована.

Атлас Банка Москва (АБМ) је такође била превасходно окренута развоју послова са картицама. Осим основне намене безготовинског плаћања, тим картицама је било могуће подизати и готовину. Управо је полагање и подизање готовине са рачуна предмет регулисања законом „О борби против легализације (прања) прихода стечених криминалом и финансирања тероризма.“ Овим законом се између осталог одређује гранична сума готовине изнад које свака готовинска трансакција подлеже хитној пријави државним органима. На овај начин се штити државни суверенитет над новцем.

Када је АБМ отпочела са радом, у Руској Федерацији није био на снази поменути закон, али је оснивач банке, Атлас Банка АД Подгорица, пословао у Црној Гори, држави у којој је од 2007. постојао Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма (Сл. Лист Црне Горе, 14/07; бр. 04/08 и бр. 14/12 ). Оснивач је могао интерним актима у почетку пословања АБМ предупредити нежељене радње у вези са прањем новца. У том случају би АБМ заиста сузила себи економске слободе у извршавању своје мисије у РФ тј. не би могла клијентима пружати апсолутну (ничим ограничену) подршку. Уместо тога АБМ је дозволила себи луксуз да буде више пута опоменута од стране Централне банке РФ (Банка Русије) и да јој се наложи да прекине са праксом продаје рубаља ради њиховог изношења у иностранство.

Осећајући за вратом централну монетарну власт Русије, које се није могао отрести и поред многобројних ургенција, Душко Кнежевић, власник Атлас групе и АБМ почиње да обећава: уместо пилићарења са картицама, подржаће веће квалитетне инвестиционе пројекте у Русији, докапитализовати АБМ, увести нове услуге и отворити представништва банке и у другим градовима Русије.

Све то је изјавио у интервјуу за лист МИП Русије, Свет дипломатије. Интервју за тај лист показује или његов завидан утицај у Русији или чињеницу да руски МИП није имао податке са инаугуралне конференције „Балканска иницијатива за јачање друштва Југоисточне Европе“ одржане у Будви 22. маја 2011. године, под покровитељством Владе ЦГ и Атлас Фондације, а у партнерству са Глобалном иницијативом Клинтон. Бивши председник САД је том приликом је нагласио да Балкан мора наставити да тражи начине да се интегрише у Европу и НАТО, а све то морају да прате и унутрашње интеграције. Улогу интегратора је добила Атлас Банка. У сладу са тим тражила је да отвори представништва у Тирани, Скадру (11. 6. 2012) и у Приштини (22. 2. 2014).

Душко Кнежевић је подржао Клинтона у ставу да је потребно правити мреже између политичара, компанија и НВО. Мило Ђукановић је изјавио да регионални капацитети за стабилност нису довољни и да је потребна широка безбедносна интеграција. Истакао је да се морају се ојачати механизми стабилности, а то значи улазак читавог региона у НАТО.

На конференцији су били и Душкови партнери из Абу Дабија. После тога је однекуд искрсао и српски шеик. Неколико Црногораца је већ изабрало станове у кули „Београда на води“. Душко је иначе добар и са енглеским бизнисменима којима требају руде и железаре.

Деловао је као човек који обећава и кога ништа не може зауставити.

Преокрет у зао час

Централна банка Русије повукла је 5. маја 2014. лиценцу за обављање банкарских послова кредитној организацији Атлас банка у Москви, јер Атлас банка није поштовала прописе који спречавају прање новца и финансирање тероризма.

Поред тога, Атлас банка није предузела мере да добије информације о циљевима успостављања пословне сарадње и претпостављеном карактеру пословних односа својих клијената.

Уместо тога, у уговорима о пружању услуга електронског банкарства и за физичка и за правна лица стоји: „Банка не сноси одговорност за налоге Корисника који су одбијени у платном промету, а због грешке корисника, нити је одговорна за извршење неправилно попуњеног налога.“ Како је могуће извршити неправилно попуњене налоге вероватно је велика пословна тајна АБМ.

Током 2013. Атлас банка је водила сумњиве операције у вези са преношењем новца изван Руске Федерације, чији је укупан обим био око девет милијарди рубаља.

У Атлас банци у Москви успостављена је привремена администрација која ће радити док не буде именован привремени управник или ликвидатор (banki.ru).

И поред јасно саопштеног и оправданог разлога за ликвидацију АБМ, појавиле су се бројне претпоставке. Све чешће провоцирање Русије, њених привредника и грађана од стране црногорског режима наводе неке аналитичаре на закључак да се ради економској пацки Русије. Насупрот томе, ако се Атлас група посматра као целина која у свом саставу има и брокерске послове, инвестиционе фондове, осигурање, управљање приватним пензионим фондовима, кастоди рачуне (вишеструко шифровани, без имена власника) представништво на Кипру, Лондону ... видимо да је то пажљиво моделирана група каква је оформљена и за увлачење Исланда у дужничку кризу и инфицирање банкарског сектора ЕУ.

