Српска наука у служби НАТО окупатора и развоја ЕУ

Научни напредак или назадак

Србија међу првима у свету по губитку талената! • Министри за бандитску приватизацију успешно обавили задатак: истраживачко–развојне јединице у привреди Србије су већином нестале. • Због чега режим крши Закон о иновационој делатности и укида подршку проналазачима? • Ко је, када и због чега утврдио план о спречавању Србије да развија економију засновану на сопственом знању?

Часлав Кузмановић 

 

Чланови Одбора за науку и технолошки развој Скупштине Србије позвали су почетком марта ове године на своју 71. седницу представнике Привредне коморе Србије, како би им ови представили активности у стварању националног иновационог система и укључивање нашег иновационог потенцијала у решавање конкретних развојних проблема привреде.

Подсетићемо читаоце да је национални иновациони систем сложена мрежа јавних предузећа, привредних друштава, универзитета, истраживачких и развојних института, професионалних друштава, финансијских институција, образовне и информационе инфраструктуре, агенција и јавних ресурса, за стварање, распростирање и примену научних и технолошких знања у одређеној земљи.

Присетићемо се и ноторне чињенице да наука није само теоријско–кабинетски појам, већ свеобухватан подухват прикупљања знања о свету, организовања и сажимања тог знања у законе и теорије који могу бити проверавани. Појам технологије у области економије означава актуелно стање наше способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи и наше знање о свему што се може произвести.

Заступљеност производње материјала и производа са посебним и јединственим особинама у једној националној привреди је главни показатељ колико је та привреда заснована на знању и иновацијама то јест на производњи оних добара којима се штеде природне сировине и енергија, а висока цена производа на тржишту постиже управо стварањем велике додате вредности у облику људског знања. Истовремено овај однос кључан је и за одрживост (конкурентност) националне привреде на светском тржишту у ери, непрекидних новотарија.

Представници ПКС дали су несумњиво добре предлоге да се домаћим иновацијама пружи шанса за тржишно вредновање, а изразили су и очекивање да ће новоформирани Фонд за иновациону делатност бити значајна финансијска подршка иновативним пројектима. Представљен је и модел за пренос знања и технологија, а наглашена је и потреба да се политика иновационог и технолошког развоја укључи у „Стратегију и политику развоја индустрије до 2020. године“.

Представљене су и бројне остварене везе са научном заједницом у земљи и иностранству, као и са важним пратећим институцијама, као што су међународне изложбе нових технологија и иновација. Скуп се завршио закључком Скупштинског Одбора за науку и технолошки развој да су активности и резултати ПКС у овом сектору видљиви и високо квалитетни.

Без и најмање намере да умањимо значај труда ПКС, или да кваримо предизборну причу која нам толико обећава, покушаћемо да сагледамо остале околности и чињенице од којих зависи садашња и будућа корисност овог труда.

Нема скорог развоја Србије заснованог на знању

Три битна чиниоца упућују на закључак из наслова. То су структурни проблеми у Србији, културни проблем и политички однос према наведеном опредељењу.

Структурни проблем дефинише Властимир Матејић, човек који је цео свој радни век утрошио на унапређење науке у Србији: „Наука, научна заједница у Србији, људи који су у тој заједници, било где да су, они су у суштини одвојени од две заједнице којима треба да припадају — образовне и привредне заједнице. Наука, привреда и образовање су три сектора који су у Србији, уколико мало упростимо ствари, потпуно међусобно одвојени. И под претпоставком да има научних резултата које би могла да прими привреда — нема ко да их прими у привреди и нема коме су потребни. Истраживачки резултати нису потребни привреди Србије јер се њена структура састоји 20% од индустрије а 80% посто су трансакциони послови. У секторима који се баве трансакцијом, од трговине па до банкарства, итд, није потребно оно што се зове научноистраживачки резултат. Индустрија је остала без капацитета да прими знање. Практично, све тзв. истраживачко–развојне јединице које су биле у привреди Србије нестале су током приватизације. Било је покушаја да се на то скрене пажња и првом и другом министру за приватизацију, јер постоје земље које су о томе, наравно, водиле рачуна и нисмо ми једина земља која је томе била изложена и која је томе подлегла.“ (реферат „Вредновање, финансирање и развој науке у Србији“, 15. 10. 2009).

