Прекинут банкарски блицкриг на европски Исток

„Новац западних банка је трајно повучен и неће се вратити“ — Европска банка за обнову и развој

Према новембарским подацима Банке за међународна поравнања (БИЗ) из Базела, велике западне банке су од средине 2011. до средине 2012. повукле из Источне Европе око 70 милијарди долара (55 милијарди евра). Највеће жртве су Мађарска и Словенија, а ту су и Бугарска, Хрватска, Литванија и Србија.

У овим државама тзв. „Нове Европе“ присуство страних банака на тржишту је било нелогично високо, од 70 до 99 %. У те државе су западне банке продирале на све начине, уз претходни услов да се што више уништи домаће банкарство. Први талас финансијског „спасавања“ ових држава био је под екстремно високим ценама (за услове Старе Европе), диктиран дугим кредитним односима. У Србији је, рецимо, рок био најмање 30 година за стамбене кредите код грчких банака, како би дужник што дуже и што више плаћао „избављење“.

Ове државе предуго нису смеле штитити своје становништво ни привреду од банкстера. У њима нема економског ни друштвеног напретка, и већ неко време старе обавезе измирују новим кредитима, доказујући да су већ постали дужнички и политички робови који су сада пред багателном распродајом најдрагоценијих сопствених ресурса.

Ропство је успостављено, новац се враћа назад

„Према подацима Бечке иницијативе, групе банака и регулатора, западне банке су у шест земаља смањиле средства за више од 5% бруто друштвеног производа. У Мађарској и Словенији новца је мање за 10 до 15 одсто БДП-a, а од 5 до 10 одсто БДП у Бугарској, Хрватској, Литванији и Србији“ саопштавају београдске Вечерње новости.

Занимљиво, Пољска овде није поменута, иако је из њеног банкарског сектора, који је 66% у рукама страних власника, до краја септембра повучено 3,57 милијарди евра, што је 8,6% страног капитала у пољском банкарском сектору.

Из Мађарске је повучено око 18 милијарди евра, из Словеније око 5 милијарди, из Хрватске 2 милијарде, из Србије између 1,75 и 3,5 милијарди. Није најјасније откуда и чему служи оволика непрецизност Банке за међународна поравнања у случају Србије, али смо уверења да је истина ближа горњој поменутој граници.

Одакле су банке које су отварале пословнице у овом делу Европе и које сада повлаче новац? Већином су из Италије, Немачке и Аустрије – „Уникредит“, „Банка Интеза“, „Рајфајзен“, „Хипо“, „Ерсте група“, „Сосиете Женерал“, „КБЦ Група“, Фолксбанка...

Долазећи на опустошена банкарска тржишта ове банке су обећавале „куле и градове“, процват стандарда и демократије. У стварности, иза њих остаје пад инвестиција и извоза. Видљиво је само повећање задужености, незапослености и нивоа проблематичних кредита.

У Србији је овим збрисано 120.000 малих и средњих предузећа. Идуће године Србија мора само за отплату камата да издвоји 90 милијарди динара, тј. два аграрна буџета. Годишње рате за кредите ће односити и до 40% вредности извоза. „Србија даје за отплату спољног дуга 10 милиона евра дневно, од чега 2 милиона евра дневно само за камате.“ открива београдска Политика (24. 11. 2012.)

Пораст броја ненаплативих тзв. лоших кредита није због тога што не постоје методологија и процедура да се то спречи, већ због тога што је банкстерски циљ и био да се у што краћем року од реалне привреде и становника отме што се отети може. После тога, што каже српски народ, ком опанци, ком обојци.

Иако банке описују повлачење средстава као умерено (јер то од њих захтева тзв. „Бечка иницијатива 2.0“) после једногодишњег повлачења регион источне и југоисточне Европе је изгубио средства у висини од 4,1 одсто бруто националног производа. Иза банки-мајки из матичних земаља Старе Европе остају и даље њихове кћери и њихов симболични мираз, тј. првобитно унети капитал (као однос власника и невласника), увећан на туђој муци и невољи како би наставио израбљивачку мисију.

Иницијатива са лепог плавог Дунава

„Бечка иницијатива“ је оквир за сарадњу кључних међународних финансијских институција ради управљања кризом. Основана је у јануару 2009. на предлог Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) као брана банкама „Старе Европе“ како не би напустиле тржишта „Нове Европе“ услед ескалације кризе 2008. године.

Опасност потпуног колапса ових тржишта је проистицала из доминације страног капитала на њима. У случају повлачења новца, колапс настаје јер се у земљи-домаћину финансијског паразита у билансу плаћања отвара дубљи дефицит, расту камате услед смањења понуде новца, а уколико је повлачење праћено заменом домаће валуте у евро, нужно настаје притисак на смањење вредности домаће валуте.

Иницијатива је окупила јавне и приватне институције којима је у интересу успешно пословање прекограничних банкарских група (и само њих!) са седиштем у Европској унији, тачније речено са седиштем у „Старој Европи“. Сајт Народне банке Србије јасно набраја ову сложну породицу: „ММФ, ЕБРД, Европска инвестициона банка и Светска банка, европске институције (Европска комисија, Европска централна банка као посматрач), регулатори и фискални органи из матичних земаља и земаља домаћина великих прекограничних банкарских група, као и највеће банкарске групе које послују у региону.“

Од јануара 2009. до почетка 2010. основни циљ Бечке иницијативе је био да прекограничне банкарске групе задрже стечене позиције на новоосвојеним тржиштима, а по потреби и уз помоћ ММФ и Европске уније. Од марта 2010. до краја 2011. циљ је био да се дијалогом учесника анализирају значајне теме за превенцију кризе.

Уместо жељеног расплета, средином 2011. долази до продубљивања кризе еврозоне. Проблем није више само у банкама, већ и у презадуженим државама где те банке имају средиште. Како такве државе не могу помоћи банкама (као на почетку приче о светлој будућности), јер су им у стварности највећи дужници – банке започињу одлив новца тј. његово враћање матицама. Ово је, по нама, суштински разлог одлива новца, без обзира на бројне друге разлоге и теорије.

Русија, Турска и Румунија су земље из којих новац западних банака не бежи, без обзира на прокламоване тешке околности у матицама. Тамо где постоје природни ресурси, злато, јака индустрија и где нема презадужености инвеститори добро зарађују и осећају се безбедно, без обзира на финансијске и статистичке показатеље по којима се, као, равнају. „Фолксбанка“ је продала „Сбербанци“ све подружнице на истоку, осим ону у Румунији.

Осталим земљама помоћи нема од перјаница Бечке групе. Банкама у „Новој Европи“ се препоручује да постану „самоодрживи системи“, тј. да раде само са новцем који сакупе на домаћем тржишту. Тако земље-домаћини практично добијају „домаћу“ банку где је само профит страни. У оваквим околностима, „Новој Европи“ се од стране Бечке групе не обећава задржавање страног новца у њеном банкарском сектору, већ његов регулисан, умерен и системски безбедан одлив.

Нема бољег показатеља да је бесмислено придруживати се онима који су ту само док има шта да се узме. Ипак, постоје непоправљиви оптимисти у погледу споразумног и заједничког изласка Запада и Истока Европе из финансијске кризе. Међу њима су и српски финансијски „експерти“, који су тај оптимизам последњи пут поделили са светским колегама 13. септембра ове године у Бечу.

Али њима свакако не припада Вилијам Џексон, аналитичар „Капитал Икономикса“, консултантске куће за макроекономска истраживања. Он сматра да ће се Бечка иницијатива показати као велико разочарење, а Источној Европи следи снажна банкарска криза.

Ово подупире и изјава Ерика Берглова, главног економисте ЕБРД и познаваоца логике приватних банкара, дата након промишљања о опасностима за Источну Европу: „Постоји оправдана сумња да стратешки важне банке нису довољно посвећене овом региону.“ (Блумберг, 18. 1. 2012.)

Банкстери против тестирања

Као главни разлог за повлачење новца из „Нове Европе“ западни банкари подмећу европској и светској јавности – нову регулативу која има за циљ истинско повећање отпорности европског банкарског сектора и стабилизацију финансијског тржишта еврозоне, уздрмане дужничком кризом.

Првобитни критеријум успешности на тесту је дефинисан као поседовање више од 5% основног капитала у односу на сва друга средства следећим замишљеним условима: кризни сценарио предвиђа раст БДП-а од само 0,5% у еврозони и пад на европској берзи од 15%, као и кризу на тржишту некретнина.

„Сматрамо да је Европска служба за надзор банака подесила тежину стресног сценарија довољно јако да би вратила поверење тржишта, али не и довољно строго да би се показао суштински недостатак капитала“, саопштила је агенција за кредитни рејтинг „Стандард енд Пурс“ (15. 7. 2011).

Закључак агенције о суштинском недостатку капитала у еврозони се показао као исправан, па је Европска служба за надзор банака испоставила захтев банкама за повећање адекватности капитала од 9% са првобитним роком до 20. јануара 2012. године. Рокови су у међувремену померани, због немогућности банака да се докапитализују, што показује сву озбиљност ситуације.

Од 16 западних банака које послују у Источној Европи, чак 12 мора да се докапитализује. Због неповерења инвеститора у акције банака, продаја банки–ћерки намеће се као најизгледније решење за западне централе.

Да се пре ради о недостатку посвећености западних банака региону, него о економској нужности повлачења новца и продаје банки–ћерки указује следеће: „Аналитичари Рајфајзен банке проценили су да је банкарска актива у централно-источној Европи у јуну прошле године [2011] износила 1.900 милијарди евра што је [само] 5,5% укупне активе у еврозони.“ (EurActiv.rs, Бета, 10. 1. 2012, наше напомене)

Мањак у капиталу банака је 114,7 милијарди евра, како би довољно ојачале да издрже дужничку кризу у еврозони и поврате поверење инвеститора, саопштила је Европска банкарска агенција. „Великим европским банкама недостаје укупно 199 милијарди евра додатног капитала како би се ускладиле са строжим међународним капиталним прописима“ (Вијести, 27. 9. 2012).

Руски чинилац у решавању еврокризе?

Економска криза у Европи се може проширити и на оне земље које значајне девизне резерве држе и у евру, што је наметнуло учеснике и теме на 15. европској седмици финансија под називом „Европско финансијско тржиште између пословне стратегије, управљања кризама и законодавства“ у Франкфурту (19-23. новембар). Са више од 500 учесника и 10.000 посетилаца из 60 земаља, Европска седмица финансија је највећи скуп представника сектора финансија и сектора осигурања.

„Сбербанка“, руски банкарски див који већ 170 година крчи свој пут кроз испреплетане банкарске нити, организовала је дискусије о економији, банкарству, финансијама и пословању, током свог конференцијског дана.