Кнежевић тврди да је само служио клијентели и да није стигао да се прилагоди смањењу „економских слобода“ на руском банкарском тржишту. За губитак АБМ у првом кварталу 2014. од око 223.000 евра оптужио је осцилацију курса рубље. Резервисана мишљења ревизора Deloitta о успешности друге две његове банке, где су открили фиктивну докапитализацију, није објашњавао. За сваки случај је потегао арбитражу и са непознате локације припретио да ће одати криминалце којима је служио.

Питање основног поретка

Епизода са Атлас банком у Москви указује на већи системски проблем и тера нас на размишљање о основним друштвеним вредностима.

То видимо и по речима Сергеја Глазјева, саветника председника Путина: „Мере монетарне контроле морају да постоје због превараната (а не као реакција на санкције). Одлив капитала из Русије — представља бег од пореза који наноси штету нашој земљи у односу од 0,5 до 1 билион рубаља годишње. Други задатак је тај да морамо обезбедити наш монетарно–финансијски систем од шпекуланата.“ („Глазјев: Обама ће за ово што ради завршити са — импичментом“, Факти Русија, 15. 5. 2014.)

Критикујући руске банке за експлоататорски дух који је нанео штету реалној економији Русије а тиме и целом друштву, господин Глазјев је подсетио на вредности руског (и српског) културно–историјског наслеђа од којих зависи (наша) будућност. То су пре свега осећај солидарности и узајамне одговорности, осећање социјалне правде, истина, примат духовног над материјалним.

У временима која долазе ове вредности су моћно оружје наспрам вредности себичног индивидуализма и самобогаћења које нам један други део света без скрупула намеће.

Три оброка: Српски сељак у ЕУ-ропству

„Народ који нема своју земљу не може се назвати народом. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у својој руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.“ — Миле Медић, Завештања Стефана Немање, Пројекат Растко

Србија је у преговорима са Евроунијом стигла и до мираза, наше земље-очевине.

Званичница Министарства пољопривреде, Снежана Савчић Петрић, рекла је 16. априла да се у области пољопривреде очекује захтеван посао утврђивања прелазних периода за усклађивање, развој институција (за пријем новца из ЕУ, а из којих је теже красти) и питања попут производних квота. Званичница се нада и преговорима о праву на куповину пољопривредног земљишта, мада је та ствар за ЕУ већ готова.

Због чега ће бити тешко са пољопривредом?

Пољопривреда Србије налази се већ 80 година у сталној и вишеструкој кризи – поверења, стратегије развоја, аграрне политике, финансија, управљања, организовања, конкурентности, инвестирања, тржишта ... и другим облицима криза.

Поштени људи и врсни стручњаци говоре да је решење у суштини једноставно. Сељаку, у ланцу од њиве до трпезе, треба да остане више новца у деоби са складиштарима, накупцима, прекупцима, прерађивачима, ... Надаље, држава треба да гледа на село као пристојно и пожељно место за живот, а не само као место за рад. То би спречило опасну поделу нације на грађане и сељаке.

Власт Србије није хтела да се меша у „тржишне“ односе, већ се досетила да све те кризе пребаци на терет ЕУ и Развојне банке Немачке. Ови прихватају да помогну, али уз гаранцију да ће једног дана земља моћи бити њихова.

Стога не чуди потписивање штеточинског Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, којим се Србија обавезала и да од 1. јануара 2017. омогући странцима, правним и физичким лицима, куповину српског пољопривредног земљишта и осталих непокретности. У ту сврху мењаће се Закон о пољопривредном земљишту где пише да се пољопривредно земљиште „не може отуђивати“.

Главни идеолог ове журне велеиздаје са придруживањем ЕУ, позивао се на „брзи прилив“ инвестиција и стручности. У Србији, он припрема младе правнике да спроведу превођење земље у руке међународних финансијских шпекуланата, европских агробизнис компанија и домаћих варалица и гуликожа.

Финансијски шпекуланти у доба криза спасавају велики капитал купујући земљу као најсигурније и највредније добро неопходно за живот. При томе не мисле ништа производити, већ евентуално променити намену земљишта, како би стекли још више профита градњом некретнина. Жалостан пример је Румунија у којој је купљено много земљишта, а да се у неким регионима не користи и до 36% истог. Што се тиче агробизнис компанија, кључна питања су шта ће оне производити, на који начин (убрзаним срозавањем плодности тла) и коме ће продавати произведено. Неупитно је да нико из ЕУ неће субвенционисати пољопривреду у Србији да би Срби имали јефтинију храну.

