Српска државна предузећа на лондонском рулету?

У епицентру финансијског тоталитаризма и шпекулативног капитала света, Премијер Србије Ивица Дачић је 31. октобра 2013. обећао своме домаћину, директору Лондонске берзе Александру Џастаму — дубљу реформу српског тржишта капитала. Да је покојни Маркс могао чути првог социјалисту Србије, окренуо би се у гробу. Дачић је истом приликом изјавио да Влада Србије намерава да системски промени економију Србије.
Како и зашто, и то још „системски“, мењати нешто што већ у себи садржи елементе свих система од првобитне људске заједнице, робовласништва, феудализма, па до разулареног капитализма?
„Свесни смо да без тржишта капитала то не можемо да спроведемо“, рекао је Дачић („Дачић у Лондонској берзи најавио реформу тржишта капитала“, Танјуг, 31. 10. 2013.)
Неупућен читалац би помислио да Србија нема тржиште капитала, па ни Закон о тржишту капитала, што није тачно. Тачно је да је то тржиште плитко. Плитким је одржавано због преузете обавезе обезбеђења богаћења западних банака, давалаца кредита, тј. обавезеда се пре његовог продубљивања постигне презадуженост државе, привреде и становништва. Овим „системским“ концептом, зацртани циљеви су у доброј мери испуњени.
Према подацима Министарства финансија, јавни дуг Србије на крају октобра износи 19,3 милијарде евра, што је 65% прошлогодишњег БДП. Како Мастрихтски критеријум за учлањење у ЕУ износи 60% БДП–а то је свако наклапање о ЕУ губљење времена. На ово треба додати и дуг од милијарду долара од недавно продатих еврообвезница. Грађани банкама само по кредитима дугују на крају октобра 611,47 милијарди динара. Песимисти тврде да је кредитни дужнички модел исцрпљен. Оптимисти кажу да није, и наводе пример Мађарске, која је упоредива са Србијом и која дугује преко 200 милијарди долара. Овај дуг је био и већи, али се Мађарска отрезнила и окренула сарадњи са Русијом и Кином.
Учешће лоших кредита привреди је од почетка 2013. до октобра повећано са 19,1% на 31,5%. Предузећа не могу банкама да врате око 300 милијарди динара, а грађани, предузетници и пољопривредници не могу да отплате око 67 милијарди динара. Ови постоци расту.
Податке је на централном самиту гувернера, банкара и привредника у Београду 8. новембра изнео генерални секретар УБС, Верољуб Дугалић. Признао је да компаније у привреди нису неликвидне, већ несолвентне, што значи да не могу уопште да плаћају обавезе. Оно што није признао је то да су банке одрале привреду.
Гувернери централних банака Балкана једнодушно су оценили да је највећи проблеми банака у региону — опадање кредитне активности и даље повлачење новца из банака чије су матичне банке у иностранству. Највеће повлачење средстава догодило се у Мађарској где је достигло 23% БДП–а, а затим у Словенији — 17 одсто. Банке у Словенији су одбиле 58,3 % молби за кредите за инвестиције, 30,6 % молби за кредитирање текућег пословања и 7,4 % молби за реструктуирање пословања. При том банке у страном власништву које делују у Словенији одбацују 50,7% молби за кредитирање. У Бугарској су преполовљене инвестиције. Толико о солидарности у ЕУ.
Стални и бесповратни одлив банкарског капитала, скоро да и није вест. Оваква „развојна политика“ је Југоисточној Европи одавно званично најављена. Други заједнички закључак свих учесника скупа је да је раст привреде слаб. Гувернер Хрватске народне банке је признао да ипак не постоји утврђена веза између привредног раста и задужености, што је било опште прихваћено мишљење политичара у Европи.
Гувернеру централне банке Албаније, Адријану Фуланију, припала је част да упали светло на крају тунела. У региону треба развијати тржиште капитала и банке треба да буду главни носилац финансијског утицаја, оценио је он. На државама региона је само да обезбеде амбијент .Што би се рекло, да широм отворе све капије и уколенче раднике.
Како је ова ингениозна замисао Фуланија стигла до српског Премијера осам дана пре него што је објављена, није утврђено, али он је на Лондонској берзи управо обећао стварање кључног амбијента за наступање фондова. Продубљивање тржишта капитала. Обесправљивање радника се подразумева и оно је у току.
Фуланију поручујемо да банке већ јесу носилац финансијског утицаја за долазак фондова. Одливом свог кредитног капитала остављају празан простор за долазак некредитног капитала — капитала фондова. Фондови улажу и постају трајни власници делова или целих предузећа. Њима заувек одлази профит, што додатно слаби улогу државе у свим виталним секторима.
Досадашњи српски „систем“ изван зоне презадужености оставио је општине, градове, војно неокупирану покрајину и државна предузећа. То практично значи да држава није задужена на свим могућим нивоима и да се то „мора исправити“. Остало је много плена за финансијске лешинаре — фондове. Како изгледа крај овог модела за градове, илуструје нам случај Детроита, који није усамљен, али о којем се ових дана више пише. Некадашњи симбол истинске моћи нема новца ни за улично светло.