Истраживачка заједница у Србији има, структурно гледано, три тела: самосталне научноистраживачке институте, истраживачке јединице у привреди и високо школство.

Један од структурних парадокса Србије је и тај да су код нас научно најкориснији људи који раде у истраживачком развоју и јединицама у привреди, којима уопште није задатак писање радова за научне часописе, већ рад са технологијом, смишљање нових технологија, итд.

Културни проблем професор Матејић види у нашем културном моделу, по којем је много важније бавити се нечим у истраживачком раду, него постићи резултат.

Број радова по једном научном раднику, број нових производа у привреди и укупна конкурентност друштвене заједнице Србије су кључни и неповољни показатељи утицаја науке на привреду. Наша држава у свом извозу нема готово ништа од високотехнолошких производа и превасходно увози производе са вишим технолошким садржајем.

Политички проблем се понајпре препознаје кроз висину издвојених средстава из буџета за улагања у научно-истраживачки развој. Буџетска издвајања за науку су 2003. године достигла 0,3% бруто друштвеног производа и од тада до данас стагнирају, тј. не прелазе овај постотак БДП до данас.

Овај постотак говори много више о односу режима према науци, ако се поуздано зна да је гранична вредност или праг који треба достићи и прећи у издвајањима за науку, 1% БДП–а. Тек након преласка овог прага успоставља се бржи ритам подршке науци и иновационим активностима у једној држави и почиње се осећати позитиван повратни утицај на друштво.

Ако то сви у свету знају, а знају, онда обим издвајања за науку који нема суштинског утицаја на напредак друштва не може бити случајан. Светски финансијски жандари који учествују у креирању буџета Србије очигледно будно мотре да им Србија не измакне контроли.

Србија за високо образовање има око 200 милиона евра и још око 100 милиона евра за истраживања, што је укупно онолико колико има сам Универзитет у Љубљани. Имамо 20 пута мање доктораната од просека ЕУ. У привреди практично нема доктора наука. Нисмо спремни да примимо наше младе људе који хоће да се врате. 

Србија се никада неће померити ако не улаже у науку и ако се не комерцијализују резултати научних истраживања. Нема високог образовања без науке, а без науке нема привреде — закључак је ректора Универзитета у Београду, проф. др Бранка Ковачевића, од пре пар месеци.

Директор Института за физику у Београду, др Александар Белић, каже да за око 2000 студената докторских студија у Србији, уз просечну школарину од 100.000 динара, држава може да обезбеди 200 милиона динара, те да не верује „да има неког у Србији ко не би стао иза младих, најспособнијих људи“. 

Такозвани „одлив мозгова“ је хроничан проблем који Србија „производи“ годинама својом небригом и непоштовањем вредних и паметних људи који умеју да мисле. Након 2000. године „одлив мозгова“ се још више појачао, јер су млади људи доживели изузетно велико разочарање у празна обећања „демократске“ власти.

С обзиром на то да они који су отишли нису у Србији завредили да буду ни евидентирани, према грубим проценама број високостручних кадрова који су напустили земљу већи је од 30.000, од чега је са докторском дипломом око 6.000 стручњака.

Србија је по губитку талената на 137. месту од укупно 140 земаља, каже др Вера Дондур, председница Националног савета за научни и технолошки развој. 

Овај податак је још трагичнији ако се узме у обзир изумирање нације, неповољна старосна структура целокупног становништва Србије (просечна старост становништва износи 40,25 година) као и старосна пирамида научне заједнице — мало младих, пуно истраживача пред пензијом. Просечна старост истраживача је 44,3 године што је више од просечне старости становништва и указује на потребу хитног предузимања свих могућих активности на стварању и задржавању у земљи научноистраживачког подмлатка.