У оваквим глобалним односима и условима у вези са производњом хране, већ осиромашени српски сељак остаје једини бранилац народа од глади, једини чувар прехрамбене сигурности и добро начете националне самосталности и сигурности.

Припрема са умишљајем

Алгоритам злочина је добро разрађен. Како нам је својевремено објаснио економски убица–покајник, прво се врши детаљан попис стања у одређеној области и држави–мети. Под изговором да такав попис треба ради доброг управљања и пружања помоћи.

У Србији су после 50 година урађена чак два пописа. Један су платиле САД, а други ЕУ. Донацију од 9 милиона евра поделило је 240 српских „експерата“ и направило „Стратегију развоја пољопривреде“ са којом нико у Србији није задовољан, јер садржи само обиље статистичких података. Али је сам „донатор“ задовољан. Направиће он већ своју стратегију.

Иако села захватају 80% територије Србије и 45% становништва, ови људи и овај простор су практично без заштите и без савезника. Српски сељаци нису припремљени за лажну тржишну утакмицу у ЕУ. Зашто лажну? Па зато што су домаће пољопривредне субвенције вишеструко ниже од оних које се добијају у ЕУ. Европски фармери, захваљујући помоћи својих држава, извозе храну сиромашним земљама, по ценама које су испод нивоа трошкова за њену производњу (дампинг цене). Тај „губитак“ се надокнађује када мали фармери у сиромашним земљама пропадну и постану спремни да своју земљу продају по ниским ценама.

Ако је за утеху, ЕУ је маћеха и сопственим тзв. ситним сељацима. Чеслав Адам Сјекјерски, пољски посланик у Европском парламенту и потпредседник одбора за пољопривреду у ЕП у свом извештају о „Будућности малих газдинстава“ упозорава да нестанак малог сељака значи и нестанак читаве једне културе живљења.

Иначе, домаће пољопривредне субвенције, недовољне и у вечитом кашњењу, не прима скоро 90% пољопривредних газдинстава од око 770 хиљада колико их укупно има у Србији.

Однос тржишних снага српског и ЕУ пољопривредног произвођача видљив је у чињеници да је, и поред отворености тржишта ЕУ за српске пољопривредне производе, ова погодност искоришћена са једва 30%. Уочене су и друге слабости: пад наших буџетских прихода од царина у милионским евро износима и повећање увоза пољопривредних производа из ЕУ.

Србија повећава извоз житарица, а ЕУ извоз меса. Практично за ЕУ само обрађујемо земљу, јер сама нема довољно плодне земље. Читавих 45% пољопривредног земљишта у ЕУ нема довољан садржај органске материје, према подацима из 2006. године. очигледнија у чињеници да је потребно 150-500 година да би се природно оформио површински слој плодног земљишта дебљине од само 2,5 сантиметра.

Немамо разлога да се хвалимо суфицитом у трговини пољопривредним производима са ЕУ. Знају они добро шта раде. Извозе храну за чију је производњу потребно 14 милиона хектара, а увозе храну за чију је производњу потребно 49 милиона хектара. То значи да ЕУ за своје потребе користи 35 милиона хектара ван својих граница. Највише плодне земље недостаје Немачкој. Због тога се није могла суздржати да не пружи своје канџе према Украјини која је трећи светски извозник кукуруза, са 18,5 милиона тона годишње, док је извоз од 10 милиона тона пшенице сврстава на шесто место у свету.

Последице државне небриге о селу и потпуне социјалне, политичке, економске и стручне деградације сељака су очигледне. Процена САНУ је да ће у наредних 15 до 20 година нестати 1.200 села која ће остати без становништва, што је готово четвртина од садашњих 4.600 сеоских насеља. У 86 % села се бележи пад броја становника, у 706 насеља има мање од 100 људи, док у око 200 села нема више становништва. Око 50.000 сеоских кућа је потпуно а 150.000 „привремено“ напуштено.

Финансијски је сиромашно 38% сеоског становништва. У Србији се обрађује укупно 3,356 милиона хектара земљишта, а колико се не обрађује, није пописано. До два хектара пољопривредног земљишта користи 47% од укупног броја породичних газдинстава. Сцена пропасти је изграђена. Они су први који треба да нестану за ЕУ-ропску Србију.

Да ли ће странци куповати земљу у Србији?

