уторак, 18. август 2015.

Наши лоши кредити – нечији бизнис отимања



Амерички фондови који откупљују лоше кредите већ су успоставили своје базе у Пољској и Чешкој за операције у Европи.  Чишћење терена за планиране подухвате у Србији обавља финансијска жандармерија Запада.
Недавно је у сред Београда испословала обавезу Србије да спашава „домаће“ банке на штету сопствених грађана и привреде. Ненаплативи кредити биће измештени из банака на „финансијски бувљак“ где ће их багателно покуповати страни „инвеститори“. Задатак режима је да створи утисак да је преотимање стварне имовине цивилизовано и напредно. Стратегија за решавање проблематичних кредита у Србији биће „демократско и стручно“ покриће за злодела која нас очекују.
О новим, моћним алтернативним финансијским центрима на Истоку, режим не размишља. Уместо тога направиће још један корак ка потпуној колонизацији Србије.

ММФ задовољен?

И са 484 милијарди динара укупно бруто ненаплативих кредита (3,6 милијарди евра) Србија је финансијски стабилна — упорно тврди Гувернерка НБС, Јоргованка Табаковић.
Председник Савета гувернера НБС Небојша Савић поткрепљује њену тврдњу изјавом да су очекивања ММФ–а у вези са остварењем актуелног стендбај аранжмана са Србијом у прва три месеца задовољена. Не треба да стрепимо од контроле — обавештава нас ТАНЈУГ 28. 4. 2015. Премијер Вучић каже да нас је ММФ чак и похвалио.
Пасторалну идилу, међутим, кваре оцене ММФ–а да је кредитна активност остала непромењена (ниска), док истовремено износ проблематичних кредита непрекидно расте.
Директор Сектора НБС за финансијску стабилност Ана Ивковић упозорава да је учешће проблематичних кредита велико у укупним позајмицама, те да и даље може угрозити стабилност финансијског система у Србији. Удео тешко наплативих кредита у укупним позајмицама у Србији у 2014. је био 21,5 %. Њихов раст је настављен и у овој години и износи 22,5% за прво тромесечје.
ММФ, по основу аранжмана са Србијом, захтева да се за приватне банке направи излаз из ове ситуације. Домаћин (Србија, НБС) је опоменут и на ризике у спровођењу аранжмана, а који се односе на преношење ефеката из региона препуног лоших кредита, тржишну непредвидивост и недоследност у распродаји колективне имовине (реализацији структурних реформи).
Ако је за утеху, проблематични кредити су носиоци великог ризика у банкарским системима скоро свих држава Централне и Источне Европе. Оваква ситуација не може бити случајност већ само успешан резултат добро осмишљеног геофинансијског рата. Око Русије се прави коридор опљачканих и осиромашених држава.
Фонд стратешке културе је наговестио дешавања у вези са проблематичним кредитима у Србији још децембра 2012. (Прекинут банкарски блицкриг на европски Исток) и марта 2013. (Ненаплативи кредити — Увод у пљачку државне и заједничке имовине у Србији). Већ тада је речено да би елементарно поштовање добре банкарске праксе спречило појаву многих проблематичних кредита.
У условима постојања вишка банака и вишка новца за кредитирање, основни проблем банака постаје било какво упошљавање капитала (уз добро обезбеђење наплате дуга) а неопходне процедуре постају „сувишне“ на радост хитрих и полуписмених бизнисмена. Пруденциона (претходна, превентивна) контрола рада банака од стране НБС, које се Гувернерка у зло доба сетила, управо је требала да спречи непрофесионално и несавесно пословање. Како то није чињено, ММФ је одлучио да се и сам позабави овим послом у Србији. Намера у суштини није лоша али као и обично када је реч о Србији, касни десетак и више година. Мада представник ММФ буквално седи Гувернерки уз кољено.

