понедељак, 18. фебруар 2013.

Русија и самит Г–20 (3): 2013, година великих одлука


 Часлав Кузмановић

„Русија свету нуди партнерство цивилизација“ — Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије на међународној конференцији „Русија у Свету моћи XXI века“, (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012)

„Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава.“ — Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ (Руска реч, 29. 10. 2012)

Балкан и Србија међу шљивама

 

У извештају Светске банке процењује се да је Западни Балкан у рецесији и да му је краткорочна економска перспектива тешка. Јавне финансије ће бити под притиском а проблем незапослености неће попустити док се не врати снажнији раст (а одакле? - питамо се ми), који је у стању да ангажује незапослене. Извештај прецизира типичан неолиберални рецепт „савршеног друштва“. Смањење права запослених, повећање права богатих (потенцијалних инвеститора) и распродају општих и јавних добара.

Србија је убрала све горке плодове неолибералног капитализма. Падове не вреди ни набрајати. Расте одлив „мозгова“, задуженост и незапосленост пре свега младих људи.

Ниједан од постојећих проблема није решив без инвестиција. Недостатак сопствених средстава за инвестиције је огроман проблем Србије у наредним годинама.

Због тога би требало пажљиво да пратимо какав ће став по питању инвестиција и отварања нових радних места, као примереном начину решавања кризе, отклањања бројних напетости и стварању услова за дугорочно одржив развој, заузети најмоћније земље света на предстојећем самиту Г-20.

Пробуђена Латинска Америка

 

На маргинама самита Г-20, Руском иницијативом биће одржан и самит БРИКС-а, групи земаља припадају Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република. То су земље које имају високе стопе раста, богате ресурсима, а њихово становништво чини више од половине светског становништва.

Бразил је шеста економска сила на свету. Средином децембра прошле године усвојен је план акције за развој стратешког партнерства Русије и Бразила. Занимљиво је да је Бразил истовремено препознат као једна од држава са којом би САД требало интензивно да раде на учвршћењу постојћег неолибералног система са институцијама као што су УН, Светска банка и ММФ (Ричард Фонтејн из Центра на нову америчку безбедност).

На предстојећем самиту Бразил ће вероватно, осим сопствених, заступати и интересе земаља Латинске Америке. После хаотичне ситуације коју су проузроковале САД 90-тих, „неолиберализмом за обе Америке“, и одбацивања овог разарајућег концепта, овај континент је почео да се убрзано развија.Латинској Америци недостаје војна и политичка моћ. 

Предстојећи самит Г-20 и БРИКС-а је добра прилика да се на миран начин ускладе економска и политичка моћ Латинске Америке на глобалној сцени. У супротном, велика разлика међу становништвом унутар латиноамеричких земаља, као наслеђе неолибералног концепта, може бити инструментализована споља у корист старих хегемона.

 

Русија, председавајућа Самитом


Самит Г-20 биће одржан 5. и 6. септембра ове године у Санкт Петербургу. Русија ће обезбедити континуитет тема на оваквим скуповима алиглавни задатак Русије као председавајуће земље видимо у томе да се напори Двадесеторице концентришу на дефинисање мера за стимулисање економског раста и стварање радних места“. (Владимир Путин, Руска реч, 8. 12. 2012).

Председник Путин је недавно потврдио значај овог задатка најавом знатно веће привредне експанзије Русије до краја ове деценије. Његов економски саветник, академик Сергеј Глазјев се залаже за експанзију привреде а пре свега реалног сектора по просечној гоишњој стопи од 8 до 10 одсто. Глазјев основано тврди „да само са тако високим стопама раста његова земља може имати добру и јасну перспективу, јер је у супротном осуђена да „вечно буде само сировински привезак Запада““. (Привредни преглед, Танјуг, 05.фебруар 2013. Треба уважити разне моделе развоја).

Мере за повећање инвестиција и нови модели решавања проблема презадужених земаља биће на самиту представљени кроз две нове теме: „Финансирање инвестиција као основ економског раста и стварање нових радних места“ и „Модернизација националних система државних зајмова и управљање сувереним дугом“.

Део постојећих проблема међу савременим међународним институцијама је да оне покушавају да одрже поделу међународне моћи каква је била после Другог светског рата. Отуда оне немају легитимитет у многим деловима света. Као одговор

Земље БРИКС-а су припремиле садржајан пакет квалитетних предлога за реорганизацију кључних међународних институција, пре свега финансијских и економских. Њихов програм за реформисање ММФ-а и Светске банке треба да ојача положај читаве групе у кључним структурама међународног финансијског управљања, узимајући у обзир широк спектар интереса свих економија и земаља у развоју.“ (Руска реч, 21.12. 2012).