Странци већ одавно купују српску земљу и земљу у Србији. Словенија је одавно продала странцима земљу „избрисаних“ Срба . У Хрватској је такође у току масовна продаја српске имовине. У БиХ је масовна продаја српске земље вехабијама а уз границу са Републиком Српском, где Арапи купују земљу од Срба који не могу да економски преживе у окружењу, понајвише у Сарајеву, на Илиџи која је богата зеленилом и водом.

У Србији је за почетак отето 15% територије (Косово и Метохија) и подељено Албанцима, а по идеји Аустроугарске од пре 101 године. Истовремено Аустрија масовно дели држављанство Србима и осталим грађанима Србије. Имовина тих људи је на неки начин аустријска имовина. Немци намеравају да тражи повраћај имовине фолксдојчера. Још је Бизмарк тврдио да су Срби самосвестан народ и као такав не сме бити уз Дунав. Можда данас Срби и нису исти као у доба Бизмарка, али Немци јесу.

Масовно се продају куће Албанцима на правцу КиМ – Ниш и око Ниша. Да иронија буде већа, у томе им помажу Срби протерани са Косова које је Србија заборавила да збрине.

Што се тиче цена земљишта, за будуће купце је она багателна. Док је најквалитетнија земља у Војводини 5.000 евра по хектару, таква је у ЕУ 50.000 евра по хектару. У Данској, која понајвише слуша свога сељака, цена је и до 70.000 евра по хектару.

Иначе, странци су не чекајући 2017-ту дошли у посед земље у Србији и куповином капитала предузећа у стечају (а не предузећа), као и прављењем заједничких фирми са домаћим бизнисменима. Колико је до сада отуђено земљишта, држава крије као гуја ноге.

Док не стигне ударни талас распродаје, држава и штампа шире лажи, дезинформације и снове о туђим фондовима. На удару ће бити тзв. ситни сељаци, задруге и предузећа која имају земљиште.

Колика је глобална трка за земљиштем говори и податак да се појавио израз „грабеж земљишта“ (енг. land grab). У том грабежу учествују мултинационалне корпорације, комерцијалне и инвестиционе банке, пензијски фондови, државне агенције. Ако се не може купити, земљиште се узима у дугорочан закуп од чак 100 година тако да је после тог рока неупотребљиво. Пољопривредна производња се одвија за глобално тржиште, а не за потребе локалног сиромашног становништва за храном. Зато је глад најчешћа тамо где је природа дарежљива. У последњих десетак година богате земље су купиле или дугорочно закупиле у земљама Африке, Азије и Јужне Америке око 230 милиона хектара обрадивог земљишта по багателним ценама. Процес се убрзава. Према проценама фирме Land Deal Politics Initiative отимачина је дошла до нивоа од 80 милиона хектара годишње.

Има ли спаса?

Има. Србија да што пре одбаци Споразум о придруживању са ЕУ и удружи се са оним ко има много више земљишта од целе ЕУ, коме не треба отимање туђег и који своју срећу не гради на несрећи другог. А Срби - грађани и сељаци - да испуне Завештање.

У противном, србијански режим мора имати стално на уму речи Лава Троцког: „Свако друштво од револуције дели само три оброка.“

ЕУфорија, сламарице и Исток: одакле новац за индустрију Србије?

„Ако европски континент остане ичим познат у историји ове планете,

остаће вероватно тиме

што је умео да измисли многобројне проблеме

а није био у стању да ни један главни проблем реши

у корист свеколиког рода људског.

Ту спадају, на првом месту, такозвани социјални проблеми.“

Јустин Поповић

Стари циљ нове српске владе остаје привлачење страних и ангажовање домаћих улагања. Поред голе распродаје, то је једини начин да се повећа извоз и не распадне лихварско–ропски перпетуум мобиле, наметнут Србији досадашњим „развојем“. Од улагања зависи и хитно потребна обнова индустрије у Србији.

Свежег новца има на три места: на Западу, Истоку и у домаћој штедњи. Изгледи да се било који од њих обезбеди су сада крајње узбудљиви, као што ћемо видети у овој анализи.

Нови приступ, стари циљеви ЕУ

Да кренемо од најмање вероватног извора: новца из Европске Уније. Србија ће од Евроуније у мају 2014. године — уместо улагања — добити „специфичне економске препоруке“, у складу са новим приступом проширењу. Тежиште је на економској припреми земље за чланство, а не на предприступним фондовима.

А препоруке јесу специфичне. У оквиру новог приступа дресуре, земље–кандидати годишње достављати Европској комисији националне програме економских реформи, а сваке друге године програме за конкурентност и раст. Програми се односе на области од трговине, тржишта рада, пословног амбијента и приватизације, до фискалне политике. Мајске препоруке ће се најпре односити на тржиште рада или на јавна предузећа, с обзиром на то да представљају оптерећење за буџет и конкуренцију — саопштио нам је 28. марта у Београду Френк Јанмат, шеф сектора за европске интеграције у Делегацији ЕУ у Србији.

