понедељак, 01. август 2011.

Провалија незапослености

Србија као „економија олоша“


На једног радника у Србији долази петоро издржаваних лица • Зашто режим допушта рад на црно? • Незапосленост као темпирана социјална бомба • Деца ће морати да раде и за себе и за своје родитеље. • Слоге, солидарности и мотивације грађана да бране опште друштвене интересе — нема.


Као што смо недавно предвидели, мере режима у Србији да субвенцијама подстакне послодавце за превођење радника из црне у закониту зону доживеле су крах. Уз помоћ ових субвенција у целој Србији је у законит рад прешло свега 72 (словима: седамдесет два!) радника.

То је логично, јер су мере биле краткорочне и уопште нису дотакле суштину огромне незапослености. То је недавно и јавно признала потпредседница Владе Србије, Верица Калановић, а успут је најавила и оштрију контролу послодаваца од 1. септембра.

Међутим, најављена контрола такође неће имати никаквог озбиљнијег учинка, из много разлога. Законом о раду, послодавци не морају у седишту фирме имати уговоре о раду са запосленим, нити их било где регистровати, а остављен им је и рок од осам дана за разне марифетлуке уколико инспекција затекне на послу непријављеног радника.
Пре него што разоткријемо суштину драме (не)запослености у Србији, упутно је посветити минут најновијим статистичким подацима, нарочито због одређења шта су то „запослени на црно“ и статистичког замагљивања овог питања.

Статистика — наша дика


Како је саопштио Републички завод за статистику, „Анкета о радној снази“ спроведена је у априлу 2011. године на узорку од око 8000 домаћинстава на подручју града Београда, Централне Србије и Војводине. Прикупљени су подаци са обележјима за сва лица, а за лица старија од 15 и више година — и подаци о њиховој радној активности.
Ради отклањања неспоразума у погледу значења приказаних података, послужићемо се речником статистике из наведене Анкете.

Активно становништво (радну снагу) чине сва лица која раде (макар и један сат седмично) или активно траже посао у циљу стицања средстава за живот.
Стопа незапослености, представља учешће незапослених у укупном броју активних становника (запослени и незапослени). У Републици Србији износила је високих 22,2 %, и то 22,0 % за мушко и 22,5% за женско становништво.

Стопа запослености, представља проценат запослених у укупном становништву старом 15 и више година. У априлу 2011. износила је 36,2 %. Од тога је стопа запослености за мушкарце износила 43,2 %, а за жене 29,8 %. Стопа незапослености у априлу 2011. године порасла је за 3% у односу на април 2010. године, док је стопа запослености пала за 1,9%. Стопа незапослености у априлу 2011. године бележи раст од 3% у односу на октобар 2010. године, док је стопа запослености пала за 1,5 %.

Неформална запосленост представља проценат лица која раде „на црно“ у укупном броју запослених. Рад „на црно“ обухвата запослене у нерегистрованој фирми, запослене у регистрованој фирми, али без формалног уговора о раду и без социјалног и пензионог осигурања, и неплаћене помажуће чланове домаћинства.

Постоје и „црно–беле фирме“ које радницима легално уплаћују само минималац или нешто преко тога а други део на црно. Већина оваквих фирми је из области информационе индустрије са високообразованим радницима.

Стопе неформалне запослености тј. рада на црно износиле су октобра 2009. — 20,6% ; априла 2010. — 19,8 %; октобра 2010. — 19,6% и априла 2011. године — 19,9 %.

Намеће се закључак да у Србији расту и незапосленост и рад на црно.

Живе душе уместо статистике


Пошто смо до сада говорили у постоцима, да видимо колико је то живих душа. Статистика показује да у Србији на црно ради 390.000 радника. Ова армија је бројнија за око 60.000 људи само од почетка ове године. То је петина радно способних грађана Србије — људи који примају мање плате, не надају се пензији, немају плаћено боловање, не стају у ред за кредит...

Три четвртине њих су необразовани грађани, необучени за безбедан рад, без лекарских прегледа, без одговарајуће радне опреме и на радним местима где није извршена процена ризика.