Кума дала, кума и узела

Српска академија иновационих наука (САИН) једна од водећих иновационих установа у Србији, током 2011. године представила се јавности значајним и престижним пројектима и програмима.

Оснивање Иновационо–развојног центра „Никола Тесла“ у Београду, потписивање бројних уговора са најугледнијим светским универзитетима и институтима или представљање властитих пројеката у Руској академији наука и њеним институтима, само су неки од успеха ове установе која је за свој рад добила бројна признања и ордене. Нови патенти и открића превасходно су на пољу заменских енергија, заштите животне средине, изолационих материјала, самогрејућих еко–кућа, робота, спортских авиона, дигиталних пољопривредних машина, спортских хала, нових хируршких метода, нових материјала за протетику, етанола из сламе и новина, конзервисања хране без хемијских супстанци — што све говори о духу и снази чланова ове Академије и људи који је сачињавају.

Од заменика председника Академије задуженог за науку, академика проф. Радомира Симића, могло се на децембарској свечаној скупштини САИН–а, поред задовољства постигнутим, сазнати и следеће. Постоји потреба већег уважавања Академије и укључивање њеног чланства у пројекте од стране оних који имају моћ и предводе институције система. Држава није наклоњена проналазачима колико је то неопходно да се успешно превали пут од проналаска до зараде на тржишту. 

Закон о иновационој делатности дефинише статус проналазача, па и вид помоћи у остварењу патентног решења. Закон омогућава проналазачу који има регистрован и прихваћен патент, да добије статус иноватора, а тиме и могућност да користи подстицајне мере из буџета за развој и примену свог проналаска. Србија данас има 200 регистрованих иноватора и финансирање њихових програма почело је добро. У првим годинама учешће државе износило је до 10.000 евра, па смањена на 4.000 евра, да би задњих година потпуно изостало.

Овај закон омогућио је и да проналазачи оснују и посебно правно лице за обављање иновационих делатности, које може да буде уписано у одговарајући регистар као развојно–производни центар, истраживачко–развојни центар и иновациони центар. Проналазачи су формирали своја предузећа, а ова су могла да конкуришу за иновационе и развојне пројекте у којима је у првим годинама држава помагала са 50.000 евра, да би тај износ касније био смањен до 20.000 евра, а прошле године је потпуно укинут.

Неко је на време схватио да би цео подухват јачања Србије уз помоћ сопственог знања могао и успети и да то није добро за људе којима је у светским центрима моћи намењено да буду сакупљачи шумских плодова и притискачи дугмета на роботу који склапа аутомобиле.

Претпостављамо да је описано стање настало применом од ЕУ Србији наметнутог Закона о контроли државне помоћи. Но, пре овог Закона настао је један документ на који нам скреће пажњу главни уредник Српске аналитике, Вања Вученовић. 

То је писмо Вилија Вимера, члана спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС–а, упућено тадашњем канцелару Герхарду Шредеру 2000. године, којим га информише о садржају конференције „Балкан и проширење НАТО–а“ одржане крајем априла те године у Братислави, у Словачкој. Конференцију су организовали Амерички државни секретаријат и Спољнополитички институт Републиканске партије. Да је реч о конференцији на изузетно високом нивоу — с озбиљним политичким и војно–безбедносним последицама по будућност како региона, тако и наше земље — говори њен званични карактер и податак да су учествовали високи представници земаља чланица и кандидата за чланство у НАТО, и то на нивоу председника влада и министара иностраних послова и одбране држава нашег региона — закључује Вученовић.

 У том писму значајном за будућност Србије и српског народа најављују се притисци земаља „пријатељског Запада“ (пре свега САД), у циљу српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја. 

Сада нам је и јасније зашто су баш Мајкрософт из САД и Сименс из Немачке отворили своје развојне центре на тлу Србије преузимајући екипе врхунских српских инжењера. 