Учествујући у дискусији „Нова економија у Европи: између чекића и наковња“, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао да Република Српска, иако мала економија, има обезбеђен инвестициони циклус вредан око 2,5 милијарди евра, пре свега у области енергетике и саобраћаја и да са нестрпљењем чека излазак Европе из кризе. Упозорио је и да задржавање ОХР-а обесхрабрује стране инвеститоре, јер по аутоматизму шаље поруку о нестабилности у земљи.

Овај ретко отресити и отворени српски политичар нагласио је да недостају јасне поруке о томе на који ће начин Европа изаћи из проблема, да је стално акумулирање европског законодавства отежавајући пословни фактор, као и да постоје неприхватљива условљавања и политички захтеви приликом покушаја коришћења иностраних кредита. Мишљења је да треба обезбедити веће присуство руских банака које би подржале српске привредне пројекте на нашем простору.

Поред Додика, у занимљивој дискусији су, између осталих, учествовали и председник Управног одбора и генерални директор „Сбербанке“ Герман Греф, бивши немачки канцелар Герхард Шредер, премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Владе Србије Ивица Дачић.

Челници „Сбербанке“ и Европске инвестиционе банке договорили су се да ће помоћи малим и средњим предузећима да приступе дугорочним изворима финансирања и да ће подржати еколошке пројекте у Средњој и Источној Европи, Русији, Турској, европским земљама у транзицији и Средњој Азији. Председник ЕИБ-а Вернер Хојер изјавио је да две банке удружују ресурсе како би „сарађивале на пољима од заједничког интереса и на подручјима на којима обе институције послују“.

Након потписивања уговора, директор „Сбербанке“ Греф је изјавио. „Сигуран сам да ће уговор постати темељ за даљи развој односа између Европске инвестиционе банке и Сбербанке“.

Честитамо, нарочито у светлу чињенице да се повлачење западног капитала наставља. Како нам лепо рече Европска банка за обнову и развој: Источноевропске земље морају да се прилагоде томе да је новац западних банка трајно повучен и да се неће вратити.


Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 1. децембар 2012.

Чија је „Грчка криза“?

Да ли је у питању криза, депресија, пљачка или превара?

У данашње време нису ретке претпоставке како иза шпекулативних напада на Европу и евро стоји Америка. Због чега би финансијско урушавање Европе користило Вашингтону?

Чак и у озбиљнијим круговима се сада јавно наглашава да Сједињене Државе подржавају интеграцију Европе, али само дотле док прејака и економски и политички стабилна Европа не почне стављати сопствене интересе испред америчких. Четири године након избијања финансијске кризе на Вол Стриту, Европа се присећа да је сопствену кризу увезла из Америке.

Врло је занимљиво питање да ли је дужничка криза плански пресељена у Европу, захваљујући неколиким чиниоцима: постојању међународног финансијског тржишта неспутаног основном контролом; финансијске надмоћи САД , али и фалсификованимоценама безвредних хартија од вредности од стране монополских кредитних агенција са седиштем у САД.

Мада је ноторно запажање стручњака да је Америка задуженија од Европе, и све своје дугове Американци вероватно никад неће моћи вратити (баш као ни Грци), САД не само да негирају постојање сопствене дужничке кризе, већ за своје проблеме сада оптужују Европу. Покушавају наметнути Европи неодговарајућа решења путем „препорука“ ММФ-а, супершпекуланта Џорџа Сороша и бивших кадрова „Голдман Сакса“, пажљиво инсталираних на кључне позиције у Евросавезу.

Све ово је „дозвољено“ само ономе ко истовремено поседује актуелну светску валуту и моћне штампарије које даноноћно раде.

Да оваква перцепција америчке злоупотребе моћи постаје уобичајена, показују и гласови који на подручју бивше Југославије долазе из проамеричких зона: Хрватске, Босне и Херцеговине или Словеније. Рецимо, угледни хрватски аналитичар Денис Ромац изричито указује на кривце: „Чак је и некадашњи челник америчког ФЕД-а Ален Гринспен својевремено сугерисао како је грчка криза изазвана зато да би се прикриле тешкоће САД-а и пад течаја долара, чиме је био угрожен статус долара као резервне светске валуте. Слично размишља и економиста Нуријел Рубини. Он подсећа како су империје чије су валуте функционисале као резервне валуте традиционално већи зајмодавци него зајмопримци.“ (Ромац, Денис. „Грчка криза темпирана да се прикрију проблеми у Америци“, Вестинет.рс , 5. Март 2012.)

Он подсећа да је фунта изгубила статус резервне валуте када је Велика Британија за време Великог рата постала дужник – баш као и данас САД, иако је нова криза у еврозони привремено зауставила пад долара као светске резервне валуте.
Међутим, постоји и један наднационални чинилац. Осим латентног америчко-европског супарништва, одлучујућу улогу у изазивању криза, а затим у манипулацијама финансијским крахом одиграо је мултинационални и антинационални финансијски капитал.

Овај, од реалне економије и националних регулаторних прописа отуђени центар несагледиве паразитске моћи, током кризе се додатно и до сад невиђено обогатио и увећао своју снагу.

Док је реални друштвени производ целе планете увећан три пута, господари новца су свој капитал увећали 600 (шест стотина) пута. Финансијски деривати, мултипликатори, манипулације, удружени са компјутерском супербрзом технологијом, „створили“ су довољно капитала да се купи Европа и можда још по неко.

Овде долазимо до горућег питања легитимитета америчких бонитетних агенција. И Ромац их директно прозива: „Круцијалну улогу у експлозији [нагласио Ч. К.] дужничке кризе у еврозони одиграле су три највеће бонитетне агенције (S&P, Fitch i Moody`s) и то тако што су снижавањем кредитног рејтинга појединих држава које су се нашле на удару финансијских шпекуланата проузроковале нагло повећање камата на њихово задуживање, што је отплату дугова учинило немогућим.“

Европска унија је, с правом, овакве оцене америчких агенција за земље-чланице еврозоне и манипулације финансијских шпекуланата схватила као напад, не само на евро, већ и на цео пројекат уједињене Европе. Како је изјавила немачка канцеларка, „евро није само валута, већ и идеја“.

Као свој одговор, ЕУ је почела игнорисати агенцијске оцене и приводити крају припреме за пакет мера: стављање финансијског тржишта под надзор; увођење финансијске регулације (које се својевремено, под притиском, одрекла); стварање велике европске бонитетне агенције; укрупњавање банкарског сектора, као и јачање политичких и економских темеља Евросавеза.

Грчка драма на ивици трагедије

Положај Грчке у текућој дужничкој кризи посебно је илустративан за приказивање циљева, мера и техника господара новца у прављењу „Новог светског поретка“.

Грчки дуг је 2009. износио данас прихватљивих 120 посто БДП-а, али се због процена америчких кредитних агенција, које су свесно и тенденциозно снижавале кредитни рејтинг земље, попео 170 посто БДП-а. Неко не жели да Грци изађу из дужничког ропства.

Али није само Америка одговорна. И Немачка има значајан удео у кризи. Прво је посејана демагошка прича о светлој будућности услужног сектора, патуљастих и породичних мануфактура, а затим је немачка индустрија прегазила конкуренцију у Јужној Европи. С друге стране, немачки порески обвезници нимало нису спремни да финансирају последице губљења стотине хиљада радних места у грчкој индустрији.

И тако је грчка финансијска криза постала европска политичка криза.

Док светска штампа већ месецима свакодневно лицитира да ли ће Грчка бити или неће бити спашена, да ли јој треба или не треба помоћи, хоће ли или неће остати у еврозони, колико би и кога коштала свака од варијанти – Грци су болно свесни да „помоћ“ и није заправо помоћ, већ серија билатералних зајмова, углавном немачких и француских банака, по високој каматној стопи од 5,2 одсто.

После пет узастопних година рецесије (што би се могло подвести и под депресију) и три године строгих мера штедње, грчки грађани су све песимистичнији када је у питању будућност државе и све су већи противници (њих 80%) “пакета помоћи”.

Велики публицитет на целом Балкану добили су подаци грчке Средишње агенције за статистику да је у Грчкој незапосленост у јулу месецу (туристичка сезона!) прешла 25 одсто, дакле, највише у новијој историји. У последњих годину дана 329.086 радника или 8 одсто укупно запосленог становништва остало је без посла.

Очигледан је још један тренд: „Најугроженији су млади, високо образовани кадрови. Стопа незапослености код ове групације до 24 године старости износи 54,2 , а до 34 године 31,4 одсто.” (Шимунец, Звонко, „Грчка: Незапосленост већа од 30 одсто”, Вечерње Новости, 14. Октобар 2012.)

Да би се схватила већа слика наглашавамо и да је у Грчкој тренутно запослено 3.763.142 људи, незапослено 1.261.604, а економски неактивних грађана има 3.356.276.

Међутим, чак и овако алармантни подаци нису реални, истичу у у Генералном савезу радника Грчке (ГСЕЕ). У извештају за септембар 2012. ГСЕЕ-а тврди се да је незапосленост прешла границу од 30 одсто, али да власти не објављују податке пред усвајање новог пакета мера штедње и нових 15.000 отказа у јавном сектору. Синдикалисти упозоравају да ће раст незапослености бити настављен до краја године, (а незапосленост у Грчкој је двоструко већа него у Евросавезу).
Балканско јавно мњење је свесно грчке стварности: „Ако се узме у обзир да је 2008. незапослено било 7.7 одсто или 377.100 становника, да је број људи без посла до данас учетворостручен, да су примања нижа за око 30 одсто, државни харач порастао у разним доменима више него троструко, што је подигло малопродајне цене, није тешко закључити да је економско стање огромне већине данас у Грчкој на ивици преживљавања.” (Шимунец, исто)

Како је стварање наднационалне лоповске елите такође део плана поробљавања држава и народа, то и Грци не заостају у томе. У атинској штампи је 30. октобра објављен списак грчке „елите“ од нешто више од 2.000 имена, која су капитал склонила у Швајцарску. (Шушка се да су претходни српски режими изнедрили сличну „елиту“.)

За саме Србе је поражавајућа чињеница да српској политичкој елити грчки пример није алармантан. Она упорно гази грчком стазом задуживања, не обнавља велике индустријске комплексе, запоставља младе и образоване – и милост очекује од истих џелата који је ником нису дали. Иако још увек имамо избора.

Изгледи за Хеладу

Да бисмо избегли уску српску геополитичку и геоекономску визуру ЕУ, САД и Грчке, занимљиво је видети размишљање Љубе Јурчића, професора на Економском факултету у Загребу и председника Хрватског друштва економиста, који се бави испреплетаношћу грчке кризе и и осталих процеса у ЕУ и свету.

