петак, 10. фебруар 2012.

од чега зависе радна места у Србији

Сан и јава запослености

Нема ни једног мерила изласка из кризе које се може поредити са смањењем незапослености. • Свет и Србија у опасности од даљих социјалних немира • Како сачувати наду и самопоуздање младих? • Армија незапослених ће бити послодавац политичарима на изборима.

 

Пола планете није запослено. Тек ове армије незапослених дају људски лик економској кризи. Висока незапосленост широм света највидљивији је показатељ потребе за хитним економским опоравком. Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) упозорила је пре пар месеци светске владе да се што пре суоче са дугорочном незапосленошћу, која посебно погађа младе.

У кризом пољуљаној еврозони, послови, жртвовани због мера штедње посебно у јавном сектору, извели су десетине хиљада људи на протесте, од којих се многи не смирују, попримајући на моменте опасне и очекиване тонове насиља. Повећане су разлике између најбогатијих и сиромашних, или поједностављено речено, све богатијих послодаваца и све слабије плаћених радника.

Према недавно објављеном извештају Међународне организације рада (ИЛО) незапосленост младих (људи између 16 и 30 година) је у 2011. години достигла ризичан ниво у свету. ИЛО младе људе види као преплашену и трауматизовану генерацију која се суочава са високом незапосленошћу и сталним сиромаштвом. Млади у Европској унији, где је број незапослених повећан за 25 посто у последње две године, прихватају ниже плате или раде месецима бесплатно како би стекли радно искуство које ће им помоћи при запошљавању. У Великој Британији је манипулација младима достигла размере да су је поједини медији назвали „нео–робовласништвом“.

Шта рећи за Кину где је група од 300 радника фабрике „Фокскон“, највећег произвођача електронике, запретила колективним самоубиством због манипулација од стране послодавца?

Светска незапосленост улази у драматичну фазу

 

Незапосленост младих у нашем региону креће се између 30 и 58 посто. У самој Србији је чак преко 50 посто. С обзиром на то да се региструје „свака плаћена активност“ у коју су млади укључени, може се претпоставити да су ови проценти још већи. Додатни проблем код запошљавања младих је што најчешће нису у могућности да се додатно образују о свом трошку, а и не верују да ће им додатно оспособљавање пружити шансу за запослење.

Приватни сектор се од стране младих доживљава као непоуздано и краткорочно решење а јавни сектор као једино сигурно уточиште за рад на неодређено време. Због ниских надница присутна је и филозофија да је „боље џабе седети него џабе радити“.

На увећање запослености младих мора и може утицати држава Србија, али не овако маћехинском и спорадичном бригом. Покушаји страних донатора да утичу на смањење незапослености су обично кратког даха и дају ограничене резултате Посебно је важно реаговати пре него млади изгубе најважније људске квалитете на тржишту рада, а то су нада и самопоуздање.

Последице недовољног ангажовања државе у овој области су друштвена и економска скрајнутост младих људи. Неки од њих ће постати пасивни, а други ће после неколико безуспешних покушаја одустати од друштвено пожељних мирних метода промена. Многи од њих прилазе организацијама са радикалнијим захтевима за промене.

Политичари који не брину о будућности своје земље и који не схвате да је незапосленост младих кључни проблем засигурно ће и сами имати великих проблема у будућности. Реакција на изнете друштвено–економске израбљивачке околности, тј. борба за рад у свету је већ започела.

Крајем новембра прошле године САД и ЕУ сагласиле су се да ће радити на плановима развоја економских веза ради отварања нових радних места и повећања привредног раста на обе стране Атлантика — посебно у секторима у развоју.

Учесници бриселског самита земаља ЕУ (8–9. децембар 2011) схватили су да због постојеће незапослености треба дати сигнал за узбуну у читавој Европи. Рекордна незапосленост и пораст социјалног очаја директно утиче на расположење европских бирача. У последње две године Европа се већ суочила са радикалним скретањем бирачког тела и невиђеним успехом радикалних партија.