Припремање државних предузећа за гозбу финансијских лешинара је већ почело. Министар привредни је наредио попуњавања „личних карата“ јавних предузећа . Након тога ће бити састављен јеловник за финансијске лешинаре. Страни медији у Србији ова предузећа непрестано погрдно описују и отписују. Једном речју, благо држави која их препусти лешинарима и тако их се елегантно ослободи. О томе колико су делатности ових предузећа важне за свакодневни живот грађана, безбедност грађана и државе, фактички суверенитет државе, нема ни речи.
Недавна дешавања са „Јужним током“ су показала да постоје и други разлози за тумбање, организационо, кадровско и својинско прекомпоновање јавних предузећа. Ометати крупне играче са Истока. У плитком тржишту капитала, Министарки енергетике Србије и истовремено гувернерки ЕБРД за Балкан, једино је преостао покушај да у плиновод, као кредитора, угура мутанта између гује–присојкиње и пантљичаре српске привреде — Европску банку за реконструкцију и развој. И то поред живих, здравих и далеко моћнијих, присутних руских банака. Потез је наравно, био очекиван и спречен. Спремност Русије и Кине да значајна средства уложе у регион и то путем финансијских модела који истински и вишеструко одговарају домаћину, примаоцу капитала, убрзава оно што је луцидна Ивона Живковић још 2006. назвала Други хладни рат — оружана и финансијска трка Истока и Запада.
Судећи по томе што у Србији нема развоја, могло би се закључити да ЕБРД у Србији има искључиву улогу да реконструише, а да је функцију развоја та банка резервисала за неку другу државу. Да реконструише и трансформише, све док финансијски лешинари не постану народу пожељни за прекраћивање економске агоније.
Досадашњи управљачи јавним предузећима оглашени су као неморални на сваки могући начин. Као да нису део овог народа, део режима, као да не постоје закони, регулатори, судови, затвори. Али, лешинари имају решење како да поправе и стимулишу баш овакав менаџмент. Поклоне им део предузећа којим управљају, како не би крали сами од себе. И то није лоше.
И мудри српски књаз Милош Обреновић је знао како да се народски новац наменски употреби. На градилишту неке државне установе прво се подигну вешала за оне који касне са радовима или траже од државе додатни новац да би их завршили. Али то је историја Србије — у успону.
Српски Премијер је у Лондону тврдио да ће бити донети и нови закони (нпр. о терминској берзи) којима ће српско тржиште капитала добити највећи потенцијал раста у региону. То практично значи да ће Србија предњачити у распродаји свега постојећег. Помињао је и чувене финансијске деривате. Очигледно није пратио новију економску историју суноврата Исланда и ЕУ (без Немачке). Дати моћ берзама и фондовима у земљи која не може и не сме да се супротстави чак ни неморалним банкама, у држави чији је апарат неомеђено коруптиван, где је транзиција обична пљачка — заиста је равно економском самоубиству.
Да је буђење моћних фондова почело говори и податак од пре пар недеља да су амерички инвестициони фондови ушли у посед десет највећих европских банака и да су тај посед од јуна ове године повећали за 40%, на 33 милијарде евра (преноси Bizlife).
Да ли је време да се зазивају фондови када и руски и амерички (Катасонов, Рубини) експерти говоре да финансијско тржиште почиње да пуца. В. Катасонов закључује да новчана маса, увећана радом штампарија, није усмерена на прихрану реалног сектора економије. Цене хартија од вредности компанија немају много везе са стварношћу. Зашто ми мислимо да ће фондови код нас урадити нешто добро ако то нису урадили у свом дворишту?
И толики је медијски мук да скоро само београдски Таблоид пише да инвестициони криминал већ одавно хара Србијом; да се план пљачке „Телекома“ назире  новонајављеном системском иновацијом — изласком на берзу; или да српски политичари све чешће иду баш у заветрину Лондона по своје мишљење...
Истина, први полицајац једне државе не мора се разумети у коцкарске послове берзанских мешетара. Али, председник владе једне државе мора знати да реструктурирању јавног сектора претходе демократски усвојени циљеви привредног и друштвеног развоја државе; усвајање политика и редоследа остваривања циљева, као и процена средстава потребних за њихово остварење.
Нико нам није рекао шта је циљ најављених системских промена привреде Србије. Стандард грађана, профит предузетника, нулти дефицит, грабеж... Има ли држава Србија још неку улогу осим да оствари оно што јој се издиктира у Лондону и Бриселу?
И хоће ли неко народу отворено рећи суштинску разлику између државних предузећа и корпорација? На овом нивоу развоја и задужености Србије ради се о најпростијој распродаји јавних предузећима странцима. У недостатку домаћег капитала, излазак на берзу подразумева непријатељско преузимање.
Куда после тога?

