Економија суноврата
Да ли је Србија заиста реаговала „на време“ на нови талас кризе како то тврди наш председник? • Какве везе има решавање дужничке кризе у ЕУ и одлуке Народне банке Србије да смањи трошкове пословања банака, а тиме можда и терет дужника?
Тежак пораз режимске предизборне пропагандне машинерије због неприхватања Србије за кандидата у ЕУ (9. децембар), као утешну вест измамио је најаву дуго очекиваног сусрета привредника и банкара са представницима државе. Јавно прокламовани и истовремено лажни циљ овога скупа је да се у Србији „послује успешније“, да „предузећа преживе кризу“ и „сачувају раднике“.
Изнето је и очекивање власника предузећа према банкарима да се не повлаче из кредитирања привреде и да смање каматне стопе. Од Владе се очекује да смањи порезе и доприносе на зараде и да утиче на локалне самоуправе да смање све намете које оне прописују. Баш онако како је то урадило Смедерево америчкој фирми кад је само напоменула смањење броја запослених.
Да ли је скуп заказан „на време“ говоре следеће чињенице. Двадесетак дана пре његовог заказивања први пут је режиму упућен јединствен и заједнички апел седам пословних удружења да објави шта држава спрема за надолазећи талас кризе. Ова брига о таласима, на жалост, налази своје слушаоце у земљи која је деценијама у кризи и међу онима који су дубоко испод површине воде.
Привредници су потегли и најнезгоднији адут за режим, а то је прављење „бизнис странке“. Потписници апела су и Привредна комора Србије и Савез економиста Србије.
Заједничко свим потписницима апела је да сматрају да су се банке отуђиле од привреде, не схватајући да им на дуже стазе не може бити добро ако је привреди лоше. Страхује се и од праксе банака да принудним наплатама и блокирањем фирми практично терају у пропаст највећи део малих и средњих предузећа. Блокаде се врше чак и пре рока доспелости кредита на наплату (такве клаузуле постоје у уговорима за случај да банци запрети неликвидност) по систему „зграби шта можеш пре осталих банака код којих предузеће има рачун“.
Да је грамзивост многих банака изнад пословне етике, нормалне пословне праксе и здравог разума посредно потврђује председник Извршног одбора Српске банке (бивши Војни сервис), Иван Маричић, у свом интервјуу Вечерњим новостима (7. децембар 2011).
То је банка коју до сада нису успели да заразе ни униште пси финансијског рата против Србије. Послује успешно и на задовољство клијената тако што се заједнички суочавају са ризицима у привреди, не чекајући да они нестану. Учествује у смањењу ризика и отклањању. Већина других банака проба да их наплати унапред — за сваки случај.
Маричић нам разрешава и дилему да ли банке имају или немају новац за кредитирање привреде. Он тврди да тренутно у Народној банци Србије има око 2,8 милијарди евра слободних ликвидних средстава које банке могу да искористе за финансирање привреде.
Наша незапосленост, наша задуженост
Кретање броја незапослених је најпоузданији показатељ учинка режима за напредак привреде и друштва у целини. У Србији је у 2011. број незапослених повећан за скоро три одсто, објавио је часопис Конјуктурни трендови Србије који издаје Привредне коморе Србије.
У поређењу са октобром 2010. године број запослених је смањен за 47.649 људи. По стопи незапослених смо, заиста, како то Председник воли да каже, лидер у региону. И шире.
Сама држава Србија дугује укупно 14,8 милијарди евра и само за годину дана је своје обавезе повећала за чак 3,3 милијарде евра. По становнику тај дуг износи 2.078 евра, а по запосленом 7.239 евра. У наредних пет година, на име враћања постојећег спољног јавног дуга платићемо укупно 5,675 милијарди евра, заједно са каматом. У 2012. години планирано је да се за спољни дуг јавног сектора укупно отплати 999 милиона евра од чега се 678 милиона евра односи на главницу, а 321 милион евра на камате.
У јавности се развила полемика да ли је јавни дуг на самој граници или мало испод или изнад дозвољеног Законом о буџетском систему, тј 45% од друштвеног бруто производа. Због полемике се не морамо подсећати децималног рачуна, ако знамо да 60% ставки БДП не носе потенцијал враћања дуга. То практично значи да је граница јавног дуга давно пређена неколико пута.