Ни у ком случају се не сме игнорисати идејно–политичка разлика између владајуће елите европских земаља и њиховог становништва, потврдио је за „Глас Русије“ Дмитриј Данилов, шеф одељења за европску безбедност Института за Европу Руске академије наука. Он тврди да и на националном и наднационалном нивоу и даље остаје јаз неповерења између власти и друштва. То дозвољава се предвиди како даљи успон опозиционих снага, између осталог радикалног усмерења, тако и раст друштвене напетости у земљама ЕУ.

Економски форум „Јуромани“, посвећен финансијама и привреди земаља Средње и Источне Европе, одржан је средином овог јануара у Бечу, уз присуство око 1000 званичника. Теме овог 17. форума су учинци глобалне кризе на регион и потенцијални ризици и прилике за земље региона у 2012. години. Једна од тема је и обнова токова капитала, што се тиче очувања постојећих радних места у региону, али и могућности отварања нових.

Процене светских владара


Од пројеката на истоку и југоистоку Европе аустријске банке су енормно профитирале пласирајући чак и виртуелни (непостојећи) капитал. Сада се ти пројекти претварају у ризичне послове и банке размишљају о повлачењу. Страх је донекле оправдан јер већ сада велики број домаћинстава у Румунији и Мађарској није у стању да враћа рате за подигнуте кредите. Ризика за банкрот аустријских банака нема, јер им је за „продор на Исток“ била гарант држава тј. Аустријска национална банка.

„Извештај о ризицима“ је документ који је израдило 460 светских стручњака из области политике, привреде и цивилног сектора. Намењен је учесницима јануарског Светског економског форума у Давосу. Извештај наговештава светске немире, сукобе и безвлашће, јер је проклијало семе незадовољства посејано током глобализације. Вероватноћа за овај сценарио се повећава, јер су многе европске владе увеле најоштрије мере штедње и натеране су од светске финансијске олигархије да занемаре било какав краткорочни развојни подстицај својих привреда.

Светска пословна елита постаје полако свесна да је запосленост крупан и друштвени, а не само економски феномен. И да се не може у трци за зарадом прво посезати за отпуштањем радника и пресељењем послова на места где је израбљивање радника веће и где је много мање последица по израбљивача. Из „Извештаја“ се уочава да је порука младих против лажне демократије и диктата финансијских институција напокон стигла до ушију светске елите.

Оправдано се предлаже тражење трајнијег решења за демографску ситуацију у којој је све већи број младих без перспективе и више пензионера чија мизерна примања зависе од презадужених државних институција. Овим се позивају и државни и приватни сектор да заједнички изнађу креативне начине за разбијање „зачараног круга“ у коме се повећавају разлике између богатих и сиромашних, обучених и неквалификованих и у коме царује потпуни поремећај пореског система. У супротном, политичке елите ће изгубити и преостало поверење у сопственим политичким и економским системима. Руше се главне тезе њихових политичких и економских идеологија а све је мање и веровања да ће тржиште само од себе да се поправи.

Поједине развијене државе, попут Британије и Француске, већ су раније најавиле издвајање посебних средстава за помоћ у проналажењу посла за младе. Британска влада је већ издвојила милијарду фунти за приправнички стаж и обуку 410.000 младих од 18 до 24 године старости. Овај корак је начињен након што су подаци показали да су већину демонстраната који су уништавали и палили британске градове у августу 2011. чинили млади људи, од којих су многи били без посла.

Поједини високи европски званичници у последње време изјављују да криза зоне евра не може бити решена само штедњом већ тек остварењем поновног привредног раста. Без перспективе средњорочног и дугорочног привредног раста, Европа више неће бити занимљива за инвеститоре. Ова перспектива се види у проширењу унутрашњег тржишта (нови запослени — нови купци) и улагању у иновативне пројекте.

