Повратак економских плаћених убица
Светској банкарској олигархији мало 90% српског тржишта • Смета им развој из домаћих извора јер им се смањује плен • Криви смо што нисмо до краја распродали државу • Колико је ММФ допринео распаду бивше Југославије и ратовима?
Пише:
Часлав Кузмановић
Људи које њихов бивши колега Џон Перкинс зове
„плаћеним економским убицама“ отишли су незадовољни из Београда. Али ће се
вратити. У то не сумњајте.
„Завршетак прве ревизије аранжмана одложен је
пошто је буџет за 2012. годину одступио од договореног фискалног програма,
посебно када се ради о вишем планираном емитовању јавног дуга (укључујући државне гаранције) и пројектима
финансираним из домаћих извора“ [нагласио
Ч. К.].
Ово стоји у закључном извештају мисије Међународног
монетарног фонда, предвођене Зузаном Мургасовом, која је била у посети Србији
од 2. до 9. фебруара ради разговора о статусу стенд-бај аранжмана из
предострожности са Србијом.
Да ли постоји и у чему је грех Србије?
Фискални програм за 2012. око кога је
постигнут договор између мисије ММФ и Владе Србије у новембру 2011. предвиђао
је као циљ издавање домаћих државних гаранција ограничено на око један проценат
БДП-а.
Међутим, усвојени буџет за 2012. укључује и
додатно емитовање јавног дуга, укључујући државне гаранције, и пројекте
финансиране из домаћих извора, у износу од скоро два процента БДП-а. Страшно. О
28,77% буџета који одлази страним лихварима за отплату дуга – нико ни речи.
Гаранције су иначе само потенцијални дуг и
односе се на преко потребне инвестиције за капиталне пројекте јавних предузећа.
Активирају се онда када посланици у Скупштини Србије изгласају кредит.
Инсистирањем ММФ на смањењу обима планираних гаранција управо се блокирају планирани пројекти који доприносе одржавању
привредне активности и остваривању планиране стопе раста БДП.
Ово је и згодан начин да се Србији не дозволи
искоришћење повољних кредита, на пример, из Русије или Кине.
Нервоза ММФ-а што Србија никако да одумре као
држава показала се и при разговору о куповини смедеревске жељезаре.
Коментари о гаранцијама и развојним пројектима
чине нам се најважнијим. Саветник премијера, Јуриј Бајец, наглашава да Влада
неће одступити од планираних гаранција за кредите у овој години и најавио да ће
Влади предложити измене Закона о јавном дугу, у који ће убудуће улазити све
гаранције за зајмове.
Државни секретар у Министарству финансија
тврди да захваљујући резервама готовине којима Србија располаже (од
прошлогодишњих еврообвезница) и позитивног односа финансијских инвеститора
према Србији, и поред минуса у буџету неће изостати улагања у инфраструктурне
пројекте, развој пољопривреде и подстицаје привреди. Економска политика сваке
земље, па и Србије, утврђује се буџетом и не може се мењати месечно или недељно
на основу појединачних показатеља и саопштења (прогноза).
Министарство финансија тврди да се потребе
Србије за финансирањем могу у највећем делу задовољити на домаћем тржишту, што
значи да Србија неће много зависити од страних инвеститора.
Фискални савет Србије решење смањења буџетског
дефицита види кроз смањење јавне потрошње и мањим делом путем пореске реформе.
Гувернер Народне банке Србије би најпре
повећао ПДВ. Његов приоритет је ниска и стабилна инфлација, док привреди и
држави у целини оставља бригу око остваривања економског раста и нове
запослености.
Изгледа да гувернер није читао професора Џона
Кригина и његов став да је стратегија циљане инфлације допринела изазивању и
интензивирању глобалне финансијске кризе. У посткризном окружењу,
циљана инфлација не може да подржи стабилан привредни раст. Централне
банке треба ремонтовати и променити им циљ. Нови (стари) циљ би био номинални
БДП. Овом променом би се повратила равнотежа која је некада била стандард у
монетарној политици, пре 1990-тих, када се од централних банака тражило да
одржавају пуну запосленост и стабилност цена. (The National
Interest, January 19, 2012. – према НСПМ)
Председник Тадић изјављује да Влада Србије
прихвата захтев ММФ-а за смањењем гаранција државе на одређене пројекте, али је
указао да је потребно време да се направе процене и утврде приоритети. „Проблем
је у томе што ММФ тражи да Србија смањи гаранције као држава на
одређене пројекте, а ми овог тренутка не знамо тачно који ће пројекти бити
изведени.“ (ТАНЈУГ, 10. 2. 2012).
Истога дана, премијер Цветковић даје одговор
на питање новинара да ли ММФ тражи да прецртамо неке пројекте у буџету: „Они не
траже да пројекте избришемо сада, него када се формира нова влада. До тада, ми
фактички нећемо трошити новац на те пројекте, али они морају формално да
постоје.“
Није објаснио због чега пројекти морају „формално“
постојати, али се да претпоставити да је због прикупљања изборних гласова људи
који свој опстанак виде управо у остварењу тих пројеката.