фото http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/248285/Srbija-tone-nema-bratskih-kredita

Утеривање Срба под јарам

датум писања 30 септембар 2013

Часлав Кузмановић

Ко и због чега дави српске установе на Косову и Метохији и зашто је одбијен предлог закона о финансирању Срба и других неалбанаца 

 

Геополитичка игра око Косова и Метохије је сада ушла у нову фазу —  микроменаџмент на терену, и то уз помоћ владе Србије. Где ће се то историјски завршити Бог зна, али Вашингтон, Брисел и Тирана сигурно не знају. А ни Београд.

Кад смо код Београда, занимљиво је како је Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије организовала 2. септембра 2013. трибину у Косовској Митровици. На њој је обзнанила да је дошло до великих промена по питању функционисања органа, организација и јавних служби на територији покрајине.

Кључни део саопштења Канцеларије је следећи „Република Србија престаје са финансирањем правосудних органа и органа безбедности на територији АП КиМ. Органи и организације локалне самоуправе, образовања и здравства и социјалног рада који сада функционишу у систему Републике Србије наставиће да функционишу у систему Заједнице српских општина која ће се формирати по прописима Привремених институција самоуправе након локалних избора који ће се одржати 3. новембра 2013.“ (документи: Предлог Закона о финансијској подршци припадницима српског народа и неалбанских заједница на КиМ, као и пропратно писмо, 26. 8. 2013.)

Ово је, наравно, последица Бриселског споразума од 19. априла 2013. између представника Републике Србије и Привремених институција самоуправе на КиМ (ПИС), посредством Европске Уније.

Заиста велике, и по Србе неповољне промене, могле су се назрети из следећег дела српске Политичке платформе за разговоре са ПИС у Приштини: „полазећи од чињенице да је Република Србија у досадашњем току политичког процеса, упркос и након нелегалне једностране проглашене независности Косова, својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет, разговори на високом политичком нивоу треба да буду вођени о превазилажењу институционалних паралелизама на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, не задирући у питање међународног и државно–правног статуса ПИС у Приштини. Циљ је успостављање органа власти на подручју Покрајине који би били признати од свих страна укључених у процес и успостављање чврстих правних и политичких гаранција на нивоу Покрајине и међународне заједнице за политичка, територијална и друга права националних заједница на читавом подручју Покрајине“.

Након доношења Платформе од стране Владе Србије, а на предлог председника Републике, Народна скупштина РС је још на седници Првог ванредног заседања (13. јануара 2013, сиц) донела „Резолуцију о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији“.

Резолуцијом се наговештава будући пренос надлежности на шиптарску власт (ПИС), а ради бољег живота грађана на КиМ, мира и стабилности и европске будућности Србије и региона. Циљеви су узвишени и племенити, па је и цена коју Срби треба да плате примерена томе.

Ослободили су нас нашег власништва

 

Поједностављено речено, Европска Унија је великодушно ослободила Републику Србију од обавезе редовног финансирања поменутих служби на територији КиМ, коју „међународна заједница“ (која сва заједно има мање становника од Кине) назива „Републиком Косово“ и има своје нелегалне амбасаде на тој територији.

Републици Србији је дозвољено да из свог буџета финансира Србе и остале неалбанце „у облику неке врсте социјалне помоћи“ једном месечно, у максималном износу од 80% минималне зараде утврђене за децембар претходне године, а зависно од расположивих могућности буџета. Могућности буџета су врло дискутабилна категорија, јер се он већ годинама допуњује новим задуживањем државе.

Да би се добила поменута социјална помоћ или заслужило пројектно (нередовно) финансирање, осим општих услова, нарочито је потребно следеће: 1) да се одрже редовни локални избори по прописима ПИС и да се српски живаљ масовно одазове позиву на учешће како би „искористио“ своју бројност у општинама севера КиМ и формирао „своје“ органе; 2) да се након избора формира Заједница српских општина; 3) да Заједница сачини програм и пројекте и да 4) Канцеларија после бројних провера да предлог за финансирање појединаца и пројеката.

За разлику од Јана Клифа, амбасадора Велике Британије у Приштини, који тврди да ће Заједница српских општина бити „део косовског система“, а не део Србије — представници Канцеларије за КиМ су на трибини објашњавали да и поред великих промена није и неће доћи до промена. Помоћник директора Канцеларије за КиМ Александар Стојановић каже да је Нацрт закона прерано изнет у јавност и да се њиме не решавају сва питања (Бета, 2. 9. 2013).

Сматрамо ову изјаву двосмисленом и не потпуно искреном, јер је Нацрт закона изнет у јавност баш на време, а у циљу да се најмасовнији и истовремено социјално најугроженији део српске и целе неалбанске популације одобровољи и да изађе на шиптарске изборе. То што овим Нацртом закона није све решено, може значити само да ће то недостајуће бити још више понижавајуће и на штету оних на које се односи.

Стојановић је појашњавао да је будући закон намењен „будућој социјалној карти“, онима који немају никакву месечну надокнаду. Да је народ одлично схватио поруку показују и подаци да су после појаве Нацрта закона Срби поднели неколико хиљада захтева за пензионисање. Српски Фонд за пензијско и инвалидско осигурање на КиМ добио је забрану да прима ове захтеве, па их косовски Срби предају у Централној Србији. Процене су да ће најмање 50.000 покрајинских Срба остати без посла када 1. јануара 2014. почне примена Закона.