И сама величина БДП је, захваљујући постојећем начину обрачуна, једна пренадувана жаба крастача, илузија која омогућава да се многе кључне оцене и одлуке доносе на штету државе. Најпре, одлука да се троши оно што није створено у овој држави и оцена колики је стварни понор привреде. Захтеви струке да се методологија обрачуна приближи стварности не одговарају марионетском режиму. Зато је и стални представник ММФ у Србији, Б. Лисоволик, тек овлаш упозорио на ризике прекорачења, везујући их за дешавања у еврозони и за јачање приватног сектора у Србији.
Лако је израчунати да ће Србија и догодине морати да се задужује. Код кога, пошто и на који начин — тек ћемо видети. Највероватније код банака, те је и то можда разлог што је НБС у последњих пар месеци заборавила много тога изреченог и похитала на састанак поменут на почетку текста.
Привреда, тј. предузећа банкама, у Србији и онима преко границе дугује 19,4 милијарде евра. То је у поређењу са истим периодом 2010. године мање за 169 милиона евра. Ово је пре свега због продаје дела домаћег трговачког тржишта („Делез“ — „Макси“) што је омогућило раздуживање многих поверилаца „Максија“. Повећања учешћа проблематичних кредита на 18,8 одсто постојећих кредита, са своје стране је изазвало успоравање кредитне активности банака, тј. новог задуживања.
Проблематични кредити су кредити банака са кашњењем дужим од 90 дана и они су на крају трећег тромесечја 2011. износили 321,5 милијарди динара. Проблематични кредити привреди (јавни и приватни сектор) чине 67,6 одсто укупних проблематичних кредита. То су управо они кредити који су кост у грлу и предузећима и банкама. И једнима и другима поскупљују пословање. Предузећима, јер дуг расте и уводе им се мере принудне наплате које смањују вероватноћу његовог враћања.
Проблематични кредити банкама изазивају повећање резервисања (замрзнутог, неупосленог новца) тј. књиговодствено гледано — отпис дела капитала. Банке улазе у ризик да постану власник свега и свачега заложеног за подизање кредита, а све мање власник новца. Другачије речено, да немају прописану адекватност капитала. То је сигуран пут у ликвидацију банке.
Верујемо да је поменути састанак заказан и одржан управо из разлога помоћи банкама.
То што привреда већ дуго вапи за јевтинијим и дугорочнијим кредитима и што дугује по становнику 2.725 евра, а по запосленом 11.061 евра до сада није узбуђивало режим. То значи да радници финансирају своје газде. Да би се вратио дуг приватног сектора потребно је 29 месечних плата. Да би се вратио приватни и јавни дуг заједно, радницима треба четири године.
Да Председнику није јача страна математика, а ни истина, види се по обећању изреченом на недавном заседању Скупштине Сталне конференције градова и општина — да бољи живот почиње већ од 2014. године.
Грађани Србије дугују укупно 5,8 милијарди евра и још увек су солидне платише. Удео становништва у укупним проблематичним кредитима је „само“ 13,5 одсто тј. 43,4 милијарде динара. Отуд препорука ММФ–а да их треба још више задужити!
Укупни дугови државе, привреде и грађана износе 37,9 милијарди евра. По становнику то износи 5.330 евра, а по запосленом 21.637 евра.
Из прегледа текућих макроекономских кретања НБС за децембар 2011, уочљиви су пад индустријске производње, драстичан пад промета у трговини на мало (основних животних намирница од 46%), покривеност увоза извозом је само 62% и даље успоравања раста кредитне активности.
Једина светла тачка српске економије су — банке. Добит банака у Србији пре опорезивања на крају трећег квартала 2011. године износила је 25,1 милијарду динара и за 21,2 одсто је већа него у истом периоду прошле године. На раст добити банака највише је утицао приход од камата, накнада и провизија. Број запослених у банкама је 29.644 људи.
Прогнозе Народне банке Србије, Европске банке за обнову и развој, многих других установа и озбиљних појединаца за 2012. су суморније од чињеничног стања које смо описали пред састанак режима, банкара и бизнисмена. На читаоцима је да процене колико имају смисла речи Председника да је Србија реаговала „на време“.
Састанак, учесници, ток
Режимски врх на овом скупу су чинили Председник, Премијер, Гувернер НБС, министри привреде и пољопривреде. Привреду је заступало 14 привредника, заступника крупног капитала, између осталог и Мирослав Мишковић и Милорад Костић. Био је присутан и Милош Бугарин, председник Привредне коморе Србије. Испред јавног сектора били су први човек „Србијагаса“ Душан Бајатовић и Бранко Радујко, директор „Телекома“.
