Рад је ослобађање, а реформе лудом радовање

Трећи чин завртања руке Србије је већ увелико почео, све са помпезним повратком економских плаћених убица и умишљеним реформама. А „промену свести“ грађана сада оштро захтева и Влада Србије, а не само НАТО.

Грађанима Србије се грчевита борба за избегавање банкрота Србије, и одржање њене способности да и даље служи интересима евро-атлантске олигархије, представља као побољшавање уређења законским путем тј. као реформа.

По речима премијера Вучића, закони су подређени отварању нових радних места. Срби – након проласка кроз тамни вилајет– треба да узнапредују, од лењих сањалица до оних који ће се жртвовати кроз бесконачан рад, док не постигну духовну слободу. Тиме би стали уз раме Немцима који су први открили да рад ослобађа.

Прeумљење Србаља баш у овом вакту је толико важно, да нам силници још увек праштају што нисмо казнили Русију када је вратила своје, а и што смо поклекли у ометању нашег, руског и европског геоекономског подухвата – изградње Јужног тока.

Коме топуз лежи у закону ...

Од свог конституисања у априлу месецу ове године, Народна скупштина Републике Србије је под паролом реформи донела 41 закон по хитном поступку(!), без одржавања одговарајуће, правовремене јавне расправе.

Комитет правника за људска права упутио је протест Скупштини и Влади Србије, оценивши овакву праксу као кршење начела грађанске демократије прокламованог Уставом РС, као и прописа који регулишу рад Скупштине. Заштитник грађана РС је изразио забринутост због нетранспарентног законодавног процеса и кршења начела јавности.

У силној жељи да што пре уђе у богату и демократску ЕУ, и Влада и Скупштина су заборавиле на достигнуте стандарде људских права у сопственој држави. А Премијер је рекао да су закони модерни и да ће нам бити боље. Посебно Закон о раду који раднику предвиђа статус ходајућег репроматеријала.

Услов над условима је остао – промена свести. О чему се овде ради? Џон Кенет Галбрајт, велики интелектуалац из САД, објаснио је у књизи Анатомија моћи три облика њеног наметања: кондигни, компензацијскии кондиционирани.

И над Србима и Србијом се кондигна моћ постиже потчињавањем — одустајањем појединца или друштва од властитих циљева и интереса казнама (штап —бомбардовање) или претњом казнама. И Београду је компензацијска моћ понудила позитивну, афирмативну награду (шаргарепа — новац, власт...). Заједничко обема облицима је да појединац који им се потчињава зна да то чини. У првом случају зато јер мора, а у другом случају зато јер зна да ће за то бити награђен.

Стижемо и до промене свести коју сад и сама влада Србије захтева. Кондиционирана моћ се остварује тако што се мењају веровања оних који се желе потчинити.

Да ти заменим мозак

Уверавање преко НВО, школовање, друштвено опредељивање за оно што изгледа „природно“, пристојно или исправно такође мотивише појединца да се потчињава вољи другог или других. По себи знамо да се чин потчињавања обично поклапа с оним што потчињени сам жели (нова радна места). Чин потчињавања остаје невидљив.

Кондиционирана моћ, то куповање душа,има средишње место у функционисању савремене економије и политике свуда, па и на Балкану.

Срби већ дуго трпе сва три облика моћи, како од својих Западних партнера тако и од сопствене пете колоне која их призива. Нови закон о медијима је на мала врата обезбедио да дођу страни, софистициранији мајстори за испирање мозга, и то баш они који су радили у западном војно-индустријском сектору.

Како год, никако да сви Срби подлегну овим моћима . Можда је за то крив Српски Код, одсликан и у народним изрекама: У добру се не понеси, а у злу се не понизи; Не продаји веру за вечеру...

Све упорније београдско позивање на промену свести народа показује да Премијеру и „камиказа влади“ цури време. Да би постигли убрзање почели су и да плаше онога „ко је свико без голема мријети јада“.

Као да народ не зна докле се стигло када се отима од сиротиње и трудница. Као да не знамо да је буџет дужнички и да већ сада радимо само за камате. Треба да поверујемо да је добро да се помаже банкама због планског презадуживања народа и привреде, да је добро да држава остане без икакве својине и да сви постанемо“ туђе слуге у сопственом дворишту“ како нам пророчки рече бивши Председник.