Мада се ово оглашава као „управљања економијом“, ради се о старој тежњи ЕУ за променом власништва над јавним предузећима у Србији. Поводом ефикасности пословања јавних предузећа, намерно се замагљује однос између власништва и управљања а у корист (приватног) власништва. И то неоправдано, јер су власничка и управљачка улога давно раздвојене, поготову у великим системима. Практично, нерационалности у раду јавних предузећа могу се отклонити без промене власништва.

Нас заправо чека оно што важи за поробљени део планете, како указују нови прописи ЕУ и пример Немачке, која је недавно оспорила право на воду за пиће као основно људско право. Огроман је притисак капитала на природне ресурсе, који се доживљавају само кроз профит. Не помаже ни лоше искуство са делом приватизованог водовода Берлина.

Јанмат нас је сневеселио изјавом да Србија ове године неће добити ништа из вишегодишњег буџета ЕУ, јер прво мора да припреми акциони план за управљање јавним финансијама. Иначе, будући планови мораће да уваже услове Европске комисије који се поставе пред одређене секторе. Ове услове је лако претпоставити, јер ће ЕУ сарађивати са Светском банком, ЕБРД и ММФ у „подстицању економског развоја“ Србије.

Чак су и посланици Европског парламента, чланови Комитета за запошљавање, почетком године оптужили чувену „Тројку“ да је изазвала социјална разарања присиљавањем земаља еврозоне које су у кризи да игноришу социјалну заштиту и социјалне стандарде.

Тиме крше и Европску социјалну повељу и конвенцију о запошљавању коју је утврдила Међународна организација рада ОУН. Посланици тврде да се безобзирно крше европски уговори и изазива „социјални цунами“. Аустријски и француски посланик су позвали на распуштање „Тројке“ због недостатка надзора над њеним радом.

И Андреас Фишер–Лескано, професор европског права и политике Универзитета у Бремену, објавио је свој извештај, говорећи како су неке мере штедње у супротности са Повељом ЕУ о основним правима којих се сва законодавства овога блока морају придржавати.“ (ЕУобсервер, 10. 1. 2014, са енглеског: Душан Ковачев).

У условима када имају сопствених 26 милиона незапослених грађана, тешко да ће из Европске Уније улагати у српску индустрију и отварање радних места.

Лихварско пљачкање Истока

Да зло буде веће, извештај о пословању Европске централне банке показује да се добро зарађује на каматама земаља које пропадају, тј. земаља еврозоне на „периферији Европе“. Западни капитал може доћи само ради куповине неприватизованог перспективног дела постојеће српске привреде. Тај процес ће смањити број запослених. Смањиће се и добит која остаје у Србији.

Ако је веровати евроунијатима, подршка приближавању Србије ЕУ расте. Ако све чињенице код нас и у суседству сведоче о погубности тог правца, морамо се запитати шта то српски грађани очекују од пароле да „ЕУ нема алтернативу“. Педантни евроунијати кажу да грађани очекују да ће лакше доћи до посла и тиме до већег стандарда. Откуда то веровање, када сваки дан гледамо протесте одбачених радника широм градова ЕУ?

Веродостојан одговор би могло бити запажање Ф.М. Достојевског: „Чим морално–религиозна идеја код једног народа дође до свога краја, иживи се, наступа панична потреба да се људи уједине ради 'спасавања стомака'... Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство.То је предосећање краја — почетак краја.“ (Дневник писца 1877–1881, стр.471).

Стање ствари са индустријом Србије

Деиндустријализација је један од главних инструмената Запада за успостављање неоколонијалног односа према земљама које су вољно или невољно постале мете при ширењу „тржишних слобода и демократских вредности“. Довољно је бацити поглед на званичне податке Еуростат–а за земље као што су Бугарска, Мађарска, Румунија и уверити се у ово.

Пропадање српске индустрије траје четврт века. Осмогодишње санкције, ратна разарања и петоколонашки неолиберални модел привредног „развоја“ након промене друштвено–економског система убрзали су овај процес. Бесконачна бандитска приватизација оставила је посебан печат на уништење бројних великих и мањих индустријских система. Обећане реформе подразумевају скорашњи масакр оних предузећа која су све ово преживела и у којима је запослено преко 50.000 радника.