Занимљив је избор банака за овај скуп. Међу банкарима су били представници из „Интезе“, „Комерцијалне банке“, „Рајфајзена“, „Хипо Алпе“, „ЕФГ“, „Ерсте банке“ и „Уникредит банке“. Ово су банке које су оствариле највећу добит од укупне добити банкарског сектора на крају трећег тромесечја 2011. године у износу од 25,1 милијарду динара. „Банка Интеза“ (7,8 милијарди), „Рајфајзен банка“ (4,3 милијарде), „Уникредит банка“ (4,0 милијарде), „Комерцијална банка“ (3,0 милијарде) и „Еуробанка ЕФГ“ (2,2 милијарде).
Практично, позвани су најбогатији и најграмзивији, како би им се испуниле жеље за још лагоднијим пословањем у српском банкарском Елдораду. Може се поставити питање: због чега им се толико угађа. Део одговора је засигурно у чланку Фајненшел тајмса: „Источна Европа треба највише да стрепи од повлачења банка“ (према НСПМ, 15. новембра 2011).
Банкари „Старе Европе“ тврде да постоји притисак од стране главних централа и од органа који у матичној држави регулишу финансијско тржиште да се капитал држи у централном седишту банке. Европске банке морају да се равнају према прописима „Базела III“ о довољној висини сопственог капитала током неколико следећих година. До јуна 2012. године морају задовољити строже услове прописане од регулативног органа ЕУ за банке. Нови услови носе и нова ограничења, како на удаљеним, тако и на блиским тржиштима.
Италијанска „Уникредит банка“ је објавила да планира да сузи своје пословање у Источној Европи где је највећи зајмодавац. И немачка „Комерцбанк“ се обавезала да своје нове позајмице ограничи на Немачку и Пољску, док ће се отарасити својих осталих операција у Источној Европи. Привлачност „Нове Европе“ постала је мања и због атрактивности улагања у економије БРИК земаља. Због своје превелике зависности од банака „Старе Европе“ које контролишу више од три четвртине банкарског сектора „Нове Европе“, регион којем припада и Србија треба највише да стрепи од повлачења банака са неразвијених тржишта (тзв. „тржишта у развоју“), констатује Фајненшел тајмс.
Осим Пољске и Чешке, сва остала тржишта су осетљива на кредитне проблеме јер западне банке замрзавају нова позајмљивања. Оне продају своје тамошње старе позајмице, делове свог пословања, па и читаве своје пословне јединице што наговештава још веће поремећаје.
Ове чињенице објашњавају и зашто Србија мора донети ускоро Закон о факторингу тј. закон који ће банкама олакшати продају потраживања.
Кредитни проблеми држава које су уништиле сопствени банкарски поредак додворавајући се империјалистима, додатно су отежани тиме што су западне банке, које су највише присутне на источноевропском тржишту, баш оне исте које имају највеће проблеме у својим матичним државама. Осим поменутих, у тај списак спадају и аустријске „Ерсте“ и „Рајфајзен“ банка, француска „Сосијете женерал“ и, наравно, све грчке банке.
Западне банке су разапете између две могућности. Прва је да се ради прикупљања капитала или смањивања ризика изненада и масовно повуку са тржишта Источне Европе — и тиме изазову додатну дестабилизацију за већ посрнуле привреде. Уколико то ураде, тј. повуку се са тржишта у расту, где остварују натпросечне профите, може им се десити да их напусте њихови инвеститори тј. акционари.
Најновије мере НБС посредно појефтињују капитал страних банака, повећавају им ликвидност и тиме стварају могућност за још веће зараде. Режим и монетарна власт практично доносе меру која је језичак на ваги на којој банке мере како ће радити даље. То што српски привредници с правом говоре да им не требају банке које држе домаћу штедњу и депозите, а неће да пласирају у привреду, већ новац држе на рачунима у иностранству и у обвезницама — много не узбуђује стране банкаре. Са 90% страног капитала на свом банкарском тржишту, Србија је практично финансијски окупирана.
Један од будних чувара страног капитала, председник Управног одбора „Сосијете женерал банке“, и уједно велики бивши „реформатор“ уништеног српског банкарског система, Горан Питић, јавно изјављује да без европских закона у Србији неће бити већих промена у финансијском сектору.
