Анализа најновије битке за оснивање Националне развојне банке

Спасити земљу у којој развоја нема

Врела јавна расправа око развојне банке разголитила је суштински деценијски сукоб стручног и политичког мњења. • Јединствен надзор свих инвестиционих подухвата смањио би чудовишну корупцију у Србији. • Развојна банка не сме бити амнестија за досадашње рђаве пласмане установа које се баве кредитирањем привреде. • Највећи ризик је режимски коалициони принцип одлучивања.

Сва привредна будућност Србије би се данас могла симболички сажети у најврелију тему ове године — у израз „развојна банка“. А зашто нам је таква банка потребна? Зато што у Србији развоја више нема.

Сетимо се: успешне развојне банке постоје у нормалним земљама и баве се подстицањем развоја и конкурентности привреде. Одобравањем кредита, заштитом извоза од политичких и комерцијалних ризика, издавањем гаранција и пословним саветовањем. Ту је и извоз — односно, кредитирање добављача, купаца и припремом извоза. Битна им је улога и кредитирање инфраструктуре, малих и средњих предузећа, предузетника–почетника, али и улагање у проналазаштво.

Ниједну од ових ствари Србија данас нема заиста решену.

Крајем маја ове године, штампа је објавила десет пропалих циљева Владе Србије. То су: привлачење улагања, смањење јавне потрошње, већа улагања у пољопривреду, реформа јавних предузећа, ефикасније управљање инфраструктурним пројектима, прихватљиве цене, оснивање развојне банке, мере за повећање извоза, раст запослености и системска подршка малим и средњим предузећима.

Неуспех ових циљева је узрок заустављеног развоја, опоравка и модернизације српске привреде. Стално погоршање важних економских показатеља као што су запосленост, спољна задуженост, спољнотрговински и буџетски дефицит, резултат је неоколонијалног економског програма натуреног Србији, заснованог на Вашингтонском договору. Овај програм се остварује само у корист светске олигархије и крупног капитала. Њиме се простор постсоцијалистичких земаља третира пре свега као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

У исто време, требало је лишити транзиционе земље власништва њиховог богатства и довести их у такву дужничку зависност да буду беспоговорни послушници моћних и богатих.

Приватизацији без развоја Србије битно је допринео „Закон о приватизацији“ из 2001. који је пре свега ишао на руку крупном страном капиталу, затим капиталу стеченом криминалом, па затим тадашњем режиму и, тек на крају, домаћим тајкунима. Ови последњи су највише оцрњени како би се замаглиле прве три категорије — запажа Бранко Павловић, својевремени директор Агенције за приватизацију (април–јул 2004).
Напросто приватизација није смишљена да би се друштво развијало, већ да се изврши пљачка на штету грађана и будућих поколења.

У зло доба, режим је најзад закључио да више није применљив модел привређивања који се заснивао на распродаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи те осиромашењу грађана. Да смо далеко од развоја, тј. да се привреде и даље урушава показују суве чињенице. Сâм режим је набројао петнаест опустошених градова; Ниш, Лозница, Лесковац...

После уништења највећих, извозно оријентисаних предузећа, индустријска производња 2010 године износи 46,7% индустријске производње 1990. године.

Када је дотеран народ до дувара, режим је усвојио „Посткризни модел економског раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године“ у којем се први пут помиње и предлог о формирању Националне развојне банке.

Зашто Србија нема развојну банку?

Србија је имала четири банке које су се бавиле развојем: „Инвестбанку“, „Југобанку“, „Беобанку“ и „Београдску банку“. Оне су покривале 90% послова привреде и исто толико послова штедње становништва у Србији. Чиниле су основ за привредни развој земље и извозну економску политику.

Посебно се истицала „Београдска банка“, по начину повезивања пословних банака са међународним финансијским установама на остварењу улагачких подухвата.

Кључна мерила за избор инвестиционих пројеката била су тржишно заснована. Првенство су имали подухвати и предузећа која су својим извозом могла да отплаћују инострани зајам и покрију своје увозне потребе.

Преваранти транзиције са својим кризним штабовима, упали су у Народну банку Србије и поменуте четири банке. За годину дана завршена је операција „Дугим цевима и чекићем на банке“.

Залагањем тадашњих највиших државних званичника, почетком 2002, Народна банка Југославије гувернера Млађана Динкића покренула је стечај над поменутим банкама. Отпуштено је 8.000 запослених.

Убијање српских банка направило је брисан простор и омогућило несметан улазак страних банака и лако преузимање комплетних послова. Тих дана нам је тадашњи министар финансија Божидар Ђелић нудио „визију“ српског банкарства са једном развојном банком, „Извозном банком“ која ће бити окренута успешним малим и средњим предузећима. Да се она брже развијају и отварају нова радна места. Обећано још нисмо добили.

Неколико немачких и аустријских банака, укључујући и на брзину основану (анти)Националну штедионицу, преузело је штедњу грађана од неколико стотина милиона евра. Преузета су и значајна девизна средства на основу замене немачке марке у евро, као и одговарајућа провизија, јер је склоњена конкуренција четири највеће домаће банке.

Циљ је остварен. Велика предузећа, ослобођена банкарских дугова, могла су се успешно и „буразерски“ приватизовати. Само је америчком купцу смедеревског „Сартида“ српска држава „опростила“ 1,3 милијарде долара које ће грађани Србије, ипак, морати да плате.

Борка Вучић, српски банкар светског угледа, заступала је идеју заустављања стечаја над ове четири банке, спајање њиховог капитала са здравим државним и мешовитим банкама и формирање две јаке домаће развојне банке. Једне окренуте подстицању извоза, а друге окренуте кредитирању пољопривреде.

Да је ова идеја била озбиљна и остварљива говори и податак да су укупна потраживања ове четири банке износила 6,72 милијарде евра, скоро четири пута више од дуга који су имале када су бачене у стечај. Да је ова дама била опасна за пљачкашке планове можда сугерише и трагичан крај Борке Вучић.

Невероватних седам и по година арчи се ова имовина, колико до сада траје стечај.
Пре пар година, на посланичко питање колико је потраживања наплаћено и где се новац држи, тадашњи министар финансија а садашњи премијер, Мирко Цветковић је одговорио: од сахране домаћих банака накупило се огромних 178 милијарди динара тј. око 2 милијарде евра.

Тај је новац држан углавном на рачунима у банкама „Рајфајзен“, „Хипо“, „Сосиете женерал“ и „ЕФГ“, дакле, банкама у којима нема државног капитала Србије. Зашто баш ту и под којим условима — требало би га упитати следећи пут и на другом месту.

Банкарски поредак је зеленашки и незаинтересован за интересе нације

Од 2001. године до данас привреда Србије је банкама исплатила 22 милијарде евра на име камата. Преостао је дуг од око 20 милијарди евра.

У производном сектору посао је изгубило 933.000 радника. Грађани и привреда постали су неплаћени статисти чији је задатак да обезбеде профит банкама и владајућој елити — поручују из Асоцијације за развој малих и средњих предузећа.

Каматне стопе на инвестиционе кредите привреди и на стамбене кредите становништву убедљиво су највише у Србији, у поређењу са земљама зоне евра. Каматне стопе на стамбене кредите на годишњем нивоу у Србији су 5,82%, док је на тржишту зоне евра та камата 3,26%. Грађани Србије при куповини стана морају да се задуже више него грађани у другим земљама повећаног ризика, као што су Хрватска или Грчка. Српски привредници за инвестиционе кредите плаћају камату од 7,89% годишње, док за исту позајмицу у зони евра плаћају 2,92%.

Међу 50 водећих банака у југоисточној Европи ниједна није из Србије. Највише банака са овог списка послује у Пољској, Словенији и Хрватској. Код нас су дошли копци–пилићари.

Тренутни капитал и имовина свих банака у Србији, према подацима Народне банке Србије, износе 24,76 милијарде евра. Цео банкарски сектор Србије од 34 банке је као две банке у Хрватској.