„Модел решења грчке кризе има далеко шири оквир од саме Грчке, у финансијском, економском, а посебно у политичком погледу. Највидљивији начин решења грчке кризе у овом моделу је рачуноводственог карактера, мало мање финансијског, готово нимало економског, а највише политичког. Гледајући економски, решавају се само последице, а изостале су мере за отклањање узрока”. (Јурчић, Љубо: “Решење грчке кризе мења односе унутар ЕУ”, Политикаплус.ком, 30. 7. 2011)

„Имајући у виду број земаља ЕУ које су суочене с проблемима дефицита и дугова и будући да се њихова контрола и рјешавање неће одвијати на нивоу других институција ЕУ него у ЕФСФ-у [European Financial Stability Facility у којем је Немачка највећи акционар и даје директора, Ч. К.], постаје јасан утјецај Њемачке на будући развој Еуропе.” Размислимо о овим речима: будући развој Европе.

У свему овоме избија (гео)политички циљ очувања европске монетарне уније и саме ЕУ. Морамо се сетити да грчки јавни дуг чини око 3,5 посто БДП 17 чланица еврозоне. По Јурчићевој рачуници, ни отписивање целокупног грчког дуга не би био трагичан ударац за повериоце. Међутим, долази се до осетљивог политичког питања еврозоне: да ли да земље са дефицитом могу живети на рачун оних које остварују суфицит?.

Моћ над европским финансијама и привредним развојем већине „периферних“ земаља ЕУ кроз ЕФСФ би имала Немачка и то је разлог за реакцију Француске и Енглеске. “Новонастале ситуације засигурно ће потакнути Њемачку на јача размишљање о њеној улози на свјетској сцени, а у Енглеској на расправе о њеној улози у Еуропи.” – поентира Јурчић.

Чисто као храну за мозак, додајемо и један сценарио попут филмског. За почетак, Немци повлаче своје злато из Централне банке Енглеске, а уз пут проверавају његов састав да им се не би поновио кинески сценарио. Наиме, САД су део својих обавеза према Кини наводно исплатиле уместо у злату – у позлаћеним полугама волфрама чија је специфична тежина скоро иста као злата. („Има ли уопште злата у Форт Ноксу?”, Б92.нет, 27. 4. 2012.)

Враћено на Грчку – ову земља сада у страху чека позитиван извештај „Тројке“, како би се могла наново задужити за недостајућих 31,5 милијарди евра за докапитализовање банака и враћање дела дуга. Министри финансија еврозоне ће, према немачком привредном дневнику „Handelsblat“, на састанку 12. новембра одобрити нови пакет зајма Грчкој у износу 16-20 милијарди евра, пошто се други пакет од 130 милијарди евра показао недовољним.

Могли бисмо се сложити с онима који кажу да Грци не могу очекивати побољшање од било какве економске одлуке, јер одлуке које би ишле грчком народу у корист једноставно неће бити донете. А држава која не доноси одлуке о својој економији престаје бити држава у правом смислу те речи.

Дакле, Грчка невоља није тек економске природе, већ је у питању недостатак суверенитета. Очигледно, у праву су они који кажу да је борба за самосталност заиста једини пут у оздрављење и грчке економије.

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 1. децембар 2012.

Рубља у Србији: Закивак и ослонац на валутној поледици

Руска рубља 22. октобра је уведена на листу валута које се купују и продају на девизном тржишту.

„Усвајањем Одлуке о врстама девиза и ефективног страног новца које се купују и продају на девизном тржишту на данашњој седници Извршног одбора Народне банке Србије, руска рубља ће се наћи на листи девиза и ефективног страног новца којима банке могу да тргују, као и на листи ефективног страног новца које овлашћени мењачи могу да купују и продају.”

Ако изузмемо симболички и психолошки ефекат овог преокрета, мора се нагласити да би он могао имати, пре свега, стварну важност за судбину Републике Србије.

И штуро саопштење Кабинета то наговештава: „Укључивање руске рубље на листу валута којима се тргује на девизном тржишту Србије омогућиће обављање финансијских трансакција у овој валути, чиме ће се олакшати и додатно унапредити сарадња двеју земаља у реалном и финансијском сектору. На тај начин је напокон уважена чињеница постојања високог учешћа Руске Федерације у укупној спољнотрговинској размени Србије, посебних односа о бесцаринској трговини између двеју земаља, као и значајних инвестиција великих руских компанија у Србији.”

Српски економиста мора бити обрадован овом вешћу, јер делује да присуствујемо крупном и немерљиво важном догађају. Кроз ово су сада почеле да добијају и јасан оквир најаве доскорашњег амбасадора Русије у Београду, г. Конузина, када је наговестио да ће руске банке у Србији проширивати сферу своје делатности.

Рубља за почетнике

Да би се докучио део значаја поменуте Одлуке НБС умесно је подсетити и грађане Србије са којом валутом ће имати посла.

Рубља је национална валута Руске Федерације, а раније и Руског царства и Совјетског Савеза. Дели се на 100 копејки. Рубље издаје Банка Русије, а међународни код валуте је РУБ (раније РУР). Папирне новчанице се издају у апоенима од 5; 10; 50; 100; 500; 1000 и 5000 рубаља а ковани новац у апоенима од 1; 5; 10 и 50 копејки као и 1; 2 и 5 рубаља.

По свему судећи, древна реч рубља значи закивак. Рубља као реч за новчану јединицу потиче од глагола „рубити” тј. сећи. У 13. веку у Новгороду реч рубаљ означава један од делова напола исечене гривне (комад сребра од 200 грама). Рубља се од 1897. вредносно везује за злато.

У СССР-у валута је такође била везана за злато, али је промена рубље у злато била немогућа (сасвим оправдано, ако се сетимо и колико је својевремено Србија по истом основу била опљачкана, остајући последња у свету на бранику одбране златног стандарда националне валуте). Руска рубља је девалвирана 1998. и од тада је релативно стабилна.

Рубља је постала конвертибилна валута 2007. године, након што је тадашњи и садашњи председник Владимир Путин омогућио руским грађанима и компанијама да легално купују и продају рубље за друге светске валуте. У том периоду су се појавиле и прве хартије од вредности које су руска држава, а затим и банке и друге финансијске институције, емитовале у рубљама.

Присуство руске рубље у Србији додатно ће унапредити сарадњу Русије и Србије, јер финансијска тржишта по дефиницији олакшавају повезивање привредних субјеката који располажу вишковима финансијских средстава и субјеката којима недостају финансијска средства. Она повезују две значајне макроекономске категорије – штедњу и инвестиције.

Финансијска тржишта имају велики значај за несметано одвијање и развој производње – онога што Србији недостаје – јер повећавају покретљивост финансијских средстава. Последично, долази до повећања друштвеног производа и остваривања акумулације.

Девизно тржиште као један од пет делова финансијског тржишта (подељено према типу финансијске активе), на специфичан начин прожима и новчано и тржиште капитала, због чега се оно и третира као саставни део и једног и другог.

И баш ту лежи стручна поента, коју већина медија није схватила из вести о доласку рубље код Србаља.

Срби и рубља

Ако се само за тренутак присетимо огромне неликвидности у Србији; десетина хиљада блокираних и паралисаних фирми, услед досада нерешиво високог унутрашњег дуга; стотина хиљада људи који иду на посао а немају никаква примања; западних банака које српском муком и новцем потпомажу своје посрнуле централе – онда ће нам бити јасан значај прилива свежег страног новца.

И то оног иза чије вредности и стабилности не стоје неки скривени светски владари из сенке и шпекуланти, већ стоји конкретан руски народ, привреда, наука и импресивни природни ресурси.

Закатанчени привредни гиганти Србије, њена срозана индустријска производња, недостатак модерног наоружања, енергетска и свака друга зависност, неподношљиво висока незапосленост, али и потенцијали који се могу активирати доласком нешпекулативног, дугорочно доступног и ценовно повољног капитала – све нам то указује да схватимо значај, слободни смо рећи, овог преломног догађаја, штуро саопштеног на сајту НБС.

У ситацији још увек присутне неизвесности на европском тржишту у погледу кретања и опстанка евра, прилив руске рубље, која може понети терет резервне светске валуте, више је него пожељан.

Да приче о озбиљној угрожености еврозоне нису без основа, говори и податак ММФ да је од децембра 2009. за спасавање земаља на рубу еврозоне – Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније – потрошено 1.100 милијарди евра, али без видљивог резултата.

Постоји још једна прикривена и подмукла валутна опасност, која вреба све државе света, па и Србију. Њу је појаснио и Виктор Кузњецов у чланку „Припремање САД за глобалну конфискацију ‘брзих пара’ и национална безбедност Русије“ (Фонд стратешке културе, 12. октобар 2011).

Ради се о томе да је пореско законодавство САД својим изменама 2009. јако проширило тумачење и процене ко је порески обвезник САД.

„Тако сада, уколико било која компанија или физичко лице обрачуне врши у САД доларима или у њеним обрачунима учествује бар само један порески обвезник САД (US Person) ту компанију или физичко лице суд може да призна за пореског обвезника САД. И мораће да плаћа порезе по износима и унутрашњим прописима те земље“ упозорио је Кузњецов.

Стање ствари између Москве и Београда

Погледајмо и суве бројке, да бисмо схватили где смо у билатералним односима.

Према подацима Привредне коморе Србије с почетка ове године, српски извоз у Русију је порастао за 57% у 2011. и достигао 754,2 милиона долара у 11 месеци.

Робна размена Србије и Руске Федерације износила је нешто преко 3 милијарде долара, што је за 25% више него у првих 11 месеци 2010. године. Увоз из Русије је повећан за око 17% и имао је номиналну вредност од 2,25 милијарди долара.

Русија је Србији и шести највећи извозни партнер, са 6,9% учешћа у укупном извозу Србије, а њен први увозни партнер са уделом од 12,6%. Покривеност увоза извозом је 33%. Енергија у облику сирове нафте и природног гаса чини 80% увоза Србије из Русије.

Овако дугорочно неодрживи диспаритети могу се превазићи једино уз значајно ангажовање саме Русије.

Зато Одлуку НБС о увођењу руске рубље на девизно тржиште Србије посматрамо као први и неопходан корак да Србија дозволи да јој се помогне.

Након Путиновог рециклирања Западних „пројеката“, наведени подаци о односима Русије и Србије могли би остати у економској историји запамћени и као невероватно скромни, у светлу неупоредиво веће сарадње коју слутимо у будућности између Москве и Београда

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 25. октобар 2012.

Руске банке у Србији: проширивање сфере?

Наслов овог чланка није дао сам аутор. Тврдња из наслова је део одговора доскорашњег амбасадора Руске Федерације у Србији, њ. е. Александра Конузина, у интервјуу за Руску реч, на питање како оцењује руско-српске односе за време његовог мандата (2008-2012).

А потпунији одговор г. Конузина гласи:

„Ја видим тај период као важну фазу продубљивања руско-српских односа. Заиста, у том периоду су споразуми у сфери енергетике усаглашени, потписани и почели да се реализују. Енергетика је постала приоритетни правац билатералне сарадње. У привреду Србије инвестиране су стотине милиона евра. Зацртани су нови вектори као што је модернизација српске железнице са могућношћу да се тај посао заједнички настави и у суседним земљама. Капитал руских банака проширује сферу своје примене. Руски мали и средњи бизнис такође стиже у Србију. Успостављају се контакти са руским регионима, итд. Велики број Срба ради и послује у Русији.“ („Срби треба мање да питају друге за мишљење“, Руска реч, 19. 9. 2012).