Пренос надлежности са српских на шиптарске институције и Нацрт закона изазивају код народа панику, осећај незаштићености од сопствене државе, угроженост личног и породичног економског суверенитета. Рада Трајковић упозорава да „повлачење цивилних институција Србије са КиМ подсећа умногоме на повлачење српских безбедносних структура 1999, после чега су Срби доживели егзодус“.

Због реченог и недореченог, председник Самосталног Синдиката Косова и Метохије, Блажо Милосављевић је рекао да је за тај синдикат нацрт Закона неприхватљив: „Синдикат тражи да се задрже сва радна места на КиМ и после новембарских избора, да остану плате запосленима и да (установе) остану у уставно–правном систему државе Србије.“ (Бета, 2. 9. 2013)

Увидевши да бајка у нацрту није прошла, српски режим прибегава опробаном методу истраге и притиска. Чланови Анкетног одбора за испитивање трошења буџетских средстава на КиМ, после мировања од десет година, утврдили су бројне злоупотребе у трошењу средстава буџета за период 2002–2012, извештава Политика (14. 9. 2013).

Злоупотребе су, ето, баш у службама које се предају Шиптарима. Наводно се увиђа јавашлук, вишак запослених. Припрема се терен за отпуштања и хапшења.

Како ће Албанци да штите интересе Срба?

 

Косово је најсиромашније у Европи и међу најјаднијим у свету, израчунао је Бизнис Инсајдер на основу базе података World Factbook коју формира ЦИА.

Индекс јада добија се збрајањем стопе незапослености и стопе инфлације. Косово је на 9. месту у свету са индексом јада од 53,6; инфлацијом од 8,3%; незапосленошћу од 45,3%. Незапосленост у српским енклавама достиже и 90%. Скоро 23% становништва чине запослени у јавној администрацији.

Студија УНДП је показала да 83% грађана Косова верује да су породичне везе, подмићивање, страначка припадност и пријатељи најважнији фактори приликом добијања посла. Корупција међу јавним званичницима на Косову подрива напредак земље и успорава њен пут ка ЕУ, упозорили су међународни и локални стручњаци. Број политичара који не пријављују своју имовину у складу са законом је забрињавајући. Рад правосудних органа и доступност јавним документима је нетранспарентан.

Више од 45% становништва на Косову је сиромашно, а 18% је у ризику од сиромаштва. Ови показатељи би били много гори ако би се искључио новац из дијаспоре или организованог криминала. Мало је позитивних промена у приходима кроз развој који ствара нова радна места. Покривеност увоза извозом је 6% што говори о хроничној зависности од стране помоћи. Косово има најнижу стопу похађања факултета и најнижи доходак по глави становника у Европи. По амбијенту за страна улагања се налази при крају свих светских ранг листа.

Како увиђају аналитичари „Гласа Русије“, Светска банка је много моћнију и успешнију економију Палестине прогласила неодрживом, што практично значи да јој не треба дозволити да постане самостална држава. Косово је далеко од такве оцене.

Посебна је прича што су Шиптари са Косова окренути Албанији, а не Србима. Албанска влада ради на плану удруживања царинске контроле са Косовом, недавно је изјавио албански министар за економски развој, трговину и предузетништво Арбен Ахметај. Креира се заједничко тржиште за Албанију, Косово, Црну Гору и Македонију. Покрива се терен Велике или „Природне“ Албаније: пројављују се предлози за конфедерацију Косова и Албаније, праве се билатерални војни споразуми и ко зна шта још.

Зато је председник ДСС Војислав Коштуница упозорио да Влада Србије нема своју политику већ следи налоге Запада, као и да Дачић и Вучић воде Србију у економски, државни и национални слом (Факти, 12. 9. 2013). Шире политичко виђење ситуације и догађања која надолазе дала је руски аналитичар Ана Филимонова у свом тексту „Београд: обезбеђење будућности Србима у ’Републици Косово’“ (ФСК, 10. 9. 2013). У тексту се, између осталог, раскринкава демагогија српског премијера Дачића и скреће пажња на утицај америчке и немачке кампање у остварењу интереса Шиптара у Србији.

Као привремени закључак можемо рећи да стварност у овом тренутку потпуно потврђује став Мила Ломпара (Прес, Република Српска, 16. 9. 2013) да је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово бити отклоњена косовска компонента српске политике — она је константа у свим временима и политичари је могу само привремено затомити. „Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје“.