Да се сарадња са овим фирмама могла одвијати и у другачијим економским и организационим условима показује својевремена сарадња САД са Русијом када су руски конструктори широкотрупних авиона били ангажовани од стране САД, али не напуштајући територију Русије, нити своје матичне установе.

Ограничавајући и ометајући Србију да развије и организује сопствени научни и истраживачки потенцијал, увлачећи је у дужничко ропство и сиромаштво, Запад је створио идеалне услове да најкреативнији део српске популације крене у службу развоја и повећања моћи тог истог Запада.

Бројни су европски програми у којима српски научници дају све већи допринос развоју ЕУ. Када се ради о преузимању туђе памети нису потребне велике формалности. То нам потврђује и учешће српских научника у ЦЕРН–у (Европски центар за нуклеарна истраживања) где је допринос наших физичара и инжењера запажен, упркос тога што Србија није члан ове организације.

Ваљда је врхунац ироније судбине српске нације да њени научници учествују у НАТО програму „Наука за мир и сигурност“. Програм је основан 2006. године. Влада Србије је 27. јула 2007. потписала Презентациони документ у вези учешћа Републике Србије у програму „Партнерство за мир“, којим се обавезала на оквире сарадње са НАТО у области науке и технологије. Српски истраживачи су се у програм укључили крајем 2007. године и до сада остварени резултати се огледају у реализацији 14 пројеката. (извор: Министарство за науку и технолошки развој РС, „Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2010. до 2015. године“).

Спас је у сопственом знању

Српска радикална странка је спремна да прихвати одговорност да Србија трајно и без непредвидивих последица побољша своју укупну позицију у окружењу. То значи да је Србији потребан одржив привредни развој заснован на порасту групе кључних економских показатеља (раст БДП–а, запослености, спољнотрговинске размене, конкурентности и извоза, инвестиција, стандарда становништва) уз смањење економског оптерећења по основу спољног дуга, као и уз остварење трајне макроекономске стабилности, бољег квалитета живота, еколошког стања и општег благостања друштва.

Одрживи привредни развој нашој држави треба да омогући стални дугорочни економски раст који неће бити заснован на прекомерној употреби природних добара, или на неприхватљивим еколошким последицама које би довеле у питање његову одрживост, као и економске изгледе будућих генерација. То значи да развој српске економије у правцу одрживости треба сагледати на основу остваривања економског раста, пре свега, на основу чинилаца као што су примењено знање, информације, људи, образовање, култура и квалитет веза међу људима и установама. За разлику од природних добара, знање је неисцрпни ресурс, а образовање право и потреба сваког човека.

Одржива научно–технолошка политика подразумева да финансирање научних институција буде јавно и засновано на јасним критеријумима. Управљање наменским трошењем средстава треба засновати на праћењу и оцени резултата који су тим средствима постигнути. Држава мора обезбедити научно–истраживачкој заједници у Србији достојно место и улогу, како у моралном, тако и у материјалном смислу. 

Обједињавање српског научног корпуса који ће укључивати и припаднике ван граница матице, стварање услова за повратак оних који то желе, као и увећање и очување научног подмладака намеће се као приоритет у спровођењу научно–технолошке политике.

Овде се мора нагласити и да друштвене науке не смеју бити запостављене, јер су важан елеменат државног континуитета, очувања националних традиција и културне баштине.

Србија и социјални програм

Правда држи села и градове, али не и у Србији

Међународни монетарни фонд и Европска унија настављају притиске да смањујемо социјалну помоћ угроженима • Да ли транзициона велеиздаја сме да застари • Милиони грађана Србије угрожени • Ни села, ни градова, ни региона, а камоли социјалне правде у „проевропској“ Србији

Пише: Часлав Кузмановић

Стари преварант је кренуо у нова обећања. Сакупљајући предизборне гласове по селима, Млађан Динкић се „експертски“ присетио да стари и напуштени људи у пољопривредним домаћинствима не могу да живе само од скромне пензије и да држава мора да удвостручи аграрни буџет и да обезбеди подршку од 50.000 динара годишње по члану сваког старачког пољопривредног домаћинства. Такође се сећа да је та мера постојала док је он био министар финансија али се не сећа ко је, када и зашто ту меру укинуо.