Помињање капитала овога пута заслужује најдубљу пажњу, јер је ситуација постала очигледнија последњих година. Наиме, продубљивање руско-српских односа тешко да би било оствариво без присуства руских банака у српском банкарском сектору. Пре свега Московске банке, која је с пролећа 2008. године закорачила на српско тржиште, и то непосредно после самопроглашења „независности“ Косова.

Била је то прва таква дозвола коју је, после седам година резервисаности према стандардима пословања руских банака, дала Народна банка Србије. Међународни рејтинг Московске банке био је у том тренутку виши (БББ-) од рејтинга Србије (ББ-).

Занимљиво је да никада није постојала резервисаност према западним банкама за које се накнадно открило да су цео свет (појединце, компаније, банке, државе и регионе) увукле у механизам немилосрдне банкарске пљачке манипулишући висином ЛИБОР-а (London Inter Bank Offered Rate). ЛИБОР je једна специфична банкарска каматна стопа и представља гравитациону цену капитала на светском нивоу.

Осим оваквом класичном пљачком, изгледа да су неке западне банке жмуриле на „прање новца“ (стављање у промет зараде од наркотика, оружја, продаје људи и људских органа, проституције…), па чак и на финансирање тероризма у свету. Истовремено су, глумећи моралне чистунце, малим и сиромашним земљама наметале строга правила и високе казне, како не би некоме пало на памет да им се уплиће у ове „послове“.

Улога Московске банке у Србији

Враћено на Московску банку, може се приметити да је финансијски тренутак њеног доласка у Србију, са становишта искључиво економске рационалности, био упитан: српско банкарско тржиште је већ било расцепкано и подељено, а светска финансијска криза је већ била почела.

Уз све то, целокупно српско тржиште је за Русе премалено, а познато је и да Русија у својој историји и није свој утицај у Србији вршила посредством пласмана капитала.

Одобравајући рад Московској банци у Србији, Народна банка Србије (НБС) је дала и свој суд о томе: “На основу целокупног досадашњег пословања и управљања другим друштвима у којима има власништво, међу којима је и неколико банака, може се очекивати да ће Московска банка обезбедити стабилно пословање банке коју оснива у Србији, а самим тим дати и додатни подстицај конкуренцији на српском банкарском тржишту“.

Ако данас погледамо „Извештај о резултатима анкете о кретању каматних стопа банака на кредите становништву“ који издаје Центар за заштиту и едукацију корисника финансијских услуга НБС, можемо лако закључити да су се сва позитивна очекивања НБС у погледу пословности и значаја Московске банке у Београду, испунила. Испоставило се да Московска банка нуди изузетно повољне услове сарадње, како привреди, тако и становништву.

Владимир Зечар, председник извршног одбора Московске банке, још је на почетку рада МБ нагласио разлоге доласка у Србију, као у прву државу изван простора некадашњег Совјетског Савеза. To je пре свега, „веровање у Србију и њен будући развој” који Банка жели да подржи. Овако смела, охрабрујућа изјава била је мелем на рану Србима који су се последњих година уморили, како је, више него тачно, проценио г. Конузин, „услед систематских притисака, а често и отворених уцена споља, јер нису имали адекватан одговор“.

Други крупан разлог доласка МБ је била недовољна подршка осталих банака трговинским токовима између Србије и Русије. Перспективу развоја Србије Зечар је видео, пре свега, у постојању Споразума ЦЕФТА, Споразума о слободној трговини Србије са Русијом и Споразума о слободној трговини између Србије и Белорусије.

Банка се тако специјализовала за сервисирање руско-српских трговинских трансакција и заједничких пројеката. Један од њих је био и одобрење кредита Нафтној индустрији Србије, у износу од 100 милиона долара, у својству банке-агента.

Проширујући даље сферу примене свога капитала, Московска банка у Београду се укључила и у програм субвенција Владе Републике Србије и почела да одобрава динарске кредите. Подсећамо да динарски кредити спашавају кориснике од међународних шпекулација валутама, а отклања се и захтев ММФ-а да се преко потребне субвенције смањују и укидају.

Такође, преко своје филијале у Новом Саду, Московска банка планира даље пословно ширење по Војводини, уз могућност почетка рада и са пољопривредницима.

Два различита банкарска модела

Индикативно је да је, у условима високе презадужености српског становништва, Московска банка у Београду почела да нуди клијентима рефинансирање позајмица, по знатно повољнијим условима у односу на оне које су имали приликом почетног задуживања код западних банака. Одговорно друштвено понашање, осим што ће умножити лојалну клијентелу МБ, има и шири значај, који заслужује да се преиспита ван појединачне пословне политике неке банке.

Наиме, ММФ је презадуженима Србима припремио потпуно другачији сценарио: „Потребно је предузети одређене радње да би се банкама помогло да очисте своје билансе, укључујући усвајање закона о факторингу да би се омогућило некредитним институцијама да преузму наплату проблематичних средстава и убрзање судских стечајних поступака.“

Ово је текст из подсетника о закључцима мисије ММФ од 9. фебруара 2012. који је једини објавио београдски магазин Таблоид, који се иначе рекламира као „лист против мафије“ (бр. 268, 27. 9. 2012, стр. 17).

Преведено на српски, ово значи: да се онемоћали препусте утеривачима дугова и да им се преотме реална имовина.

У ту сврху, странци, уз помоћ београдских „фолксдојчера“, већ отварају фирме за преотимање имовине. Називи су им више него симболични и безазлено се рекламирају као фирме за „управљање потраживањима“.

Како јој главне жртве још нису на дохват канџи, због Закона о заштити корисника финансијских услуга, који забрањује банкама да своја потраживања продају некредитним организацијама (могу само другим банкама), то ова дружина за сада пилићари са надуваним телефонским и сличним рачунима. У Србију их доводе људи који су изгледа добро познати европској полицији.

У светлу ове пљачке са Запада, Није искључено да ће глас многих грађана Србије, захваљујући Московској банци, заиста вредети више и да се неће претворити у плач и крик.

Долазак Сбербанке и Гаспром банке

Још једна руска банка, Сбербанк, чија имовина износи преко четвртине банкарског сектора Русије, купила је око 300 одељења и преузела преко 600.000 клијената у земљама Источне Европе од аустријске банкарске групе Фолксбанк Интернационал (Volksbank International). Тако се Сбербанк обрела и у Србији.

Циљ јој је да подржава послове руских компанија са предузећима из Србије. Једна од специјалности јој је и рад са Војском. Русија је понудила Србији, између осталог, заједничку производњу сложених борбених система. Без банке овог типа, то би било практично немогуће, а са њом почетни послови могу нарасти до стратешких сразмера. Ово је и делимичан одговор на запитаност московске аналитичарке Ање Филимонове: да ли ће почетни заједнички војни пројекти остати у уском економском оквиру или...

У поступку је и одобравање дозволе за рад Гаспром банци. Ова банка је хтела да уђе у Србију купујући ОТП банку (која на српском тржишту послује са губицима) али су Мађари морали одустати од продаје, јер су били уцењени од западних кредитора.

Да руским банкама није циљ уклањање српских банака, најбоље доказује одобрени кредит Русије за финансирање буџетског дефицита Србије. Једна од најкрупнијих позитивних последица овог одобрења ће бити та да Комерцијална банка остаје у већинском власништву Србије.

Тако ће се изјаловити план Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) да свије своје кукавичје гнездо под кровом српске Комерцијалне банке.

ЕБРД поседује најмање петину, ако не и целу трећину, свих светских кредитних потраживања према Србији. Док Русија инвестира у Србију, Европска банка инвестира у себе. Политички утицај јој је због тога превелики. Последично, Русија ће прекинути да поткопава своје интересе у Источној Европи, а посебно на Балкану, помажући западним банкама. У том смислу председник Путин био је више него јасан.

Без обзира на то што прозападна, а посебно пронемачка штампа у Србији, свакодневно шири сумње у будућност руско-српских односа, Срби ће се у долазећем периоду вероватно држати сопствене народне пословице, барем када су банке у питању: ко не држи брата за брата, тај ће туђина за господара.

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 8. октобар 2012.

Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део II)

Први део: Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део I) 

 

КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ ПРЕУЗЕЛИ ИГРУ

Размишљајући о грчкој кризи и будућности евра, Џозеф Штиглиц је у разговору за ББЦ још почетком маја 2010. констатовао да „европска монетарна унија нема институционалну структуру за борбу против економских криза. Нада да ће помоћ Грчкој смирити ситуацију вероватно нема много основа. Дугорочно гледано, суштински институционални проблеми остају, и инвеститори и шпекуланти то знају, и како се криза буде продубљивала шпекулантски напади ће постати јачи. Није искључен ни крај евра.“

Две године касније, 25. маја 2012, економисти англоамеричке мултинационалне банке ХСБЦ су закључили, разматрајући могуће варијанте будућности Грчке после парламентарних избора 17. јуна, да за ову, али и за остале чланице еврозоне, постоје четири могућа сценарија од којих ниједан није са „срећним крајем“.

Подсетићемо читаоце да је ХСБЦ један од десет најмоћнијих господара новца на планети и да њихове прогнозе заправо представљају добро разрађене планове са ресурсима предвиђеним за њихово остварење. Почетни импулс заоштравању најновије кризе у еврозони инициран је управо повлачењем неколико стотина милијарди фунти са тог простора.

„Свету прети нова рецесија. Свет је данас, други пут у последње четири године, на ивици рецесије. У овом преломном тренутку, глобална координисана акција — изван Европе саме — јесте од судбоносног значаја“. Ово мрачно упозорење упутио је Чарлс Делара, директор Института за међународне финансије, моћног лобија преко 400 најјачих банака света — домаћину мексичког самита Г-20 Фелипе Калдерону.

Вероватноћа да ће Грчка изаћи из зоне евра у следећих 12 до 18 месеци порасла је на 90%, прогнозирала је највећа америчка банка „Ситигруп“. Ова „прогноза“ објављена је 27. јула 2012. године у Њујорку. Након што тројка међународних кредитора у октобру објави извештај о стању грчке економије, отпочеће припреме за излазак Грчке. Поново уведена драхма појефтиниће приближно 60% према евру, у Грчкој ће букнути инфлација, економија ће прво доживети крах, а грчки дугови ће бити једноставно отписани. Затим ће отпочети лагани опоравак, наведено је у прогнози „Ситија“.

Олуја ММФ-а у еврозони отпочела је неупадљиво, недавним објављивањем његовог годишњег извештаја. Извештајем се констатује одсуство антикризних мера у државама ЕУ, те због тога експерти ММФ-а инсистирају на брзом успостављању банкарског савеза, као и пројекту издавања јединствених еврообвезница. То практично значи — ставити све дугове у заједнички „лонац“ и успоставити заједничку одговорност за финансијске ризике. Лако је замислити колико је та идеја непопуларна у Немачкој.