Важност улоге председавајућег заснива се, по нама, на основним морално-етичким ставовима Русије у настојању да оствари сопствени стабилни развој и истовремено да дâ допринос међународном развоју.

Експозе Владимира Путина у својству председника Русије, Савету Федерације нуди обиље информација у том смислу.

Како нас извештава Глас Русије (12. 12. 2012), Председник је прво нагласио неспорне економске успехе Русије од почетка 2000-их због чега су људи су почели да верују држави.
У условима када глобални развој постаје све неравномернији, сазрева терен за нове конфликте економског, геополитичког, етничког карактера. „Ко ће избити напред, а ко заостати и неизбежно изгубити своју самосталност, зависиће не само од економског потенцијала, већ од воље сваке нације, од њене унутрашње енергије, пасионираности, од способности да се креће ка променама.“ (Путин)

Сви смо одговорни за све

 

„Ми морамо да препородимо морал, да се удаљимо од прекомерног егоизма“ директно је рекао Председник Русије.

Није тешко схватити да се приоритети Русије, као председавајуће Г-20, косе са тежњама неолибералног капитализма као доктрине која је против промена и која је убеђена да нуди „савршено друштво“. Ако и нуди, онда је то само за недодирљиву, анационалну елиту чији неморал налази повод у прекомерном егоизму. У таквом друштву тешко се одржава воља народа да биолошки опстаје а камо ли да се развија, брани и буде у моћи да помогне другима.
Искрено залагање за прокламоване циљеве и разрешење постојеће кризе капитализма, налаже прелазак са неолибералног система према држави благостања. То је држава која је способна „осигуравати, кроз различите моделе, 1) производњу јавних добара (здравство, школовање, станове, социјалну бригу...) која ће бити доступна свима, 2) осигурати равномерну расподелу дохотка, 3) сачувати околину за будуће генерације. Држава и тржиште морају деловати заједно, а новостворена вредност бити равномерно расподељена између рада и капитала.“ (Јурчић...)

По нашем мишљењу, овај прелазак са једног модела развоја на други и другачији, са циљном функцијом која истовремено обухвата и економски и друштвени развој, је неопходна кардинална промена. Ако изостане, замениће је кардинални потреси.

 Русија има све услове да буде држава благостања. Таква Русија је пожељан предводник интеграција међу свим правдољубивим народима. „Тежња ка миру и праведности, достојанство, слобода и одговорност, честитост, милосрђе, марљивост и моралност“ — вредности су које је у име Русије свету понудио Сергеј Лавров, у свом говору на међународној конференцији „Русија у свету моћи XXI века“. (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012).

Србија као мала, презадужена држава са хроничним недостатком капитала за инвестиције може само пожелети успех Русије као председавајућег самита Г-20, то јест, прихватање неопходних промена од стране моћних и богатих како би се побољшао положај свима.
Надамо се да ће моћни прихватити поруку словенског генија Достојевског: Сви смо одговорни за све!

(Крај фељтона)

Русија и самит Г–20 (2): Балканизација Европе



Часлав Кузмановић

У условима удаљавања од концепта друштва благостања и примичући се „савршеном друштву“ неолибералне доктрине, Европа је релативно брзо постала посрнула заједница народа и држава.

Посматрајући примену силом наметнутих неолибералних решења при решавању дужничке кризе у Грчкој тј. присуствујући распаду социјално одговорне државе, неки су се запитали „има ли Европска Унија европску будућност?“ (Милан Балинда, „Европа“, Таблоид, 27. 12. 2012).

Дрогирано банкарство


У потрази за брзим богаћењем, бројне западне банке су заобишле законе и добру пословну праксу. Претходна година ће остати запамћена по скандалима водећих западних банака због прања новца, намештања каматних стопа, непоштовања санкција и тешких системских превара.

Дерегулација банкарског система под притиском неолибералних догми вишеструко се осветила светској привреди. Запостављање реалног сектора у корист шпекулативног пословања и брзог богаћења, ниске стопе привредног раста, пораст армије незапослених, бег капитала у заштићене пореске рајеве од сопственог народа који га је створио, срозавање моралних норми, само су неке од општепознатих и свеприсутних последица.