Иако се држава хвали да је на штедњу положено чак 7,5 милијарди евра, чињеница је да овај потенцијал банке не могу искористити за иоле озбиљније улагање. То је зато што се тзв. нова штедња највише полаже „по виђењу“ и с роком доспећа од две године, а озбиљна улагања трају много дуже. Банка не може пласирати новац на рок дужи од оног на који га је примила.

Од укупне штедње само је 2% у динарима. Штедња на кратак рок и у туђој валути суштински показују неповерење грађана према гаранцијама државе, банкама и економској будућности земље. У таквим условима већина воли да им је сопствени новац увек при руци.

Курс динара према осталим валутама остаје главни оријентир и динарским штедишама и потенцијалним инвеститорима. Већ целу деценију режим вешто пласира и агресивно натура заблуду како је кредитно монетарна политика најуспешнији и најсветлији део српске економске политике. Оно чиме се наши „реформатори“ од 2000. посебно поносе јесте стабилна (прецењена) вредност динара.

Доказивали су да може постојати јак новац у држави у којој је пословање замрло, а незапосленост достигла ненормалне размере. Новац је само слика или огледало домаће привреде — поручује нам Јован Б. Душанић. А управо прецењена вредност динара отвара врата скупом и разарајућем туђем шпекулативном капиталу.

Следећа велика заблуда која нам се натура јесте да ће инострана улагања развити домаћу привреду. Искуствена истраживања на великом броју земаља и у дугом периоду показују да што су веће стране инвестиције то је мањи економски раст земље–домаћина. Циљ страних инвеститора није развој туђе земље, већ што већи профит који се на најбржи начин извлачи у земљу порекла капитала.

Иако мала, Србија као и све друге земље има могућности да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу. Да задржи своја природна богатства, искористи и развије своје предности као што су географски положај и поднебље.

Национална развојна банка је једно од битних и незаменљивих оруђа за остварење истинског, одрживог, привредног и друштвеног развоја.

Када и какву ћемо развојну банку добити

Ако нам је досадашња логика прихватљива, лакше ћемо разумети и одоцнелу јавну и медијску расправу на тему оснивања националне развојне банке. Расправу од стратешког значаја за будућност и која заслужује пажљиву анализу јер је на видело напокон избио суштински сукоб између стручног и режимског мњења.

Овај сукоб се јасније почео показивати још током прошле године. Учесници округлог стола “Развојна банка — могућности и перспективе“, који је организовала Привредна комора Србије (мај 2010) закључили су да привредници вапе за јевтинијим и дугорочнијим кредитима од оних које нуде пословне (комерцијалне) банке и да је Србији нужно потребна развојна банка.

Разматрани су позитивни примери пословања развојних банака великих и малих, развијених и мање развијених националних привреда.

„Анализирајући захтеве привреде, Влада Србије је на високо место својих приоритета ставила разматрање потребе формирања развојне банке. У сарадњи са Немачком развојном банком (КfW) радимо на припреми студије изводљивости те идеје. Нереално је очекивати да се то догоди до краја ове године.“ — изјавио је Слободан Илић, државни секретар у Министарству финансија.

Истом приликом, Бошко Живковић, професор банкарства Економског факултета у Београду, оцењује да развојна банка треба да се усредсреди, пре свега, на финансирање великих инфраструктурних подухвата, који дају велике позитивне ефекте на целокупну привреду (путеви, пруге, хидроцентрале), а затим и на подршку развоју малих и средњих предузећа.

Нагласио је да национална развојна банка не би смела бити у сукобу са централном банком (НБС), нити сме да прима приватне депозите тј. вишкове новца од привреде и грађана како не би конкурисала комерцијалним банкама. Живковић сматра да би оснивачки капитал неопходан за формирање развојне банке требало да потекне из државног буџета, а да се касније укључе и други извори финансирања.

Након осмомесечног ћутања штампе, појављују се следеће изјаве професора Живковића, који је и председник Савета гувернера НБС и кључни човек задужен за проверу изводљивости оснивања развојне банке.

„Развојна банка да, али партијска не“ — категоричан је Живковић, врсни познавалац и стања српске привреде и српске политичке сцене. У Србији треба формирати развојну банку, али томе треба приступити врло опрезно и ригорозно, и чувати је од коалиционог политичког управљања које би је брзо разорило. Банка би била основана посебним законом који би јој ускратио могућност да угрожава стабилност националног финансијског система тј. тако да не изазива никакво трење, ни пометње у систему.

У првих неколико година капитал банке би био ограничен и ослоњен искључиво на капитал државе, док би остали извори финансирања били приступни фондови ЕУ, као и други капитал који у Србију стиже а који се, како је рекао, сада троши „неефикасно, немилице и неконтролисано“.

Као добре примере организовања националне развојне банке навео је Немачку, Финску и Канаду. У тим националним развојним банкама управљање је исто као и у комерцијалним банкама. Управљачка структура је интересно јединствена, уз искључење могућности политичких сукоба.

Говорећи о ризицима оснивања националне развојне банке, Живковић је указао да је један од главних сукобљавање банке са другим установама: са комерцијалним банкама око борбе за простор, централном банком у области контроле ризика, а са државом око сталног подношења рачуна и тражења додатног новца. Примери успешних развојних банка доказују да су ови сукоби решиви.

Већ који дан касније (30. 1. 2011), парадржавни лист Политика објављује темат са четири чланка на тему оснивања развојне банке. Овај темат заслужује пажљиву анализу, као јединствена прилика да се наслути не само шта стручњаци мисле, већ и шта би надаље могло да се дешава иза државних макроекономских кулиса.

„Нешто без чега се не може“ оглашава лист, разговарајући са Видосавом Џагић, потпредседницом Привредне коморе Србије. Она оправдано тврди да не може бити одрживог развоја Србије и пројектованог раста, по ма ком моделу, без јасних механизама финансијске подршке и управљања. Иако су циљеви из студије „Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011–2020“ врло амбициозни, њени аутори тврде да су оствариви ако се испуне одређени услови. Један од њих је оснивање Националне развојне банке.

Развојна банка би обезбедила професионалније и ефикасније управљање државним средствима од постојећег модела финансирања који се остварује преко више установа, агенција, фондова и министарстава.

Бежање од чистих рачуна

Госпођа Џагић сматра да главни разлог десетогодишњег политичког ћутања и оклевања режима јесте то што неки у елити не желе чисте рачуне. Надрифинансијске установе успешно избегавају контролу трошења новца којој су банке подвргнуте од стране Народне банке Србије. Начин постојећег финансирања више одговара режиму, посебно у предизборним кампањама, јер нема анализе оправданости и корисности утрошеног државног (народног) новца.

Да би била убедљивија и остала у тренду, Џагићева нам наглашава да се и у земљама ЕУ прво дефинишу кључне политике, утврде развојни приоритети, затим циљеви, показатељи којима се све то мери, а онда и механизми подршке остваривању тих циљева, укључујући и финансијску подршку.

Потпредседница ПКС сматра да би развојна банка требало да финансира инфраструктурне и друге развојне пројекте, за шта не постоји интерес приватних комерцијалних банака. Јер, по њиховим (зеленашким) мерилима, ови подухвати нису довољно профитабилни, а и дуго трају, што банкама спречава брзу зараду.

Развојна банка мора бити у државном власништву, а њен почетни капитал не би требао да буде мањи од милијарду евра. Он се може обезбедити из државног буџета. У њему би била већ постојећа буџетска средства за финансирање инфраструктурних пројеката, као и средства постојећих фондова и агенција, међународних финансијских институција, па онда и од ликвидације банака.

Став је ПКС да оснивање и пословање Националне развојне банке мора да се уреди посебним законом, који би обезбедио независност њене управе, посебно издвојеност кредитног одлучивања од страначких утицаја, као и посебну методологију оцене пројеката. На питање да ли би развојна банка кредитирала и извознике или би Србија требала да има посебну извозну банку, госпођа Џагић је одговорила да су могућа оба решења.