Када се не би радило о разбијачу финансијског система земље зарад њеног дужничког поробљавања од стране туђинског крупног капитала, барјактару бандитске приватизације (пљачка СДК и формирање /анти/Националне штедионице) и превејаном лажову који је једном већ успео са причом о акцијама од 1.000 евра — можда би и поверовали да је овакво његово селективно сећање резултат старења или неких здравствених тегоба.

За сваки случај, подсетићемо га да је аграрни буџет деценијама потцењен, те да је то главни разлог пустошења села и постојања старих пољопривредника без иког свог око себе. Истовремено, његови налогодавци из ММФ и ЕУ сваке године врше све већи притисак на Србију за смањење социјалне помоћи становништву, представљајући то као „кључну меру“ буџетских уштеда. Уштеде су неопходне како би се на време измиривале огромне доспеле обавезе према светским финансијским лихварима. Инсистирање на смањењу социјалних давања је неопходно како би се повећали беда, јад, понижење и страх као најбољи ослонци глобалног „просперитета“.

Потрошачки просперитет у Србији се већ годинама заснива на платама, хонорарима, апанажама, дотацијама и наградама евроатлантских активиста из домаћег буџета или из европских фондова. Бројне цивилне мреже, невладине организације, неформиране инкубаторске станице и страни инструктори такође су чиниоци ове потрошње. Да се не ради о малим свотама показује и податак да је у Србији укупна потрошња већа за петину од бруто домаћег производа и поред бројних отпуштених или неисплаћених радника и пензионера.

Можемо се запитати зашто старим људима на селу не помогну њихови потомци који живе у градовима. Вероватно због тога што то желе, а не могу. Градови су опустошени, препуни незапослених, отпуштених, инвалида и расељених лица тј. бројног становништва којем је неопходна социјална помоћ и подршка.

Испуњавајући налог империјалиста да се изврши деиндустријализација Србије, марионетски режим је изабрао модел приватизације којим ће се то најуспешније постићи. Успех се види у следећем: индустрија је пре две деценије чинила 30% српске привреде, пре 10 година – 18%, а данас око 13%. Захваљујући изабраном моделу задуживања и куповине стране робе, у Србији је са пословне мапе нестало чак 98 великих фабрика са заокруженим циклусом производње, од којих је свака запошљавала најмање 5.000 радника. У последњој развојној 1989. години у индустрији је радило скоро милион људи. Уз добро осмишљену поновну индустријализацију, много труда и добрих резултата овај ниво се може достићи тек за целих 30 година. Све у свему, изгубљено је најмање пола века.

Србија је пропашћу производних капацитета изгубила око 150 милијарди евра потенцијалног друштвеног бруто производа.

Застаревање транзиционог злочина

 

Описани модел приватизације је могуће спровести само у колонијама и капиталистичким земљама „на периферији“, чији лидери живе од разбојничке прерасподеле постојећег домаћег богатства и лакејске апанаже империјалиста, које су утолико издашније, уколико је штета коју наносе сопственој привреди већа.

Професор Данијел Цвјетићанин каже: „Тако за огроман број ’земаља периферије’ нови светски економски поредак није пут у либерални тржишни модел, него у мрак феудалних, племенских или страначких нагодби ’пословођа’, које не презају ни од најпримитивнијих и најгрубљих средстава да би остварили своје циљеве и жеље империјалних господара. Огромне масе ојађеног становништва гурнуте су у беду без перспективе опоравка, а њихове земље могу вековима да таворе у безнађу сиромаштва, терора, дроге и корупције које слободни свет ’расађује’ са успехом.“ („Под мостовима снова“, Печат, бр. 189, октобар 2011).