Подбадања ММФ-а

 

Због свега наведеног, Русија је, између осталих. поставила као приоритетне задатке на предстојећем самиту Г-20, „концентрацију напора 'двадесеторице' на дефинисању мера за успостављање поверења и транспарентности на тржиштима, као и њихово ефикасно регулисање“ (Кира Латухина, „Владимир Путин: Русија преузела председавање Г-20“, Руска реч, 8. 12. 2012).

У том правцу, министри финансија еврозоне постигли су средином децембра прошле године договор о јединственом надзору 200 водећих банака „седамнаесторице“. Увођењем јединственог надзорног механизма требало би да буде прекинута веза између банака и држава, која се сматра једним од узрока кризе. Наиме, државе су новцем пореских обвезника биле присиљене да спашавају посрнуле банке. Сиромашни су спашавали богате.
Обнављање финансијске стабилности Европе неки тумаче као први корак ка стварању банкарске уније.

Уочи генералне скупштине Светске банке и ММФ-а у Токију, средином децембра прошле године, ММФ је, прозивајући Европу, инсистирао на хитности и убрзању даљих интеграција.
Инсистирање ММФ-а на тзв. интеграцијама у суштини води даљем „одумирању“ појединих држава у ЕУ као политичко-економских управљачких система, у корист наднационалног финансијског капитала, а њихово додатно распарчавање и слабљење је пројектовано кроз процес унутрашње регионализације.

Немачки министар финансија Волфганг Шојбле послао је поруку (ММФ-у) да је „Европа на добром путу и да је остварила више него што то може да се види са стране“ (Политика, 12. 10. 2012; наглашавање: Ч. К.).

Уместо захтеваног убрзања, уследио је прекид дебате о јачању фискалне и банкарске уније и њено одлагање до јуна 2013. Свака од држава добила је задатак да до лета поспреми своје двориште. „Криза је глобална али су решења национална ...“ прецизирао је фински министар Александар Стуб.

Председник Европског савета, Херман ван Ромпеј добио је у „задатак да спреми предлог нацрта ембрионске верзије механизма солидарности у еврозони“ (Политика, 15. 12. 2012).
„Ова 2012. година представља прекретницу. Преусмеравали смо Европу, корак по корак, ван кризе еврозоне, надајући се повратку економског раста и отварању радних места“ наводи Ромпеј у својој Божићној поруци (РТС, 24. 12. 2012).

Пар дана раније Ромпеј је тридесети самит Русија-ЕУ, одржан 21 децембра 2012, оценио као позитиван и конструктиван. Нарочито је нагласио важност стратешке сарадње између Руске Федерације и Европске Уније за цео европски континент. „Ми морамо радити заједно како бисмо могли да гарантујемо стабилност и безбедност на европском континенту, да решавамо глобалне изазове и да доприносимо економском расту“ (Руска реч / РИА Новости, 23. 12. 2012).

Судбина Еврозоне

 

Охрабрују чињенице да се Европска унија постепено враћа вредностима социјално одговорне заједнице и да није спремна да беспоговорно примењује рецепте ММФ-а инспирисане неолибералном доктрином.

Цена ове накнадне памети је поприлична. За само десет година неколико најбогатијих држава ЕУ и света су постале толико задужене да су неке од њих затражиле помоћ бивших колонија. Изгубљена генерација од 14 милиона младих незапослених Европљана је ненадокнадива.
Над даљом судбином Европе лебде различите процене и прогнозе.

Амерички Национални обавештајни савет у свом извештају „Глобални трендови 2030: Алтернативни светови“ (7. децембра 2012.) предвиђа три могућа сценарија за ЕУ: слабљење, колапс и препород. Према извештачима, позитиван исход наравно зависи од истрајности на даљој доследној примени неолибералног економског модела.

Уз сав респект према стручности твораца поменутог Извештаја, сматрамо да је истина управо обрнута. Уосталом, сврха обавештајног савета је да се успешно води рат. Рат је одавно пренет са противничке војске на цивиле. Разнобојне „револуције“ и развијене „хуманитарне“ агентуре су очити докази. Немачка је недавно донела пропис да може извести војску на улице.
 А докле су ствари у ЕУ стигле по питању недостатка солидарности ради равномернијег развоја, видимо и по упозорењу америчког економисте Нуријела Рубинија: „Еврозони прети балканизација!“ (Б92, 28. 12. 2012).