Играле се делије

Крајем 2012. дозвољено је банкама да продају доспеле дугове правних лица некредитним организацијама, тј. популарно речено — легалним утеривачима дугова.
Незадовољан забраном банкама да некредитним организацијама продају и доспеле дугове физичких лица, тј. грађана — тадашњи Секретар удружења банака Србије, Верољуб Дугалић злослутно је најавио да ће та забрана бити привремена. Судећи по кључним закључцима дводневне конференције у режији НБС, 28. и 29. априла ове године под називом „Београдска иницијатива — решавање питања проблематичних кредита у Србији“ изгледа да је Верољуб био у праву.
Скуп су отворили Гувернерка НБС, министар финансија Душан Вујовић, Фернандо Монтес–Негрет из Светске банке, Дехенг Ким из ММФ–а, Матео Патроне из ЕБРД и Томас Лубек из Међународне финансијске корпорације. Друштво је заиста пробрано.
Светска банка финансира уништење остатака предкапиталистичких својинских облика и односа; ММФ јој као сестринска организација у томе помаже, као залагаоничар и дресер дужничких робова; ЕБРД је душебрижник над економским развојем који не постоји и истовремено спаја посрнуле са представницима приватног капитала као што је Међународна финансијска корпорација (IFC). Занимљив је став ЕБРД да је проблем несавесног рада банака пре свега проблем државе Србије. Такође ЕБРД сматра да је Балкан иако угушен ненаплативим кредитима још увек пун потенцијала!? Вероватно пажљиво прате геолошка истраживања.
Првога дана конференције око 150 страних и домаћих стручњака је трагало за могућим решењима ослобађања банака баласта тешко наплативих кредита. Правници међу њима, и екстра унајмљени правни консултанти за израду Стратегије за решавање проблематичних кредита, имали су истакнуто место у овом послу.
Закључци након првог дана су: решавање питања проблематичних кредита од великог је значаја, активности јавног сектора морају бити координисане, финансирање решавања овог проблема мора доћи од приватног сектора а јавни сектор ће подесити прописе за привлачење инвеститора.
Развој тржишта проблематичних кредита је „проглашен“ за апсолутни приоритет. За разлику од Србије која сама иде у сусрет жељама својих западних пријатеља, сиротој Грчкој је овакав захтев издиктиран. Зато је Гардијан и назвао ЕУ — зеленашки конгломерат. На примеру преговарања Грчке и њених поверилаца око разрешења дужничке кризе професор В. Катасонов уочава да ни државни чиновници, ни ММФ и слични, не предлажу никакве кардиналне идеје. „Зато се појављују идеје да ни на националном нивоу, ни на нивоу међународних организација нико не дискутује о томе како да се сасвим изађе из дужничке кризе“ („Грчка: ‘Прва ласта’ светске финансијске катастрофе“, ФСК, 25. јули 2015).
Развој било ког тржишта, па и тржишта ненаплативих кредита, подразумева повећање броја учесника и обима капитала који се на њему обрће. Ради перспективности, у овај котао треба да допадне што више клијената банака и то по свим дужничким односима које су успоставили. Зато је нелогично да ће ММФ–а и НБС унапредити рад банака како би се смањио број ненаплативих кредита.
Како би развој овог накарадног тржишта људске пропасти требао бити спроведен, да се наслутити из тематике рада другог дана Конференције. Скуп учесника је био ужи. Само људи режима и међународних финансијских институција.
Кључна расправа је вођена о унапређењу процена вредности стамбених непокретности (датих као хипотекарна залога за обезбеђење враћања кредита), развоју секундарног тржишта проблематичних кредита и примерима успешно спроведених корпоративних реструктуирања.
Горе поменуто друштво се сложило да први корак у изради Стратегије буде дефинисање Акционог плана. Такође су се сложили да једна од кључних области Акционог плана буде правни оквир за принудну наплату и стечај као инструменте развоја тржишта ненаплативих кредита.
Можда је баш ово разлог што се Стратегија не појављује у јавности. Требала је бити обзнањена у јуну, али није. А кад ће, не знамо. У сваком случају, грађани Србије би требали и те како да се заинтересују за ову проблематику, јер се тиче судбине многих.
Не чекајући Стратегију, представници Србије и представник IFC су 18. маја 2015. потписали Меморандум о реализацији програма за решавање питања дугова. Некоме се баш журило.
Да би нам била очигледнија логика целе ове представе, подсетићемо се на начин рада инвестиционих банака тј. фондова. Када кредит постане проблематичан, тј. када се не враћа у уговореним роковима, зајмодавац (банка) продаје хипотеку инвестиционој банци. Инвестициона банка комбинује овако откупљен зајам са другим откупљеним зајмовима (за куповину аута, школовање, дугови са кредитних картица итд.) и формира пакет — дериват који се назива „обвезнице са залогом“ или CDO. Надаље, инвестиционе банке продају ове CDO инвеститорима, обичним људима. Крајњи купци постају и неизбежне жртве „ако ђе запне“.