Резултат досадашњег односа према индустрији препознатљив је у следећим чињеницама. Остварени обим индустријске производње у 2013. години износио је само 48,9 % обима из 1989. године. Број индустријских радника је пао са милион, колико их је било 1989, на свега 287.000 радника у 2013. години. Број запослених у прерађивачкој индустрији је преполовљен а у структури прерађивачке индустрије преовлађују предузећа ниске (47%) и средње ниске технолошке интензивности, што условљава малу тражњу за висококвалификованим радницима.

Очигледно да је индустријски систем у Србији изгубио много људског потенцијала у квантитативном смислу, а тиме и у квалитативном, јер се умањила способност за управљање и обнову пословних система на начин који захтева глобално тржиште. Томе је додатно допринео низак ниво улагања у људске ресурсе, истраживања и технолошки развој. Неспорно је да Србији треба домаћа индустрија и нова индустријализација као основа развојног циклуса. А новци?

Недоступне сламарице

Имовинско раслојавање у Србији се захуктава. Бројни осиромашени су са једне, а са друге стране домаће штедише на чије се рачуне прелило преко 7 милијарди евра. Упошљавање тог новца у развој домаће индустрије било би драгоцено, али његови власници немају много поверења у државу у којој су тај исти новац стекли. Због тога га брижљиво чувају у страним банкама.

Сматрамо за велику непознаницу да ли ће нове–старе власти успети да овај новац измаме на светлост дана. Разлози су психолошко–културне природе и леже у националној раздробљености Срба. Лаици мисле да стање духовног јединства једног народа нема везе са његовом економијом, али су у реалном животу то дубински и те како повезане ствари.

Академик Василије Ђ. Крестић са правом упозорава да је духовно јединство једно од најзначајнијих питања српског народа. Под јединством он подразумева свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско–политичку припадност.

Није случајно што од српског народа траже промену управо ове свести. Енглески краљ је давне 1629. године послао своме колонисти у Америци, Џону Винтропу, Повељу у којој га охрабрује у преобраћању домородачког становништва, јер је то преобраћање „принципијелни крај колонизације.“ (Н. Чомски,Снови и надања, 2013. стр. 28.)

У жељи да нас подстакне на сопствено преиспитивање, Крестић закључује: „Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности“ („Српски духовни простор“, Академија наука и умјетности Републике Српске, 1999, е–издање: Пројекат Растко).

Решења има (али источније)

Ако се призовемо себи, постоји вероватноћа да ће једна од 171 стратегије за привредни и индустријски развој које су тренутно у оптицају у Србији, бити изабрана и остварена. Тим пре ако се ослонимо на праве пријатеље. Можемо ли их препознати? Прихватити?

Повољна цена и стабилно снабдевање енергентима, извоз без царине, сарадња са једном од најразвијенијих наменских индустрија у свету, повољно финансирање, теоретски су идеалне претпоставке за постепен опоравак запуштене српске индустрије. Све ово нам истовремено нуди само Русија.

И без ових економско савршених услова, аргументи су на страни Русије, јер Србија нема само економске и социјалне проблеме. Постоје и проблеми везани за опстанак државе и заштиту елементарних националних интереса, подсећа нас Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије СРЈ, председник Београдског форума за свет равноправних.

Русија је очигледно спремна да помогне не само у економском и инфраструктурном развоју, него једнако и у одбрани националних и државних интереса.

Остаје само да се ми, Срби, изјаснимо. Слободна воља је чудо.

ЕУ — будућност у коју не верујемо (Изборна шаргарепа 2014, други део)

„Појмови демократије и развоја блиско су повезани на много начина. На пример, имају заједничког непријатеља: губитак суверенитета.“ — Ноам Чомски, Снови и надања

Мада су демократија и развој високо рангиране вредности Европске уније, у случају придобијања Србије за приближавање евроатлантским структурама, пошло се некако наопачке. Од нарушавања суверенитета.

Наиме, у периоду од парафирања Споразума о стабилизацији и придруживању (2007) па до његовог потписивања у Луксембургу 29. априла 2008. године „задесило се“ нелегално проглашење независности Косова и Метохије.

Улога ЕУ и њених водећих држава–чланица у том дешавању и каснијем признавању је кључна. А штета која је нанета српским националним интересима је немерљива.

Ове чињенице морамо имати на уму док траје преговарачки процес о приступању Србијице у ЕУ.

Темељне слободе Евроуније — прећутана поглавља за Србе

Кључни принципи на којима је заснована ЕУ садржани су у прва четири од укупно 35 преговарачких поглавља. То су: „Слобода кретања робе“, „Слобода кретања радника“, „Право пословног настањивања и слобода пружања услуга“ и „Слобода кретања капитала“.