Лажне Владине мере за спас Србије: почетак потпуног ропства

Грађани Србије су потпуно несвесни да је пакет мера Владе Србије за спас од економске кризе и банкрота директно погубан за државу и народ
После покушаја испирања мозга народу, Влада Србије је 8. октобра 2013. представила пакет мера који би Србијутребало да извуку из економске кризе и да је спасу од банкрота.
Али права сврха мера је супротна. У питању је куповина времена за распродају и распарчавање Србије, и сада смо на корак од државне катастрофе и друштвене провалије.
Давно издиктирано
Прича о „спасоносним мерама за Србију“ отпочела је давно. Једна од епизода одиграла се 5. јуна 2012. када је представљен економски извештај Светске банке о Србији и економским цвећкама у суседству.
Светска банка је поручила да смањење дуга и дефицита мора бити приоритет за нову владу Србије.Главни економиста СБ за Србију, Лазар Шестовић, овом је кратком и ултимативном захтеву усмено придодао и мере за смањење незапослености, која је на највишем нивоу у претходних 15 година.
Тада помињане мере су подразумевале повећање пореза на додату вредност (ПДВ) и замрзавање плата и пензија. Истом приликом је констатовао да је у Србији од 2008. уништено 560.000 радних места, да су издвајања за активне мере запошљавања до краја 2011. године биле око 0,1% БДП, четири пута мање него у ЕУ, а у 2012. години су додатно смањена за око 40% („Смањење незапослености и дуга приоритет за Србију“, Euractiv.rs, 5. јун 2012).
Нове мере Владе Србије објављене су 16 месеци касније — 8. октобра 2013. године. У овом периоду водећа Српска напредна странка је трагала за поузданим саучесником у економском (и политичком, због судбине КиМ) злочину који је увећан додатним задужењем Србије у износу од око четири милијарде евра.
Следећа епизода пред „одлучивање“ одиграла се са Међународним монетарним фондом у Вашингтону. Прелиминарни извештај мисије ММФ обелодањен српској делегацији 23. маја 2013. понавља уобичајене препоруке Србији из алгоритма зла. Тежиште се ставља на брзе и храбре структурне реформе. У супротном, средњорочне прогнозе ММФ, по којима се инвеститори равнају биле би неповољне у свим аспектима и то на средњи рок.
Извештај мисије је апострофирао мете финансијских лешинара, рецимо, неефикасне државне банке, које би држава морала да препусти странцима. Иронија је да је за очување српских банака довољна једна милијарда евра — 1,9% изнетог новца из Србије од почетка западњачке демократске револуције.
ММФ негодује и због великог броја прописа — јер сметају оргијању крупног капитала — као и због великог и неефикасног јавног сектора, који, по странцима, треба срезати и приватизовати.
Следећи део извештаја ММФ заслужује да буде уцело наведен: „Такође је потребна реформа предузећа. С обзиром на дуготрајне субвенције и заштићен положај државних фирми, мисија ММФ-а поздравља намеру власти у Београду да убрзају (у сарадњи са Светском банком)приватизацију јавних предузећа и повећају транспарентност њиховог пословања. Коначно, неопходна јереформа тржишта рада, да би се подстакло отварање нових радних места у приватном сектору.“ („ММФ: Пред Србијом огромни економски изазови“, Танјуг, 23. мај 2013).
Након упознавања режима са извештајем мисије ММФ, у Србији почиње кампања припреме јавности да прихвати „неопходне економске мере за спас државе“. По опробаном рецепту „олош економије“, медији праве густу мрежу економских и политичких заблуда како би грађани самиподмазали механизам који их води у пропаст.
Отвара се медијска и полицијска хајка на јавна предузећа, здравствене и образовне установе, домаће банке, Фонд за развој… Врши се посебна индоктринација народа у вези са „ситуацијом“ у „Србијагасу“, не би ли се друга уговорна страна (руска) намамила на најмањи погрешан потез у вези са „Јужним током“.
Кампања се подгрејава фразама Черчила и Маргарет Тачер да мора бити зноја и суза (вероватно и крви касније), да нема избора, да нема времена за чекање. Народ се плаши банкротом и хаосом као да он већ није на прагу.
Шест благовести по Лазару (и Саши)
Кључни аутори октобарских владиних мера за спас Србије од кризе и банкрота су министар привреде Саша Радуловић и министар финансија Лазар Крстић. Министар привреде није наступио на промоцији спасења.
Занимљиво је погледати које то мере Влада Србије предлаже и шта заиста стоји иза њих:
Прва мера је смањење зарада у јавном сектору од 2014. године. Сматрамо да је смањење симболично и служи само да попусти пажња народа за оно најгоре што касније следи. Смањење се не односи на плате оних државних службеника који их не примају из буџета. Тако су, рецимо, поштеђени запослени у агенцијама у којима стварно има шта да се узме, јер и оне узимају од народа кад и колико хоће. Добар пример је Агенција за арчење имовине уништених српских банака камелеонског назива — Агенција за осигурање депозита. Ове агенције су под политичком заштитом западних глобалиста. Намењена им је кључна улога преговарача у моменту преотимања државне имовине.
