ММФ опет коленчи Србију (2)

Јавна је тајна да је банкарски систем Србије у кризи. Резултати дијагностичких испитивања узрока, дубине и актера кризе се крију од јавности. Да би се банке решиле лоших кредита Србија се мора одрећи пореза од банака, а на терет свих грађана. Мора и битно умањити постојећа права дужника. Једино тако ће умилостивити Мамона.

Зашто су нас банке и власт лагали?

Посебна дијагностичка испитивања банака су један од кључних захтева ММФ. Зашто? Зато што банке имају јаке мотиве да лажно приказују своје финансијско стање, поготову ако је оно незавидно. Да не би отписивале или продавале дугове. Степен проблематичности кредита одређује износ капитала који мора бити резервисан ( не доноси камату) и колико капитала мора бити књиговодствено отписано (исправка вредности).

Због недостатка капитала услед отписа, може се појавити потреба докапитализације банке или њено затварање. Докапитализација није реална. Већини банака у ЕУ такође недостаје капитала. Ликвидација банака може се одложити ослобађањем резервисаних средстава, а то је могуће ако се проблематични кредити отпишу или продају фондовима.

На ставке резервисања и отписа утиче и квалитет средстава за обезбеђење кредита и реална процена његове вредности. Отуда и потезање књиговодственог Стандарда бр. 39.

Са друге стране, власт у Србији има своје разлоге за улепшавање стања у банкарском сектору. Што би рекао премијер, ради мира и стабилности. И да се не открију трагови новца по „политичкој линији“.

Још у марту 2014. НБС је израдила план како да професионално реши проблематичне кредите. Да је он спроведен, банкарски сектор не би могао да прикаже профит од 11,24 милијарди динара већ губитак од 16,14 милијарди динара.

Истекло је време самозаваравања и ММФ је преузео ствар у своје руке. ММФ и НБС притискају (западноевропске) банке да уђу у ждрело (америчких) фондова као највећих финансијских грабљивица. Доћи ће до реалног стања капитала банака и банке ће бити натеране да то стање јавно објављују. Паника која настаје након тога докрајчиће банку која неће да „сарађује“ са купцима дугова.

Постојећа права дужника — главна сметња

Посматрајући економски систем као целину, „ниво проблематичних кредита указује на проблеме с којима се суочава привреда једне земље и њен реални сектор који није у стању да отплати дуг“ — написали су оправдано наши стратези у Стратегији за решавање проблематичних кредита. Затим следи усиљена конструкција — „али може бити и знак лошег регулаторног и правосудног оквира“. Може бити, али не мора да значи — опет би на ово рекли наши сељаци.

Мада је Стратегија истакла пет приоритета, предложена измена закона и прописа показује да се ради само о једном приоритету: створити тржиште проблематичних кредита. Успут почистити државна предузећа у Србији, пре свега она у реструктурирању, односно стечају.

Измена правосудног оквира види се у избацивању из игре основних судова и судских проценитеља. Да би ствар са тржиштем дугова ишла глатко, основне судове, који су сада надлежни за предмете извршења хипотеке, замениће привредни судови. Основним судовима се замера и то што су им аукцијска правила за продају дужникове имовине „строга и нису у најбољем интересу хипотекарног повериоца.“ Ако суд постоји због обе стране у спору, ваљда није ни могуће да ради у најбољем интересу само једне стране.

Судске проценитеље, који су иначе вештаци одговарајуће струке, замениће лиценцирани. Њих је лакше контролисати јер лиценца и не мора да се обнови.

Суштина отпора банака, које и сада по закону могу да продају проблематичне кредите привредних друштава трећим лицима, јесте у томе што неће да их продају уз велики попуст (дисконт). Купац неће да их купи без великог попуста. Ценовни јаз ће покрити онај коме првом ватра стигне до ноката. Банкама и фондовима се не жури. Каматна штоперица ради.

Институционални инвеститори Србије, као што су пензиони фондови и осигуравајућа друштва, већ имају довољно својих проблема и неће да купују проблематичне кредите. Приватних инвестиционих фондова у Србији скоро и нема. Дакле, остају само страни приватни инвестициони фондови. Њима по постојећим прописима није дозвољено да учествују у откупу проблематичних кредита. Али њих ће увести у игру Радна група (стр. 20 Стратегије, прва два реда).

Суштина Стратегије је да створи „климу“ да се отклоне правне препреке уласку страних инвестиционих фондова . Подзадатак је да се припреми јавност да и имовина задуженог становништва постане плен странаца.