Немачки званичници тврде да је за овакав след догађаја неопходно споразумима у еврозони пружити прилику да функционишу, јер је то једини начин да се врати поверење тржишта,. Истовремено, говоре да сталне шпекулације агенција за процену кредитног рејтинга то не дозвољавају. Агенције су превише моћне и одлучују о судбини бројних земаља и њихових грађана. А моћне су јер иза њих стоји глобални, наднационални капитал који се са сувереним државама игра мачке и миша — све то јавно тврде Немци.

Србија у лошем рекорду


Повећање запослености у Србији несумњиво заслужује да буде главни циљ економског развоја, јер незапосленост има несагледиве последице на државу у целини, на незапослене и њихове породице, доводи до исељавања младих, до различите густине насељености и знатно слаби привреду сваке земље. Стопа незапослености се у условима економске кризе повећава у свим земљама, али у Србији су њене последице још драматичније: овдашњи ниво је и пре кризе био висок, зараде запослених су ниске, а перспективе су сваким даном све неизвесније.

Нема ни једног мерила изласка из кризе које се може поредити са смањењем незапослености. Када људи почну да се враћају на посао, када почну да расту зараде, можемо да кажемо да је Србија изашла из кризе.

Према званичним подацима Привредне коморе Србије укупан број запослених у Србији крајем новембра 2011. године процењује се на 1.743.411 лица. Званично незапослених на исти дан је било 735.053. Број запослених у Србији је током 2011. године смањен за 2,8 одсто у односу на 2010. годину. Судећи по вишегодишњем смањену броја запослених, ми се још удаљавамо од толико жељеног циља.

Стопа незапослености у Србији достигла је на крају новембра 2011. године 23,7 одсто што је више од свих до сада забележених стопа. Стопа незапослености за мушко становништво износила је 22,8 одсто и 24,9 за женско становништво.

Стопа запослености, тј. проценат запослених у укупном становништву старом 15 и више година, у истом периоду износила је 35, 3 одсто. Од тога је стопа запослености за мушкарце износила 43,1 одсто, а за жене 28,2 одсто. На основу ових најгрубљих показатеља, уочавамо да су жене у неравноправнијем положају од мушкараца.

Највећи раст БДП забележен је у сектору информисања и комуникација — 9,3 одсто, грађевинарству 9,2 одсто и саобраћају 2,4 одсто, а највећи пад је у области трговине 7,7 одсто и прерађивачке индустрије 1,6 одсто. Ови подаци нам посредно говоре и како су прошли радници запослени у наведеним привредним секторима.

Позитивно је то што током задње три кризне године опада брзина пада запослености. У 2009. години пад запослених у предузећима износио је око 50.000 радних места, у 2010. години број запослених смањен је за 30.000, док је до септембра 2011. измерен пад запослености од 10.000 радних места.

Главну опасност по даље кретање броја запослених је што у 2012. години може доћи до рушења пореске дисциплине, смањења могућности даљег задуживања, односно тешкоће државе у измирењу својих обавеза.

Приходи у буџет су виђени као прецењени. Садашњи степен задужености државе и предвиђена стопа раста наводе на закључак да ће у следеће три године отплате кредита бити веће од узимања нових позајмица. Повећање извоза је једини стваран начин да се ово не догоди. Како извоз зависи од конкурентности наше робе на светској пијаци то, између осталог, и за нас остаје претећа ситуација у погледу цена нафте и нафтиних деривата који су неизбежни састојак сваког трошка, јер робу треба и превести до купца.

Лоша приватизација = најтежа незапосленост


Структура запослених у Србији је типична за земље у којима, из разних узрока, недостаје много фабричких радних места. Сви ти узроци још увек нису нашли места у једној ваљаној анализи индустријског посртања Србије и довођења њене индустрије у ћорсокак. Таква анализа би у многоме олакшала посао ствараоцима економско–развојне политике да се из тог ћорсокака изађе. Узрок над узроцима је неспорно избор погрешног модела приватизације.