Да је једини циљ састанка био да се умилостиве финансијске гуликоже доказује и то да уопште нису дошла на ред питања смањења фискалних оптерећења, пореза и доприноса на зараде, проблем потцењивања непокретности које се залажу за кредит или немилосрдна пљачка дужника злоупотребом валутних клаузула. Самосталне занатске радње, које прве и највише страдавају у кризним временима, остављајући за собом хиљаде људи без посла и егзистенције, нису биле ни предмет размишљања. За већање о овим проблемима предвиђене су радне групе предузећа и синдиката, и осталих који буду имали времена да сврате једном месечно. Председник их је свечано прозвао да „преузму одговорност“ око мера наопаке економске политике.
У складу са циљем састанка, договорено је да Народна банка Србије донесе одређене одлуке које ће омогућити бољу ликвидност у банкарском систему (која иначе и није проблем, већ се овим маскира смањење трошкова пословања банака), и то изменом класификације за поједине категорије кредита.
Одлука о одлуци
Нову „Одлуку о класификацији билансне активе и ванбилансних ставки банке“ донео је Извршни одбор НБС већ након два дана тј. 12. децембра 2011. године.
Како наши читаоци не би били у заблуди да се ради о некој тешкој банкарској филозофији, у најкраћем ћемо изнети одговарајуће детаље из нове Одлуке НБС. Истовремено ћемо видети и које све банкарске услуге привреди могу (али не морају) појефтинити применом ове Одлуке и за колико.
Билансну активу банке која се класификује у смислу поменуте одлуке између осталог чине: (1) доспели и недоспели краткорочни и дугорочни кредити, (2) депозити код банака, (3) камате и накнаде.
Ванбилансне ставке банке које се класификују између осталог чине: (1) издате плативе и чинидбене гаранције, (2) авали и акцепти меница, (3) други облици јемства и (4) непокривени акредитиви.
Што се тиче критеријума за класификацију, банка је дужна да наведена своја потраживања од дужника класификује у категорије А, Б, В, Г и Д — на основу критеријума благовремености, односно доцње у измиривању обавеза тог дужника према банци, на основу процене његовог финансијског стања, односно кредитне способности (што је шири појам и обухвата нефинансијске показатеље — углед, организација, способност управљачке структуре...) и на основу квалитета обезбеђења (повраћаја банчиног потраживања од одређеног клијента).
Нова Одлука о класификацији разликује се од претходне тако што је направила изузетке чијом применом се неко ко је у доцњи (како је то било раније дефинисано — по првобитном датуму доспећа) може сматрати да није у доцњи. Практично доцња се не рачуна од првобитног датума доспећа, већ од накнадно договореног датума између банке и дужника.
Одлука се понајмање тиче повећања способности банака да пласирају нове кредите, јер се не тиче додатне ликвидности банака. Тиче се већ датих кредита који су постали проблематични и чији повраћај треба представити мање ризичним и мање скупим.
Да упоредимо резервисања предвиђена старом и новом Одлуком о класификацији:
Категорија |
Претходна Одлука |
Нова Одлука |
| А | 0% | 0% |
| Б | 5–10% | 2% |
| В | 20–30% | 15% |
| Г | 40–75% | 30% |
| Д | 100% | 100% |
Према рачуници НБС банке тренутно држе у својим билансима 447 милијарди динара као резерву за ризичне пласмане, а новом Одлуком за те намене издвајаће 390 милијарди динара. Банкама за евентуално повећање кредитног потенцијала остаје 57 милијарди динара.
Треба рећи да се Одлуком прописује минимално резервисање, а да свака банка према својој пословној политици врши процену ризика и резервисање које може бити и веће него применом ове Одлуке. Другим речима, ако банке не желе да повећају пласмане привреди, ова Одлука их неће и не може на то натерати.
Из табеле видимо да су највеће олакшице за резервисања у категорији средње задужених предузећа. То су најчешће солидна предузећа која су запала у проблем због опште неликвидности привредног система. Она су и најчешће жртве банака које се уплаше за повраћај кредита тј. банке над њима убрзавају све мере наплате, јер од њих још има шта да се узме.
Да ли ће кредити појефтинити због смањења трошкова пословања банака? Вероватно неће. Када су смањене каматне стопе на девизну штедњу са 7,5% на 5,5 % кредити нису појефтинили.
Ова на изглед невелика измена у погледу благовремености, битно мења позицију предузећа у класификацији од стране банке, а мења и позицију банке при оцени од стране Народне банке Србије.
Све у свему, прикрива се велика презадуженост привреде, као и велики број проблематичних кредита. Одлажу се санкције банака према предузећима и санкције Народне банке према банкама. На глобалном нивоу, прикрива се сав нерад и јавашлук режима у погледу дефинисања и остварења смислене економске политике. Такође, прикривају се катастрофални ефекти трошења буџетског новца од стране оних који су непосредније одговорни за стање у привреди него што је то Народна банка.