Ластиш уместо каиша

Оштра буџетска штедња, окосница реформи, подразумева смањење прихода великог броја појединаца. У складу са тим смањиће се и домаћа тражња.

Да би избегла силазну спиралу, Србија мора смањење домаће тражње надоместити извозом. Управо извозне (не)могућности Србије изазивају неверицу да ће цео програм изласка из кризе успети.

Коментаришући најновије потезе власти у Србији, словеначки економиста Јоже Менцингер је као једино позитивно истакао следеће: „Мислим да су ти послови са Русијом добра ствар јер то на неки начин чини Србију мање зависну од ЕУ. И то је значајно.“ (2) Остатак „терапије“ над Србијом Менцингер види као утопију, илузије и странпутице од којих ће се морати одустати („Менцингер: Вучићу, успори“, Радио Слободна Европа, 20.7.2014).

Једна од илузија је и да ће страни инвеститори, пре свега са Запада који је и наручио реформе, нагрнути у Србију чим се „аранжира амбијент“. Док се српској јавности уврће врат ка ЕУ, министарка Зорана Михајловић пожурује новог амбасадора Кине у Београду Ли Манчанга да посредује у отпочињању изградње блока „Б3“ у Термоелектрани „Костолац“. Ради обезбеђења енергетске сигурности. Изгледа да Кинези не журе да министарки пруже сигурност док не одмакне градња Јужног тока.

Ивица Дачић, као министар иностраних послова и председник Социјалистичке партије Србије, био је нешто конкретнији у тумачењу реформских закона. Упозорио нас је да су закони капиталистички јер је народ својевремено „гласао за капитализам“. Тако смо први пут чули „превод“ суштине петооктобарских захтева за „променама“ и „тржишном економијом“. Министар нема реформских недоумица, јер је партију модернизовао а лично је склон реалној политици. Шта год то за њега значило.

Сада смо опет пред променама – реформама. Не будемо ли се заиста расанили, иста особа ће нам кроз деценију и по „превести“ да се данас ради о неолибералном капитализму, прилагођавању корпоративним интересима, финансијском фашизму и неоколонијализму. И да смо и за то гласали.

Да се ради о америчкој „пословној школи“ упућује нас потпуно игнорисање социјалног дијалога и друштвеног консезуса о томе шта је добро за све. Без тога нема заједништва и остварења прогреса.

Израњају и ликови које смо желели да заборавимо: Лабус, Удовички, Влаховић...Добронамерни угледници ЕУ као што су Бернадет Сегол, генерални секретар Европске конференције синдиката и Рајнер Хофман, председник немачког савеза синдиката опомињу нас да се са праксом обесправљења радника не стиже далеко (Марина Рагуш, „Немачка п(р)озива Вулина“, ФСК, 1.8.2014).

Хитност доношења закона имала је за циљ да прикрије крупну намеру, на коју је јасно упозорио Бранко Павловић: „Званичним владајућим ставом да 'ЕУ нема алтернативу' Србија је избегла не само расправу о циљу /'реформе'/, него је потпуно потиснуто и само његово дефинисање“ („Циљ одређује средство“, ФСК, 20.7.2014) .

Његово и наше уверење, да евентуални улазак у ЕУ не може решити остварење српских интереса —посредно добија потврду и од америчких аналитичара.

Украјина — опомена и огледало Србији

Украјина је недавно потписала Споразум о асоцијацији са ЕУ. То не значи да се та земља налази на европском путу. Споразум је лист папира. И не може чаролијом решити непојамне економске, социјалне, политичке и менталне проблеме Украјине.

Споразум о асоцијацији је увек називан „цивилизованим избором“. То је велика грешка. Споразум нема ничег заједничког са културом и историјом, већ се заснива на либерализацији економије. Не постоји „европски“ начин да се укину субвенције на гас или „цивилизовани“ начин да се смање пензије.