Друга мера је повећање ниже стопе пореза на додату вредност са 8 на 10 посто. Пошто су сви грађани потрошачи, овом мером се, по нама, негира политичка тврдња да су пензионери изузети од последица мера. По систему да смо сви криви за прекомерну потрошњу, сви плаћамо цех .
Трећа мера је реструктуирање јавних предузећа. Пошто је ово питање јако важно за обману народа, додатно се користе замагљујући изрази „структурне реформе“ као и „отклањање структурних слабости“. Ове језичке кованице могу значити свашта и ништа, па су идеалне за политичку употребу. Међутим, на основу искуства из преко 40 земаља у којима је организационо присутан, са више од 1000 активних ћелија, француски народни покрет против неолибералне глобализације светске привреде — „Атак“ (Attac) је искуственом методом дошао до занимљивих сазнања. Под притиском кризе, моћни гурају њихове мрачне реформе брзим темпом. Логика ММФ је увек иста: смањење дугова кроз приватизације и смањење социјалних услуга, подизање конкурентности путем смањења плата и уклањања радничких права (смањење ригидности тржишта рада). Последице су дубока рецесија и разорна друштвена криза. Другим речима: масовна незапосленост, сиромаштво, бескућништво, скок криминала и таласи самоубистава.
Четврта мера је смањење субвенција (помоћи) привреди. По речима Лазара то би требало да донесе највеће уштеде у буџету, као и приватизација 179 предузећа. Уштеде ће донети и реструктуирање великих јавних система, као и значајних комуналних предузећа. Стварни циљ странаца је стални профит и пацификација градског становништва. Ко не слуша — нема воде, нема струје, а питање је и за храну… Лазар је рекао да је Србија кренула ка ЕУ и да зато не сме да даје државну помоћ, осим пољопривреди и железници.
Знајући колико је бездушности и бандитизма показано у досадашњем току приватизације у Србији, црно се пише радницима који ће бити обухваћени овом мером, и њиховим породицама и свима нама. Питање је да ли смо ми игде „кренули“. Борба против корупције и бандитске приватизације није више „in“. Сада је то јачање приватног на рачун друштвеног сектора који још увек твори за ММФ неприхватљивих 45% друштвеног производа Србије.
А прича о ЕУ је лажна. И они и ми знамо да нисмо једно за друго у чврстом правно регулисаном загрљају. Тамо је већ доста сиротиње. Можемо лепо сарађивати као што то ради Исланд. Данашњој ЕУ (читај: Немачкој) треба само оно што је требало Барбароси и Хитлеру: пролаз на Исток. Све у свему, цинична је прича о забрани помоћи предузећима у земљи која је до недавно трпела толике блокаде, економска и ратна разарања.
Пета мера је да ко оде раније у пензију, пензија ће му бити нижа. Србија ће, изгледа, доћи у искушење да поново уведе лапот (за млађе: обредно убијање немоћних).
Шеста мера је материјална уштеда државних служби.Подржавамо ову меру, јер се надамо да ће се смањити број гажења грађана од стране државних службеника, њихових возача, рођака и осталих који се дочепају службеног аута.
Осим побројаног, смањиће се опорезивање рада тј. пословни трошак капиталиста (послодаваца).
Тренутак пред трагични слом
Крупну промену ће донети и гашење Фонда за развој, који је пре демократских промена имао важну и корисну улогу уједначавања регионалних услова пословања. Фонд је улагао тамо где није било привлачно за банке.
У међувремену није формирана најављивана Развојна банка Србије. А можда и не би требало, јер читамо у штампи да су „Голдман Сакс“ и „Сити банка“ заинтересоване за улагања у Србију. И Развојна банка Немачке је већ одавно мапирала свој плен у Србији.
Смисленост и математика владиних мера су јасне, како је истакао и Радоман Јовић, амбасадор у пензији: „спасоносни пакет би требао да утера у буџет Србије око 800 милиона евра,што је кап у океану потреба покрадене и опљачкане Србије“ („Шест мера владе — спас или …“,Политика, 14. октобар 2013).
Владимир Вулетић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, сматра да се иза претњи аргентинским сценаријем грађанима Србије може наслутити и далекосежни циљ реформи:„Реч је о стварању тзв.минималне државе чији је првенствени задатак да финансира репресивни апарат и обезбеђује услове за ‘профитабилни бизнис’, а од обичних људи очекује да у том оквиру брину о себи и траже посао.“ („Друга петолетка“, Политика, 24. октобар 2013).
Истога дана Танјуг као најновију вест објављује да ће директори и синдикати предузећа у реструктуирању (оних 179) тражити састанак са властима, у понедељак, 28. октобра, како би им предочили катастрофалну ситуацију и неспремност да то даље трпе.
Љубиша Несторовић, председник Самосталног синдиката хемије и неметала Србије, оценио је да нови законски предлог о раду „има за циљда задовољи Америчку привредну комору, ММФ, тајкуне и мафијуа не привреду Србије“(„Синдикати: Ово више нећемо да трпимо“, Танјуг, 24 октобар 2013). Исправна и храбра оцена Несторовића показује да је режимска машинерија негде оманула.
А ми сматрамо да, ако Влада Србије спроведе ове мере, то донети кардиналне промене и неповратно ропство Србије, општу пропаст државе и нације.
Време је за Атак у Србији.