У Асоцијацији малих и средњих предузећа верују да је 500.000 људи нелегално запослених. Режим је неспреман да проблем системски реши, јер је рад на црно прећутни социјални програм. Процена је да овај српски феномен закида буџетске приходе у износу од 1,5 до 2,0 милијарде евра годишње и да представља колективну гробницу целе привреде.

У Унији послодаваца процењују да на црно у Србији ради најмање 800.000 људи. Званична статистика их не обухвата, јер стотине хиљада њих се никада и нису пријавили код Националне службе запошљавања и стално раде на црно. Највише их је у примарној пољопривредној производњи, продаји робе широке потрошње, текстилној индустрији и посебно сектору услуга — поправке, сервисирања, молерско–фарбарски и занатски радови, угоститељство, такси услуге...

Непријављени радници су затицани на разним градилиштима, у објектима зимских туристичких центара и у приватним здравственим установама које запошљавају већи број радника. Овом бројком су обухваћени и многи непријављени радници ангажовани од стране кинеских велетрговаца.

Из синдиката тврде да нелегалних радника у Србији има више од милион. Ова процена обухвата део стално запослених који раде додатне послове који се исплаћују на руке, али и део неактивних грађана (пензионера и деце), који на сличан начин зарађује.

Учинци инспектора рада


Колико год у Србији било непријављених радника, чињеница је да инспектори рада открију занемарљив део. Прошле године су инспектори рада затекли 5.228 грађана који раде на црно, а са 3.925 је накнадно склопљен уговор о раду.

Поред (намерних) пропуста у прописима, ефикасност инспектора умањују и судови. Изречене казне послодавцима су далеко испод законског минимума, а због спорости судова велики број инспекцијских прекршајних пријава застарева. Од свих пријава реализује се само 12 %.

Доказивање илегалног рада отежавају и сами непријављени радници. Регрутовани из најугроженијег дела становништва — млади, неквалификовани радници, избеглице, расељена лица, као и они старији од 40 година — из страха од губитка посла склапају пакт са газдама. Овакви су пактови најчешће у грађевинарству, нарочито када је у питању сезонски рад.

Оковани сиромаштвом остају верни газди иако су свесни да не могу остварити ни једно право из радног односа. Тако остају без накнада у случају повреде, професионалних болести, без здравственог осигурања, а не тече им ни радни стаж.

Режим је признао пустошење Србије


Логично је да се запитамо о узроцима овако тешког стања у српској привреди. Један од најкрупнијих узрока је открио сам режим, и то ненамерно, у својој „Уредби о условима и начину привлачења директних инвестиција“ и „Програму оживљавања великих индустријских центара од посебног интереса за Републику Србију за 2011. годину“.

Министарство економије и регионалног развоја наводи да су поменути документи усвојени на предлог ресорног министарства, на седници Владе од 9. јуна 2011. године са циљем подстицања инвестиција и отварања нових радних места. За девастирана подручја и подручја од посебног интереса, овим документима предвиђени су подстицаји већи од уобичајених.

Један од критеријума да се неко подручје сматра „девастираним“ јесте да је стопа незапослености већа од 20 одсто према методологији Републичког завода за статистику за октобар 2010. године. Набројани су и индустријски центри који испуњавају услове да буду сматрани „девастираним“. То су Ниш, Зајечар, Краљево, Нови Пазар, Лозница, Лесковац, Крушевац, Јагодина, Сремска Митровица, Алексинац, Параћин, Бачка Паланка, Рума, Вршац и Бор.

Да би открили шта је писац Програма заиста хтео да каже, морамо превести реч девастација (итал. devastatio). Према Вујаклији реч „девастација“ значи следеће: пустошење, опустошавање, уништавање, разарање, опустошење, опустошеност...

Ако се подсетимо податка да је званична стопа незапослености у Србији 22,2 % и да ће се битно увећати завршетком приватизације и „реформом“ јавног сектора (31% по Еуростату) то закључујемо да се опустошеност Србије шири и увећава и изван наведених градова.

Шта је допринело оваквом пустошењу Србије? Полтронски режим је прихватио да „међународни фактор“ постане најважнији донатор, кредитор и контролор свега најбитнијег у Србији.