Ову истину оголио је недавно амерички часопис Форбс у чланку Марка Адоманиса . („Forbes: После потписивања споразума са ЕУ борба за Украјину тек почела“, Глас Русије, 29.6.2014). Порука је вишеструко поучна и за српску јавност. У суштини ради се о нешто разрађенијем ставу недавне гошће Србије —помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторије Нуланд. Између осталог, гошћа је рекла да је импресионирана напретком Србије, и на путу ка ЕУ „што САД снажно подржавају“ и када се ради о реформама.

Професор економије на Универзитету у Мисурију Мајкл Хадсон је недавно указао на сличности између колонијалног потчињавања централне Африке у 19. веку и актуелног односа Европске уније према Украјини. У контексту потписаног Споразума о стабилизацији и придруживању он сматра да ће Украјина бити економски потчињена интересима ЕУ, а да баш ништа не добија заузврат.

Хадсон истиче да Украјинци (као и Срби) нису гласали за овај споразум,већ им је он наметнут. Као крајњу последицу он види преотимање природних ресурса и пољопривредног земљишта Украјине од стране ЕУ. То што Хадсон не помиње улогу своје земље у грађанском рату у Украјини, који је пратећа слика колонијалног поретка, не умањује генерални закључак. Корпоративни интереси широм света све очигледније урушавају право грађана да одлучују у каквом друштву желе да живе.

На потпуно исти начин, актуелна власт у Србији такође потчињава Србију корпоративним интересима — сматра Председник Покрета за слободу, Миленко Срећковић. Он истиче да отимачина посебно природних ресурса, друштвене имовине или преко преотимања тржишта – има исте последице и када је урађена по закону и кад није.

Премијер Вучић поручује да се пробало са свиме, осим са радом.Бранко Павловић опет тврди да се са другачијом политиком није ни покушало,осим са оном која је у интересу колонизатора и да само због тога изгледа као да излаза нема. (исто, 20.7.2014) Свако иоле разуман сложиће се са овим аутором да је Србија на почетним позицијама борбе за слободу.

Додајмо да је та борба неминовна, „по сваку цену и уз сваки отпор“ — баш како се зарекао Премијер да ће нас усрећити.

Остаје само да се грађани Србије усуде да своју ствар јавно и масовно изнесу, што пре. И да о методама ослобађања продискутују међу собом, без икаквог страха од феудализма који би да нас у сопствену земљу угази.

Нова руска исхрана — дуњо моја и српска јабуко

За разлику од западних произвођача хране који тек треба да се приберу у новој стварности, Привредна комора Србије није збуњена — муњевито је одговорила на нове потребе Русије

На бројне санкције Запада и још бројније претње да ће увести нове санкције Русија је напокон одговорила. Забранила је увоз пољопривредних производа са Запада и тиме дала велику пословну и развојну шансу својим суседима, Латинској Америци, Египту, Турској, Кини и Србији. Заштитила је тиме безбедност својих грађана и економије у условима острвљености САД и њене политичке колоније ЕУ.

Истовремено, на сцени је, у реалном времену, нова геоекономска прерасподела — стварање мултиполарног света, што и јесте стратешки циљ Русије и других мирољубивих сила.

Они који су добили шансу у прерасподели великог руског тржишта, реаговали су муњевито. Чак је и Србија овог пута реаговала као организована и озбиљна држава, захваљујући Привредној коморе Србије и њеним партнерима.

Пажљиво погледајмо овај преокрет.

Русија не прети, она поклапа

Сада је јасан обим субверзивне делатностиСАД и осталих западних сила да једна од највећих и природом богатихсловенских држава, Украјина, буде увучена у грађански рат, са циљем да се он прелије и на простор највеће словенске државе —Русије. Користећи технологије увежбане на Србима и другим унесрећеним народима, стигло се и до увођења санкција Русији.

Бројна су руска била упозорења да Украјина није згодно место за ратне игре америчких плаћеника и Пентагона, теда украјинске проблеме треба решавати дијалогом, сарадњом и помогањем осиромашеном украјинском народу. Ипак, превагнули су интереси да се замагли опадање моћи Атлантске Империје, путем стварања хаоса у Европи и где год је то могуће.

Увидевши да бројни и велики привредни партнери Русије неће (или не могу) да се одупру наступајућем хаосу, сама Русија је шаховски елегантно прибегла заштити својих националних интереса.