Чвор косовски, а Александар Српски

Клаузула о одбијању одговорности: Ставови изражени у овом запису не представљају неопходно ставове швајцарске канцеларије за сарадњу на Косову (и Метохији); не представљају ни ставове Института „Риинвест“; ни Њ. Е. амбасадора Швајцарске у најмлађој а демократској земљи; ни аутора стратегије Ај-Би-Ема. Не представљају ни ставове београдских, атинских и московских института,нити записничара који је само хватао белешке при гласном размишљању ћурчије из подрињског села Брадића, званог Калаја, a на тему „побољшања укључивања пословне заједнице косовских Срба у економске активности на Косову“ (и Метохији). Дакле, о оном шта Запад Србима на КиМ снева, а посебно онима на Северу. Калаја није обичан ћурчија. Он зна лозу Немањића напамет. Узбунио је сав Брадић и није му се дао смирити док нису поред Цркве подигли бисту краљу Петру I Карађорђевићу. На позив Председника Србије, Калаја је оставио све и стигао на Газиместан. Још памти лица и погледе косовских Срба истовремено пуне неверице и радости, који трче поред аутобуса, стављају шаке на окна и призивају: Браћо! Калаји је досадило да месецима сваки убоги дан слуша препирке комшија око понашања најновијег српског режима. Једни су упорно тврдили да су режимлије поткупљени или уцењени издајници косовских Срба и Србије, лицемери који на сваком крају Света причају нешто друго, псовали их и клели бираним, скоро заборављеним псовкама и клетвама – док су их друге комшије браниле, претпостављајући да се иза свега крије дубока, добро замаскирана државничка мудрост која је обичном, здраворазумском човеку невидљива и несхватљива. И да она делује из конкретних разлога: неможе шут с рогатим, ЕУ ће нам дати паре и слично. Калаја се није препирао, али је почео размишљати шта би од свега тога могло бити истинитије. Исправно је претпоставио да о свему што се дешава и што ће се дешавати на Косову и Метохији, мора постојати Запис, у којем су жеље заинтересованих преточене у план и циљ. Упорно је тражио, док га није нашао. Запис је од марта 2012. године, направљен у Приштини, новцем братске Швајцарске. Насловљен је „Побољшавање укључивања пословне заједнице Косовских Срба у економске активности на Косову“, а написаше га колеге Албан Зогај, Фисник Речица, Дита Јака, Албан Хашани, Љумир Абдиџику, Дјељза Гаши и Етида Зека. И у њему лепо рекоше да је мир врлина. И да нико никога не би требало да дира (на Косову и Метохији). И сви би требало међусобно да се друже и пословно сарађују како би створили што више богатства за своје заштитнике, који су се жртвовали дајући им ем новац, ем савете, како што пре да направе властиту државу. Пише и да држава не може дуго почивати на нераду, лоповлуку, пљачки и убиствима, препоручено је да се успостави владавина народа (демократија), правда и једнакост за све. Немајући стрпљења да чекају да се наведено спроведе, заштитници су и крњаву „државу“ учланили код оних који позајмљују паре са жељом да им се вечно враћају: Светска банка, ММФ и ЕБРД. Уз њи су се пришљамчили и кредитодавци из Немачке, Аустрије, Француске, Турске, Албаније и Луксембурга. Тако су заштитници подржали трошење преко губера и продају робе урођеничких компанија на модерном, либерализованом тржишту. Као гаранција повраћаја позајмљеног служило би све изграђено на земљи и оно што још није из ње извађено. Угаљ, ретки метали, неметали, минералне и термалне воде. Како је земља лепа и плодна многи би могли наћи срећу служећи и хранећи госте који долазе да виде ту лепоту. Становништво је младо и гладно, што је идеална комбинација за склоност ка служењу и угађањима. Недостатак истих је што су нестрпљиви и што умеју да крену пречицом. Да дрогирају, продају целе или у деловима друге људе, како би што пре стигли до обећаног благостања. Како би се створили сви предуслови за легалну пљачку Косова и Метохије невидљивом руком тржишта и видљивом песницом НАТО пакта, а и легализовала досадашња зверства и пљачке, огроман је напор шиптарских западних пријатеља да ова територија добије барем споља изглед државе. Није се жалило време да се створе бројни „државни“ органи и службе, дробљење општина и бескрајно увећање „државног“ апарата (укључујући и репресивни део), нити новац за његово издржавање. Потенцијал за уздарје је практично неограничен. Потрошња „владе“, јавни расходи, дознаке печалбара и страна помоћ су, за сада, главни легални стубови какве–такве одрживости економије, а самим тим одрживости и тзв. Републике Косово (друга прича је зарада од трговине дрогом, двоструко вреднија од локалног БДП). Већ више од десет година овај концепт није проширен, нити квалитативно унапређен, ако се не рачуна статистичка смицалица да се производња за сопствене потребе (дакле, не за тржиште) уврсти у бруто друштвени производ. У међувремену је пристигло за посао много руку, а за сиротињске кухиње још гладних уста. Како крупни капитал губи стрпљење са становништвом које живи у таквим условима да им фактор време скоро ништа не значи, одлучено је да се промене на Косову и Метохији убрзају. Пре