Биће уведен приватни стечај (банкрот). Теоретски, циљ личног банкрота је да се грађанин врати у финансијски одрживо стање. Ако нису могла предузећа да се врате, како ће то успети појединцу? Стратези су предвидели и заштитне мере за грађане, али неће бити времена да се оне примене. А и власт је без опозиције, па што би их и примењивала?

Ако се упореде датуми (рокови) из Акционог плана НБС за измену прописа (31. март 2016.) и период евентуалних избора у Србији, да се закључити следеће. Чим се постојећи режим наново устоличи, отвориће све капије страним приватним фондовима према предузећима и грађанима. Сличном логиком и динамиком је „напредовао“ и статус Косова и Метохије.

Како су подељене улоге

Агенција за осигурање депозита, тај финансијски хад српске економије, и даље се посматра као незаменљиви раскућитељ државне имовине, тј. актер „ефикаснијег решавања портфолија државних пласмана и пласмана банака у стечају“. За ту сврху ојачаће своје капацитете и „развити сопствени стратешки план за опоравак (?) средстава“.

Стратези признају да смислених реструктуирања предузећа у стечају није ни било у Србији. Било је само развлачења имовине предузећа и арчења прикупљеног новца од стране стечајне дружине. То ће се унапредити увођењем специјализованих судија. Они ће радити оно што је и до сада писало да треба радити како би реструктурирани дужник брзо изашао из формалног судског поступка и наставио са нормалним пословним активностима.

Брже успостављање и извршење хипотеке стратези виде као кључни услов развоја тржишта проблематичних кредита. Брзом упису хипотеке је препрека неажурни Катастар непокретности. Извршење хипотеке је споро (за купца) и код вансудског активирања хипотеке а и код судског поступка извршења.

Вансудско активирање хипотеке има три главне препреке. Прво, споро се врши забележба о активирању хипотеке. Друго, дужници имају право на жалбу на извршену забележбу. Треће, у случајевима где дужници упишу хипотеку нижег реда пре хипотекарне продаје, закон онемогућава брисање било које хипотеке нижег реда након хипотекарне продаје.

Решење се намеће само по себи. Брзо ставити забележбу, укинути право на жалбу и избрисати хипотеке нижег реда како би купац дуга био стимулисан.

Судски поступак извршења хипотеке има ограничење због оптерећености (основних) судова и што судије не могу ни уз помоћ судских вештака да схвате шта им је чинити — сматрају стратези.

Посредно, решење за обе варијанте се види кроз фер процену вредности имовине. Прећутно, и кроз кресања застарелих и непотребних права грађана из законодавства од пре 10 година.

Активности, политике и мере предвиђене Стратегијом иду трагом наведених циљева. Због усвојеног системског приступа улоге су подељене:

НБС ће школовати себе и банке, уводити строжу контролу и мењати прописе из своје надлежности по вољи ММФ.

Министарство финансија је задужено да банке ослободи пореза где год и колико може како би добровољно искористиле слободу кретања капитала (фондова ка њима).

Министарство правде има задатак да реши посебну правну препреку која озбиљно кочи развој тржишта проблематичних кредита. За разлику од досадашње праксе, треба да створи законске услове да се проблематични кредит може продати током парничног поступка (између банке и дужника). Шта све ово правно значи много боље би објаснио правник. Економски гледано, ово би био азил криминалног понашања банака које су разним техникама неосновано подизале висину дуга и до 70%.

„Угледне“ банке у иностранству већ су осуђене и платиле су казну за такво понашање. У Србији се грабеж банака лудачки упорно негира. Нови власник купљеног дуга би баратао износом који му банка представи као износ дуга. Дужници немају ни теоретске шансе против фондова. Читави кампови по парковима САД, где се број бескућника нагло повећава, довољно сведоче о томе.

Агенција за осигурање депозита нема озбиљнијих задужења сем да на ново тржиште прво пласира проблематичне кредите у државном власништву тј. државу ослободи потраживања и имовине.

Што се тиче искуства других земаља занимљиво је запажање стратега да у Италији тржиште проблематичних кредита није развијено. Даље, ММФ је предложио Италији „поновно покретање тржишта проблематичних кредита.“ О томе зашто Италија није хтела да развија ово тржиште нема ни речи.

Словенија је направила државни фонд за откуп ненаплативих кредита, али је то искуство за Србију неупотребљиво. Она се на почетку приче обећала приватном капиталу фондова.