На основу Указа о посебним економским мерама председника Владимира Путина, Влада РФ је из земаља Европске Уније, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке блокирала увоз говеђег, свињског и пилећег меса и прерађевина, рибе, шкољки и осталих плодова мора, млека и млечних прерађевина, поврћа, воћа, житарица и свих врста сирева. Забрана важи годину дана а разматра се да се рок продужи на пет година.

Санкције су уведене и Црној Гори. Жалостан је став црногорског режима да „нису заслужили санкције“, јер су се само залагали за „европске вредности“ тј. поштовали свој „спољнополитички приоритет приступања ЕУ“ када су се придружили санкцијама ЕУ Русији. На списку оних који неће скоро закорачити у Русију налази се и седам хрватских компанија.

Евроунија као да није схватила шта сања а шта јој се догађа. Холандске камионџије су путовале до руске границе да би схватиле да је неће прећи и да ваља назад са робом. Штета око 1,5 милијарди долара. Холанђани су одлучили да убудуће смање производњу а да овогодишње вишкове поделе сиротињи. Финци ће сами појести своју рибу. Пољаци ће се вероватно загрцнути оноликим јабукама.

У мелодрамском и трагикомичном обрту, ЕУ сада „из моралних разлога“ захтева од Латинске Америке да одустане од руског тржишта. Оног истог где су ЕУ и САД биле присутне у вредности од 25 милијарди долара, па идаље мисле да је то „њихово“тржиште. Као да нико није запазиосамит БРИКС у Бразилу и чињеницу да су председници Русије и Кине тамо већ потписали бројне уговоре.

Бразил је у јулу дуплирао испоруке говедине Русији, Аргентинци долазе ускоро на преговоре ради повећања извоза, Мексико који је био снабдевач Русије са пилетином ускладио је норме око исхране пилића како би то опет постао. Уругвај и Еквадор подсећају ЕУ да нису њене чланице и нуде сарадњу Русији. Иначе, цела Латинска Америка 15 година безуспешно је покушавала да привири на ЕУ тржиште.

Африка је најавила четири пута већи извоз воћа, поврћа и кафе у Русију. Афрички произвођачи хране ће са 100.000 тона Русију снабдевати директно, избегавајући европске посреднике. Цена на руском тржишту бићемања 20%. Толики ће бити и мањак европских прекупаца.

Кина ће директно извозити воће и поврће у Русију. У близини границе са Русијом убрзано се ради на изградњи огромног специјалног логистичког центра. Све процедуре промета и извоза робе биће убрзане. Одавно је Русија нудила и Србији да сагради нешто слично у близини Москве.

Српски производи – приоритет Русије

Руски министар пољопривреде Николај Фјодоров рекао је Телевизији Русија 1 да је Србија једна од перспективних земаља на које Русија рачуна када је реч о увозу хране.

Знајући да за ширу јавност постоји празан информациони простор о условима пословања на руском тржишту, Привредна комора Србије, на челу са Жељком Сертићем, повукла је драгоцен потез. У оквиру ПКС отворен је Координациони центар за пружање помоћи српским предузећима приликом извоза прехрамбених производа у Русију. У рад центра биће укључени и представници Министарства трговине, Министарства пољопривреде и Управа царина Србије.

Центар ће бити на располагању извозницима 24 сата дневно и у сталном контакту са Трговинским представништвом Русије у Србији. Одмах ће се решавати проблеми око извоза на руско тржиште.

Овај центар ће бити својеврсна и берза и информациони пункт где ће сви заинтересовани добијати податке и упутства — од контаката, преко предлога како се попуњавају формулари за царину, до информација о сертификатима и процедури потребној да роба произведена у Србији стигне на рафове у Русији. Министар трговине Расим Љајић и председник ПКС већ су са представницима удружења „Плодови Србије“ разматрали могућност повећања извоза воћа и поврћа на руско тржиште. Разговараће и са прерађивачима меса.

Представници Управе царина и Управе за заштиту биљаСрбијеће у наредном периоду појачано контролисати српско воће и поврће које одлази на тржиште Русије, али и увоз на наше тржиште из земаља које су под руским санкцијама— да би спречили злоупотребе, тј. извоз туђе робе као српске. Скорашња свињарија са ЕУ свињама је довољна опомена и потврда да су државни органи Русије буднији него икад. Слична ствар сигурно не би прошла некажњено.