АМЕРИЧКИ ЈУЛСКИ ЦУНАМИ ЗА БРИСЕЛ, ПРЕКО ГРКА

Агенција за кредитни рејтинг „Мудис“ смањила је изгледе за врхунски кредитни рејтинг Немачке, Холандије и Луксембурга са „стабилних“ на „негативне“, јер дужничка криза у еврозони прети и најстабилнијим чланицама тог блока, објављено је у Вашингтону 24. јула 2012. године. Као разлог смањивања изгледа за рејтинге тих земаља, „Мудис“ наводи повећану вероватноћу да би Грчка могла напустити еврозону, што би подстакло ланац шокова у финансијском сектору, које политичари могу задржати само уз врло високу цену. Агенција је такође упозорила да ће Немачка и друге земље са врхунским „ААА“ рејтингом можда морати пружити већу подршку презадуженим чланицама еврозоне. У Берлину је истог дана објављено да је немачка канцеларка Ангела Меркел, на први поглед, смирено примила сумње бонитетне агенције „Мудис“ у кредитни рејтинг Немачке и прогнозе о развоју земље.

Агенција „Мудис“ променила је и 25. јула 2012. предвиђања за главни кризни фонд еврозоне, Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ), са стабилних на негативне. Сутрадан (26. јула) иста агенција је срезала кредитни рејтинг чак 17 немачких банака. Сада су на реду биле регионалне банке највећег кредитора, „Дојче банке“. Истога дана у Бриселу је објављено упозорење да ће еврозона бити суочена са економском катастрофом, уколико финансијски јаче државе и Централна банка ЕУ не преузму део дужничког терета. Ово упозорење је стигло од економиста из Института за нова економска размишљања, ког подржава познати милијардер Џорџ Сорош.

Да је упозорење озбиљно схваћено потврђују још два догађаја која су се такође десила 26. јула. Председник Европске комисије Барозо одлази у Атину да разговара са премијером Антонисом Самарасом о економској ситуацији у Грчкој, док тамо истовремено борави и „Тројка“, ЕУ-ЕЦБ-ММФ. Председник Европске централне банке Марио Драги — некадашњи потпредседник банке „Голдман Сакс“ за Европу, 2002-2006. године — обећава да ће урадити све што је у његовој моћи, да не би дошло до пропасти еврозоне. Исти човек је само четири дана раније изјавио за Ле Монд да евро није у опасности, али је неизбежна чвршћа финансијска, буџетска и политичка унија међу државама које користе заједничку валуту.

Такође је и 27. јул обиловао значајним догађајима везаним за даљу судбину Грчке. Председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, после разговора са грчким премијером Антонисом Самарасом рекао је да ЕК интензивно ради на оснивању банкарске уније (коју је „препоручио“ ММФ). „Почетком септембра ћемо изнети предлог јединственог надзорног механизма, за који ће бити задужена Европска централна банка“, казао је Барозо, а пренела агенција „Ројтерс“. Барозо је додао како је уверен да ће Грчка остати у зони евра и да ће добијати подршку ЕК све док наставља да примењује реформе.

Европски регулатор за заштиту тржишне утакмице привремено је одобрио 18 милијарди евра вредне државне подршке за четири највеће грчке банке, а накнадно ће проценити омогућава ли та подршка непоштену тржишну предност, саопштила је Европска комисија. ММФ је саопштио како „очекује“ да ће се преговори са грчком владом око примене мера штедње у тој земљи продужити до септембра, дуже него што се очекивало. Ради поређења, раније се очекивало да ће извештај о закључцима кредитора Грчке о напретку те земље у примени услова под којима је добијен пакет помоћи бити објављен крајем августа или почетком септембра.

Технологија дестабилизације региона и држава од стране Запада садржи у себи као битан елеменат и прогнозе „независних“ ауторитета, било појединаца или установа — који су „далековиди“ и скоро да не греше. У том смислу се могу посматрати и прогнозе објављене крајем јула. Џон Тејлор, оснивач и угледни менаџер независне компаније специјализоване за инвестиционе стратегије и улагања у новац, фиксни доходак и робу, изјавио је за „Блумберг“ да је криза са евром тек почела. У прошлости Тејлор је упозоравао да би Грци требали да напусте еврозону.

ЕВРОПСКА УНИЈА — „СПЛАВ МЕДУЗА“

Америчка агенција за процену бонитета „Иган-Џоунс“ („Egan-Jones Ratings Company“) каже да стечај Немачке није немогућ. „Кад-тад се и спаситељ почне давити“, рекао је шеф агенције Шин Иган за немачки лист Ди Велт. Агенција зато саветује немачку владу да даље не попушта,јер би и сам могла склизнути на погрешан колосек. „Иган-Џоунс“ је, иначе, агенција која је снизила кредитни рејтинг банке „Лиман Брадерс“ много пре него што је стварни банкрот био на видику.

Амерички министар финансија Тимоти Гајтнер састао се са немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом и председником Европске централне банке Мариом Драгијем. У саопштењу од 30. јула се истакло да ће лидери разговарати о „америчким, европским и глобалним економијама“. После састанка нису биле планиране конференције за медије. Истога дана, италијански шеф владе Марио Монти је био на европској мини-турнеји. Немачка и Италија саопштиле су да ће учинити све да заштите еврозону, а два дана раније о томе су се сагласили Париз и Берлин.

Већ сутрадан Монти је изјавио да је угледао „светло на крају тунела“ за ЕУ, а немачки министар иностраних послова позвао европске партнере да се не окрећу један против другог, већ да заједнички решавају проблеме.


То светло је могућност доштампавање евра без икаквог покрића, што препоручују амерички аналитичари, а нестрпљиво прижељкују њихови банкари. Оваквом сценарију се противи немачка централна банка, те је Марио Драги, председник ЕЦБ добио у задатак да тај отпор сломи.

Иначе, ЕЦБ је до сада смањила кључну каматну стопу на рекордно низак ниво од 0,75 одсто, купила око 21 милијарди евра обвезница од проблематичних чланица еврозоне, снизила критеријуме за јемства повраћаја дуга својих дужника, те кредитирала банке еврозоне са билион евра. Како Драги није успео у сламању отпора немачке централне банке, то је светло нестало онако како се и појавило, а шпекуланти са обе стране Атлантика су изразили разочарање.

Након Драгијевог признања неуспеха на конференцији за новинаре, вредност евра је пала у односу на долар. Овај неуспех је вероватно испровоцирао седницу Одбора за спољне послове америчког Сената на којој је оцењено да би излазак Грчке из еврозоне довео до катастрофе, али је дата различита оцена колике су шансе да се то догоди до краја ове године.

Нешто конкретнији био је у Москви „видовити“ Рубини тврдећи да ће за пола године зона евра почети да се распада, а за три до пет година ће престати да постоји, у интервјуу за руски пословни дневник РБК Дејли. Руски аналитичари се скептично односе према овим катастрофичним прогнозама Рубинија, наглашавајући да је његов антиевропски став последица његове повезаности са прилично конзервативним круговима у САД. Можда би баш због тога требали више да му поверују. Ако не Рубинију, онда Константину Гордејеву, односно његовој блиставој анализи објављеној прошле године у колумни „Дириговано рушење система — Тачке лома. Крај старог света (I)“ /vostok.rs/.

Грчки лидери су постигли договор о новим мерама штедње и о консолидацији сопственог банкарског система — за разлику од Исланда, који је пустио банке да пропадну и разапео друштвену заштитну мрежу.

Поука (која за Грчку ипак не вреди): неолибералним „болним резовима“ проузроковане патње сасвим су непотребне. Ревизори ЕУ и ММФ се полако пакују из Атине, након чега ће настати пауза у преговорима. Вратиће се поново у Атину када буду окончане мере штедње вредне 11,5 милијарди евра. Штедња је услов да би до септембра 2012. била одблокирана позајмица од 31,5 милијарди евра, а која је део пакета новог задужења Грчке вредног 130 милијарди евра од ЕУ, ММФ и ЕЦБ.

У целој овој гужви, регионална координаторка Светске банке за Југоисточну Европу (Балкан) Џејн Армитиџ стигла је да изрази тугу због негативног утицаја кризе еврозоне на земље Балкана. „Посебно ју је погодила“ тешка ситуација у Србији. Но, пре него што ју је туга сасвим опхрвала и она је угледала светло спаса. „Србији је потребан споразум са ММФ. Јавни сектор чини већи део економије Србије, око 45 одсто, што мора да се промени“, навела је она.

Грчко решење проблема приватизације заједничке имовине друштва чини нам се оригиналније, корисније и прихватљивије за Србију: председник и извршни директор грчког фонда за приватизацију, поднели су оставке.

ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАВИСИ ОД ГРЧКОГ ОТПОРА

Из свега наведеног, види се да није само Грчка у шкрипцу, већ и све вредности европске цивилизације.

„Европа је на корак до банкарске диктатуре“ — пише Мајк Витни, економски аналитичар и аутор књиге Беспомоћни: Барак Обама и Политика илузије. Осврћући се на економско стање у Европи, Витни аргументује како „мере штедње“ нису ништа друго него „социјална контрареволуција“, тј. брутално отимање радничких права и рушење социјалне државе у интересу крупног капитала, примарно оног финансијског — тачније, банкарског. Истиче како „мере штедње“ нису пролазно стање, јер се не ради о економском, већ о политичко-идеолошком потезу. На овом принципу не инсистирају економисти — који су га махом прогласили за промашај — већ у првом реду политичари.

Главна структура, истиче Витни, која жели радикално променити Европу и претворити је у „Банкарску унију“ налази се у тзв. „Тројци“: Европска Комисија, Европска Централна Банка и ММФ. Европска криза, која великим делом производ претеране експанзије кредита и слабог управљања ризицима од стране ЕУ банака, користи се за стварање велике европске „банкарске уније и увођење дивљачких резова у социјалне програме, здравство и пензије. Одговор ЕУ законодаваца је социјална контрареволуција створена у сврху трансформације 17 чланица монетарне уније у „перманентну зону мера штедње“ којом ће управљати корпоративна и финансијска елита.


Његов колега Марк Вајсброт подржава ово виђење: „Тројка“ жели силом наметнути политичке промене, поготову у слабијим економијама где становници никада не би дали глас за такве промене.

„Ови људи нису заинтересовани за поправљање европске економије. Они раде на тајној кампањи која за циљ има радикално реструктурисање европског друштва, уништити сва социјална права и бенефиције, укинути све прогресивне напретке остварене у прошлом веку и на крају већину континента свести на ниво сиромаштва трећег света. Банкарска унија ће додатно ојачати моћ финансијске елите над појединим државама, а то и јесте главни и једини циљ.“ — каже Вајсброт. (Advance.hr)

Описани процес је већ почео да мења и дипломатско-политички профил ЕУ, сматра Нил Фергусон, професор на америчком универзитету Харвард.