Оваква транзициона пракса у Србији траје већ 20 година. Велики економски злочин према сопственом народу може остати некажњен јер, према постојећем законодавству у Србији, застарева за 30 година.

Схвативши да је то прекратак рок у односу на размере злочина, неке земље у окружењу су донеле законе по којима злочини учињени током транзиције никада не могу застарити.

У контексту створених социјалних проблема, ови закони посебно не би смели имати милости према „газдама“ који нису испунили своје обавезе према радницима из тзв. социјалног програма.

Да би предупредио овакав развој догађаја режим је посегнуо за „реформом“ правосуђа.

Према речима Вјерице Радете: „Са аспекта власти реформа правосуђа је заиста успешна. Успели су да обезбеде апсолутни утицај на ову грану власти, која би према слову Устава морала бити независна и самостална.“ („Упозорили смо пре Европске уније“, Велика Србија, бр. 3486, фебруар 2012).

Како закинути гладнима

 

Режим сања улазак у ЕУ и приступ европским парама. Обесправљени народ на ивици опстанка сања хлеб.

Почетак 21. века у Србији обележен је социјалном бедом и сталним растом броја сиромашних грађана. Политика приватизације се свела искључиво на принцип богаћења богатих и осиромашења сиромашних. Што каже народ – пара иде на пару, а вашка на вашку. Средња класа је сведена на минимум.

Ова пракса се уводи у бројним државама, јер данас империјалисти главну опасност препознају у средњој класи због њеног приступа информационим и другим ресурсима, као што су некада капиталисти видели опасност у радничкој класи. Да овако размишљање није без основа показује и баналан пример службеника швајцарске банке који је снимио на ЦД податке о клијентима из Немачке који су избегавали порез у својој земљи и продао га Немачкој за 2,5 милиона евра. Просто је применио принципе похлепе и неморала којима се служе и његови послодавци.

Европска унија са својих 80 милиона сиромашних становника, деценијама није прихватала Европску социјалну повељу Савета Европе. За намене материјалног обезбеђења породице у буџету Србије се одваја 0,14 % бруто друштвеног производа, док се за дечји додатак издваја свега 0,13 % БДП. Два до три пута мањи удео у БДП–у имају буџетска издвајања појединих чланица ЕУ (Словенија, Румунија, Словачка). Око 40% грађана Бугарске и Румуније живи на ивици сиромаштва. То потврђује да је у ЕУ напуштен концепт државе благостања са одговорном социјалном политиком, а све у корист крупног капитала.

Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да је згртање материјалног богатства врховни идеал, уз истовремену равнодушност према патњама других и свега што се тиче њиховог животног стандарда. Похлепа и страх су постали основни покретачки мотиви система. Заменили су одмереност и сигурност. Уместо на морал, веру и савест, империјализам се ослања на законе, интерес и профит. Формално поштовање законских норми које често нису у складу са моралом, и логика себичних личних интереса и профита, превладали су над етиком, вером и савешћу.

Погубном политиком да ЕУ нема алтернативу и законодавним приближавањем таквој заједници подређеној интересима крупног капитала, у последње четири године драстично је порастао број грађана Србије којима је неопходан неки од видова државне помоћи.

У априлу 2009. године материјалну помоћ је користило 164.694 појединаца, док је крајем фебруара 2012. године тај број повећан на 220.958 корисника. Да је наша држава постала „долина глади“ сведочи податак да се сваког месеца поднесе нових 1.300 захтева за коришћење социјалне помоћи. Тренутно у Србији постоји око 90.300 породица, односно око 225.500 људи који користе право на социјалну помоћ. Висина износа те помоћи није вредна помена.