У данашњем свету нужних и пожељних интеграција Русија и ЕУ заиста би имале бројне и вишеструке користи од заједничког делања.Предстојећи самит Г-20 ће показати истинску спремност ЕУ да следи став господина Ромпеја: Ми морамо радити заједно!


(Крај другог дела)

Русија и самит Г–20 (1): Маске су пале



Часлав Кузмановић

„Русија свету нуди партнерство цивилизација“ — Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије на међународној конференцији „Русија у Свету моћи XXI века“, (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012)

„Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава.“ — Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ (Руска реч, 29. 10. 2012)

„Глобална решења за глобалне проблеме“, прокламација је „Групе 20“ из новембра 2008. године. Русија се определила да учвршћује своје позиције у сфери управљања глобалном економијом. Почетком децембра 2012. Русија је преузела једногодишње председавање у „Групи 20“ — неформалној заједници највећих економија света.

 Земље учеснице данас представљају 90% светског БДП, 80% светске трговине и у њима живи две трећине светског становништва.

Русија је спремна да заједно са земљама БРИКС-а на предстојећем самиту Г-20 уложи велики напор како би се поправило стање постојеће светске економске архитектуре које је довело капитализам до озбиљне и свеобухватне кризе.

Постојећа криза се оцењује као највећа од Другог светског рата. Утемељеност кризе је у циљној функцији носилаца неолибералног капитализма — максимални профит крупног капитала а не благостање друштва .

Профит као темељни критеријум понашања свих делова друштва довео је до тешких деформација читаве скале друштвених вредности. Између осталих, и личног морала, као и друштвеног морала. Отуда и висока толеранција неолибералног, вулгарног капитализма, према социјалној неједнакости. При неравнотежној расподели, кризе су законитост: „од 1970. до 2008. године, у свету је било 124 банкарске кризе, 208 курсних криза, 63 дужничке кризе, 42 двоструке и 10 троструких криза.“ (IMF, Initial Lessons of the Crisis, 2009).

Криза је била намерна

Криза није морала настати. Она је у суштини последица политичких одлука о неравномерној расподели дохотка између рада и капитала. Таква неправедна расподела је маскирана доктрином да ће у условима искључивог постојања приватне својине, развој друштва (државе) наступити као природни резултат тржишног аутоматизма и његове невидљиве руке, а у условима опште приватизације, либерализације, дерегулације и уклањања свих контролних механизама државе.

Доказано је да невидљива рука тржишта не постоји, да се у кризама појављује гвоздена рука државе (национализација банака, посрнулих привредних џинова), а за оне слабије који неће „добровољно“ да примене неолиберални самоуништавајући модел, приправна је и челична рука НАТО пакта. Нобеловац Џозеф Штиглиц, јавно тврди да је слободно тржиште утопија. Неолиберали не одступају од своје демагошке тврдње да нуде „универзални модел будућег уређења света.“

Намерно се ствара лажна аналогија између глобализације и универзалности. Универзалност припада људским правима, слободама, култури, демократији, док се глобализација односи на технике, тржишта, информације...

Највидљивије светске последице овог „универзалног“ модела су да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији, и да непрестано расте светска армија незапослених. Због тога је, током предстојећег самита Г–20, на Русији и земљама БРИКС-а огромна одговорност и задатак да понуде нова и другачија решења одрживог развоја светске привреде која ће да зауставе и преокрену ретроградне токове који су већ виђени.

Овај задатак је изузетно тежак. Неолиберализам је „конзервативна доктрина која не дозвољава промене и тражење алтернатива, будући да промовише један неупитни модел устројства модерног друштва, као нову месијанску концепцију 'савршеног друштва'“ (Загорка Голубовић, Моји хоризонти, 2012.)

ММФ и Светска банка јављају се у том „савршеном друштву“ као „неприкосновени налогодавци новца којима условљавају путеве промена и умишљеног развоја“. Многи сматрају (међу њима и амерички интелектуалци) да је друштвени систем који нуде неолиберали толико „дехуманизован диктатом логике профита да уништава људски смисао постојања“. Такође, са неподношљивом лакоћом се потире креативна својеврсност у историјским токовима различитих цивилизација и култура (Голубовић, исто).

Због тога ће један од најважнијих задатака Русије бити покушај промене структуре моћи ових прозападно усмерених финансијских силника. У складу са постојећом и надолазећом снагом брзо растућих економија и појавом нових центара економске и трговачке моћи у свету.