За Грке, који су пре 2500 година практиковали непосредну демократију претварајући робове у слободне људе отписом њиховог дуга, није тајна шта треба чинити. У ноћи када су грчки посланици у парламенту изгласали понижавајућу спремност на вишедеценијска одрицања и финансијску диктатуру — Атина је горела. Спас нација може се још видети и очекивати на улицама, са свим претераностима које то може донети. Грчки народ позива остале народе Европе да се пробуде како би оспорили орвеловско банкарско царство и да би привели крају, зауставили ту исцрпљујућу и смртоносну игру.

Гнев, презир и дубоко разочарање грчке радничке класе равномерно су усмерени у три правца. ка домаћим политичарима, ка лицемерној Европи и ка сопственој наивности темељно зачињеној грамзивошћу.

Чини се да је Грчка је претходница отпора империјализму на Балкану.

Подржимо их.
 
Сви смо ми данас Грци.

(Крај)

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 21. август 2012.

Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део I)

Грчка је пред провалијом: друштвеном, привредном, политичком и геополитичком. Док Европска унија и њене чланице понаособ желе да што јефтиније прођу у лому који долази, измиче им колосалност плана којим крупан капитал дестабилизује планету. У овом тексту, на грчком примеру, анализирамо макроекономију зла и како трансатлантске „економске плаћене убице“ преко Грчке разарају европски континент, са намером да се исти сценарио у будућности примени на целу планету.

„Жестоки социјални протести и немири, земља пада у дужничко ропство.“

Ова реченица, осим што осликава тренутну ситуацију у Грчкој, уједно је и последња сцена из методологије светских лихвара — ММФ и моћних западних банака — за поробљавање сиромашних земаља. Изговорио ју је нобеловац Џозеф Штиглиц, обелодањујући план којим се суверене земље претварају у економске робове.

УВОД: АЛГОРИТАМ ПРОПАСТИ

План заслужује да се подробније наведе, јер је спровођен и на заморчету Грчкој:

1. Остварење почиње тако што се под плаштом добротвора изврши детаљна анализа привредног и кадровског стања државе-мете.

2. Затим се држави-мети уручује типски програм који мора да се спроведе. Кључни захтев је брза приватизација, посебно великих јавних и индустријских предузећа (тзв. „убрзање структурних реформи”).

3. Тражи се потпуна либерализација тржишта, где мање конкурентна држава засигурно губи битку са великим и моћним страним конгломератима, што је следећи корак ка дну. Директне последице су гашење или преузимање домаћих фирми, повећање незапослености и раст спољног дуга.

4. Обезбеђење несметаног изласка капитала из земље и мањи улазак искључиво шпекулативног новца, што служи одношењу плена и даљем сиромашењу земље којој се „помаже”.

5. Топљење државних резерви због одлива капитала је следећа фаза поменутог плана. Капитал се одлива путем страних фирми и банака, као и склањањем од стране домаће буржоазије.

6. Онда се појављује ММФ који радо даје нове кредите за јачање девизних резрви државе. Нови круг одлива капитала тада може да започне.

7. Драстичан раст камата и до 80 % (нпр. за прекорачења дозвољене позајмице по текућем рачуну).

8. Разарање индустријске производње прескупим кредитима. Цена капитала улази у цену сваког производа и чини га скупим и неконкурентним.

9. Драматично дизање цена под плаштом слободног тржишта.

10. Укидање субвенција за сиромашне грађане, храну и гориво.

11. Земља жртва је пред привредним уништењем.

12. Последња, дванаеста фаза плана је описана на почетку текста — жестоки социјални немири, земља пада у дужничко ропство.

СПЕЦИФИЧНОСТ ГРЧКЕ КАО ЗЕМЉЕ-ЖРТВЕ

Грчка криза је вишезначна, јер носи елементе кризе еврозоне као и глобалне финансијске и економске кризе. То је проблем једне слабе и периферне економије која није у стању да отплати своје дугове, али и грчких банака, које су позајмљивале новац грчкој влади како би јој омогућиле отплату дугова.

То је криза и за оне балканске економије, попут Србије и Бугарске, у којима грчке банке контролишу значајан део банкарског система.

То је и криза европских банака — на првом месту, француских, немачких и британских — које су масовно позајмљивале грчкој држави (што укупно представља око 30% грчког дуга који износи 390 милијарди евра).

„Грчка криза обухвата много више од пуке могућности ширења финансијске заразе на слабије европске дужничке економије (Ирску, Италију, Португал и Шпанију); или од тога што лешинари сада круже над огромним јавним дуговима много јачих и већих економија, попут економије Велике Британије. Она је, чак, још озбиљнија од кризе целе еврозоне, у којој је немогућност неколицине земаља да успоставе контролу над растућим дуговима ставила огроман притисак на евро и, самим тим, на интегритет европске Економске и монетарне уније.“ — закључује и Андреја Живковић.

Међутим, по Живковићу се из наведеног стања се може извућии предвиђање блиске будућности: „Грчка криза нам пружа прилику да уочимо најновију фазу светске кризе, кризу јавног дуга и државног банкрота. Као последица међународне акције спашавања финансијког система након септембра 2008, и колапса 'Лиман брадерс' банке, огромни дугови које су банке и приватни сектор нагомилале, пребачени су на јавни сектор, тј. на трошак народу. Широм света позајмице влада доживеле су праву експлозију. Како због мулти-билионских операција спашавања банака и корпорација, тако и због пада пореских прихода и пораста јавне потрошње до којих је глобална криза довела. Грчка криза је упозорење да бисмо могли да очекујемо глобални финансијки крах.“ (наглашавање: Ч. К.)

Ситуација је тим тежа што центри моћи с друге стране Атлантика ову кризу виде као идеалну прилику за поткопавање евра и реафирмацију посрнулог долара.

Пангиотис Сотирис пише да сами Грци своју домовину виде као полигон за провођење екстремног случаја неолибералног друштвеног инжењеринга. Услови под којима су Европска унија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд одобрили нови пакет финансијске помоћи Грчкој директно уништавају оно мало што је преостало од колективних социјалних права и представља екстреман покушај да се ниво надница и услови рада врате на оне из 1960-их.

Прихватањем услова поменуте тројке грчка влада је потврдила своју намеру о останку Грчке у Еврозони. Последице те одлуке и тако замишљене „помоћи“ су додатно задуживање земље, увођење стравичних мера штедње у већ и онако опустошено друштво и даљња распродаја националног богатства.

Друштвена цена ових промена ће бити голема. По први пут после Другог светског рата велики делови грчког друштва суочени су са опасношћу екстремног осиромашења. Први показатељи су већ присутни: повећање броја бескућника и народних кухиња, као и броја самоубистава. Кренуо је нови талас људи који емигрирају из Грчке у потрази за послом. Ситуација ће се само погоршавати како се традиционални облици солидарности, попут породице, неће више моћи носити са ситуацијом.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО?

Медији у Грчкој подсетили су нас да је високопласирани члан клуба „Билдерберг“, Хенри Кисинџер, рекао на скупу пословних људи у Вашингтону 1974. следеће:

„Грци су анархисти, није их лако покорити. Морамо ући дубоко у њихове култоролошке корене. Можда ћемо их тако моћи присилити на конформизам. Морамо неутрализовати њихову способност развоја, разноликости и одржавања продирањем у њихов језик, веру, културу и историјске вредности. Морамо их уклонити како бисмо могли провести своје стратешке планове на подручју Балкана, Средоземља и Блиског истока“. Ово је објавио 1997. популарни грчки недељник Икономикос тахидромос.

Евидентно је да је Грчка изабрана као експеримент светске владе у ЕУ. У прилог оваквом размишљању је и чињеница да је „Голдман Сакс“ дозволио Грчкој да лажно прикаже властите дугове и властити финансијски дефицит у време њеног „пријемног испита“ за улазак у еврозону.

Грчка је чланица Европске Уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, суштинске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Без обзира на хиљаде закона које је Грчка хармонизовала са ЕУ, она и данас више личи на себе од пре тридесет година, него на државе попут Холандије и Данске, на пример.

Друга важна лекција грчке кризе произилази из њеног чланства у еврозони. Јака валута не може створити јаку економију, нити је може дугорочно стабилизовати. Јака валута само привремено прикрива економске слабости , а време проведено у заблуди омогућава да проблеми нарастају преко сваке мере. Чланство у еврозони и лакоћа задуживања која је са тим ишла, само су продубили кризу и додатно је драматизовали. Чланство Грчке у еврозони се показало као ужасна грешка.

Узроци и генеза грчке кризе би морали деловати отрежњујуће на све транзиционе државе, без обзира да ли су већ постале чланице ЕУ или тек чекају да у њу уђу.

За Србију су узроци ове кризе изузетно значајни, не само због географске близине Грчке или због узајамних економских веза, већ и због велике сличности политичке и социјалне структуре проистекле из сличне историје и менталитета. Евентуални улазак Србије у ЕУ неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може остварити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима.

СТАВ ЕВРОУНИЈЕ О ДУЖНИЧКОЈ КРИЗИ И ГРЧКОМ ПРОБЛЕМУ

Италијански премијер Марио Монти изјавио је да корени европске дужничке кризе делимично леже у неодговорном руковођењу Немачке и Француске зоном евра, у време кад је монетарни блок тек формиран. Када је евро још био „беба“, 2003, Немачка и Француска су биле земље које су олако третирале јавни дефицит и дуг непоштовањем правила које годишњи буџет ограничава на три одсто бруто домаћег производа. Тиме су пружале и лош пример остатку континента.
Саветник Ангеле Меркел, Петер Бофингер, сматра да се излаз из кризе може пронаћи само променом рецепта, а не козметичким променама (замена старих грчких обвезница новим — прим. аутора) те да Грчка мора одустати од штедње коју намеће ЕУ.

Немачка је профитирала од грчке кризе тврди Еванглос Ванизелос, министар финансија Грчке од јуна 2011. до марта 2012, када је поднео оставку. Ради се о разлици у цени капитала прикупљеног у Немачкој по веома ниским стопама (1,5%) а затим пласираног Грчкој по знатно вишим стопама (до 5%).

Немачке банке су спремне за сваки могући расплет кризе грчког дуга, а њихова изложеност кризи у тој земљи је ограничена, саопштила је 5. јуна 2012. немачка Федерална управа за финансијски надзор (БаФин).

Грци су се присетили и да су им Немци марта 1942. на име „ратне позајмице“ отели око 10 милијарди евра, мерено вредношћу данашњег новца. Водећи се интересном стопом од скромна три процента, грчки економисти су израчунали да би за 70 година та цифра износила више од 70 милијарди евра, што би било довољно да сее покрије фискални дефицит Атине за наредних пет година. Нико из Немачке на ове рачунице се није осврнуо, чак ни коментаром.