Стајна тачка и врзино коло

У Србији има 55.200 привредних субјеката чији су рачуни блокирани због неплаћених дугова. Практично свако шесто предузеће и предузетник су потпуно неспособни да измирују своје обавезе. Износ „блокаде“ износио је крајем 2012. године 120 милијарди динара а током идуће 2,5 године је више него дуплиран и износи 250 милијарди динара.
На блокирана предузећа „отпада“ 11% укупног дуговања привреде од око 18 милијарди евра. Блокирани су најозбиљнији кандидати да преко стечаја доспеју на тржиште дугова.
Са поменутих 484 милијарде ненаплативих кредита стављених у однос према БДП, Србија је прва у Европи. Највише проблема са отплатом дугова имају предузећа, где је удео ненаплативих кредита у априлу ове године достигао 28,8%.
Према подацима НБС на крају првог тромесечја, у грађевинарству се сваки други кредит (50%) показао као ненаплатив. Управо су ови дугови посластица фондова који их купују по 10 до 15% од њихове номиналне вредности. Некретнине присвајају у целости.
У прерађивачкој индустрији и трговини сваки четврти кредит је ненаплатив. Учешће лоших кредита грађана је порасло на 10,8 %.
У идеалном случају, раста БДП у Србији ове године неће бити. Уз најављена отпуштања радника у јавном сектору јасно је да ће се пораст ненаплативих кредита наставити. Банке нису спремне да промене своју (не)пословну филозофију.
Постоје и другачији модели решавања финансијских и привредних криза који не подразумевају да сва имовина оде у руке странцима.
Данас, када више не постоји монопол западних финансијских центара, остаје помало нејасно због чега ова власт не преговара и са банкарима Евроазије.

субота, 08. август 2015.

Ситна боранија као економски мотор (у молитвама Владе Србије)

Поводом „Стратегије за подршку развоју малих и средњих предузећа, предузетништва и конкурентности за период од 2015. до 2020. године“ Владе Србије



Пројекат „одрживог капитализма“ у Србији — по рецепту ММФ-а и ЕУ — почео је да се клима.

Мала и средња предузећа не препознају науку, образовање не препознаје мала и средња предузећа. Добра предузећа не препознају социјално предузетништво, мушко предузетништво не препознаје женско (и обрнуто). Мултинационалке у Србији не препознају домаће добављаче, банке не препознају никога ко већ није имућан. Они са знањем и вештинама су незапослени, млади су преспори да ухвате духа предузетништва...

Ситуација је, дакле, идеална за штампање још једне стратегије. Или оснивање још једне агенције за развој, доказивање лојалности ЕУ и камчење донација из неког од њених фондова.

Ако у Србији неко поверује да ће незапосленост бити смањена применом исте, ето и политичког ћара пред наступајуће (ре)изборе.

Мишеви коло воде


Влада Републике Србије усвојила је 26. марта о. г. Стратегију за подршку развоју малих и средњих предузећа, предузетништва и конкурентности за период од 2015. до 2020. године (даље: Стратегија).

Ситнодушни би приговорили и самом називу овог документа. Од укупног броја привредних субјеката на које се ова стратегија односи само су 3,7% мала и средњапредузећа а 96,3% су микро предузећа, предузетници и занатлије. Свеукупне разлике између ове две групе привредних субјеката нису занемарљиве па то створа недоумицу којој групи је заправо Стратегија намењена.

Иначе заједно мала, средња, микро предузећа и предузетници (МСПП) чине 99,8% укупног броја привредних субјеката и учествују са око 34% у бруто друштвеном производу Републике Србије. Просечан број запослених у МСПП износи 2,4 човека што је два пута мање од просека ЕУ.