Следећи чланак овог индикативног темата, „Развојна банка — Неразвијена идеја“ износи додатне разлоге за оснивање развојне банке.

„Учешће страног капитала у нашем банкарском сектору износи око 90%. Практично, држава је без могућности да битније утиче на пословну политику банака, посебно када су у питању национални интереси. (...) Мере које предузима Влада у банкарству показују да режим још не исказује свој интерес о оснивању развојне банке.“ — опомиње др Милан Вујовић, члан Одбора за економске науке САНУ.

Он се залаже за ефикасније управљање јавним приходима, који се налазе у буџету Србије и одговарајућим фондовима. Подсећа и да се само за Национални инвестициони план (НИП) из буџета државе издваја се годишње преко милијарду евра, што представља 3,5% БДП. Иако се ради о огромном новцу пореских обвезника, грађани су веома мало упознати о њиховој намени, употреби и делотворности. Неспорно је само то да је стопа доприноса коришћења средстава НИП–а нижа од минималног цензуса од 10 одсто.

Противници развојне банке

Посебно је важна Вујовићева дијагноза где лежи ометање: „И даље су веома снажни отпори промени монополског одлучивања о коришћењу фондовских средстава на нивоу државе, а тиме и у градовима и општинама. Иза тога се крију интереси разних група, високих активиста парламентарних политичких партија и др.“

Да би се схватио постојећи хаос, треба рећи да чак четири министарства граде путеве. Њихова брзина и квалитет изградње доказује ону народну — много бабица, деца килава. Нема смисла ни набрајати бројне афере и пљачке повезане са овим.
„Одговорност је на носиоцима развојне политике да донесу конзистентну и ефикасну економску и развојну политику земље, која ће обезбедити бржи напредак друштва у целини.“ оправдано сматра Вујовић.

„Развојна банка: Другачија од комерцијалних“ је наслов трећег чланка темата којим се истичу нови битни моменти у корист оснивања развојне банке као финансијске установе чија је основна обавеза да обезбеђује дугорочне изворе финансирања за пројекте које приватни кредитори не финансирају.

Један од аутора Посткризног модела развоја, поменути др Бошко Живковић каже: „Неразвијене и земље у развоју морају да издвајају око пет одсто бруто домаћег производа за финансирање развоја инфраструктуре. Та потреба се намеће и Србији, па је неопходно да се тим значајним делом друштвеног богатства управља ефикасно, изван утицаја снажних приватних лобија. Ако се томе дода да се већ од прошле године све теже долази до зајмова на домаћем и иностраном кредитном тржишту, постаје јасно зашто је неопходно да Србија има националну или државну развојну банку“.

Подсећа и да модел развојне банке и њено деловање умногоме зависе од висине капитала којим банка располаже и од извора финансирања. У почетку, док је капитал оскудан, делатност банке би била ограничена на тачно одређене области, а са повећањем извора делатност би се могла ширити. Након прве фазе у којој би почетни капитал морала да уложи држава, у другој фази би могли да се обједине сви облици развојног финансирања из јавних извора, укључујући и Фонд за развој.

Трећа фаза би објединила и управљање изворима развојног финансирања из иностранства, као што су кредити националних развојних банака других земаља, донације... У четвртој фази развоја Националне развојне банке (НРБ) би дошло до заједничког финансирања са комерцијалним банкама из земље и иностранства и креирања механизама јавно–приватног партнерства у финансирању пројеката од јавног интереса.
Када достигне одговарајући рејтинг, био би могућ самостални наступ НРБ на домаће и међународно тржиште преко механизама емитовања висококвалитетних обвезница и сродних инструмената.

За разлику од саговорника Политике, у Министарству економије су мишљења да није потребно стварати развојну банку, када већ постоји Фонд за развој. Можда није чудо што тако мисле јер је то министарство под контролом странке Г17+, сада Уједињених региона Србије, чији је шеф имао штеточинску улогу у уништењу домаћих развојних банака. За поверовати је да су им средства Фонда заиста довољна.

„Опасност од политизације“ наслов је четвртог чланка из темата који је требао да разбуди јавност. У њему се наглашава неопходност професионалног управљања радом НРБ на здравим економским и финансијским принципима од стране Светске банке, из њене београдске канцеларије. Сваки пројекат мора бити изабран у поштеном конкурентском поступку, на проверљив начин и на основу ваљаности пословних планова.

Притисак фрустрираног јавног и стручног мњења почиње да утиче и на коалиционе трговине у режиму. Већ у марту је у истом листу уследила серија чланака са скоро истим насловом — „Оснива се развојна банка Србије“, понављајући стручне ставове и образложења професора Бошка Живковића. Препорука да се НРБ оснује посебним законом произилази из потребе да се у овај закон уграде посебне норме сигурности ове установе, као што су однос капитала и ризика, начин покрића губитка, обавеза извештавања.

Оно што је овог пута било ново, јесу речи озбиљних привредника као што је Драгољуб Вукадиновић, председник Управног одбора „Металца“, да мора бити радикалних потеза јер смо све потрошили, немамо шта да продамо, а не смемо ни да се задужујемо. Не може се продужити стање да се не ради ништа и одржава социјални мир. Вукадиновић подржава оснивање НРБ, под условом да новац иде за пројекте који могу да заживе.

Оснивање НРБ јавно подржава и економски саветник премијера Србије, проф. др. Јуриј Бајец, специјалиста за савремене привредне системе и механизме њиховог развоја, и успут тврди да је то могуће урадити до краја ове године.

Над Србијом ових дана лебди и Економски меморандум Светске банке са саветима који нису обавезујући али… Странци су израчунали да на сваких 100 евра донација, инвестиција, кредита, 40 евра буде опљачкано.

Управо овакав резултат држи српски режим у светском врху корупције.

Да ли је коцка бачена или испуштена?

Питање развојне банке, као једно од средишњих питања и макроекономије и политике, напокон је довело и до изјашњавања владе, после деценије вакуума. Премијер Мирко Цветковић је 16. марта најавио оснивање Развојне банке, преко које би држава требало да помогне извозном делу привреде, те малим и средњим предузећима. Велика предузећа нису поменута, ваљда зато што су уништена. Цветковићево обећање оснивања НРБ у септембру или октобру показала су се као нереална за ову годину.

Средином априла ове године проф. Живковић се поново јавно залаже за што скорије оснивање НРБ напомињући да ће даље чекање однети још 500.000 радних места. Али, без обзира на хитност оснивања банке, он ипак не препоручује почетак њеног рада пре именовања нове владе. Сматра да је коалициони принцип одлучивања крајње ризичан за банку, толико ризичан да је могућа велика хаварија на самом почетку.

Кључна идеја је да банка директно финансира само велике инфраструктурне пројекте. Основни посао би био да олакша и подстакне понуду кредита, на најширем фронту или на тачно одређеним секторским фронтовима, које би одобравале комерцијалне банке. НРБ би имала улогу система гарантовања или циљане кредитне линије. То је нешто сасвим супротно до онога што је радио Фонд за развој, који је директно пласирао новац из сопствених извора.

„Било би јако лоше ако би се сада формирање развојне банке третирало као амнестија за рђаве пласмане свих институција које се баве кредитирањем привреде“, рекао је Живковић Додао је и да Развојна банка Војводине не би била никаква сметња јер је то сада једна лоша комерцијална банка која нема ништа развојно осим једне речи у погрешно коришћеном имену.

Такозвана „експертска“ јавност је још увек необавештена и неопредељена, али се ствар око Развојне банке у Србији нагло згушњава, јер је ђаво однео шалу и у Србији и у свету.

Већ почетком јуна обелодањује се да је Влада потврдила споразум са Немачком развојном банком, која ће платити групи за израду модела НРБ 110.000 евра. У августу се понављају стари аргументи за оснивање и нагађа се које ће привредне гране имати првенство у развоју.

Министар рада и социјалне заштите најављује за крај октобра ове године први Нацрт закона о развојној банци. Симболично је да је пре тога био на седници која се бавила осиромашењем и израдом закона о штрајку.