Србија, земља финансијских чуда
Србија је данас више задужена него СФРЈ када јој је због презадужености било забрањено даље задуживање. Откуд та толеранција светских финансијских моћника. Одговор се наслућује у једној реченици говора вицегувернера НБС, Бојана Марковића, на Првој конференцији о управљању кредитним ризиком, одржаној 30. новембра 2011. године. Дакле, непуне две седмице пре доношења Одлуке о класификацији, која у свом средишту садржи управо управљање ризиком.
Вицегувернер се позабавио следећим питањем: Зашто постоји толика разлика у перцепцији страних аналитичара и инвеститора и домаће јавности у погледу макроекономских перспектива Србије?
Свакодневно смо сведоци да у необјављеном рату између долара и евра моћне банке, целе државе, па и групе држава (зона евра), губе или им се прети да ће изгубити кредитни рејтинг, односно, да ће од свемоћних рејтинг агенција бити прокажене као опасне за инвеститоре. Примера ради, Мађарска је пре пар дана добила статус зоне за неинвестирање (најгори могући!) јер се посвађала са ММФ, а посвађала се јер премијер Орбан није хтео да послуша своје Г–експерте и задужи се код ММФ–а за додатних 15–20 милијарди долара.
За дивно чудо, међународни инвеститори и агенције за процену кредитног рејтинга препознали су побољшање макроекономских перспектива Србије, констатује наш вицегувернер. И каже нам да је у овим бурним временима то веома битно, зато што обезбеђује приступ одрживим изворима финансирања по нижој цени.
Насупрот домаћим медијима који све виде црно, кредитни рејтинг Србије је побољшан, чиме је она постала једна од ретких земаља у региону чији је кредитни рејтинг бољи сада него што је био пре кризе (мисли се на први талас 2008. године).
У новембру 2010. агенција за процену кредитног рејтинга „Фич“ је негативне изгледе кредитног рејтинга Србије кориговала на стабилне. У марту 2011. агенција „Стандард и Пурс“ је кредитни рејтинг повећала са ББ– на ББ. У новембру 2011. „Фич“ је задржао кредитни рејтинг Србије на истом нивоу. Истовремено је рејтинг многих земаља у региону смањен.
Затим следе агенцијски хвалоспеви монетарној политици НБС која, мало по мало, обезбеђује макроекономску стабилност (без раста и развоја). Међу тим хвалоспевима један се посебно истиче, јер даје одговор на питање откуд несагласност између домаћих и страних посматрача и оцењивача.
„Најмање рањиве земље су Република Чешка, Пољска и Србија, а изван Централне и Источне Европе, Турска и Русија. Заједничко свима су профитабилан банкарски сектор, низак степен зависности од финансирања матичних банака и веће домаће учешће у власничкој структури банкарског сектора“ (Стандард банк, август 2011).
Ето нам њиховог одговора на питање шта радити, а да те не стигне бич светске финансијске олигархије. Стави домаћи капитал у службу њихових банака и обезбеди им велики профит на сопствени новац који ти они позајмљују?!
***
„Омогућите да се ради, не чекајте милијарде. Власт мора да пружи прилику људима да потврде неспорно знање, способност и креативност. Економске власти у 2011. нису довољно помогле онима који раде. То значи да Влада није довољно учинила ни да око 750.000 званично незапослених брже дође до посла.“ Ово су све поруке Ћел–Мортен Јонсена, председника Савета страних инвеститора у Србији. (Политика, 13 новембар 2011. )
А наш народ каже: „Дуг је зао друг“. Каже и: „У се и у своје кљусе“.
Али га однарођени режим изгледа не чује.
„Омогућите да се ради, не чекајте милијарде. Власт мора да пружи прилику људима да потврде неспорно знање, способност и креативност. Економске власти у 2011. нису довољно помогле онима који раде. То значи да Влада није довољно учинила ни да око 750.000 званично незапослених брже дође до посла.“ Ово су све поруке Ћел–Мортен Јонсена, председника Савета страних инвеститора у Србији. (Политика, 13 новембар 2011. )
А наш народ каже: „Дуг је зао друг“. Каже и: „У се и у своје кљусе“.
Али га однарођени режим изгледа не чује.
Објављено као: „Одлагање банкрота [Економија суноврата]“, Велика Србија, бр. 3485, јануар 2012, Српска радикална странка, Земун, стр. 44-47.