Влада Србије је покренула свеобухватне структурне реформе државних губиташа. Недавно је променила Закон о стечају и Закон о приватизацији и тако створила инструменте да се отараси неодрживих државних и друштвених предузећа. За сваки случај истим је умањила државну помоћ. Ради мира и стабилности, Влада је усвојила и Стратегију без обазирања на примедбе Републичког секретаријата за јавне политике.

Овој Влади нико и никада неће моћи оспорити да је дала стратешки допринос развоју тржишта ненаплативих кредита у Србији. Чак ни Међународни монетарни фонд.

сеп 14, 2015

MMФ опет коленчи Србију (1)

Спасавање западних страних банака и разбијање преосталих највећих техничко–технолошких целина кључних предузећа су главне теме разговора Међународног монетарног фонда са Владом Србије. • Повећање плата и пензија је коска бачена „да се Власи не досете“. • Слобода капитала намеће и подразумева дужничко ропство људи. • Ко ће и како платити цех досадашњег „како нам добро иде“ објашњава нам Стратегија за решавање проблематичних кредита.

Домаћин стигао у госте

 

Званично, ММФ је стигао у Србију ради друге ревизије стенд–бај аранжмана који, ако буде поштован од стране Србије, истој омогућава потенцијално додатно задужење од 1,2 милијарде долара. Ако Србији тај новац не буде потребан, он ће је ипак чекати из предострожности. Предострожности према чему? Према моћима Србије да испуни захтеве и циљеве тог истог ММФ–а и друштва за које он ради.

У најави доласка побројани су следећи разлози: увид у стање јавних финансија; провера могућности повећања плата и пензија; и анализа како се спроводи договор о реорганизацији јавних предузећа — а пре свега Електропривреде Србије, Железнице Србије и „Србијагаса“.

Према класификацији саме НБС, финансијски сектор се састоји из банкарског сектора и осталих финансијских институција. Банкарски сектор се састоји од државних банака, приватних домаћих банака и страних банака. Остале финансијске институције су: сектор осигурања, сектор пензијских фондова и сектор лизинга. (Стратегија, стр. 31.)

Како је Стратегија за решавање проблематичних кредита тренутно у жижи стручне и шире јавности, то ће анализа исте бити предмет овог чланка.

Да ли је банкарски сектор у кризи?

 

ММФ је својим досадашњим истраживањима доказао да је банкарску кризу могуће препознати по следећа четири елемента: (1) учешће лоше активе у укупној активи банкарског сектора прелази 10%; (2) трошкови спасавања банака износе најмање 2% бруто друштвеног производа; (3) проблеми у банкарском сектору доводе до гашења појединачних банака а у крајњем случају до национализације банака, и (4) мере санације укључују замрзавање депозита.

Прва два елемента су у Србији већ присутна. Трећи је испуњен делимично гашењем Агробанке, Унион банке … а о национализацији се не сме ни размишљати. Видели смо како је недавно прошла Грчка. Четврти елеменат ће се испунити сам од себе када стране банке врате дугове матицама.

За сада, јавност се умирује скоро свакодневним изјавама да су банке ликвидне и високо капитализоване. Шта то значи (и не значи) није ни битно, све док грађанин може свој новац да подигне са шалтера. Висина секундарних извора ликвидности (нпр. позајмице банака од својих матица, међубанкарског тржишта и НБС) показују стварно стање ликвидности неке банке. Ако је српска политичка и монетарна власт предострожна, не би било на одмет да се грађани поведу за њима.

Теорија банкарских криза наглашава да препознавање погоршања квалитета укупне активе (имовине) банкарског сектора увек отежава недостатак одговарајућих директних тржишних показатеља вредности имовине банака и њихову утрживост (брзину продаје за новац). Посебно некретнина које су дате у хипотекарну залогу. Због тога се кључни део Стратегије односи на ову проблематику.

Надаље, листа узрока банкарских криза није дуга. Снажан раст кредитне активности, пораст удела спољног дуга у бруто домаћем производу, промене реалних каматних стопа и дерегулација политике каматних стопа које важе за дужнике банака чине банкарску кризу неизбежном. Србија је школски пример како се све ово зло може истовремено прихватити.

Дерегулација у финансијском сектору уз истовремено необављање свога посла од стране НБС, допринели су да и банке досоле у стварању банкарске кризе. Стратегија је у банкарском сектору Србије идентификовала скоро све могуће узроке банкарске кризе. То су: непостојање или неуважавање кредитних политика; непримерени систем осигурања праксе са интерним политикама и банкарским законима; непримерен надзор и контрола запослених или кључних сектора; одлучивање у којима доминира једна особа (директор, председник управе или главни деоничар); непостојање или непридржавање политика управљања активом. Теорија познаје још и злоупотребу положаја, али је писци Стратегије нису запазили.