По инструкцијама спољних ментора и уз демагошка објашњења о потреби „структурног прилагођавања“, „макроекономске стабилности“, „либерализације трговине“ уведен је потрошачки концепт привреде који уместо да је развије, доприноси њеном разарању.

Илузија о Европи је довела до незапослености


Листа економских злочина према сопственом народу је предугачка за овај текст. Продато је 2.500 предузећа за багателних 2,3 милијарде долара. Уместо у отварање нових радних места овај новац је кроз буџет отишао у текућу потрошњу. Фабрике су уништене, радници отпуштени, а фабричка земљишта су тајкуни претворили у грађевинске парцеле.

И домаће банке су намерно уништене, а тржиште предато страним банкама које су наметнуле своја правила и интересе. Само у првих девет месеци 2010. године банке су оствариле 24 милијарде добити — која није остала у Србији, већ је пребачена у своје матице.

Трговина је предата страним ланцима којих увозе робу широке потрошње из својих матичних земаља, а која је у доста случајева лошија од домаћих производа. Поред националног губитка трговинске добити, поставља се и питање да ли страна предузећа могу бити гаранција снабдевања наших грађана и у редовним, а камоли у кризним ситуацијама.

Крупне последице овакве политике су смањење домаће производње тј. губитак радних места и непотребно трошење девиза остварених домаћим извозом.

Једностраном применом „Споразума о придруживању“, буџетски приходи од царина пали су са 65 милијарди из 2008. на 38 милијарди у 2010. години. Губитак овог новца и потенцијалних нових радних места се правда фразама да су евроатлантске интеграције „наша будућност“ и да „немају алтернативу“. Једна од најотужнијих фраза је и та да је „Србија на добром путу“.

Колико је постојећи пут добар најбоље говоре подаци да 49% грађана Србије живи испод границе људског достојанства. На једног запосленог долази 1,7 пензионера, 1 незапослени и два лица млађа од 15 година.

Просечна стопа дугорочне незапослености у ЕУ је свега око три одсто, а у Србији 14 одсто. Учешће дугорочно незапослених у укупном броју незапослених са 65 % у априлу 2009. повећао се на 72 % у октобру 2010. године. Половина незапослених посао тражи дуже од 4 године, а готово четвртина (22 %) незапослених дуже од 7 година.

Оваква ситуација је идеална за настанак и одржање такозване системске запослености на црно.

Како је све то могуће да постоји и траје? Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да су похлепа (да се има више) и страх (да се све може брзо изгубити) главни покретачи система. Да је ово наша стварност показују и изјаве водећих режимских политичара да у Србији постоје „непристојно богати“ људи, који би „морали да имају већу друштвену и социјалну одговорност“. Народски речено: да јаки помогне нејаком.

Наднационални капитал и „економија олоша“


За разлику од старе националне буржоазије која је тражила и имала ослонац у сопственом народу, на сцени је нова наднационална буржоазија финансијских шпекуланата. Као део светске олигархије она више и не рачуна на широку грађанску подршку, него на подршку глобалних — наднационалних сила.

Згртање материјалног богатства постаје њихов врховни идеал и равнодушни су према патњама других и свему што се тиче њиховог преживљавања.

И економија Србије поприма одлике из књиге Олош економија итало–америчке професорке Лорете Наполеони.

Познато је да од односа економије и морала добрим делом зависи како ће функционисати економски систем. Ако се сетимо да смо по корупцији (неморалу) у светском врху онда ће нам штошта бити јасније, па и то откуда толико радника на црно.

Неуспешне реформе, недостатак домаћег капитала за инвестирање, ограничавајуће радно–социјално законодавство, превласт интереса старих/нових капиталиста над већином осиромашеног (не)запосленог становништва не обећавају ништа доброг радницима запосленим на црно.

Радници су одавно небитни за легитимитет режима. Томе доприноси и њихово неповерење у синдикате и ниска стопа синдикалне организованости која је испод 25 %. Јер и руководства синдиката код нас настоје да добију неку врсту политичког легитимитета пре свега од режима, а не делујући „одоздо према горе“. Због тога режим опстаје и поред толике неодговорности, неосетљивости на аргументе, ароганције и неспремности да положи рачуне.

