петак, 01. јул 2011.

„Стратегија Србија 2020“ као пуки предизборни маркетинг


Преко гладних до (еуропских) звездица

У цара Миркана козје уши • Историјски криминал „договорне“ статистике • Сива економија као „социјални програм“ једног опијеног режима • Да ли Србија заиста може да спроведе „Стратегију 2020“ или улази у паклену кризу?


Грађани Србије су у децембру прошле године на сва звона позвани да својим очима прочитају посткризни програм раста и развоја економије, под називом „Стратегија Србије 2020“. Промовисан на скупштини Демократске странке, подржан од Председника лично и Владе скупно, овај широко промовисан програм већ показује своје домете за деценију у којој морамо преживети.

Истина, поменути модел изласка из каце је благо коригован наниже у априлу 2011. године због изненада откривене „статистичке афере“, односно, скандалозне преваре којом смо криминално лагали и себе и целу планету. Сада, када знамо истину, просечна годишња стопа раста бруто друштвеног производа (БДП) би морала да износи 5,6 одсто, да би његов кумулативни пораст износио задивљујућих 73% на крају текуће деценије како се то прижељкује у „Стратегији Србије 2020“.

Независно од откривене статистичке лажи, која ће тек имати велике последице, „Стратегија Србије 2020“ заслужује да је прецизније проучимо и видимо колико је уопште изводљива.

Кључне поставке новог модела су годишњи раст извоза од 13,5% а раст инвестиција близу 10% годишње. Претпостављени прилив капитала из иностранства ће износити 41 милијарду евра, а од тога 23–24 милијарде евра долазе путем страних директних инвестиција и концесија, а остатак ће наводно бити инострани кредити. Остатак до неопходних 100 милијарди евра инвестиција покриће се домаћом штедњом.

Жеља је да се индустријска производња, која генерише 95% извоза, помери ка размењивим добрима.

Инфлација ће после 2015. године износити само 3%. Спољни дуг ће са 80 пасти на 50% бруто друштвеног производа. Пензије ће моћи да расту до и преко стопе инфлације.

У инфраструктуру, тј. у путеве, луке, канале за наводњавање, мостове и железничке пруге улагаће се по две милијарде евра годишње и то кроз концесије, кредите и приватно и јавно партнерство.

Укратко речено „Стратегија Србија 2020.“ подразумева да се досадашњи раст, заснован на повећању потрошње замени растом заснованим на улагањима и извозу.

Последњи трзај развоја по старом моделу тј. моделу нереалног задуживања и трошења непостојећег била су препуцавања око субвенционисане куповине станова.

Човек се запита да ли је оваква лепота од будућности могућа, а и ако јесте — под којим условима...


Шта угрожава списак жеља?

Највећи ризик Стратегије јесте да планови пропадну већ у првој половини деценије. Да је опасност присутна показује висина спољног дуга Србије: сервисирање дуга је већ на критичном нивоу, а многа предузећа су пред банкротством. Над хиљадама предузећа није покренут поступак стечаја иако испуњавају законске услове, како не би додатних 190.000 радника отишло на улицу само по том основу.

Све претпоставке за остварење Стратегије су крајње оптимистичне, али је крајње натегнута она по којој ће у расту БДП са једном трећином учествовати новозапослени, а са две трећине раст продуктивности рада.

Једна од кључних тешкоћа је и како обуздати потрошњу. Сведоци смо да то јако тешко пада и онима који су трошили много више од нас (Грци, Шпанци, Ирци, Португалци...).

Повећање удела робе и услуга са 40 на 65% БДП је више него амбициозан циљ у условима запуштене индустрије, а понајвише металског комплекса. Да би ова тврдња била лакше схватљива, треба рећи да је ниво индустријске производње у Србији данас исти као и 1971. године. Уколико раст индустријске производње не буде бржи од раста БДП, цео модел Стратегије остаје у поменутој каци, на самом дну.

Под знаком питања је и могућност смањења јавне потрошње, односно издвајања за здравство, школство и друге јавне службе.

Једна од националних бајки која се Стратегијом понавља је и та да ће бити отворено 430.000 нових радних места, односно да ће стопа раста запослености износити 17%. Стварност нас тера да се замислимо над овом тврдњом. Само прошле године у Србији је око 300.000 људи остало без посла. У 13% домаћинстава је бар један члан постао незапослен. То је довољан разлог да се цела породица приближи граници сиромаштва или је прекорачи.


Статистичка штимовања

Стопа незапослености је прешла 20%. Према последњим подацима Националној служби за запошљавање је пријављено 730.000 незапослених лица. Процене су да их је бар за половину више, јер се не пријављују сви који су без посла.

У суштини, запосленост у Србији пада већ 22 године а данас нам је продуктивност као пре 31 годину. Запосленост расте у здравству, образовању и државној управи, али је недопустиво мало запослених у прерађивачкој индустрији.