Мишљења смо да је садашња криза банкарског сектора давно испланирана и наметнута Србији. И то пре увођења санкција, бомбардовања, класичне и „тихе“ окупације и уништења великих домаћих банака. Све ове мере заједно су допринеле да власт прихвати „потрошачки модел развоја“. Да се после оскудице задужујемо код страних банака и купујемо страну робу.

Прекасно се власт досетила да треба и ми нешто да производимо и извозимо. Када се досетила, усвојила је модел раста путем индустријализације и извоза. Али су проблеми из доба банкарског безвлашћа остали. Огроман део ненаплативих кредита је старији од једне, две, па и више година. Они проузрокују смањење кредитне активности и успешно спречавају нови модел развоја да заживи у пракси.

Колико нам је речено?

 

Висок и растући ниво проблематичних кредита представља извор системског ризика у Републици Србији, признају стратези већ у својој првој реченици.

НБС дефинише системски ризик као „ризик од поремећаја у пружању финасијских услуга (1) који је изазван проблемом у целом финансијском систему или појединој компоненти и (2) који има потенцијал да остави озбиљне негативне последице на реални сектор.“

Практично, ненаплативи кредити сужавају канале кредитне понуде и карцином су банкарског сектора. Надлежне институције се Стратегијом обавезују да учине све како би се створили услови за развој тржишта проблематичних кредита. Остале мере, побројане као засебне и важне, у ствари су предуслови поменутог приоритета.

Занимљиво је да сектор привредних друштава у приватном власништву одређује ниво целокупних проблематичних кредита, у погледу обима и релативног учешћа у укупним кредитима . Удео овог сектора у укупним проблематичним кредитима априла 2015. износио је 52,5% или 232,2 милијарде динара. Очигледно је да се не може брзо постати свој газда са туђим новцем. Проблематични кредити лица у стечају чине 20% укупних проблематичних кредита. Учешће проблематичних кредита сектора јавних предузећа у укупним проблематичним кредитима износи 6,1% тј. 27 милијарди динара. Без обзира на ове чињенице, кроз Стратегију се намеће утисак да су јавна предузећа велики проблем.

Доминација страних банака на банкарском тржишту Србије (75% учешћа у капиталу) за последицу има висок ниво „евроизације“ кредита (око 70%). Ако се томе дода и „швајцаризација“ кредита, ето јаког узрока изложености дужника валутном ризику тј. повећању проблематичних кредита.

Када се говори о спором решавању проблематичних кредита, треба отворено рећи да банке у постојећим условима нису заинтересоване да их се ослободе. Видећемо касније и због чега. Без обзира на ову општепознату чињеницу, стратези пишу да „споро решавање проблематичних кредита може такође бити приписано неразвијеном тржишту проблематичних кредита“. Може да буде, али не мора да значи — рекли би наши сељаци на ово.

Континуирано раздуживање зависних друштава страних банака, с обзиром на своју доминантну позицију, могло би да представља ризик — исправно констатују стратези. Таква политика страних банака уз неспорну доминантност практично одређује Србији који и колики систем стимулација мора применити да би их одобровољила да учествују у смањењу проблематичних кредита.

У априлу 2015. године, НБС је израдила и доставила банкама детаљну анкету, како би прикупила битне информације о разлозима за акумулирање проблематичних кредита као и о мерама које су банке спремне да предузму у случају да проблематични кредити озбиљно угрозе ликвидност или капитал банке. Одговори банака се још увек анализирају… и анализирају … и анализирају…

Занимљива је реакција Републичког секретаријата за јавне политике само дан након добијања Стратегије са Образложењем од стране Министарства финансија тј. од 5. августа 2015. — како би дао своје Мишљење:

„Републички секретаријат за јавне политике указује да је предлагач пропустио да прикаже и анализира ефекте предложених мера на буџет Републике Србије. Истовремено, нема информација о резултатима спроведених консултација (анкете) са заинтересованим субјектима, уз навођење ставова које су консултоване групе износиле у односу на разматране алтернативне мере, као и разлога из којих су усвојени, односно одбачени њихови ставови.“

Секретаријат позива предлагача да унапреди Нацрт Стратегије у вези са изнетим Мишљењем.

За сада можемо закључити да, поред меморандума и аранжмана, постоје и ТАЈНЕ.

(Наставиће се)