Мада су преговори званично отпочети отварањем Поглавља 23 (правосуђе и основна права) и Поглављем 24 (правда, слобода и безбедност), јер су теме згодне за коришћење у предизборној кампањи, прва четири принципа су сасвим довољна да малу, периферну и осиромашену земљу држе у вечитој унутар-колонијалној покорности.

Широко најављене реформе у Србији нису ништа друго до склањање државе у ћошак, да би овај проток несметано функционисао на корист међународног капитала. Државу замењују агенције, невладине организације и ко се већ нађе. Уместо да врши власт, држава Србија ће према додељеној „позитивној“ улози да „уређује пословни амбијент“.

На први поглед видимо да се ради о слободама и правима фактора производње. Није Достојевски олако проценио да је тржиште највиши домет Западне цивилизације у погледу слобода.

Тако нам Евроунија у свом најпрвијем Поглављу, О слободи кретања робе, изричито каже: „Ово поглавље подразумева да се свим робама мора трговати слободно са једног на други крај Европске уније. Јединствено тржиште помаже да се уклоне баријере, отворе нова радна места и повећа свеукупни просперитет у ЕУ. Током преговора о овом поглављу, земља кандидат мора да хармонизује свој регулаторни оквир са оним који се примењује у ЕУ. Поред тога земља ће морати да располаже задовољавајућим административним капацитетом ради обавештавања о трговинским ограничењима и примени мера о стандардизацији, процени усклађености, акредитацији и надзору над тржиштем.“

У пракси, ово значи већу изложеност тржишним притисцима фирми из Србије на тржишту ЕУ. Такође — и додатне трошкове прилагођавања прописима и стандардима ЕУ, раскидање посебних трговинских уговора са билатералним партнерима и забрана државне помоћи која фаворизује домаћа предузећа.

Кад се робе ослободе

Слободно кретање роба подразумева укидање царина и других оптерећења са једнаким учинком.

У пракси то изгледа овако: 2008. последње године пре него што је Влада Србије одлучила да једнострано примени ССП, од царина је наплаћено око 800 милиона евра а у 2013. приход од царина износио је око 280 милиона евра. Све ово време растао је увоз из ЕУ и у 2012. је износио 8,6 милијарди евра. Дефицит у размени има тренд сталног раста. У 2012. износио је 3,5 милијарди евра. Две године раније износио је 2,8 милијарди евра. Сада је јасније зашто је овај принцип кључан за ЕУ.

Најкрупније последице за Србију по основу овог принципа биле би раскидање Споразума о слободној трговини у Југоисточној Европи (ЦЕФТА) који нам обезбеђује стални трговински суфицит, као и Споразума о слободној трговини са Русијом.

Споразум са Русима нашој земљи омогућава извоз 97% домаћих производа у Русију — без царина. То је највећа конкурентска предност Србије у односу на све земље ЕУ. Истовремено, овај споразум је и велика шанса за привлачење страних инвестиција и запошљавање. Знатан број инвеститора из ЕУ жели да отвори производњу у Србији искључиво зато да би своју робу могли да извозе на велико руско тржиште без царина.

Дозволивши масовну пљачку од стране финансијске олигархије, Евроунија је ушла у кризу која — између осталог — има за резултат јачање антиевропских политичких странака и сепаратистичких покрета у самој ЕУ. Бранећи уздрмано поверење у ову заједницу, становницима се поручује да их само ЕУ може заштитити од заједничких изазова као што су енергетска зависност од иностранства и развој држава континената као што су Русија, Кина и Бразил.

Просто да се човек запита зашто би ми ишли тамо када нама таква заштита није потребна. И Русија и Кина су Србији поуздани и драгоцени привредни партнери, пријатељи без политичког условљавања. А и чврсти бранитељи целовитости Србије у Уједињеним Нацијама.

Слобода кретања пролетера и пролова

Правна тековина ЕУ у оквиру другог поглавља, Слобода кретања радника, омогућава радницима из једне земље–чланице да ради у другој земљи–чланици. Такозвани радници–мигранти у ЕУ морају бити третирани на исти начин као и домаћи радници када су у питању услови рада, социјалне и пореске олакшице.

Ово правно наслеђе такође подразумева и механизам за координацију националних правних одредаба у делу социјалног осигурања за осигурана лица и чланове њихових породица који прелазе из једне у другу земљу чланицу.

Недавно је Швајцарска прекршила уговоре са ЕУ, организовала референдум и народном вољом ограничила права имиграната. Слично размишљају и становници у другим земљама ЕУ у условима велике незапослености и пада стандарда, те зато њихове државе и не смеју да распишу референдуме.