Председник САД, Барак Обама, почетком септембра у Конгресу заступа идеју оснивања националне банке чији би циљ био подстицање великих инфраструктурних пројеката и укључивању приватног сектора у њихово остварење.

Са безбедне временске дистанце од три недеље у односу на Обаму, и премијер Србије изјављује да ће Развојна банка Србије бити направљена за два–три месеца, али да ће почети да ради тек у 2012. години. Дао је и некаква објашњења за такав временски распоред, али након овог прегледа убијања и васкрса најбитније установе дугорочног друштвено–економског развоја, наш читалац ваљда већ зна у којем грму лежи зец.

Зашто је храна у Србији скупа

У милости странаца и монополиста

 

Грађани Србије све више не могу да приуште ни основну исхрану • Држава сматра да је 400 грама меса довољно за преживљавање месечно • Увозни и трговачки лоби царују српском трпезом, док су наша газдинства уништена • Сулудим приватизацијама упропашћен агро–индустријски комплекс

 

Србија је данас социјална бомба, држава где су већ дубоко угрожене основне биолошке потребе становништва. Један од кључних проблема је нередовно и прескупо снабдевање грађана храном, и то због неспособности агро–индустријског комплекса.

У јуну смо на овим страницама анализирали кључне чиниоце ове појаве: недостатак делотворне државне стратегије, неспособност режима да се обрачуна са бахатошћу монопола и картела, недовољност аграрног буџета, бледуњаву улогу робних резерви, гурање сељака у дужничко ропство, али и уцењивачку позицију складиштара, накупаца, прекупаца и увозника.

Једно од општих места за оправдање скупе хране је да смо део светског тржишта и да до нас неумитно стижу кризни таласи и трендови. Заговорници ове теорије никако да објасне како не може да стигне и нешто паметно и корисно из земаља са уређеним односима у агро–комплексу, које су уједно и најбогатије на свету.

Тачно је да смо део светског тржишта, али на нивоу занемарљиве статистичке грешке.
Друго опште место је да Народна банка Србије не води рачуна о крајњим последицама висине курса на грађане којима увозници угађају белим луком из Кине, пасуљем из Азербејџана, свињетином из Мађарске, а пистаћима, грожђем и парадајзом из Турске.

Следећи аргумент који се потеже јесте да је производ сељака изложен суши, поплави, граду. На жалост то је тачно, али је разлог томе свеопшта небрига за плодове сељаковог труда — подсетимо на неуређеност водених токова, запуштеност постојећих канала и неизграђивање нових и сличан државни немар.

Недостатак противградних ракета је најсвежији пример. Иако је познато да сезона противградне заштите траје од 15. априла до 15. октобра у Сектору за ванредне ситуације МУП–а Србије тек су 8. јуна открили да је потребно још 15.000 противградних ракета.

С обзиром на то да су се после јулског пустошења села градом појавили бројни заговорници да сељак треба да користи услуге осигуравајућих друштава (уз не малу надокнаду), неки сељаци су посумњали да је у питању намерно неприбављање ракета од стране режима — који је познат по својој наклоњености банкама, осигуравајућим кућама и слично.

Даље, српску пољопривреду одавно одликује велики број газдинстава са малим поседом и са великим бројем уситњених и географски одвојених парцела. По мишљењу многих, ово је главна препрека за развој савремене и конкурентне пољопривреде тј. јефтиније хране. Једни предлажу ревитализацију задруга, оснивање кооператива или друге облике удруживања као најподеснији модел за превазилажење развојних ограничења малих газдинстава која доминирају у српској пољопривреди. Модел који би допринео успостављању стабилног тржишта и смањењу пословног ризика за произвођаче.

Изгледа да постоје и они други који се уздају у одумирање сељака и села као спонтани метод укрупњавања пољопривредних газдинстава. На жалост, стварност српског села креће се у корист њиховим саможивим проценама и интересима.

Преко земљорадничког система организовања у Данској се остварује 97 посто укупне производње млека и меса. У Словенији 92 посто. Ове бројке најбоље показују домет и значај земљорадничког задругарства у производњи, преради и промету пољопривредно–прехрамбених производа. Наведени производи су иначе у Србији најскупљи у односу на регион и самим тим најнедоступнији многобројним потрошачима.

Развој села је данас једино могућ ако постоје субјекти у самом селу који могу да носе такав развој. Задруге су у српској пољопривреди присутне око 150 година и у прошлости су показале и доказале да успешно могу обављати своју друштвену улогу у селима. Запошљавањем млађих високостручних кадрова, оне могу обезбедити услове за бржи пренос технологије у пољопривредну производњу, развој културе, просвете, сеоског туризма и других облика живота у селима која данас убрзано нестају широм Србије.

Пропадање задруга и предузећа за прераду меса, воћа и поврћа погодовало је манипулантима повезаним са сточарском и воћарском производњом. Ови послови прешли су у руке оних који су били ближе режиму и банкарским кредитима. Као резултат имамо то да је сива економија у пољопривреди Србије заступљена и више од 50 посто.

У оваквој ситуацији држава не убира порез, а сељаци су изложени грубом двоструком искоришћавању од стране моћнијих националних и међународних агробизнис компанија — И када набављају и када продају.

При том још бивају оптуживани да су најкривљи због скупе хране.

Душманске приватизације и цена хране

 

Књажевачки „Џервин“, највећи пољопривредни комбинат у Тимочкој Крајини, и годинама један од најуспешнијих извозника у СФРЈ, сада је, после пет неуспешних продаја, у стечају — пред ликвидацијом. Нестали су и други тимочки комбинати у Зајечару, Неготину, Кладову, Бољевцу и Сокобањи, а на издисају је и пољопривредно добро „Салаш“ код Зајечара.

Окружени су коровом некада најмодернији погони за производњу вина, сокова, конзервисање воћа и поврћа, производњу сирева, најмодернији стакленик на шест хектара по холандској технологији, као и огромна хладњача. Пусте су плантаже винограда, вишања, купина и боровница.

Истичемо овај колектив јер је деценијама пресудно утицао на развој 85 сеоских насеља у својој комуни. Гарантовао је пласман свих сељачких производа. Зарађивао 25 милиона некадашњих немачких марака.

Некад највеће пољопривредно предузеће у Србији после ПК „Београд“, Пољопривредно добро „Салаш“ званично је процењено 2000. године на пет милијарди динара. После непотребно уведеног стечаја, продато је италијанској компанији за само 120 милиона динара.

У протеклих десет година уништене су фарме јунади, оваца и живине, које су годишње производиле 7,5 милиона килограма живе стоке. Не ради више ни систем за наводњавање на хиљаду хектара, запарложена је плантажа воћа, празни су некада препуни, силоси и фабрика сточне хране.

После уништења овог комбината, у Тимочкој Крајини се не обрађује 70 одсто пољопривредног земљишта.

Други невероватан пример пустошења српске привреде и пољопривреде односи се на четири чачанска гиганта која су се бавила прерадом пољопривредних производа — „Чипсара“, „Житопромет“, „Исхрана“ и „Сточар“. У року од неколико месеци отишли су под стечај или је у њима проглашена ликвидација.

Директна последица било је отпуштање 500 радника, али овај колапс је снажно погодио и пољопривредне произвођаче у чачанском крају. Они су у овим фирмама видели једини сигуран пласман својих производа. Произвођачи кромпира, пшенице, воћа и поврћа препуштени су уценама накупаца и прекупаца који откупљују само свеже воће и поврће.

Прерађивачки капацитети су значајни и због тога што прерађују пољопривредне производе мањег квалитета, а који сада просто пропадају. Многе њиве под кромпиром су преоране.
Београдска пољопривредна предузећа су за сада избегла овакав сценарио пропасти. Њихова замишљена консолидација , реструктуирање и обједињавање под капом града Београда мораће да причека. Ради се о Пољопривредној корпорацији „Београд“, „Воћарским плантажама“, АД „Драган Марковић“ у Обреновцу (где је сточарска и ратарска производња у успону) и Пољопривредно–индустријском комбинату „Земун“.