Повећање броја незапослених истовремено је и повећање сиромаштва. Око 10% грађана Србије је (званично, статистички) сиромашно. То не би било страшно да није много више оних који су јако близу те границе.

Само просечна годишња стопа раста БДП већа од 5,8% до краја ове деценије омогућава повећање запослености, а са тим и стандарда.

Просечна плата у Србији у марту 2011. године је била 357 евра, што је два пута мање него у Хрватској и три пута мање него у Словенији. И овај износ је мислена именица за стотине хиљада запослених у „сивој“ економији где се указују обриси класичног ропског рада.

Понижени, обесправљени и лоше плаћени српски радници немају неопходну подршку ни српске државе, али ни слабо организованих и дубоко подељених синдиката. Недовољно заштићена права радника се минимално поштују, док вође синдиката са представницима власти и послодаваца воде бескрајан и јалов социјални дијалог.

Списку званично незапослених лица не припада ни око 100.000 радника који су званично запослени у некадашњим друштвеним предузећима која су неуспешно приватизована. Многи од њих не обављају никакав посао. Од овог броја је око 15.000 радника запослено у фирмама код којих су раскинути уговори о приватизацији.

Они су вероватно будући талас званично незапослених који ће пре повећати број запослених у „сивој“ економији, него што ће се ухљебити захваљујући режиму и субвенцијама. Све више образованих пристиглих најамника постају таоци илегалних предузетника.

Широко рекламиране субвенције не укидају узроке незапослености и рада на црно. Послодавци не запошљавају када им држава даје субвенције, већ када имају повећану тражњу за робом коју производе.

Незапосленост је системски проблем. Сви запошљавају, а све више незапослених. Биће их све док се не спроведу структурне реформе и јавног сектора, пореског система, правосуђа, јавне управе...

Запошљавати нове раднике у систему који је створио милион незапослених је исто што и примати нове морнаре на торпедовани брод, рече Милан Кнежевић потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа.

Својим аматерским импровизацијама држава угрожава постојећа радна места, а хоће да отвара нова?! Привреда је за четири године банкама само за камате морала да плати 16,6 милијарди евра. Око 20% задужених предузећа је у доцњи са отплатом кредита код банака. Запошљавање пар хиљада људи се слави као највеће достигнуће, а нико не одговара за стотине хиљада изгубљених радних места. То је „шминкање мртваца“, каже Кнежевић.

Али, да се вратимо „посткризном моделу“ који нам се нуди.


Стигло нас је (зло)намерно задуживање

Србија ће, поред преусмеравања капиталних инвестиција ка енергетском сектору и транспорту, морати и циљано да финансира спровођење индустријске политике. Постоји сагласност да Србија треба да развија извоз средњих технологија.

Мора се отворено рећи: са старим моделом раста заснованом на претераном задуживању, Србија је ушла у кризу и без светске економске кризе. Од 2005. до 2008. велика кредитна задужења компанија јесу ишла у инвестиције, али претежно у некретнине и услуге, а не у индустрију. Ово је довело до неодрживих неравнотежа.

Уместо потрошњом гураног раста, нови, инвестиционо оријентисани модел наметнуо се као неизбежан. Али, шта ако стопа раста БДП буде само 3 посто годишње? Онда Србија засигурно улази у дужничку кризу, стропоштавање курса и снажан пад животног стандарда.

Посткризни модел је понуђен након што је режим обзнанио да је Србија „изашла из кризе“. Банкарски аналитичари подсећају да је „излазак из кризе“ статистичка категорија. Тврде да и ако смо изашли из кризе, нисмо се вратили на ниво производње пре њеног избијања. Стручњаци подсећају и да излазак из кризе не подразумева истовремено побољшање животног стандарда за све грађане. Темељни показатељ снаге српске привреде остаје пре свега дефицит из спољнотрговинске размене.

Из кризе смо можда изашли понајвише захваљујући „договорној“ статистици Владе и Народне банке Србије којом су лажно приказани најважнији подаци о стању српске привреде за период 2001–2009. Прикриван је реалан пад бруто друштвеног производа и на тај начин су и многи други изведени показатељи стања привреде постали „бољи“. То, на жалост, омогућава и трошење незарађеног.

Где се Србија стварно налази, грађани осећају на својој кожи и без статистичке гимнастике. Ови „нови званични подаци“ имају одраза и на пројекције у „Посткризном моделу“. Отуда и његова заводљива лакоћа прихватања. Али то спада у домен психологије и пропагандне манипулације, а не макроекономије.

Да је нека друга земља у питању, чланови владе би за овакав поступак кривично одговарали. А за неодговорност, неажурност и грубе почетничке грешке, режимске институције би морале претрпети дубоке резове и корените промене.


Објављено као: „Преко гладних до европских звездица ['Стратегија Србија 2020' као пуки предизборни маркетинг]“, Велика Србија, бр. 3461, јул 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 44-45.