Што се тиче Србије, и до сада су наши квалитетни и образовани људи проналазили пут до посла у земљама ЕУ. У условима екстремне незапослености, поготову међу младима, и хроничног недовољног издвајања за науку — ова правна тековина ће у одсуству корективних чинилаца, највероватније убрзати ионако велики одлив високообразованих људи из наше земље.

Искуство Бугарске и Румуније показује да најчешће долазе образовани људи и раде послове испод нивоа својих квалификација. Понеко их назива — „Европљани у пола цене“.

Значајан удео у економији ЕУ чини сива економија тако да велики број радника никада и не покуша да оствари напред наведене слободе.

У оквиру овог поглавља занимљиво је да Србија има и додатну обавезу да „обезбеди кретање сопствених грађана по својој територији“ — укључујући и Косово и Метохију.

Пословно настањивање, слобода пружања услуга: заувар је уштинути и од сиротиње

Треће поглавље се зове Право пословног настањивања и слобода пружања услуга. Ово подразумева да земља кандидат мора обезбедити право пословног настањивања за држављане ЕУ и правна лица ЕУ у било којој земљи–чланици.

Поред тога, земља мора да обезбеди и слободу пружања прекограничних услуга. Иако се рекламна брошура ЕУ осврће само на поштанске услуге, у суштини се ради о свим услугама које суштински и свакодневно утичу на живот сваког појединца.

Да је живот нешто сложенији показује и недавни покушај (26. фебруара 2014) либерализације услуга железничког транспорта у ЕУ. Предлог реформи је садржавао и раздвајање оператера и управљача железничком мрежом. Француска и Немачка су блокирале реформу овог сектора, мада и од нечланица ЕУ траже да се придржавају оваквих прописа.

Што се тиче Пошта Србије, кључни захтев Евроуније јесте да се обезбеди приступ мрежи јавног поштанског оператера и елементима поштанске структуре за друге учеснике на тржишту. У процедури је већ доношење новог закона о поштанским услугама. Поштанске услуге чине око 0,5% БДП и око 1,2% запослених у земљи. Тржиште поштанских услуга у Србији вредно је око 250 милиона евра. Посрнулој ЕУ заувар је да од ове своте открњи колико било.

У овом светлу треба гледати планове да до 2016. године Пошта Србије постане акционарско друштво, за почетак у државном власништву.

Капитал као бог, најслободнији од свих

Поглавље четири, Слобода кретања капитала, односи се на најмлађу од четири темељне слободе. Наиме, до потпуне либерализације капитала дошло је тек 1990. године, ступањем на снагу Директиве Већа 88/361/EЕЗ.

Уговор о функционисању ЕУ у члану 63. изричито наводи: „забрањена су сва ограничења за проток капитала између држава чланица, те држава чланица и трећих земаља“ као и „забрањена су сва ограничења за платни промет који се одвија између држава чланица, те држава чланица и трећих земаља“

Слобода кретања капитала у ЕУ је широк појам. Није у питању само пренос новца преко границе. Појам обухвата прописе из подручја улагања, кредита, инвестиционих фондова, трговања хартијама од вредности, текућих рачуна, депозита, штедних рачуна, осигурања и преноса имовине. Препреке за стицање некретнина (земљиште, станови, ...) морају бити уклоњене из националног законодавства. Правна тековина ЕУ такође садржи правила о прекограничним плаћањима и извршавању налога за пренос хартија од вредности. Део права се односи на борбу против прања новца и финансирања терориста.

Повредом слободе кретања капитала сматра се и понашање државе као регулатора у привредним субјектима у којима има власништво. Држава се мора понашати искључиво као власник и не сме се ауторитетом државне власти уплитати у доношење предузетничких одлука. Социјалне циљеве јавна власт може спроводити искључиво кроз јавне политике које су прошле кроз парламент.

Очигледно, суштина слободе капитала је неслобода за оне који га немају.

Крајњи циљ „реформи“ је промена власника над имовином, без обзира у којем облику се та имовина налази. Приватизација је одавно мантра ММФ–а и Светске банке.

Претпоставља се да је аргумент за приватизацију ефикасност. Међутим, врло обимна студија професора са Кембриџа а за потребе Конференције о трговини развоју, у организацији УН — нуди следећи закључак: „у друштвима која добро функционишу, и приватна и државна предузећа показују тенденцију да буду ефикасна; у друштвима која су корумпирана и функционишу лоше, исто важи и за приватна и државна предузећа.“ (Ноам Чомски. Снови и надања, Београд, 2013, стр. 95.)

Може се закључити да са ове четири европске слободе које смо овде разматрали, чланице Европске уније нису више државе већ економске јединице.

А новац? Новац се штампа у Франкфурту.

фото http://www.nspm.rs/prikazi/kraj-srpske-tranzicije.html