Упућени кажу да је ситуација у београдским комбинатима суморна, пре свега због планираног отпуштања радника под слоганом „тржишне преоријентације“. Као да су до сада радили у Обали Слоноваче за шкољке.

Мање стоке у оборима, мање меса на трпези

Из нишког краја стижу упозорења да прерађивачима меса прети банкрот. Све теже долазе до сировина и теже наплаћују потраживања. Увидевши да не могу финансирати трговце и по шест месеци, почели су отварати властите месаре. Али проблем није брзо решив обезбеђивањем довољно живе стоке за клање. Због хаотичног односа према пољопривреди, посебно сточарству, стока је масовно поклана и затварано је много газдинстава. Само у току 2009. године број говеда се смањио за 64.000 грла и 25.200 крава и стеоних јуница. Обори су у истом периоду остали без скоро 143.000 свиња, као и 519.200 крмача о супрасних назимица. Код живине је регистрован највећи пад производње од 11,7 одсто.

Након покоља стоке, експерти су се сетили да је потребно јаче везивање пољопривредника за млекаре и месаре, јер тржиште тражи сталност и квалитет у снабдевању. Такође очекују од државе да их заштити од увозног трговачког лобија који увозом неквалитетнијег и јефтинијег меса доводе српске произвођаче у неравноправан положај.

Сточарство је озбиљна производња и за његово оживљавање потребно је три до пет година. Толико ће најмање морати да причекају и прерађивачи меса који су прибавили разне сертификате за улазак на тржиште Европске Уније. Колико смо далеко од тог циља говори и податак да је у ЕУ годишња потрошња меса 75 кг по глави становника. И то оног најквалитетнијег јунећег или телећег. На трпези грађана Србије месо је права реткост.

У Србији је пре десет година било 900.000 грла говеда, а данас је двоструко мање. На југу Србије је тај однос три пута гори. Најмање за петину смањен је сточни фонда свиња, оваца и живине. Најгора је ситуација код приплодне стоке. У односу на 1990. годину број крава и стеоних јуница мањи је за 28 одсто, а крмача и супрасних назимица за чак 60 одсто.

На Економском самиту Србије чули су се захтеви за удвостручавањем аграрног буџета, као и за стабилном и доследном пољопривредном политиком која неће бити оптерећена изнуђеним реаговањем на изливе незадовољства пољопривредних произвођача — ове године малинара.

Било је и подсећања да је стање у пољопривреди трагично, јер је испошћеност земљишта велика због необрађивања, пољопривредници су у позном животном добу, а продуктивност је ниска. Државне субвенције су неопходне да би се смањио пад обрађених површина и сточни фонд.
Озбиљни аналитичари предвиђају да и поред свих аргумената за повећање аграрног буџета он неће бити повећан за 2012. годину. Разлоге виде у томе што су за исход избора важнији пензионери и запослени у јавном сектору, него сељаци који „ионако увек гласају за власт“.

Немцима смо занимљиви

Српска пољопривреда — без обзира што није много привлачна за домаћи режим — привлачи немачке улагаче. Немачко друштво за инвестиције и развој (ДЕГ) заинтересовано је да уложи 800 милиона евра у пољопривреду и прехрамбену индустрију Србије и Југоисточне Европе.

Не чекајући оснивање српске развојне банке, ова немачка развојна банка је већ уложила у Србију 100 милиона евра. Србија је занимљива као држава која има велики потенцијал за производњу високог квалитета, али и због споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом. ДЕГ подржава приватна предузећа одобрењем дугорочних кредита, а већим инвеститорима нуди и саветодавне услуге.

Занимљиви су критеријуми на основу којих банка одобрава кредите инвеститорима. То су економичност пословања, економски допринос подухвата развоју привреде, а важни су и еколошки и друштвени аспекти финансираних инвестиција. Како видимо, заступљени су и економски и шири друштвени критеријуми.

У Србији је присутан и немачки трговачки капитал. Трговински ланац „Лидл“ — са такозваним „хард дисконтима“, који имају ниже марже и представљају прву озбиљну конкуренцију постојећим трговинским ланцима — регистровао је фирму у Србији у јануару ове године, али од тада није било речи о даљем улагању.

Можда чекају да Закон о трговини (ступио на снагу 5. августа 2010) буде допуњен са свих 11 предвиђених подзаконских прописа, од којих су до сада усвојена само два.

Предизборне најаве

Српски министар пољопривреде, Душан Петровић, почетком септембра ове године најавио је интервенције државе у пољопривреди, како би дошло до бољих односа између произвођача и прерађивача хране. Најавио је и значајнију улогу робних резерви. Запретио је онима који уцењују државу, злоупотребљавају привилегован положај у друштву (зар има таквих?) правдајући то кризом у другим државама.

Центар потрошача Србије најављује формирање беле и црне листе трговца, те осталих учесника на тржишту који контактирају са потрошачима. На црној листи ће бити они који више од три пута одбију да услише оправдане приговоре потрошача.

Министар Петровић је уверен да нема економског разлога за поскупљење шећера и осталих животних намирница и да ће до краја године бити стабилизовано тржиште уља, меса и млека. Ганут изјавом једне Крушевљанке да сваки пут у продавници хране доживљава стрес обећао је да од идуће године (ваљда после избора) нећемо имати стресних ситуација. Уредба о максимално дозвољеној цени хлеба требало би да буде почетак умиривања забринутих. И пекари су се сложили са новом ценом хлеба („Сава“) од 44 динара, задовољни неометаном пљачком становништва путем цена пецива.

Петровић признаје да сиво тржиште у прехрани односи велики део профита и произвођачима и држави, као и да увознички лоби често диктира услове и цену производње. Најавио је да ће држава користити сва законска средства како би спречила њихов погубни утицај. Није рекао зашто држава то до сада није радила. Пад цена хране потврдио је и „краљ шећера“ у Србији.
Сељаци ће добити од државе плаћене саветнике како би постигли веће приносе уз иста или мања улагања. Држава се одрекла царине на сојину сачму која је битна ставка у цени сточне хране. На основу тога се пројектује смањење цена меса, млека и јаја.

Да није незајажљиве похлепе трговаца, који ће приграбити користи од ове мере, можда би се наведена појефтињења и остварила. Срећа да је овогодишњи род пшенице и кукуруза изнад десетогодишњег просека. Забележен је рекордан род кукуруза од седам милиона тона, рекордна цена од 24 динара и извоз од скоро два милиона тона. Родило је и воће, те се држава нада да ће суфицит српског аграра ове године бити 1,5 милијарди долара.

Цветају само СОС продавнице

Према најавама режимске штампе након избора, тј. догодине, десиће се још једна прекретница у начину снабдевања храном, која би уклонила три до четири посредника у ланцу зидања цена.
Град Београд и ЈКП „Градске пијаце“ расписали су јавни позив инвеститорима заинтересованим да учествују у власништву и управљању велетржницом, будућим највећим регионалним центром за размену, увоз и извоз воћа, поврћа, цвећа, меса и рибе. Велетржница би се требала наћи на месту данашње Кванташке пијаце, на површини од двадесетак хектара.

„Градске пијаце“ направиће и такозване интерне полисе квалитета на велетржници, које ће омогућити контроле ваљаности пословања и робе, каквих до сада није било. Полисама ће бити одређено у коју класу воће и поврће спада, према чему ће се правити и цена. Пословодство велетржнице водиће рачуна о свим уговорима склопљеним у њој, управљати депозитима трговаца и реаговати у случају непоштовања уговорних обавеза.