Павле Поповић у свом чланку „Економски 'Магнум кримен'“ с правом тврди: „Уместо да покрену поступне реформе примерене стању и могућностима, експерти — самопрокламовани булдожери реформи су се определили за шок терапију. Начин како је изведен повратак у капитализам, произвео је велики економски и социјални злочин — Магнум кримен, а жртве су становници, привреда и држава. Последице су трајне и тешко излечиве.“ (НСПМ , 8. јануар 2012).

Од укупног броја запослених у Србији од 1.743.411 лица чак 30,6 одсто је запослено у јавном сектору — то чини 535.000 лица, од којих су 118.000 чиновници. Најмање је запослено у фабрикама: у производњи ради 301.452 лица, што је 17 одсто од укупног броја запослених. Истовремено, плате у јавном сектору су за трећину веће него у приватном. Због овог заиста превеликог терета приватни послодавци стално захтевају укидање непотребних агенција и реформу јавног сектора.

Унија послодаваца Србије је израчунала да би укидањем 131 агенције, колико их је отворено у последњих пет година, уштеда државе била виша од 820 милиона евра. Као аргумент наводе да велике и јаке државе имају незнатан број агенција. Мишљења смо да агенције треба уништити из много разлога, а наведена уштеда је можда најмање важан разлог. У једном од претходних чланака смо на примеру ЕПС–а наговестили улогу агенција. Њихова кључна улога је одузимање власти држави као политичкој организацији. Техника се своди на то да се бројна овлашћења разних државних органа (под маском „рационализације“) одузимају од својих дотадашњих носилаца и концентришу на једном месту — у агенцији. Агенција је држава у држави, недодирљива, „експертска“ и „неутрална“.

Тако светски империјалисти добијају само једног саговорника са којим ће, пре или касније, изаћи на крај током отимачине ресурса једне државе. Што већи број агенција, то мања реална политичка власт државе. Растакањем државне политичке власти губи се и главни ослонац у заштити националних интереса, међу којима је што већа запосленост становништва.

Реформа јавног сектора би, поред смањења броја запослених у јавном сектору и њихових плата, требала обухватити и професионализацију управљања државним и јавним предузећима, као и њихову делимичну приватизацију проналажењем квалитетних купаца и стратешких партнера. Исто од Србије захтевају и страни финансијски ментори, али из других побуда.

Можда би режим и испунио жељу послодаваца у погледу смањења броја запослених у јавном сектору, када не би знао да би то постојећу стопу незапослености од 23,7 одсто тренутно подигло на фаталних преко 36 одсто.

Други проблем се састоји у томе што практично нема квалитетних домаћих купаца делова или целих предузећа. У целој 2011. години склопљено је 14 продаја предузећа и у касу се слило 6,5 милиона евра, четири пута мање него у 2010. години. Време открива све мане и ранијих продаја. Само прошле године је раскинуто 39 уговора, од којих зависи судбина 5.100 радника.

У надлежности Агенције за приватизацију је тренутно 167 предузећа у реструктурирању. Она су заштићена од принудне наплате и за њих се траже купци и стратешки партнери. Стрпљен спашен.

Са многим страним купцима се до сада нисмо сувише прославили. „Бенетон“ је у „Нитексу“ затекао преко 620 радника, а сада их има пет. Да не помињемо како се са странцима не би могли договарати о репрограму дуга за станарину, грејање, струју ... већ би са шаторима (ко их има) запосели паркове, брда и долине.

Предуслови веће запослености у Србији


Имају оправдања ставови да би због избегавања дужничке кризе и равномерније расподеле њеног терета неким пензионерима и запосленима у јавном сектору требало привремено да застану повећања примања, али то захтева друштвену сагласност и слогу тј. социјални пакт. У ситуацији када је распирена империјалистичка идеологија да је човек човеку вук и да треба одмах узети све што ти живот пружа — неопходна је натпросечна политичка мудрост и стрпљивост да до таквог пакта дође.