Неколико дана касније премијер себе допуњује.
„Односи владе Србије и ММФ су добри, стално се развијају и сарадња ће бити
настављена и поред извесних неслагања“ – речи су премијера на седници Одбора Скупштине
Србије за финансије, 21. фебруара 2012. године.
По премијеру, разговори са ММФ нису пропали, упркос
три главне тачке неслагања: издвајање 100 милиона евра из буџета за
докапитализацију „Комерцијалне банке“, затим предвиђена сума државних гаранција
за развојне пројекте, као и питање везано за процену ризичности у 2012. години
и суме предвиђене у ту сврху.
Све
ставке које су проблем немају никакав финансијски утицај на буџет до његовог
поновног састављања (ребаланса), а под утицајем прогнозе (!) привредног раста за Србију у овој години коју
је ММФ смањио са 1,5 на 0,5 одсто. ММФ ће нам доћи у нову мисију средином
године или „када се за то стекну услови“.
Осим
премијера, овој седници су присуствовали и други чланови савета: гувернер НБС
Дејан Шошкић, државни секретар Министарства финансија Душан Никезић и
председник фискалног савета Павле Петровић.
ММФ против српског рађања и пољопривреде
За
наставак аранжмана, из „предострожности“ за безбедност српске економије за
улагање и јачања поверења потенцијалних улагача — које је управо уздрмано
смањеном прогнозом раста тог истог ММФ-а на 0,5% — од српских власти се
захтева:
●
ребаланс буџета за 2012. годину,
●
усвајање средњорочног програма смањења задуженост земље,
●
и убрзање структурних реформи.
На
први поглед све ово изгледа лако, лепо и пожељно. Међутим, средњорочни програм
смањења задужености морао би да садржи повећање ПДВ-а, царина и акциза, смањење
масе плата које се исплаћују из буџета, повећање броја пореских обвезника, као
и смањење субвенција.
Ово
практично значи нови намет на целокупно становништво
и то у условима пада куповне моћи која се најбоље огледа у смањењу промета на мало
од 22,6% у јануару ове године, у односу на децембар претходне. У јануару ове
године је нето плата у Албанији износила 380 евра, а у Србији 330 евра.
Диктирањем
повећања ПДВ-а и смањења субвенција, Србији се избијају из руку основне алатке
да потпомогне жељене и позитивне процесе као што су повећање рађања или лакша
набавка пољопривредне опреме. Субвенцијама се чувају и нека постојећа радна
места, што је за земљу много јевтиније од отварања нових.
ММФ
очекује и спровођење пореске реформе, која би пре свега смањила порезе имаоцима
капитала и смањењем пореза на доходак и пореза на добит предузећа. Тачно је да
би то смањило трошкове пословања, али се као пандан овој мери види смањење социјалних
давања, смањење издатака за школство, здравство и образовање — дакле, за све
оно без чега се не може брже напред у борби за тржиште.
На
менију захтева ММФ је и реформа пензионог система, где се као решење види или
смањење постојећих пензија или подизање старосне границе за одлазак у пензију.
Мушкарци би ишли у пензију са 67 а жене са 62 године старости. Колико је ово
популарна мера пред изборе и у ситуацији када 50 % незапослених чине млади –
сувишно је објашњавати.
Последњи плен: „Комерцијална банка“
Посебну
брижност за српски буџет и развој српске привреде ММФ је показао захтевајући да
се Србија одрекне власништва у „Комерцијалној банци“ - јединој где је удео
државе значајан и која захвата пристојан део финансијског тржишта.
Незаситим
финансијским вампирима мало је што већ контролишу 90% српског финансијског
тржишта.
Спречавањем
докапитализације „Комерцијалне банке“ у износу од 100 милиона евра од стране
Србије, њен већински власник, па тиме и управљач, постаје Европска банка за
обнову и развој (ЕБРД), која је свој део раније договорене докапитализације већ
уплатила.
Користећи
информациони капитал „Комерцијалне банке“, ЕБРД се већ инсталирала у неколико
најпрофитабилнијих предузећа у Србији. Сада би да прекроји поделу добити из
преотетих послова. ЕБРД већ има неколико пословних афера у Србији и направила
је од „Комерцијалне банке“ кукавичје гнездо, уселивши се под њен кров.
Вребајући моменат да свог домаћина избаци из његовог гнезда, бестидно и
лицемерно изражава забринутост за фискалну одрживост српске привреде.