Али чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи. Са оне друге стране, послодавци и трговци упорно најављују поскупљења хране. Тврде да су им Закон о раду, Закон о безбедности и здрављу на раду, Закон о трговини и Закон о заштити потрошача изазвали додатне трошкове пословања које ће превалити на потрошаче. Цене хране ће бити повећане од 10 до 20 посто у планираном октобарском таласу поскупљења. Осим поменутих закона жале се и на цене енергије, амбалаже, закупа и другог чега се сете. Жао им је што ће промет додатно опасти и што ће живот грађана бити још лошији, али „што се мора — мора се“.

Иначе, за последњих годину дана цене су у просеку порасле више од 11 одсто, а промет је пао за 20 одсто. У мањим местима пад промета је већи и од 30 одсто. Једино је више него удвостручен промет у „СОС продавницама“, оним за социјално угрожене грађане.

Највише су поскупела јестива уља и масти (35,2%), кафа, чај и какао (28,9%), хлеб и житарице (27,2%), шећер, мед и чоколада (27%), млеко, сир и јаја (18,3%), а комуналије за 12,5 одсто.

Бројни таласи поскупљења су прошлог месеца изазвали и негодовање синдиката на седници Социјално–економског савета Владе Србије. Синдикалци увиђају да су изиграни и да повећање минималне цене рада не значи ништа у односу на поскупљење хране. Замерају Влади да није испоштовала обавезу из Социјалног споразума да спречи поскупљења основних животних намирница.

И послодавци су истом приликом и истим поводом оптужили Владу, због краткорочних решења у области развоја пољопривреде и због одуговлачења са оснивањем Развојне банке.

Статистичка привиђења

Неспорно је да су реалне зараде у Србији најниже у региону, а да су истовремено цене хране највеће. Ни у једном граду у Србији плата не покрива трошкове просечне потрошачке корпе.

Посебна је специјалност српске статистике што се обрачун потрошачке корпе врши за ТРОЧЛАНУ породицу (под изговором да српски брачни пар има просечно 0,80 деце), а не за четворочлану, као у остатку света.

Друга мудролија је да се поред просечне потрошачке корпе прати и модел минималне потрошачке корпе. Без намере да провоцирамо наше читаоце, набројаћемо шта она садржи за трочлану породицу: три литре јогурта, килограм и 400 грама парадајза и 400 грама јунећег меса за месец дана преживљавања.

Државна статистика не евидентира многе трошкове попут вртића, куповине беле технике, кабловске телевизије, трошкова за мобилне телефоне или трошкова отплате кредита.

Када се говори о приходима по домаћинству, ти подаци се односе на домаћинства која заиста остварују приходе. Милион незапослених, запослени на црно, запослени који не примају зараду — нису предмет ове статистичке категорије. Због наведеног, предлажемо читаоцима да се не поводе много за оптимистичким бројкама, већ да погледају у сопствене новчанике.

Читалац назире да је вероватно одлучујућу улогу у данашњој невољи прескупе хране имала пустошна приватизација — и на страни понуде, и на страни платежно способне тражње. Поготову у прехрамбеном сектору.

На ту пустош и даље слећу трговачки лешинари, меркајући оне који још дају знаке живота.

---

Објављено као: „У милости странаца и монополиста [Зашто је храна у Србији скупа]“, Велика Србија, бр. 3475,  октобар 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 44-47.

Европа и планета на раскршћу

Сакривено иза звездане завесе

Ко је крив за епидемију презадужености држава? Да ли је порез за богате део решења? Може ли због претераног стезања каиша да пукне држава?

Чиме је немачка и српска јавност затечена

Кључни пропагандни слоган српске политичке елите је тврдња да „Европа нема алтернативу“. Једна од опасних последица таквог става јесте спречавање домаће јавности да реално сагледа шта се дешава са земљама које се тамо већ налазе.

Иницијатива многих богатих Немаца да плаћају већи порез и тако допринесу увећању државног буџета и смањењу друштвене неједнакости, проглашена је у штампи необичном мада по својој суштини то није. Нарочито ако се зна да у Немачкој никада није било толико богатих људи, који су на својим рачунима у лето 2011. године сачували 7,4 хиљаде милијарди (билиона) евра — четири пута више од укупног државног дуга.

Истовремено, мере штедње средстава државног буџета широм Немачке су довеле до затварања библиотека, базена, руинирања школа и затварања бројних радних места.

Млади у овој земљи не виде будућност за себе и мисле да живе у друштву које их одбацује. Државна статистика потврђује да је нација све старија (дупло старија од турске нације) и да је свако шесто дете сиромашно. Сиромашно је свако треће дете које живи са једним родитељем. Немачким општинама недостаје 126 милијарди евра.

Тврдњу да нема новца да се ствари промене и да треба штедети — млади допуњују тврдњом да је то тако јер се постојећи новац даје за спасавање финансијских тржишта.

Ова тржишта су запала у кризу због недовољне контроле односно због свог неограниченог повлашћеног положаја који омогућује да се тргује и оним чега нигде нема, сматра немачки министар финансија.

Капитализам је грешан, оцењује „Зидојче цајтунг“

„Капитализам се огрешио о човека и државу. У последње време му је успело да натера државе да плаћају његове дугове — због наводне одговорности државе за све, за целокупно друштво. Капитализам је успео да натера друге да ураде оно што није у стању сам да уради. Трошкове оваквог система сноси средња класа која је и сама пољуљана, оштро напада оне на дну друштва који живе од пореза средње класе и јер су је преварили богати који порезе уопште не плаћају. Држава би могла да смањи привилегије богатих, али то не чини. Пре три године, на врхунцу мислили смо да доживљавамо чистилиште капитализма, то је међутим била варка. Исто тако смо, разочарани, морали да констатујемо да тржиште није укроћено. Дакле од капитализма са људским лицем смо и данас веома удаљени, баш као и 2008.“ пише Зидојче цајтунг.

Немачка је све до 1996. године имала порез на богатство а односио се на целокупну имовину — некретнине, готов новац, депозите у банкама, новчана средства у различитим фондовима... (тзв. синтетички порез). Тих година то је била и економско–теоретски и практично — држава благостања. Као таква постала је непријатан пример онима који су заговарали тоталну доминацију економског система над целокупним друштвеним системом. Другачије речено, онима којима није стало да економија служи грађанима него да грађани служе енормном богаћењу власника разноврсних облика капитала. Пре свега финансијског капитала.

Богати су у претходном периоду захваљујући смањењу пореза постали још богатији. Десет одсто богатих у међувремену располаже са 63 одсто од укупне имовине у Немачкој. Ако се у то уброје и некретнине које богати користе, онда тај број износи 75 одсто.

Оваква друштвена неравноправност доводи нужно и до промене расположења у земљи. Политичари су све више изложени друштвеном притиску да и богате укључе у отплаћивање државног дуга.

У том смислу се помиње и могућност поновног увођења пореза на богатство који је укинут пре петнаестак година. Опозициона странка Зелених у немачком парламенту је израчунала да би увођењем пореза на богатство министар финансија за десет година прикупио између 100 и 120 милијарди евра. Када би тим новцем били плаћени дугови државе, покрајина и општина — од умањења укупног дуга сви би профитирали.

Због свега поменутог, иницијативу немачких богаташа да им држава повећа порез не сматрамо необичном већ крајње рационалном и логичном. Поготову у години планетарног гнева против богатих и корупције владајуће елите.

Шта о глобалној пропасти мисле остали Европљани

Животни стандард у ЕУ је у стању слободног пада, јавља „Глас Русије“. Статистике показују сталан пораст броја људи који су морали прећи преко границе сиромаштва. Таквих на тлу Европске уније сада (2009.) има 85 милиона, или 17 одсто укупног становништва.

Француски истраживачи потврђују да је стање у последње две године постало још лошије. Број сиромашних се повећао за 300.000 људи. Сиромаштво се тиче пре свега незапослених. Отприлике трећина незапослених живи у сиромаштву. Међу пензионерима сиромашних је више од 30 одсто. Сиромаштво је више захватило занатлије и трговце од других.

Озлојеђени су посебно млади. Проблем није само материјалне природе. Створен је осећај безнађа, неједнакости и различитих стартних позиција. Без шанси за добијање пристојног образовања добар део младих живот проводи као неквалификовани радник.