Грчки премијер Антонис Самарас затражио је 6. јула 2012. од кредитора из Европске Уније и ММФ да се за две године одложи примена реформи и мера штедње, који су од званичне Атине затражени у замену за пакете помоћи вредне укупно 237 милијарди евра. Самарас је обећао да ће се влада усредсредити на продају државне имовине, попут железнице, те да ће либерализовати тржиште енергентима.

Да би еврослика била целовитија, истичемо да је немачка опозиција против спашавања банака. Међу анкетираним Немцима 51 % сматра да би Немачкој било боље ако би напустила еврозону. Такође 71 % испитаника сматра да Грчка мора да буде искључена из еврозоне уколико не испуни захтеве кредитора.

Вођа Партије слободе, Герт Вилдерс, тражи да Холандија изађе из еврозоне и ЕУ, тврди да ЕУ превише кошта Холандију. „Евро није новац — он нас кошта новца, а Европска унија је несрећа за Холандију.“ Вилдерс се одлучно супротставља даљем уплаћивању у Фонд за спашавање евра. Највише беса је исказао према Грчкој.

Немачки вицеканцелар и министар економије Филип Реслер изразио је сумњу да ће Грчка успети да испуни услове за добијање нове транше помоћи и истакао да излазак Грчке из еврозоне „више није хорор идеја“.

Реслеров коментар дошао је у тренутку када се међународни инспектори, такозвана „тројка“ (ЕУ-ЕЦБ-ММФ), припремају да дају процену да ли је Грчка спровела довољан број реформи и смањила буџетске трошкове, како би могла да добије нову траншу помоћи тј. да јој се омогући додатно задуживање.

„Сви ћемо, наравно, сачекати јесењи извештај тројке, али већ сада могу да кажем да сам веома скептичан“, рекао је Реслер за телевизију АРД. „Сигурно је само да уколико не испуни све услове, Грчка неће добити додатни новац.“

Немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле искључио је могућност било каквог новог преговарања о грчком програму мера штедње. „Видим да се у Грчкој јављају жеље за поновним преговорима и да се доводи у питање обавеза спровођења реформи.Морам једноставно да кажем да тако неће моћи. То је Рубикон који ми нећемо прећи“, изјавио је Вестервеле 21. јула 2012. за берлински лист Билд.

Бивши канцелар Немачке Хелмут Шмит поручио је Немцима да „не маштају о Европи која игра улогу велике силе“.Позвао је своје сународнике, на страницама недељника Цајт да испоље више енергије, разума и стрпљења. Шмит поручује Немцима да спознају изазове који прете континенту у епохи глобализације и бума наталитета на планети, те да се жртвују, помажући суседима који су се нашли у дужничким проблемима и масовној незапослености. Шмит не обећава лак живот Европљанима. Насупрот томе, он сугерише да се морају припремити за тешка времена.

Његова је процена да ће до средине века удео Европљана у светској популацији бити до 7 %, а производња материјалних вредности до десет одсто.

„Европска економија и култура већ сада су у опасности од маргинализације. Сви путеви изласка из кризе неизбежно воде преко интеграција“ — навео је 92-годишњи Шмит.

ЗАОКРЕТ ЕВРОПЕ

Упозорење мудрога Шмита стиже у тренутку када Грци и многи други схватају да тренутна криза у Грчкој има корене у кредитним балонима и шпекулацијама из протекле деценије.
Потрошачки бумови у Јужној и Источној Европи су, повратно, напајали експанзију немачке економије, будући да су јој обезбеђивали ново тржиште за извоз. Истовремено су слабије економије великом брзином нагомилавале огромне дефиц ите платног биланса, који су били друга страна медаље растућих немачких вишкова.

Балон је у неком тренутку морао да пукне.

Главни ЕУ играчи испрва су покушали да одбране клаузулу „нема спашавања“, која је утиснута у неолиберални Мастрихтски споразум. По тој матрици би смањење потрошње и плата поново успоставило профитабилност. Оно чега су се плашили било је да би, у супротном, Грчка могла да започне задавање коначног ударца неолибералној догми, тако што би након ње и све остале презадужене европске државе иступиле са захтевом за одлагањем исплате и одбијањем дугова.
Забринутост да би Грчка могла да доспе у стање немогућности отплате дуга, надјачан је страхом од губитка кредибилитетаа (поверења) код међународних банкара и инвеститора у еврозону.

Бранећи поменуту клаузулу, Европска унија пролази кроз реакционарну и ауторитарну мутацију. Следи логику Европског економског управљања (European Economic Governance) која се може ишчитати из предлога фискалног споразума о евру. Према њему ће државе чланице укључивати мере штедње у своје националне уставе чиме ће омогућити механизмима ЕУ да интервенишу и одреде високе казне и резове у финансирању када год сматрају да држава чланица не располаже разборито са својим финансијама.

Са истим циљем је од користи и ММФ-ова „стручност“ у наметању приватизације и мера штедње. Овом се логиком жели ограничити суверенитет и у том смислу је Грчка пробни полигон.

Већ је у прихваћеним условима за могућност новог задуживања тројке ЕУ-ЕЦБ-ММФ предвиђено увођење контролних механизама у сва грчка министарства која одређују политике, на готово неоколонијалан начин. Места за политичку дебату и сукобљавање по питању избора економских политика ће бити мало или нимало, будући да ће их диктирати надзорни органи ЕУ.

Овакве ће праксе постати норма уколико се наметне логика Европског економског управљања. Чак ни све ово није било довољно за неке државе ЕУ. Немачка влада је, као услов за стављање свог потписа на било какав пакет „помоћи“, захтевала чврсте гаранције да ће трогодишњи програм реформи бити спроведен — укључујући затварање 3.000 државних организација и значајна смањења броја кадрова.

Управо зато се тренутна грчка влада иако подложна ЕУ само понижава уз истовремени величанствени и све масовнији револт грчке радничке класе који доводи у питање политичку одрживост договорених промена. „Захваљујући Европи, Грчка не треба свог пуковника који би јој наметнуо диктатуру.“ — пише Агоравокс.

Европска унија постаје изразито реакционарна и недемократска институција, каква није виђена на европском континенту још од нацизма.

Неколико ЕУ држава предвођених Француском, почеле су да се осећају све отуђеније услед немачке бескомпромисности. Оне су страховале да би се грчка криза, уколико не буде обуздана, проширила еврозоном. Ангела Меркел је јавно поставила питање: да ли је Грчкој уопште требало допустити да се придружи евру? Грчка влада је, заузврат, искористила европску разједињеност како би отворила врата ММФ-у, којим доминирају САД, стављајући тако под знак питања економски и политички кредибилитет еврозоне.

Као резултат добија се заједнички ЕУ-ММФ пакет спаса. То је заправо, програм који ће омогућити грчкој влади да спасе француске, немачке и британске банке. Уколико би се успешно спровео, својом бруталношћу би проузроковао дубок и дуготрајан пад животног стандарда Грка, какав је мали број народа доживео ван ратних околности.

[Крај у другом делу Макроекономски геноцид: Планетарне поуке из грчке будућности (део II)]

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 19. август 2012.

Српска наука у служби НАТО окупатора и развоја ЕУ

Научни напредак или назадак

Србија међу првима у свету по губитку талената! • Министри за бандитску приватизацију успешно обавили задатак: истраживачко–развојне јединице у привреди Србије су већином нестале. • Због чега режим крши Закон о иновационој делатности и укида подршку проналазачима? • Ко је, када и због чега утврдио план о спречавању Србије да развија економију засновану на сопственом знању?

Часлав Кузмановић 

 

Чланови Одбора за науку и технолошки развој Скупштине Србије позвали су почетком марта ове године на своју 71. седницу представнике Привредне коморе Србије, како би им ови представили активности у стварању националног иновационог система и укључивање нашег иновационог потенцијала у решавање конкретних развојних проблема привреде.

Подсетићемо читаоце да је национални иновациони систем сложена мрежа јавних предузећа, привредних друштава, универзитета, истраживачких и развојних института, професионалних друштава, финансијских институција, образовне и информационе инфраструктуре, агенција и јавних ресурса, за стварање, распростирање и примену научних и технолошких знања у одређеној земљи.

Присетићемо се и ноторне чињенице да наука није само теоријско–кабинетски појам, већ свеобухватан подухват прикупљања знања о свету, организовања и сажимања тог знања у законе и теорије који могу бити проверавани. Појам технологије у области економије означава актуелно стање наше способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи и наше знање о свему што се може произвести.

Заступљеност производње материјала и производа са посебним и јединственим особинама у једној националној привреди је главни показатељ колико је та привреда заснована на знању и иновацијама то јест на производњи оних добара којима се штеде природне сировине и енергија, а висока цена производа на тржишту постиже управо стварањем велике додате вредности у облику људског знања. Истовремено овај однос кључан је и за одрживост (конкурентност) националне привреде на светском тржишту у ери, непрекидних новотарија.

Представници ПКС дали су несумњиво добре предлоге да се домаћим иновацијама пружи шанса за тржишно вредновање, а изразили су и очекивање да ће новоформирани Фонд за иновациону делатност бити значајна финансијска подршка иновативним пројектима. Представљен је и модел за пренос знања и технологија, а наглашена је и потреба да се политика иновационог и технолошког развоја укључи у „Стратегију и политику развоја индустрије до 2020. године“.

Представљене су и бројне остварене везе са научном заједницом у земљи и иностранству, као и са важним пратећим институцијама, као што су међународне изложбе нових технологија и иновација. Скуп се завршио закључком Скупштинског Одбора за науку и технолошки развој да су активности и резултати ПКС у овом сектору видљиви и високо квалитетни.

Без и најмање намере да умањимо значај труда ПКС, или да кваримо предизборну причу која нам толико обећава, покушаћемо да сагледамо остале околности и чињенице од којих зависи садашња и будућа корисност овог труда.

Нема скорог развоја Србије заснованог на знању

Три битна чиниоца упућују на закључак из наслова. То су структурни проблеми у Србији, културни проблем и политички однос према наведеном опредељењу.

Структурни проблем дефинише Властимир Матејић, човек који је цео свој радни век утрошио на унапређење науке у Србији: „Наука, научна заједница у Србији, људи који су у тој заједници, било где да су, они су у суштини одвојени од две заједнице којима треба да припадају — образовне и привредне заједнице. Наука, привреда и образовање су три сектора који су у Србији, уколико мало упростимо ствари, потпуно међусобно одвојени. И под претпоставком да има научних резултата које би могла да прими привреда — нема ко да их прими у привреди и нема коме су потребни. Истраживачки резултати нису потребни привреди Србије јер се њена структура састоји 20% од индустрије а 80% посто су трансакциони послови. У секторима који се баве трансакцијом, од трговине па до банкарства, итд, није потребно оно што се зове научноистраживачки резултат. Индустрија је остала без капацитета да прими знање. Практично, све тзв. истраживачко–развојне јединице које су биле у привреди Србије нестале су током приватизације. Било је покушаја да се на то скрене пажња и првом и другом министру за приватизацију, јер постоје земље које су о томе, наравно, водиле рачуна и нисмо ми једина земља која је томе била изложена и која је томе подлегла.“ (реферат „Вредновање, финансирање и развој науке у Србији“, 15. 10. 2009).