Тим пре што су и председник Русије и министар Лавров прекид увоза из поменутих земаља образложили и безбедносним разлозима. Србија је дужна, и то као повлашћени извозник на руско тржиште, да крање одговорно схвати овакво образложење. У складу са тим, свакога ко покуша превару треба сматрати и процесуирати као подривача безбедности и Србије и Русије.

Привредна комора Србије између осталог нуди заинтересованим произвођачима да се упознају са прописима о коришћењу заштитних средстава при узгоју воћа и поврћа. Преведени су и руски нормативи у овој области.

Било какве махинације увозничког лобија — који је Србији јак и без моралних скрупула — неће бити дозвољен, потврдио је министар Љајић. Са представницима Амбасаде РФ у Србији договорено је и да ПКС објављује јавно имена компанија која на било који начин крше прописе и нису регуларни трговци са Руском Федерацијом.

Да би се избегло позивање на недореченост, нејасност и незнање, Министарство пољопривреде и заштите животне средине – Управа за заштиту биља –већ 7. августа донела је Инструкцију о организацији послова и начину рада у поступку извоза хране биљног порекла из Републике Србије у Руску Федерацију. Ово је јасан и драгоцен документ који не оставља простора за недоумице. Проф. др Ференц Баги, потписник ове Инструкције, заслужује да му име буде познато широј јавности.

У најбољем интересу српске привреде (слоган ПКС) у оквиру Привредне коморе Србије формирано је ново Удружење акредитованих тела за оцењивање усаглашености. Практично, појачана је инфраструктура квалитета у Србији и заштита потрошача са аспекта безбедности роба и производа.

Охрабрује изјава председника ПКС да Србија има велики број предузећа која добро и квалитетно раде са Русијом. Држава ће подстаћи њихово учешће на предстојећим јесењим сајмовима у Москви – „Worldfood" и „Златна јесен“.

Да ли ће држава Србија подржати своје произвођаче?

Није за потцењивање чињеница да је српски извоз хране у Русију у првој половини ове 2014. године повећан 68% и да до сада износи 117 милиона долара. Процена је да до краја године може достићи 300 милиона долара. Повећање извоза највише је изражено код свежег и прерађеног воћа и поврћа, свих врста сира, свињског и говеђег меса и месних прерађевина, сладоледа, сокова, вина и осталих алкохолних пића, семена сунцокрета, семенског кукуруза, садница воћа па чак и калемова ружа.

Колики пољопривредни потенцијал Србије лежи неискоришћен може се схватити из следећег податка: тржиште Русије има 170 милиона потрошача и 41,9 милијарди долара увоза само прехрамбене робе из ЕУ, САД, Канаде и Аустралије. Вреди се потрудити и узети што више од овог колача. Бесцарински извоз у Русију даје нам у старту велику предност.

Мада је ПКС предложила, слутимо да српски режим можда ипак неће субвенционисати кредите извозника у Русију. Мораће да спасавају стране банке и пропале буразерске дужнике. Аграрни буџет се празни ненаменски, робне резерве су онеспособљене да реагују у оваквим приликама, а од ЕУ сигурно нећемо добити донације да би повећали извоз у Русију. Нити кредите од њихових банака.

Ова ситуација је пре свега изазов за руске банке у Србији— да обаве своју мисију повезивања привреда Србије и Русије. Тиме ће приближити и народе и државе.

Обухватили смо краткорочне мере унапређења сарадње са Русијом. Колико је за Србију судбински важно да усмери своју пољопривреду ка Русији, оно што треба и што се може урадити на средњи и дуги рок — препознатљиво је из недавно усвојене Стратегије пољопривредног и руралног развоја Републике Србије (2014-2024).

Кажемо „препознатљиво“, а не „читљиво“, јер је Стратегија писана ради камчења новца од ЕУ (ИПА фондови), а не ради истинског унапређења пољопривреде Србије. Ипак она садржи податке и анализе које воде до непогрешивих закључакаи тим темама ћемо се тек бавити.

Светски шаховски турнир за основне ресурсе је почео.