У Шпанији, 45 % омладине до 25 година старости, не може да се запосли. Шпански социјалисти обећавају порез за богате грађане и банке и да ће тиме прикупљена средства искористити за отварање нових радних места, посебно за младе људе.

У Британији је скоро 20 % незапослене омладине. Недавни немири су се претворили у рушилачко насиље. Тиме су олакшали посао властима да заобиђу проблем социјалне неправде и да реагују вишеструко репресивно. Последње вести са тог подручја говоре да ће каиш штедње на рачун сиромашних ипак бити мало олабављен.

Можда је разлог томе што је неко од британских политичара прочитао извештај свог Министарства одбране из 2007. године о светским трендовима током наредне три деценије.

У извештају Министарства се наводи следеће: „Јаз између богатих ће вероватно да се повећа и апсолутно сиромаштво ће да постане глобални изазов... Разлике у богатству постајаће стога све очигледније... Апсолутно сиромаштво подстакнуће спознају неправде међу онима чија очекивања нису испуњена, повећавајући напетост и нестабилност, што ће да услови нереде, пораст криминала, тероризам, побуне. То може, такође, да води оживљавању верских, анархистичких или рушилачких покрета, али и популизма и обнављању марксизма.“

Средња класа могла би да постане револуционарна, преузимајући улогу Марксовог пролетаријата — процењује се даље у извештају.

Такође се истиче да би глобална покретљивост радника и смањење нивоа социјалних давања и запослености могли да смање везаност људи за државе. Растући јаз између њих и малог броја све видљивијих ултрабогаташа могли би да подстакну разочарање у власт која се заслужује заслугама. Док расту нагомилани дугови и опадају пензиона давања, светске средње класе могле би да се уједине, користећи приступ знањима, изворима и вештинама, како би уобличиле транснационалне процесе у интересима сопствене класе.

Да је извештај британског Министарства одбране озбиљно рађен потврђују и демонстрације у Шпанији, Грчкој, Израелу и Чилеу. Према Фајненшел тајмсу, недостатак шанси за младе и пад стандарда средње класе заједнички су именитељ ових догађања,.

Иначе Велика Британија спада међу европске земље са највећим јазом између богатих и сиромашних. Статистички коефицијент којим се мери тај јаз (ГИНИ коефицијент, креће се од 0 до 100) износи 34 за Британију.

У Србији се овај показатељ налази између 32 и 33 одсто. Сличну вредност имао је овај коефицијент у Египту пре свргавања са власти Хоснија Мубарака.

Француска жели конкретне потезе према опорезивању финансијских трансакција на међународном нивоу, изјавио је француски министар финансија у разговору са немачким колегом 23. августа ове године у Паризу. Док он настоји да земље Г20 у новембру прихвате овај став и повуку потезе у том смеру, европске банке су извргле руглу и саму идеју опорезивања финансијских трансакција.

Аустријски канцелар Вернер Фајман сугерисао је увођење додатних пореза богатим грађанима као би се боље и праведније распоредиле последице финансијске кризе. Фајман се залаже и за пореску реформу од које би имала корист средња класа. Он се сагласио и са предлогом немачког канцелара и француског председника о увођењу пореза на финансијске трансакције. Аустријски канцелар је ту идеју заговарао и предлагао још од почетка избијања кризе.

Да је финансијска олигархија и даље изузетно моћна показује и то што се са аустријским канцеларом не слаже његов заменик који је нагласио да је „незамислив већи порез за богате“.

Словеначки министар финансија је почетком ове године изјавио да ће влада Словеније вероватно повећати порез за богате, али да је још прерано рећи шта ће тачно учинити. До сада нису учинили ништа.

У Италији, Берлускони је недавно обећао да ће да притисне богате да напуне осиромашене државне касе. Све се завршило још јачим стезањем оковратника на врату пореских обвезника. При томе није прављена разлика између оних који једва састављају крај са крајем и оних који су већ на социјалном дну.

Ирска, европски тигар док је притицао амерички шпекулативни капитал, претворила се у миша са урушеним економским и финансијским системом, чији грађани би требали да раде десет година а да при томе ништа не троше, како би вратила дугове.

Сиромашни у источним земљама ЕУ — од Летоније и Литваније, до Румуније и Бугарске — као да нису предмет ничијег размишљања.

Шта кажу у Сједињеним Америчким Државама

Иако се превасходно бавимо земљама Европске Уније, није на одмет да поменемо гласове који долазе из САД, државе са највећим бројем супербогатих људи. Државе која је прва увела разузданост, друштвену и моралну неодговорност финансијске олигархије и на то приморавала друге државе. То је држава из које је и кренула светска финансијска криза коју није могла решити „невидљива рука тржишта“. Напротив, та криза је захватила водеће светске економије, прелила се на остатак света и отворила потенцијално опасније подручје глобалне кризе политичких елита. Истовремено то је држава са незамисливим износом дуга.

Акција владе САД која је требала да врати поверење у финансијске системе, била је усмерена на преиспитивање прекршаја у том систему. Очекивало се да ће да уследи и акција против пропуста у финансијској елити, али то се није догодило. Супротно томе, док су огромне суме долара улагане у стабилизацију финансијског система, политичке елите су допустиле да финансијски олигарси — профитирају.

Председник САД је направио уступак заступницима богатих, републиканцима, у погледу смањења јавне потрошње. Позвао их је да занемаре страначке интересе и учине све да Конгрес што пре делује и усвоји законе који ће помоћи отварању нових радних места. Истовремено их је позвао на компромис. Компромис би укључио и повећање пореза богатима.

Публицитет је добио милијардер Ворен Бафет када је предложио да 12 чланова Конгреса — којима је дат задатак да израде план смањења државног дефицита — не дирају у пореске стопе 99,7 одсто Американаца. Уместо тога, Бафет заговара веће порезе за супер богате. Позвао је „мегабогаташе“ да плаћају већи порез. Искусни инвеститор зна да би у држави са толиком друштвеном неједнакошћу (ГИНИ коефицијент износи 45) такав потез био ефикаснији.

Он тврди да је време да влада постане озбиљна у питању заједничког жртвовања.

Стотине хиљада празних станова и истовремено безброј бескућника који спавају по парковима и тротоарима широм САД можда потврђују да је то време заиста дошло.

Актуелно успоравање раста глобалне економије убрзава почетак нове кризе, уверен је професор Њујоршког универзитета Нуријел Рубини, који је крах америчког тржишта некретнина и глобалну рецесију предвидео још 2006. године, две године пре њиховог избијања. Рубини је раније сматрао да ће други талас кризе наступити тек 2013. године, али сада сматра да би нови пад могао да почне и раније тј. 2012. године. Пре свега због тога што слабост економије САД, еврозоне и Велике Британије расте.

У средиште надолазеће кризе водећи амерички економиста је поставио фискалну (пореску) нестабилност и банке које су проблематичне.

Како би се спречила катастрофа, владе морају хитно да пронађу начин за подстицај економског раста, не за пет година, већ данас, нагласио је професор.

Као и 73% грађана САД и професор има утисак да се све још увек креће у погрешном смеру.

Шта мисле Уједињене нације

Да утисак врхунског економског аналитичара није без основа потврђује извештај групе УН за економске анализе (UNCTAD) под називом „Изазови у светској економији за политику после кризе“, објављен 6. септембра 2011.

Политика провођења мера штедње и смањења дефицита гура светску економију у катастрофу, у покушају да се удовољи финансијским тржиштима, наводи се у извештају.

Оштро су критиковане економске политике Европе и САД. Аналитичари УН позвали су на повећање зарада, оштрије регулисање финансијских тржишта, повратак систему контролисаног курса међу валутама, као и на прекид размишљања које се руководи финансијским тржиштима.

„Порука је веома прагматична: потребно је да брзо преокренемо наш курс“, изјавио је генерални секретар УНКТАД–а, Супачи Пантичпакди.