Да
питање преотимања ове банке није ни мало наивно сведочи следеће исправно
запажање: „... у периодима кризе све државе гледају прво да заштите себе. Ми
готово да немамо ниједну нашу банку која је потекла одавде и која би овде
остала, шта год да се деси на тржишту. Било би добро да имамо банке чија је
судбина везана за Србију и које немају где да се повуку.“
Веровали
или не, ово је одговор премијера на питање новинара Вечерњих
новости (10. 2. 2012) зашто је донета одлука да се сада, усред
економске кризе, докапитализује „Комерцијална банка“, а што ММФ оспорава. Био
је то одговор оног истог човека који је до пре пар месеци тврдио да су све
банке у Србији домаће, бранећи бесмислено ниске порезе на њихове огромне
профите.
Отворени
захтев ММФ-а да се Србија одмах одрекне власништва у „Комерцијалној банци“ је
посебно очигледан пример правих намера овог плаћеног економског убице многих држава.
Знамо ми за ваше реформе
Трећи
захтев, „убрзање структуралних реформи“, у суштини је и кључни захтев ММФ-а
Србији. Без његовог испуњења наша држава се мора одрећи следеће финансијске
инфузије од 1,1 милијарде долара.
Претња
и уцена ММФ-а доста је безазлено описана следећим саопштењем:
„После
избора, власти треба да без одлагања покрену структуралне реформе да би се
решило питање кључних уских грла код раста. Прелазак Србије на ефикасну
економију којом доминира приватни сектор знатно касни за најуспешнијим
упоредивим земљама у региону.“ (ТАНЈУГ, 20. фебруар 2012.)
Шта
то заиста значи, ММФ је обелоданио наметањем програма структуралних реформи
Грчкој, Португалу, Ирској, Шпанији, Италији... У току је распродаја Европе.
Грчка продаје све осим Акропоља, Шпанија – метро, Аустрија – две планине,
Италија – острва и плаже, Португалија – енергетику....
Реформски
рецепт ММФ-а се не мења већ деценијама и већ је виђен са својим катастрофалним
последицама на терену некадашњег „Трећег света“. Познат је под називом ЕСАП и
састоји се у следећем:
„Буџетски
дефицит смањује се драстичним резом јавне потрошње. Наредба је: хитна
приватизација јавних и квазидржавних предузећа и отварање тржишта страном
капиталу. Раст каматних стопа постаје обавезан, као и дерегулација тржишта рада
(обесправљивање радничке класе), уз кресање плата и пензија. Кандидат за
кредитну помоћ означава се као економски неконкурентан, лишен иновативности у
пословном планирању – чиме се кандидује за консултантску помоћ са стране...“ (Политика, 3. март 2012.)
У
суштини се диктирају и намећу мере које разарају друштвену слогу једне нације и
затиру сваку наду у опоравак националне економије. После овога, потребне су деценије да се нација искобеља из кредитног јарма и ослободи
домаћи привредни потенцијал.
„Реформски пакет ММФ-а и Светске банке представља добро осмишљен програм
за економски и друштвени колапс, јер уништава целокупно ткиво домаће економије,
проценио је још 1995. године канадски економиста Мајкл Чосудовски, Председник
центра за истраживање глобализације у Монтреалу“ (исто).
Да
се ради о моћном непријатељу свакодневно нас упозоравају следећи новински
наслови: „Распродаја Европе“; „Ирска слуша ММФ, продаје имовину“; „Мађарска
спремна за наставак преговора о зајму са ММФ-ом“...
Откуда
толико капитала да се купи цела Европа? Немачке „књиговође“ су израчунале да је
у истом периоду у којем је БДП целог света повећан три пута, шпекулативни
финансијски капитал увећан 600 (шест стотина) пута. Тешко је и замислити шта се
све може изманипулисати у условима овако драстичне неравнотеже.
За
сада се дроби и преотима периферија Европе. Средиште континента, Немачка, је
ваљда остављена за крај. Схватајући геостратешки значај исхода рата између
долара и евра, Русија је смањила цену гаса Немачкој за 19 одсто.
А
у Србији, само пета колона и првоборци бандитске приватизације прижељкују
присуство ММФ-а, као моћног „пријатеља“.
„Ми
смо одувек против сарадње са ММФ-ом, јер је свака земља која је слепо слушала
ММФ банкротирала, или је пред банкротом...“ изјавио је Драган Тодоровић,
потпредседник Српске радикалне странке, у разговору за Политику
(26. 2. 2012.).
Дошао
је тренутак да се овај вишеструко исправан став о економској и свакој другој
будућности Србије брани покретањем свих родољубних
снага којих је у нашој земљи остало.
Да
је улог велики, показује и управо откривено тајно упутство Џорџа Фридмана, шефа
аналитичког института СТРАТФОР (зову га „ЦИА у сенци“), дато сарадницима који
прате подручје бивше Југославије:
„Због глобалне рецесије било који економски
показатељи из региона су веома важни. Пазите на било какве нереде услед кризе у
којим учествују радници, синдикати. Немојте заборавити да су
мере штедње ММФ-а наметнуте Југославији делимично криве за почетак рата.
Морамо водити рачуна о било каквом економски мотивисаном социјалном
незадовољству“. •