Управо због спречавања солидарности једне заједнице у тешким временима, економска окупација Србије и многих других држава је и започела поткопавањем и уништењем традиционалних вредности и смишљеним разарањем идентитета нације.

Да ова активност досеже до нивоа дечјих игрица можемо се уверити на примеру игре „Монопол“. Ако окренемо подлогу на којој су нацртане могуће инвестиционе комбинације и одлуке видећемо исписано основно и неприкосновено правило игре да је најстроже забрањено да играчи помажу један другом. О играма које симулирају уништење и пљачку читавих народа и запоседање њихове територије, да и не говоримо.

Такође има смисла преиспитати систем тзв. линеарног опорезивања у коме су високопрофитабилне и нископрофитабилне гране привреде изједначене. Пореска реформа требало би да се базира на два принципа. Први је да порези буду прогресивни — ко више зарађује да плаћа не само пропорционално више, него и по вишој пореској стопи, тј. прогресивно више. Други принцип подразумева да се порез плаћа у земљи из које се контролише пословање. Усвајањем тог принципа, проблем оф–шор пословања био би највећим делом решен. Ако неко живи и ради у Србији, он онда порез мора да плаћа у Србији без обзира на то да ли је фирму регистровао на Девичанским Острвима или на Кипру и тамо реализовао добит.

Да овај проблем није занемарљив показују подаци Народне банке Србије. Само за првих осам месеци 2011. године фирме из Србије и огранци страних фирми су пренеле у земље са оф–шор зонама око 2,8 милијарди евра. Само са Кипра и Девичанских острва ради 800 српских фирми. Суштина оф–шора је да се избегне плаћање разних врста пореза и да се преко „изнајмљених“ власника и директора прикрије идентитет и имовина стварних власника.

Према нашој садашњој пореској регулативи власник фирме регистроване у оф–шор зони, при њеној продаји, не плаћа порез на капиталну добит од 20 одсто. Такође, ако књижи профит у оф–шор зони, власник тамо може да исплати и дивиденду (приход од акцијског капитала) и поново избегне опорезивање од 20 одсто. Сличну улогу имају и тзв. „кастоди“ рачуни у банкама. „Хипо банка“ у Србији је „славна“ по томе.

Порески закони су такви да одговарају европским компанијама. Порез на добит је 10 одсто, тј. изузетно низак, систем пореских ослобађања и стимуланса драстично даје предност новим страним инвестицијама на рачун постојећих домаћих компанија. Уз то, режим непрекидно порески стимулише и оне гране које не би смео, попут финансијског сектора. Банке, на пример, плаћају срамно низак ефективни порез на добит.

Сви порески губици у крајњем случају не дозвољавају да се у буџету формира а затим наменски одвоји довољно средстава за очување постојећих радних места и знатније повећање запослености у земљи.

Идеалан би био порески систем који подстиче производњу, конкурентност и извоз, запошљавање и инвестиције, не стимулише потрошњу, увоз и сиву економију, а при том штити угрожене слојеве становништва. Овакав порески систем није немогућ, али су за његово усвајање и увођење у праксу такође неопходни друштвено усаглашавање, политичка одлучност и политичка слога око најважнијих питања за опстанак нације. Важно је и следеће: ни најбољи порески закони не могу да функционишу уколико држава нема квалитетан и некорумпиран административни апарат неопходан за његово спровођење.

Буџет ће од ове године бити закинут и за царине коју би платили увозници робе из ЕУ. Србија је од 1. јануара 2012. године ушла у четврту годину примене „Прелазног трговинског споразума са ЕУ“, што значи да ће просечна царина на увоз робе из ЕУ износити 1,8 одсто, док ће просечна царина на увоз из осталих земаља са којима нису закључени повлашћени (за богате) споразуми бити 6,2 одсто. Осим губитка прихода од царине, за запослене ће се створити додатна опасност од губитка посла. На домаћем тржишту појавиће се још конкурентнији странци, насупрот домаћим произвођачима робе.