Креативна државна статистика бележи податак да 800.000 грађана Србије живи испод границе сиромаштва, док се готово 2 милиона налази на самој граници. Око 300.000 деце нема обезбеђен трећи оброк, а најмање 10.000 људи месечно остаје без посла. Сваког дана 45.000 људи користи услуге народних кухиња, од чега су 6.000 корисника деца. Донедавно су режимски предузимачи крали и у овим установама, закидајући гладнима. Када чињенице о овим дугогодишњим крађама нису више могле бити скриване, режим је систем народних кухиња поверио Војсци.

Колика је брига актуелног режима о стандарду деце и подршци породицама са децом, сведочи податак да тренутно у Србији дечији додатак износи 2.221 динар месечно и то право остварује нешто више од 393.000 деце. И то у држави где влада „бела куга“ и где сваке године нестане један град од 35.000 становника.

Између 800.000 и 900.000 људи у нашој земљи живи у стању бескућништва или у сталном ризику од бескућништва. Просечан корисник прихватилишта за бескућнике је мушкарац, стар између 51 и 65 година, који никада није био у браку, завршио је осам или мање разреда основне школе и незапослен је више од пет година. Иако је раније био запослен најчешће на физичким пословима у друштвеним или државним организацијама, сада нема никакве приходе – ни од свог рада ни од пензије. Пати од здравствених тегоба и најчешће има проблема са менталним здрављем. Изненађује податак да је међу овом популацијом мало корисника народне кухиње.

Стање друштва употпуњују и следећи подаци. Свако пето домаћинство не плаћа редовно бар један рачун, а око пола милиона људи стално касни с измирењем обвеза. Дуг грађана за различите рачуне одавно је премашио 50 милијарди динара. Само у Београду грађани дугују око 1,5 милијарди динара за „Инфостан“.

Посебна категорија сиромашних и социјално угрожених грађана су инвалиди, пензионери, Роми, избеглице и интерно расељена лица, као и лица са посебним потребама. Скандалозно је и срамно да Републички фонд за здравствено осигурање укида дотације намењене деци са посебним потребама.

Особе са инвалидитетом због своје бројности (око 800.000) и драстичне незапослености (79%) захтевају посебно озбиљан и организован приступ државе у решавању њихових животних проблема.

Многи од њих су способни за обављање одређених послова и желе живети од свога рада.

„Социјална предузећа“, мисаона категорија

 

Иако је помпезно најављивана, прича о такозваним „социјалним предузећима“, која би пословала под посебним непрофитним условима и која би запошљавала угрожене категорије становништва, није још увек нашла своју ширу примену у пракси. Посебно треба нагласити да Социјално–економски савет Владе Србије, који је формиран још 2001. године, није испунио очекивања, како запослених тако и социјално угрожених категорија становништва.

На територији Републике Србије налази се и 230.000 избеглих и интерно расељених лица са територије Косова и Метохије. За ове људе је неопходно тражење прихватљивог решења за њихов повратак, а до тада пружање подршке за достојан и сигуран боравак на територији уже Србије. Уколико повратак за сада није могућ, онда би требало остварити програме њихове интеграције и обезбеђења достојног живота у Србији.

Постизање социјалне одговорности, друштвене равнотеже и веће социјалне кохезије у Србији морало би да се заснива на реалним могућностима у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких добара којима располаже, али и ослањању на људе. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца.

Социјалну правду схватамо као стварање једнаких системских могућности за живот и рад свих грађана Србије у складу са принципима солидарности и социјалне сигурности.

Укупно социјално стање се може унапредити, а социјална кохезија побољшати, паметнијим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Ради остварења циља социјално одговорне економије, Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да остваре своје способности.

У постојећим условима тешко оштећене и већ презадужене српске привреде, са бројним и дуготрајним социјалним последицама, остваривање назначених задатака захтева натпросечан и добронамеран трајни напор свих мислећих патриота друштва и његове истинске елите. Ту елиту чине људи свих друштвених категорија и занимања који су друштву спремни више дати него од њега узети.

Говорник са почетка текста, Млађан Динкић, засигурно није у тој групи.