тога је требало пронаћи кривца за досадашње стање. Уз благи прекор локалним режимлијама због корупције и дискриминације, као главни кривац су виђени Срби на северу и југу Косова и Метохије, јер се нису „довољно пословно ангажовали“, нити „интегрисали“ у институције „система“. Тиме су, каже се, спречили да економски напредак буде бржи и већи, а самим тим да се увећа и економска одрживост „нове државе“. Као кривци посебно су апострофирани Срби са севера КиМ, јер нису ни формално признавали окупациони правни поредак, сматрајући да живе у сопственој држави — Србији. Запис који је пронашао Калаја је озбиљна економска анализа, са препорукама у вези са прописима, а и препорукама за пословне актере и међународне донаторе, како би Срби у тзв. Републици Косово (не на Косову и Метохији) унапредили свој економски положај и посредно повећали учешће у стварању одрживе западне државне креатуре. Процена је да би економски просперитет српске заједнице ослабио њен отпор према наметнутом правном поретку и статусу насилно створене нове „државе“. Идеја није нова. Аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд је такође имао план за економско напредовање и битно побољшање правног статуса Срба у царевини. Замисао је била да када Срби у царевини постану богатији и међународно „уваженији“ од Срба у Србији више неће тежити уједињењу у заједничкој држави. Овај план је препознат као опасан за српске националне интересе. Као што се зна, нестао је његов творац, али и царевина спремна да план спроведе у дело. Да се вратимо Запису који је нашао Калаја. По његовим речима север Косова је у Запису окарактерисан као хаотичан систем. Управљање оваквим системом подразумева накнадни приступ „не чини лоше“. После оваквог става који му се чинио исправним, зачудио се када је наишао на став да је потребно осигурати накнадну примену осетљивих пројеката управљања сукобима за све интервенције на Северу КиМ. Методологија коришћена за анализу система је утемељена у раду швајцарских еколошких стручњака. Калаји је остало нејасно зашто је швајцарска методологија додатно комбинована са концептом израде схватања и развоја стратегије у сложеним и компликованим системима, који се зове „Cynefin оквир“, а који су 2003. изградили Синтија Ф. Курц и Дејв Џ. Сноуден (Cynthia F. Kurtz, Dave J. Snowden) у „Ај-Би-Ем глобалне услуге“. Запис дефинише „хаотични систем“ као систем у коме нема предвидивих односа између узрока и последица: немиран је, узбуркан, са честицама различите брзине и смера, или како Брадићани воле да кажу — турбулентан. Нема времена да се испитају промене. Модел одлуке у овом домену је да се поступа брзо и одлучно, како би се смањила турбуленција; а затим одмах схватити реакцију на те интервенције, тако да се може одговорити последично. Ауторитарне интервенције да се контролише простор, или алтернативне бројне интервенције које ситуацију померају у сложен простор. За Калају је ово научно откровење изгледало некако опасно и претеће. Присетио се да су пријатељске (скоро братске) трупе Националне гарде Охаја на Косову и Метохији замењене врло покретљивим извиђачко–борбеним трупама, које ће дуго памтити преживела нејач Авганистана. Председник Србије је изјавио својим грађанима да им не може помоћи ако не постану кооперативни и предвидиви. Александар Српски и Ивица Призренски су чак и припретили у том смислу. Као да не познају народ на чијем су хлебу отхрањени, а и даље на њему живе. Заједно врше притисак на Србе са севера КиМ да се одрекну себе и властите државе. На тај начин би Север КиМ, по њима, престао бити хаотичан систем. Нов начин управљања новим „системом“ донеће хармонију и добробит свима, тврде светске гуликоже. Александар је закључио да је најбоље предати и чвор и царство. Западни дужносници су обећали Србима да ће им се тек после капитулације чути глас. Најгласније се чују они на кочевима, присетио се Калаја. Срби са Севера КиМ најављују утужење насилника који им прете и позивају све Србе на Косову и Метохији да бојкотују изборе за институције тзв. Републике Косово. „Косово је српско питање, а нерешени проблеми сада се решавају дијалогом. ....“ изјавио је Њ. Е. Александар Чепурин, амбасадор Руске Федерације у Србији. („Србија сама мора да одреди шта је њена политика, не сме дозволити да јој се намеће нека друга“, НСПМ, 15. септембар 2013). А уважена Јелена Пономарјова исправно закључује:  „На граници Србије и Косова сударили су се интереси држава, наднационалних структура и међународног криминала, те ће зато криза на Косову постати стална, чак и ако у покрајини више не буде ни једног Србина“ („Коме треба криза на Косову“, ФСК, 14. август 2011). Они чији је главни производ „безбедност“ старају се да не остану без посла. Скорашњи пуцањ у срце литванског плаћеника, цариника ЕУЛЕКС-а, као да то потврђује. Све ово мотало се по глави Калаји када изненада рече: „Далеко су избори“. И оде да види шта раде свиње у његовој башчи. А рече да Запис и даље имате на адреси: http://www.swiss-cooperation.admin.ch/kosovo/ressources/resource_en_213470.pdf