По Голубовићкиним речима: „Са протеривањем социјалне државе ('државе благостања') избачене су из демократских принципа вредности: социјална једнакост, солидарност и социјална правда, а завладале су корисности појединца/приватног власника служећи интересима појединачног добра, док се 'опште/јавно добро' одбацује као остатак комунистичке прошлости.“ (исто).

Банкарске канџе

Ако се погледа структура актива и прихода великих банака и завири у било чије брзо и нагло богаћење, видљиво је да се општа и јавна добра „одбацују“ право у њихове канџе. Брзо и лако стварање огромног капитала провоцира криминализацију друштва, тероризам, нереде, грађанску непослушност.

Неолиберални капитализам носи у својој суштини стварање „дугорочно неодрживе неједнакости у друштву а самим тим спречава дугорочно одрживи, стабилни раст привреде“ (Љубо Јурчић: „Велика трансформација за излазак из кризе“, Acta Economica, год. 9, бр. 14 / фебруар 2011. ) Ово правило важи на државном, на регионалном и глобалном нивоу.
У оваквима условима већина светског становништва је осуђена на економску и сваку другу бесперспективност до самоуништења (ниском стопом природног прираштаја) или уништења од стране креатора „економије олоша“.  Представимо неке од досадашњих домета неолибералног капиталистичког модела. 

Ми више Америку не разумемо

И поред свакодневног промовисања „економског опоравка“ за многе у САД глад је постала део живота. Средња класа наставља да се топи, а број Американаца који живи у сиромаштву непрестано расте.

Број грађана који примају купоне за храну већ је превазишао укупан број становника 25 савезних држава САД.  Процена је да ће половина све америчке деце бити примаоци купона за храну пре него што напуне 18 година живота.

Званични број сиромашних износи 49,7 милиона, а од тога 6 милиона им се придружило у претходне четири године.

Један од свака четири радника у САД не зарађује довољно за основне потребе.  За близу 100 милиона грађана САД се сматра да су сиромашни или да су близу сиромаштва.
Породично бескућништво у престоници Вашингтону повећало се за 23% од како је почела последња економска рецесија.

Истовремено, према Националном савету за унутрашње ресурсе, око 40% све хране у САД се на разне начине редовно баца (по Мајклу Снајдеру: „Двадесет чињеница о глади у Америци“, Видовдан, 28.11. 2012).

Сиромаштво, страх, расизам и недостатак солидарности су препознати као главни покретачи оружаних масакра по школама, од стране познатог америчког редитеља Мајкла Мура. Део одговора Мур види и у политици САД према остатку света.

Мур квалификује САД да је настала на геноциду и изграђена на леђима робова.
.... силујемо и тучемо наше жене без милости и у запањујућем броју — на свака три сата једна жена бива убијена у САД, на свака три минута је силована, а на сваких 15 секунди пребијена“.

Осврћући се на демократију у САД, Мур констатује да је лажљиво уверење да су највећа демократија света, јер је одзив на изборима мањи од било које западне демократије. Народ се смишљено одучава од одлучивања. Управљање се препушта “експертима“, технократама.
Критикујући принцип по коме свако брине своје бриге а на туђе се и не окреће, Мур је изнео запажање да у свету постоје другачије цивилизоване земље где цела нација има користи од тога што људи брину једни о другима. (Танјуг, 25. 12. 2012.)

Критички настројени Европљани увиђају погубност америчког модела неолибералног, тоталног капитализма. Познати новинар немачког Шпигла, Јакоб Аугштајн тврди да је Америка уништена тоталним капитализмом и да је унапред изгубила изборе јер избора и нема много у условима непостојања демократије онако како је Европа схвата. Одлучивање је подређено интересима војске, банака и индустрије („Уништени тоталним капитализмом — Америка је већ изгубила изборе“, Advance.hr, 6. 11. 2012).

„Истина је, да ми више једноставно не разумемо Америку. Гледајући је из Немачке и Европе, видимо страну културу. Политички систем је у рукама крупног капитала и лобиста. Провере и равнотеже су пропале. Перверзна мешавина неодговорности, похлепе и верског фанатизма доминирају јавним мњењем.“

Русија, као председавајући будућег самита Г-20 у времену „раскршћа“ и „историјског завијутка“ има шансу и обавезу да понуди универзалније људске вредности и тиме стекне и учврсти морално право да буде жељени предводник доброг дела човечанства.

(Крај првог дела)