Истраживачка заједница у Србији има, структурно гледано, три тела: самосталне научноистраживачке институте, истраживачке јединице у привреди и високо школство.

Један од структурних парадокса Србије је и тај да су код нас научно најкориснији људи који раде у истраживачком развоју и јединицама у привреди, којима уопште није задатак писање радова за научне часописе, већ рад са технологијом, смишљање нових технологија, итд.

Културни проблем професор Матејић види у нашем културном моделу, по којем је много важније бавити се нечим у истраживачком раду, него постићи резултат.

Број радова по једном научном раднику, број нових производа у привреди и укупна конкурентност друштвене заједнице Србије су кључни и неповољни показатељи утицаја науке на привреду. Наша држава у свом извозу нема готово ништа од високотехнолошких производа и превасходно увози производе са вишим технолошким садржајем.

Политички проблем се понајпре препознаје кроз висину издвојених средстава из буџета за улагања у научно-истраживачки развој. Буџетска издвајања за науку су 2003. године достигла 0,3% бруто друштвеног производа и од тада до данас стагнирају, тј. не прелазе овај постотак БДП до данас.

Овај постотак говори много више о односу режима према науци, ако се поуздано зна да је гранична вредност или праг који треба достићи и прећи у издвајањима за науку, 1% БДП–а. Тек након преласка овог прага успоставља се бржи ритам подршке науци и иновационим активностима у једној држави и почиње се осећати позитиван повратни утицај на друштво.

Ако то сви у свету знају, а знају, онда обим издвајања за науку који нема суштинског утицаја на напредак друштва не може бити случајан. Светски финансијски жандари који учествују у креирању буџета Србије очигледно будно мотре да им Србија не измакне контроли.

Србија за високо образовање има око 200 милиона евра и још око 100 милиона евра за истраживања, што је укупно онолико колико има сам Универзитет у Љубљани. Имамо 20 пута мање доктораната од просека ЕУ. У привреди практично нема доктора наука. Нисмо спремни да примимо наше младе људе који хоће да се врате. 

Србија се никада неће померити ако не улаже у науку и ако се не комерцијализују резултати научних истраживања. Нема високог образовања без науке, а без науке нема привреде — закључак је ректора Универзитета у Београду, проф. др Бранка Ковачевића, од пре пар месеци.

Директор Института за физику у Београду, др Александар Белић, каже да за око 2000 студената докторских студија у Србији, уз просечну школарину од 100.000 динара, држава може да обезбеди 200 милиона динара, те да не верује „да има неког у Србији ко не би стао иза младих, најспособнијих људи“. 

Такозвани „одлив мозгова“ је хроничан проблем који Србија „производи“ годинама својом небригом и непоштовањем вредних и паметних људи који умеју да мисле. Након 2000. године „одлив мозгова“ се још више појачао, јер су млади људи доживели изузетно велико разочарање у празна обећања „демократске“ власти.

С обзиром на то да они који су отишли нису у Србији завредили да буду ни евидентирани, према грубим проценама број високостручних кадрова који су напустили земљу већи је од 30.000, од чега је са докторском дипломом око 6.000 стручњака.

Србија је по губитку талената на 137. месту од укупно 140 земаља, каже др Вера Дондур, председница Националног савета за научни и технолошки развој. 

Овај податак је још трагичнији ако се узме у обзир изумирање нације, неповољна старосна структура целокупног становништва Србије (просечна старост становништва износи 40,25 година) као и старосна пирамида научне заједнице — мало младих, пуно истраживача пред пензијом. Просечна старост истраживача је 44,3 године што је више од просечне старости становништва и указује на потребу хитног предузимања свих могућих активности на стварању и задржавању у земљи научноистраживачког подмлатка.

Кума дала, кума и узела

Српска академија иновационих наука (САИН) једна од водећих иновационих установа у Србији, током 2011. године представила се јавности значајним и престижним пројектима и програмима.

Оснивање Иновационо–развојног центра „Никола Тесла“ у Београду, потписивање бројних уговора са најугледнијим светским универзитетима и институтима или представљање властитих пројеката у Руској академији наука и њеним институтима, само су неки од успеха ове установе која је за свој рад добила бројна признања и ордене. Нови патенти и открића превасходно су на пољу заменских енергија, заштите животне средине, изолационих материјала, самогрејућих еко–кућа, робота, спортских авиона, дигиталних пољопривредних машина, спортских хала, нових хируршких метода, нових материјала за протетику, етанола из сламе и новина, конзервисања хране без хемијских супстанци — што све говори о духу и снази чланова ове Академије и људи који је сачињавају.

Од заменика председника Академије задуженог за науку, академика проф. Радомира Симића, могло се на децембарској свечаној скупштини САИН–а, поред задовољства постигнутим, сазнати и следеће. Постоји потреба већег уважавања Академије и укључивање њеног чланства у пројекте од стране оних који имају моћ и предводе институције система. Држава није наклоњена проналазачима колико је то неопходно да се успешно превали пут од проналаска до зараде на тржишту. 

Закон о иновационој делатности дефинише статус проналазача, па и вид помоћи у остварењу патентног решења. Закон омогућава проналазачу који има регистрован и прихваћен патент, да добије статус иноватора, а тиме и могућност да користи подстицајне мере из буџета за развој и примену свог проналаска. Србија данас има 200 регистрованих иноватора и финансирање њихових програма почело је добро. У првим годинама учешће државе износило је до 10.000 евра, па смањена на 4.000 евра, да би задњих година потпуно изостало.

Овај закон омогућио је и да проналазачи оснују и посебно правно лице за обављање иновационих делатности, које може да буде уписано у одговарајући регистар као развојно–производни центар, истраживачко–развојни центар и иновациони центар. Проналазачи су формирали своја предузећа, а ова су могла да конкуришу за иновационе и развојне пројекте у којима је у првим годинама држава помагала са 50.000 евра, да би тај износ касније био смањен до 20.000 евра, а прошле године је потпуно укинут.

Неко је на време схватио да би цео подухват јачања Србије уз помоћ сопственог знања могао и успети и да то није добро за људе којима је у светским центрима моћи намењено да буду сакупљачи шумских плодова и притискачи дугмета на роботу који склапа аутомобиле.

Претпостављамо да је описано стање настало применом од ЕУ Србији наметнутог Закона о контроли државне помоћи. Но, пре овог Закона настао је један документ на који нам скреће пажњу главни уредник Српске аналитике, Вања Вученовић. 

То је писмо Вилија Вимера, члана спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС–а, упућено тадашњем канцелару Герхарду Шредеру 2000. године, којим га информише о садржају конференције „Балкан и проширење НАТО–а“ одржане крајем априла те године у Братислави, у Словачкој. Конференцију су организовали Амерички државни секретаријат и Спољнополитички институт Републиканске партије. Да је реч о конференцији на изузетно високом нивоу — с озбиљним политичким и војно–безбедносним последицама по будућност како региона, тако и наше земље — говори њен званични карактер и податак да су учествовали високи представници земаља чланица и кандидата за чланство у НАТО, и то на нивоу председника влада и министара иностраних послова и одбране држава нашег региона — закључује Вученовић.

 У том писму значајном за будућност Србије и српског народа најављују се притисци земаља „пријатељског Запада“ (пре свега САД), у циљу српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја. 

Сада нам је и јасније зашто су баш Мајкрософт из САД и Сименс из Немачке отворили своје развојне центре на тлу Србије преузимајући екипе врхунских српских инжењера. 

Да се сарадња са овим фирмама могла одвијати и у другачијим економским и организационим условима показује својевремена сарадња САД са Русијом када су руски конструктори широкотрупних авиона били ангажовани од стране САД, али не напуштајући територију Русије, нити своје матичне установе.

Ограничавајући и ометајући Србију да развије и организује сопствени научни и истраживачки потенцијал, увлачећи је у дужничко ропство и сиромаштво, Запад је створио идеалне услове да најкреативнији део српске популације крене у службу развоја и повећања моћи тог истог Запада.

Бројни су европски програми у којима српски научници дају све већи допринос развоју ЕУ. Када се ради о преузимању туђе памети нису потребне велике формалности. То нам потврђује и учешће српских научника у ЦЕРН–у (Европски центар за нуклеарна истраживања) где је допринос наших физичара и инжењера запажен, упркос тога што Србија није члан ове организације.

Ваљда је врхунац ироније судбине српске нације да њени научници учествују у НАТО програму „Наука за мир и сигурност“. Програм је основан 2006. године. Влада Србије је 27. јула 2007. потписала Презентациони документ у вези учешћа Републике Србије у програму „Партнерство за мир“, којим се обавезала на оквире сарадње са НАТО у области науке и технологије. Српски истраживачи су се у програм укључили крајем 2007. године и до сада остварени резултати се огледају у реализацији 14 пројеката. (извор: Министарство за науку и технолошки развој РС, „Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2010. до 2015. године“).

Спас је у сопственом знању

Српска радикална странка је спремна да прихвати одговорност да Србија трајно и без непредвидивих последица побољша своју укупну позицију у окружењу. То значи да је Србији потребан одржив привредни развој заснован на порасту групе кључних економских показатеља (раст БДП–а, запослености, спољнотрговинске размене, конкурентности и извоза, инвестиција, стандарда становништва) уз смањење економског оптерећења по основу спољног дуга, као и уз остварење трајне макроекономске стабилности, бољег квалитета живота, еколошког стања и општег благостања друштва.

Одрживи привредни развој нашој држави треба да омогући стални дугорочни економски раст који неће бити заснован на прекомерној употреби природних добара, или на неприхватљивим еколошким последицама које би довеле у питање његову одрживост, као и економске изгледе будућих генерација. То значи да развој српске економије у правцу одрживости треба сагледати на основу остваривања економског раста, пре свега, на основу чинилаца као што су примењено знање, информације, људи, образовање, култура и квалитет веза међу људима и установама. За разлику од природних добара, знање је неисцрпни ресурс, а образовање право и потреба сваког човека.

Одржива научно–технолошка политика подразумева да финансирање научних институција буде јавно и засновано на јасним критеријумима. Управљање наменским трошењем средстава треба засновати на праћењу и оцени резултата који су тим средствима постигнути. Држава мора обезбедити научно–истраживачкој заједници у Србији достојно место и улогу, како у моралном, тако и у материјалном смислу. 

Обједињавање српског научног корпуса који ће укључивати и припаднике ван граница матице, стварање услова за повратак оних који то желе, као и увећање и очување научног подмладака намеће се као приоритет у спровођењу научно–технолошке политике.

Овде се мора нагласити и да друштвене науке не смеју бити запостављене, јер су важан елеменат државног континуитета, очувања националних традиција и културне баштине.