Већ смо рекли да је незапосленост друштвени и економски проблем број један. У Србији је то сасвим очигледно. Дугачки низ држава у свету почињу га признавати као таквог и тражити одговоре на његово умањење и разрешење. Економска наука га је предвидела као проблем број један пре најмање четврт века.

Крајње лоша структура незапослених према дужини тражења посла у Србији је додатно оптерећење за хватање у коштац са овим проблемом. Према резултатима „Анкете о радној снази“, коју је објавио Републички завод за статистику, 17,4 одсто посао тражи од четири до шест година, 24 одсто га тражи од 7 па преко 10 година, 14,4 одсто од 24 до 47 месеци. Ово практично значи да преовлађује дугорочна незапосленост са којом се теже излази на крај. Јако је мали број оних који су посао изгубили у поступку транзиције а да су га поново успели стећи.

Једно од решења се види у изменама Закона о раду, у делу који се односи на отпремнине и рад на одређено време. Процена је да би продужење временске границе са једне на три године за заснивање радног односа на одређено време позитивно утицало на послодавце. Друга измена би се односила на исплату отпремнине само код последњег газде. У овом случају остаје проблем многобројних који никада и нигде нису добили отпремнину.

Буџет Србије и друга средства за запошљавање у 2012.


Како је државни буџет један од основних извора средстава за провођење мера очувања постојећих и стварање нових радних места, то је нужно да сагледамо ставке које се непосредно и посредно тичу запослености. Буџетом су предвиђени консолидовани приходи државе од 1.412 милијарди динара, док су очекивани расходи 1.564 милијарде динара. То практично значи да ће минус у републичкој каси бити 152 милијарде динара тј. у висини од –4,25% БДП–а.

Национална служба за запошљавање добила је 3,4 милијарде динара за активне мере запошљавања, наспрам 7,1 милијарди у прошлој години.

Један од најбитнијих разлога за ово смањење је тај што је буџет „дужнички“. Практично су већ настале последице ранијег задуживања. Највећи део буџета управо је намењен повраћају главнице дугова домаћим и страним банкама (28,77%). Ова ситуација нам врло сликовито појашњава како се задуживање без смисленог и штедљивог трошења претвара у опасност по даљи напредак друштва.

Агенција за страна улагања и промоцију извоза Србије (СИЕПА) планира да у 2012. години пласира око 45 милиона евра као подршку за ново запошљавање и остварење нових инвестиција.

И поред великог трговинског дефицита Србије за првих 11 месеци прошле године од 5,29 милијарди евра уочава се благи пораст покривености увоза извозом од 58,3% прошле године до 59,4%. Извоз услуга достигао је 3,4 милијарде долара, а увоз 3,3 милијарде. Србију су назвали земљом софтвера и малина. Иначе извоз роба је у посматраном периоду износио 7,74 милијарде евра а увоз 13 милијарди евра.

Ако имамо на уму да Србија има изузетно повољне спољнотрговинске аранжмане са Русијом, а и другима, то практично значи да она просто нема робе за извоз. Знамо да за храну увек постоје купци и да су улагања у пољопривреду релативно најмања по јединици производа. Лако је закључити да је то област која може прихватити много новозапослених.

Руско тржиште је спремно да купи целокупну производњу прехрамбених производа из Србије — недавно је изјавио руски амбасадор у Београду Александар Конузин на састанку Србије са Русијом, Белорусијом, Казахстаном и Украјином у ПКС. Остали приоритетни правци сарадње су енергетика и коришћење руског кредита од 800 милиона долара за реконструкцију железничког саобраћаја у Србији. Руски кредит још увек чека целовит одговор од када је договорен пре више од годину дана.

Русија је спремна и да позајми под врло повољним условима 5 милијарди евра српским предузећима, како би се на дужи рок решио проблем неликвидности домаће привреде. Колико је ово важно у години препуној неизвесности која је пред нама, немогуће је описати. Што каже наш народ — „Нудим ти као брату“.