Под слоганом „развоја приватне иницијативе“, режимски стратези управо на даљем увећању броја МСПП и развојем ове скупине привредних субјеката — зависним од свега и сваког, и објективно неспособним за било какав крупнији привредни захват — заснивају остваривање одрживог друштвено-економског развоја државе. И успешан завршетак процеса европских интеграција.

Велика предузећа која чине 0,2 % броја привредних субјеката и која учествују са 66 % у БДП Србије одавно су део разноврсних стратегија али ММФ-а, Светске банке, ЕБРД тј. светске финансијске олигархије. Поготову велика предузећа која још нису до краја ни уништена ни распродата. Њихова предаја у руке белосветских парајлија је такође услов завршетка процеса европски евроинтеграција. Режим то маскира причом о ефикаснијем управљању и бољој будућности.

Сам наслов Стратегије, њена форма и садржај су, по речима самих стратега, „наставак политике пуног уважавања и примене свих докумената који утврђују политику Европске уније у области предузетништва и конкурентности, пре свега стратегије Европа 2020 и Акта о малим предузећима.“

Да би се страни донатори снашли у нашим бирократско–језичким конструкцијама, направљена је лепо испарцелисана табела. У њој се наспрам десет принципа вредних стручне пажње и поштовања из Акта о малим предузећима, поставља сијасет пожељних али недовољно јасних, мерљивих и остваривих обећања којима би се ти принципи требали испоштовати. Прокламовани циљ је да српска МСПП буду конкурентна таквим предузећима у ЕУ ради хармоничног пристајања српског „Сплава Медуза“ уз немачку обалу мора благостања.

У развијеним и зрелим индустријским привредама ЕУ, бројне су корисне улоге МСПП. Брже реагују на проширење тржишта од гломазних концерна, трустова и прикривених монопола али су и прве жртве смањења уобичајене тражње. Запошљавају грађане са релативно мање капитала, опслужују гиганте, али ови привредни субјекти никада нису били (нити ће икада бити) „кичма“ развијених ЕУ привреда. Они не могу бити ни ударна песница ни пробојно копље у проваљивању и освајању нових тржишта.

Необнављање урушених домаћих великих предузећа и планирана распродаја странцима постојећих великих (јавних, а и приватних) предузећа наводи нас на помисао да је понуђена Стратегија само јефтина шарена лизалица за неухрањено и гладно дете. Лажу нас да ће овај климави понтонски мост послужити као безбедан део пута до ЕУ.

Ово никако не значи да Србији нису потребна мала и средња предузећа и предузетници. Али ако то буде и једино што српска привреда има у свом власништву онда ће српска привреда, а са њоме и свеукупна Србија, бити и остати без кичме.

Мали ће постати још мањи


Сумирајући резултате претходне сличне Стратегије за период 2008–2013. стратези отворено износе чињеницу да порески систем за МСПП није унапређен. Да је финансијска подршка за почетнике у пословању недовољна и неповољна. Добар део новца су приграбиле „невладине“ организације тј. особе блиске врху владајуће партије. Уместо формирања Развојне банке Србије, припремљен је предлог нацрта законског оквира за оснивање фондова предузетног капитала!?

Унапређење партнерства између банкарског сектора и МСПП није спроведено. Фискални подстицаји за улагање у МСПП, такође нису обухваћени акционим плановима.

План обука за почетнике у пословању као и предузетничко образовање младих је испуњен и пребачен. Није нужно рећи да је то најсигурнији канал за награђивање едукатора од стране ЕУ као великог послодавца. Овим је њихова лојалност и утицај на многе друге, да прихвате све вредности Запада, загарантована. Стратези су убеђени да „са поменутим обукама треба наставити и у наредном периоду са нагласком на побољшању квалитета, обима и доступности истих.“ Придружујемо се овом ставу са почетним предлогом да се на курсевима за керамичаре уведе пар часова из авио-механике и тактике летења.