Обећане велике стране инвестиције и јавни радови, који би засигурно смањили број радника запослених на црно, само су јефтина предизборна пропаганда и начин да се умире губитници приватизације. Оно што се заиста добија од режима је демагогија, куповина гласова огромном јавном потрошњом, превласт медијских наступа над суштином и недостатак отворености за било шта што говори опозиција.

Незапосленост је темпирана бомба


Будућност незапослених и запослених на црно је најкраће речено — лоша.

Томе доприносе њихове квалификације, недостатак сопствених и државних пара да се преквалификују и започну нови посао, конкуренција млађих и образованијих кадрова, пропадање домаћих и страних фирми, оскудица средстава за мере активне и пасивне помоћи, пропадање јавних служби као што су здравство или образовање.

Раднике који за живот зарађују на црно очекује и црна старост, а државу огромни минуси. Поред чињенице да неплаћање пореза и доприноса на зараде, државу месечно кошта 11 милијарди динара много је већи проблем што радницима не тече радни стаж. С обзиром на то да нема уплата у пензијски фонд то ће најмање једна до две читаве генерације остати ускраћене достојног примања после 65 година старости.

Већ сада послодавци–неплатише дугују Фонду за пензијско и инвалидско осигурање рекордних 170 милијарди динара, што је готово четвртина укупних државних прихода. Изгледи да се овај дуг измири су занемарљиви. Каса је све празнија, а реформе неефикасне. Проблем ће већ за пар година кулминирати и запретити социјалном миру.

Велики терет овакве садашњице понеће и деца радника, јер ће морати да раде и за себе и за своје родитеље како би им обезбедили минимум опстанка. Тако овај проблем постаје и међугенерацијски. Слоге, солидарности и мотивације грађана да бране опште друштвене интересе — нема.

И пензионерска удружења и синдикати упозоравају на могућност колапса уколико се проблем рада на црно не постави као приоритет. Изгледа — узалуд. Режим купује социјални мир и копа радницима финансијски гроб. Лакше је толерисати рад на црно него се бавити темама које изазивају незадовољство. Поготову пред изборе.

Владајућа класа поседује најважније изворе моћи и контроле, а нова класа најамника је окована сиромаштвом. Прва поседује већину богатства, а другој остаје беда и искљученост из друштва. Напетости и сукоби се усложњавају, подгревају и пребацују на приватни и породични ниво.

Већина незапослених и већина запослених на црно, 800.000 инвалида, милион сиромашних пензионера, 800.000 социјалних случајева, млади без шансе да се запосле — припадају дну социјалне пирамиде.

Сукоби ће се заоштравати.

Начин њиховог испољавања ће зависити од моћи оних који их усмеравају.


Објављено као: „Рад на црно за голи опстанак [Економија суноврата]“, Велика Србија, бр. 3462, август 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 48-50.

Србија је „сређена“, а електропривреда оде ђутуре

Држава и јавна предузећа

Режим је донео нови Закон о енергетици који омогућава енергетско поробљавање земље, а председник Владе, Мирко Цветковић, нуди утешне шаргарепе народу


„Што се тиче Електропривреде Србије, влада сматра да то предузеће не треба распарчавати и продавати на комад. Сматрамо да треба да се омогући долазак великих произвођача струје унутар система на већинској приватној основи“, рекао нам је премијер Мирко Цветковић.

Ова замумуљена изјава дата је 27. јула, дакле, дан пре усвајања новог Закона о енергетици у Скупштини Србије. Премијер каже и да је учињен „велики корак у сређивању државе“, што је изазвало бројна питања грађана: да ли мисли на Србију или Косово, да ли има сталног лекара...

А ми смо се запитали шта је претходило овој изјави и какве нам злослутне и прикривене поруке она шаље.

Почетком марта Електропривреда Србије је саопштила да су представници нашег енергетског сектора указали стручњацима Европске комисије да отварање тржишта електричне енергије мора бити постепено, јер српска привреда „још није изашла из транзиције“, а економска криза „није окончана“. А стручњаци ЕК припремају мишљење о захтеву Србије за стицање статуса кандидата за чланство у Европској унији.