Овај бивши председник Светске трговинске организације је истакао да је политика која се води у време кризе, када се предност даје кресању буџета, погрешна и неодговарајућа.

Вођа тима који је саставио извештај Хајнер Флесбек рекао је да је глобална економска ситуација веома опасна и да ће, без додатних стимуланса, у најбољем случају уследити деценија привредне стагнације.

Садашња политика је катастрофална, саопштио је Фласбек, бивши заменик министра финансија у Влади Немачке.

„Уколико су каматне стопе свуда на нули и ако се владе држе политике смањења јавних трошкова и фискалних дефицита, уместо да их задрже на садашњем нивоу, онда ћемо завршити у сталној рецесији“, рекао је Фласбек.

Он је нагласио да је незапосленост повезана са недовољном потражњом и да, у случају слабе потражње за робом, државе треба да ускоче са великим програмима за стимулисање економије.

Последица финансијске кризе није само незапосленост, која је била очекивана, него и стагнација зарада у САД, Јапану и Европи, односно у 70 одсто светске економије, рекао је Фласбек.

Слична размишљања моћних

Потребна је политичка храброст за глобални економски опоравак јер су највеће препреке том опоравку политичке, а не економске природе. Ово су светским лидерима поручили министри финансија Канаде, Јужне Африке, Велике Британије, Сингапура и Аустралије.

Фискална политика којој се може веровати у земљама са великим дефицитима, мора бити усклађена са ребалансом глобалне потражње како би био подржан привредни раст. Средишње је питање како вратити јавне финансије на одрживи пут а неизбежно је и доношење крупних одлука о потрошњи, правима и порезима у земљама са великим буџетским дефицитима.

Централни одговор на ово питање је смањење јаза између богатих и сиромашних. Како у националним оквирима, тако и на међународном плану.

Министри финансија истичу да консолидацију морају пратити циљане и фискално одрживе политике које би подстакле стварање нових радних места, плус обучавање и приватна улагања у подстицање сваког економског потенцијала на раст.

Како размишља Србија?

„Србија — порески рај за богаташе“, објавила је домаћа штампа средином фебруара 2009. године. Око двадесет хиљада „регистрованих“ домаћих богаташа, а незванично много више, и даље ће моћи да ужива у пореском рају званом Србија. Порез на доходак у Србији износи 10, односно 15 одсто, док у другим земљама достиже и 70 одсто. Слично је и са дажбинама за поседовање џипова, јахти или авиона.

Најава Владе Србије из јула 2008. године да ће порез за богате бити повећан на 20 до 40 одсто остала је само најава.

На другој страни, због малих прихода у буџету најављује се повећање пореза на додату вредност, који ће кроз поскупљење највише оптеретити најсиромашније. Стручњаци кажу да држава повећава само ПДВ и акцизе јер је ове порезе најлакше наплатити, а и не мора да се замера најбогатијима.

Ако је веровати „Викиликсу“, некако у исто време, премијер Србије у исповеди актуелном америчком амбасадору у Београду се жали како народ не воли богаташе и да мора наћи начин да их омили. Што се тиче српске политичке елите богаташи су већ њихови миљеници.

Један од утемељених предлога економских стручњака из тог доба јесте да се уведе синтетичко прогресивно опорезовање. То значи да се све врсте примања и имовине, а не само зарада, обрачунавају и опорезују заједно по истој стопи, која одговара богатству грађанина. Они који су најмање плаћени не би имали порески издатак за остварене приходе, а најимућнији би били опорезовани по стопи од 40 или 50 одсто. Слични порези у другим земљама достижу и до 70 одсто.

Како се Србија определила да опорезује потрошњу (најшире слојеве становништва) а не приходе (богате грађане) то је предлог о синтетичком прогресивном порезу остао размишљање једног економског филозофа.

Још један од смислених предлога је био да држава размисли и о ефикасној наплати постојећих намета и смањењу непотребних расхода. Сви причају о београдским сплавовима и кафанама као нечему што воле туристи, а нико о томе како се у њима плаћа порез. Аутор овог предлога, економиста Никола Тасић можда у том тренутку није знао да је наведена бранша 70 % под контролом власника најпрљавијег новца у Србији.

Крајем 2010. године поново оживљавају идеје и натписи у штампи да држава Србија спрема удар на богате уз фусноте да удар није ни против кога лично уперен и да ће богати имати начина да га делимично избегну.

У исто време, српски Ворен Бафет, односно Миодраг Костић, изјављује да је порез на богате добра идеја. Да ли стварно тако мисли или је читао поруке „Викиликса“, никада није утврђено.

Неколико месеци касније, најмоћнији човек Београда поверава штампи да су му блиске идеје друштвене одговорности и да их практично спроводи у својих неколико фирми. Дирљиво.

Да ли само због пажљиво неговане блискости са светским финансијским моћницима (ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој) или још због које чега, Србија одустаје од прогресивног опорезивања. Излаз из економске стагнације види управо у супротном. Богатим страним инвеститорима се дају разне пореске стимулације и друге субвенције.

И поред тврдње америчког милијардера и инвеститора да порези нису пресудно утицали на његове пословне одлуке, у Србији је недодирљив став да пореске повластице богатим инвеститорима мотивишу привреду и грађане да више раде и да на крају крајева свима бива боље. Овакав став никада нигде није потврђен у пракси. Он припада скупу идеја које је нобеловац–економиста Џ. Стиглиц назвао бућкуришем. Политичком доктрином која је у служби интереса богатих.

Лаж која ће Србију скупо коштати

Ако се одмакнемо од економске теорије и приближимо српској пракси, наилазимо на процену да ће мањак прихода у државном буџету бити најмање 23 милијарде динара, наспрам одобрених 12 милијарди, колико смо договорили са ММФ у недавном аранжману из предострожности.

Као највећу корист од овог аранжмана неки сматрају утицај на предизборни политички циклус у који Србија улази. Одобрена средства нису велика али у неким околностима могу бити врло битна.

Званични статистички подаци показују да је раст дефицита са 4,1 на 4,5 одсто бруто домаћег производа већ постигнут и влада мора водити рачуна да не повећава расходе, а да повећа приходе.

Повећање прихода се не доводи у везу са порезом на богате, са опорезивањем финансијских трансакција, са порезом на екстрапрофит банака незаслужено стечен повећањем вредности швајцарске валуте, нити са било чиме сличним.

У недавно спроведеној анкети српски богаташи тврде да и нису довољно богати као што се мисли а они који мисле да припадају тој категорији не сматрају да треба да позову државу да им то богатство умањи. Разумљиво.

Реформа пореског система је на списку неостварених обећања режима, тако да ће се кола и даље ломити на малим и средњим предузећима и најширем грађанству.

Режим по ко зна који пут најављује смањење пореза на зараде како би мала и средња предузећа опстала и бар сачувала постојећа радна места. Председник Асоцијације малих и средњих предузећа, Милан Кнежевић, оценио је пре пар дана да је најава смањења опште стопе пореза на зараде средином идуће године, лаж орочена на годину дана и јефтина политичка естрада.

Кнежевић указује да већ шест година привредници предлажу: реформу пореског система, сузбијање црног тржишта и сиве економије, реформу јавног сектора, ефикасније правосуђе, раздуживање државе према малим и средњим предузећима, доношење закона о занатству, предвидив курс, развојну банку, ефикаснији рад царине...

Уместо озбиљног рада на остварењу свега побројаног и овом приликом не поменутог, премијер упорно и непоколебљиво понавља наметнути рецепт: стриктно поштовати постојећа фискална правила, штедети и смањити јавну потрошњу.

Спроводићемо економску политику коју су економски аналитичари УН пре пар недеља прогласили погубном за цео свет, јер се бави заштитом интереса светске финансијске олигархије, уместо развојем онога у економији од чега се живи.

Нека нам је Бог у помоћи.

---

Објављено као: „Сакривено иза звездане завесе [Европа и планета на раскршћу]“, Велика Србија, бр. 3469, октобар 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 47-50.