Помало чуди да поред толиких школа за менаџере треба трошити туђи новац и на курсеве за развијање предузетничког духа младих. Поготову што знамо да што се тиче предузетништва „Србин има што нико немаде“. Предузетници са виртуелним идентитетом и виртуелним фирмама зарађују стваран новац. Или, на пример, особа данас оснује фирму са сто динара капитала и крене да гради 2 милиона квадрата простора. Следећи до њега почне сутрадан и продавати тај простор. Непорециво је да су ово врхови „предузетништва“.

Како кажу стратези, урађено је много на стварању конкурентских предности МСПП на иностраним тржиштима. Истовремено, „најслабији резултати постигнути су у прикупљању информација о циљним тржиштима“. О томе где су циљали, нема ни речи.

Што се тиче пословног окружења МСПП у Србији, „мера Оперативног плана, која се односи на унапређење рада судова, арбитража и других независних органа и тела, највећим делом, није спроведена.“ Да није диктата „домаћих“ банака вероватно не би била успостављена Централна евиденција хипотека у оквиру Катастра непокретности са приступом подацима и могућношћу подношења захтева преко интернета. Ова радња је потурена као кукавичје јаје у рубрику – јавне услуге за МСПП.

Осим превелике уситњености и слабе конкурентности МСПП у Србији, забрињава и лоша секторска концентрација која се не мења значајно дуже од деценију. Углавном се ради о трговини и услугама који послују на рубу опстанка. У структури МСПП у прерађивачкој индустрији доминирају привредни субјекти који послују у ниско технолошким областима, са производима мале додате вредности и разноликости. Последица је њихова слаба позиција на тржишту у погледу цене и добити. Отуда и њихова слаба окренутост извозу. У укупном броју МСПП извозници чине свега 4,3%, а учешће извоза у промету износи тешко изборених 9,1%. У оваквим условима не постоји економско објашњење због чега режим упорно срља на високоразвијено и презасићено тржиште ЕУ коме требају искључиво сировине.

Кључна установа у Србији за процват МСПП је Национална агенција за регионални развој. Зове се национална иако је посвећена испуњењу „препорука“ садржаних у Годишњим извештајима Европске комисије о напретку Републике Србије и Индексу политике МСПП на Западном Балкану, који објављује ОЕЦД. Институционална подршка сектору МСПП се изграђује од 2002. и свакога дана напредује у сваком погледу. Мрежа институција се шири и број запослених у њима расте а МСПП тапкају у месту и(или) пропадају.

Без обзира на жеље и намере режима, другачије не може ни бити. Из простог разлога што странцима продата велика и успешна домаћа предузећа по правилу послују са МСПП из државе из које је њихов купац. Сада можемо и без великог стручног образовања назрети шта ће се десити са 99,8 % привредних субјеката (МСПП) ако се актуелна реформа (распродаја) спроведе до краја. Штета ће бити разорна.

Стране банке (85%) у Србији су ту да би финансијски пратиле своја (купљена) предузећа и повећале извоз својих матичних предузећа на српско тржиште. Зато су незаинтересоване за српске МСПП и ту никада никаквог озбиљног партнерства не може бити.

Превелика пореска и остала оптерећења за МСПП су такође неминовност у презадуженој држави са гломазним и корумпираним административним апаратом.

Како су режимски стратези замислили срећан завршетак ове тужне приче можете прочитати у самој Стратегији.

Шта чинити?


Мишљења смо да Србија мора да задржи у свом власништву преостала велика предузећа из најмање два разлога. Прво да би спречила даљи процес разбијања националног корпуса и задржала за себе профите великих и успешних предузећа. Посредно би обезбедила и опстанак МСПП. Тек тада би мере предвиђене Стратегијом имале некаквог смисла. Пословно активирање милион незапослених у разумном року је немогуће без помоћи велике и моћне државе. И то такве државе која је донела политичку одлуку да помогне Србији да чврсто стане на своје обе ноге. Да буде економски јака и способна да штити своје интересе, своје грађане и своје границе. Способна да буде поуздан пријатељ.

Таква држава постоји. То је Русија.

Русија је, речима њеног Председника, спремна да у Србију уложи 13 милијарди долара и да Србима отвори врата руског тржишта о коме сањају пословни људи у ЕУ — обзнањујући овим и политичку одлуку, економску спремност и братску жељу да се Србија усправи. Шта ми чекамо?