Према истом саопштењу, европске стручњаке је занимао став ЕПС–а о улози, овлашћењима и независности регулатора у области енергетике у Србији. Разговарало се и о примени „Трећег енергетског пакета ЕУ“ у оквиру припреме нашег новог Закона о енергетици, а посебно у вези овлашћења Агенције за енергетику, као и о „отварању“ нашег тржишта електричне енергије.

Делегација ЕПС је боравила у Бриселу од 13. до 17. јуна, где је представила подухвате улагања у обновљиве изворе енергије, напредне технологије и енергетску ефикасност (тзв. „Белу књигу“). Практично, покушали су да се примакну фондовима ЕУ, а у ту сврху је основано чак и удружење за хватање ветрова у Србији.

Црна наша енергетска независност


Нашу делегацију, предвођену генералним директором ЕПС–а, Драгомиром Марковићем, примио је и Хајнц Хилбрехт, директор за енергетска тржишта, сигурност снабдевања и мреже у Директорату за енергетику ЕУ. Једна од тема је била брзина отварања тржишта електричне енергије у Србији и позиција ЕПС–а у региону.

Из Брисела стиже глас да је Хајнц тада похвалио и Србијицу и ЕПС да су на „добром путу“, а да је Драгомир проценио да смо још далеко од европских пара. Наш Драгомир нам рече и да не постоје препреке за чланство Србије у „Енергетској повељи“ (што је услов да се приступи парама), јер је то акт који промовише енергетску независност земље и предузеће која има кључну улогу у сигурном снабдевању електричном енергијом.

Уз све то, нашем Драгомиру стиже и отворена препорука Владимира Рахмањина, заменика генералног директора Енергетске повеље, да са „Белом књигом“ продужи до Москве, Пекинга и даље.

Сироти наш Драгомир се чуди, јер не схвата да се енергетска независност земље не односи на нашу земљу, и да се као кључно предузеће не види ЕПС, већ неко друго, које има и кључ од касе.

Из Србије су тада покушали да појачају преговарачку позицију Драгомира обећањима да се неће више красти из Колубаре, да ће похватати лопове, да неће бити политиканата и лопова у управним одборима већ прави менаџери, али све је узалуд. Најавише и наш нови Закон о енергетици, са „отварањем тржишта“ и „ојачаном улогом“ Агенције за енергетику, која има сву моћ како би се лакше договарало и распродавало.

Тако и би, па зато у новом Закону о енергетици стоји следеће: „Агенција је самостални правни субјект и функционално је независна од било ког државног органа , као и од свих организација и лица који се баве енергетским делатностима.“ (члан 38. став 2, усвојено у Скупштини Србије 28. јула 2011).

Према одредбама новог закона, Агенција за енергетику Србије ће од 1. октобра 2012. одређивати цене струје и гаса уместо Владе Србије. У оквиру хармонизације са европским законодавством уводи се и право приступа гасоводима и електромрежи за белосветске оператере. Неки домаћи стручњаци (давно школовани у САД) тврде да струја треба да поскупи 60 одсто како би се постигла „добра цена“ за ЕПС, као да нису ни рођени нити живе у овој земљи. Србија се још једном сагнула...

А Милутин Мркоњић — политичка сфинга са душом социјалисте, моралом капиталисте и мозгом инжењера — хвали нови Закон о енергетици. И уз пут наручује нову стратегију развоја енергетике по четири пута већој цени. Врх ЕПС–а изјављује да су спремни за тржишну утакмицу и задужују се код Европске банке за обнову и развој, као и Немачке развојне банке. Један „ресетовани Европејац“ (са набилдованим издајничким капацитетом) још 18. фебруара упозорава господаре да закон може бити још бољи. За њих, господаре.

А у одсуству бившег министра — дежурног лажова око акција — сад нам премијер Цветковић обећава поделу акција Електропривреде Србије, након понављања тендера за изградњу термоелектране „Никола Тесла Б3“.

Уз његову изјаву са почетка текста, овакво обећање можемо схватити само као лажну утеху. Намерно дату.

Објављено као: „Влада крчми и електропривреду [Режим припрема продају ЕПС-а]“, Велика Србија, бр. 3462, август 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 16-17.