Трећи извор за запошљавање је Фонд за развој, уз чију помоћ је прошле године посао покренуло око 3.000 лица. За ову годину Фонд ће увести и нове мере, као што је кредитна подршка женском предузетништву.

Војводина је средином јануара усвојила „Акциони план запошљавања за 2012. годину“. За његово извршење из покрајинског буџета биће издвојено 316 милиона динара. Акциони план се заснива на потпомагању инвеститора са 130.000 динара за ново радно место и са 160.000 динара за оснивање радње или предузећа. Најављено је поновно активирање програма јавних радова и приправништва. У последње две и по године је у Војводини запослено више од 20.000 лица. У покрајини ради 25 страних компанија које запошљавају више од 62.000 радника. Покрајинска власт ће у марту подржати и отварање Центра за обуку незапослених лица.

Национална служба запошљавања је додатна средства прибављала и из буџета локалних самоуправа, тј. општина. Овај износ би се морао повећати у овој години, јер локалним самоуправама остаје више новца на уштрб централног буџета. Улога локалних самоуправа је изузетно битна, јер осим новчаних улагања у повећање запослености то је место на коме се најбоље могу сагледати разлике између образовног профила незапослених и потреба локалне привреде. У складу са уоченим неслагањима, могу се осмислити разне мере и неновчане помоћи незапосленима. Раније смо помињали оснивање пословних инкубатора — саветодавних центара, формирање гроздова („кластера“), тј. повезивања различитих фирми у истом репродуктивном ланцу, омогућавање почетницима да лакше дођу до важних података за своје пословање и друге мере.

Регионална искуства


У Републици Српској стабилизују тржиште рада планираним инвестицијама, увели су програм „Партнерство за иновације“, врше подршку пословним зонама, организују семинаре о управљању породичним фирмама, олакшавају пренос власништва породичног бизниса на наредну генерацију, појашњавају значај доброг корпоративног управљања тј. доброг односа са постојећим и потенцијалним акционарима фирме, израђују стратегије подршке развоју и промоцији извоза за мала и средња предузећа.

У Хрватској, на острву Корчули постоји село Блато, у коме свако ко отвори фирму добије неповратно око 5.000 евра, и још толико ако запосли лице са високом стручном спремом. Послодавцима субвенционишу камату, а и младима који су узели кредит за стан. Од 3.700 становника, запослено их је 1.400, од тога више од 900 у привреди. Село субвенционише трошкове јаслица и вртића, док се за прво дете добије преко 1.000 евра, за друго 2,5 хиљада а за треће преко 15.000 евра и тако редом. Село има свог лекара и зубара, педијатра и гинеколога. Такође има своју комуналну службу, гимназију и стручну средњу школу са 205 ученика из целе Корчуле који имају бесплатни превоз по целом острву.

Ово је заиста школски пример докле досеже моћ локалне самоуправе истински посвећене својим грађанима и одрживом развоју.

Неке од поменутих активности препознајемо и у Јагодини. Скупштина Јагодине је још крајем прошле године донела одлуку о додели средстава из свог буџета за 2012. годину за подстицање или обнављање породичног посла у износу од 3.000 до 7.000 евра у динарској противвредности. Средства су бесповратна, а намењена су покретању посла у оквиру производних, услужних и других делатности за набавку нових машина, уређаја и постројења. Критеријуме за доделу бесповратних средстава одредиће накнадно формирана стручна комисија.
***

На крају да се подсетимо да ће за одрживост политичких руководстава бити пресудно: да ли су она способна за повећање запослености грађана, јер ће се друштва која не отварају нова радна места — распадати.

Одговорно друштво ће се сматрати оно које је обезбедило остваривање једног од најважнијих људских права, да се живи од сопственог рада. Без огрешења о принцип „једнаких могућности“.



Објављено као: „Смањење незапослености услов за привредни раст [Незапосленост]“, Велика Србија, бр. 3486, фебруар 2012, Српска радикална странка, Земун, стр. 41-44.