Запад је осмислио Енергетску заједницу Југоисточне Европе — почетак лавиринта ка ЕУ — због преузимања енергетске, а тиме и сваке друге самосталности Балкана.
Како Србија не би стала на обе ноге, Електропривреда Србије мора отићи у туђе руке пре него што Јужни ток дође. Издаја националних интереса се правда јавним признањем режима да не уме самостално да управља државним ресурсима. Влада је због тога у оквиру пакета мера донела одлуку да држава престане да буде власник једног броја јавних предузећа или да њима не управља. Зашто су онда хтели да буду бирани?Корпоративно управљање власнички рашчињеним државним и друштвеним предузећима је моћно оруђе богатих колонијалних центара за остварење премоћи и властитих интереса на малим и немоћним тржиштима.
У српској варијанти, демагошко величање корпоративног управљања је неолибералистичка маска за неовлашћену и трајну распродају кључних народних добара, ствараних деценијама. Без сопствене енергије којом самостално управљају, Срби остају без сопствених економских и друштвених циљева, могућности и праваца развоја. Остају народ без развојне будућности.
Хронологија пузања у ћорсокак
Законом о енергетици који је Србија усвојила 2004. године створене су основе за либерализацију тржишта и приближавање прописима Евроуније. Одрицање државе од својих надлежности, започиње оснивањем Агенције за енергетику 16. јуна 2005. године. Од 1. јула 2005. преносни систем функционише независно од производње, у складу са одлуком владе Србије о оснивању Јавног предузећа Електромрежа Србије.
Уговор о енергетској заједници за југоисточну Европу потписан је 25. октобра 2005. године. Уговором је дефинисано јединствено тржиште струје и гаса за „Србију, Црну Гору, Хрватску, БиХ, Македонију, Бугарску, Румунију, Албанију и Косово под резолуцијом 1244 Уједињених нација“ („Пут ка тржишту електричне енергије у Србији“, EurActiv Srbija, 9. 6. 2011; освежено 4. 1. 2013). Енергетску заједницу је благосиљао тадашњи потпредседник Владе Србије, Мирољуб Лабус. Било је и мишљења да поменути Уговор није требало потписивати пре озбиљних разговора са Русијом као државом која има гас, нафту, знање, опрему, капитал и спремност да значајно инвестира у електропривреду Србије. Актери оваквог следа догађаја сигурно су имали сопствену рачуницу да закомпликују догађаје који долазе.
Од фебруара 2008. на тржишту Србије потрошачи који троше изнад 200.000 киловат часова могли су да бирају од кога ће купити струју. Овом необавезном мером било је обухваћено 47% тржишта. Лепоту слободног тржишта нико није примећивао. Сви су набављали струју код ЕПС–а јер је, из разлога увећања беде становништва, цена била најповољнија. Држава је с правом чувала социјални мир у условима транзицијом упропашћене привреде. Западу је то тада одговарало, јер се куповало време да пусти корен пресађена демократија, идеологија добровољне неједнаке размене (либерализма), као и да се ниво дуга Србије повећа до тачке где престају преговори а почињу ултиматуми.
Исте године 29. априла Србија је потписала вишеструко штетан Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Тиме су додатно учвршћене многе штетне обавезе према ЕУ и у пракси се сузио видик на штету других перспективнијих светских интеграција.
Нови закон о енергетици усвојен је 28. јула 2011. године. Правно гледано Закон је уважио Други енергетски пакет ЕУ у целини, а Трећи енергетски пакет делимично. Србија је наставила да јача улогу Агенције за енергетику. „Агенција је самостални правни субјекат и функционално је независна од било ког државног органа, као и од свих организација и лица која се баве енергетским делатностима.“ (члан 38. став 2. Закона). Закон уводи и право приступа електромрежи и гасоводима онима који никако нису учествовали у њиховој изградњи и финансирању.
Српски речено, режим је донео нови закон који омогућава енергетско поробљавање Србије и дистанцирање од Русије у овој кључној области. Тадашњи председник Владе, Мирко Цветковић, нудио је народу утешне шаргарепице у облику акција ЕПС–а.
Ово 2011. је и година када Европска комисија припрема Мишљење о захтеву Србије за стицање статуса кандидата за чланство у Европској унији. У том контексту две изјаве из тог периода чине нам се и данас актуелним. Александар Вучић је 18. фебруара, док је Закон био у нацрту, упозорио његове наручиоце да би (за њих) закон могао бити и бољи. Другу изјаву–препоруку дао је Владимир Рахмањин, заменик генералног директора Енергетске повеље, тадашњем генералном директору ЕПС–а Драгомиру Марковићу да са „Белом књигом“ (пројекти који би могли конкурисати за европска средства) продужи из Брисела до Москве, Пекинга и даље.
Да бисмо разумели данашња дешавања, издвојићемо неколико напомена из „Мишљења“. Шеф делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер захтева пуно поштовање одредби Уговора о енергетској заједници и проналажење решења за телекомуникације. Касније ће се увидети да се захтева практично потпомагање самосталности Косова и Метохије као самосталне државе.
Дежер тада захтева и распродају државног сектора у Србији, у циљу увећања улоге приватног сектора и „решење питања стриктности закона о раду“. Његов саборац Фрејк Јанмат као посебан проблем је истакао велики утицај државе на економију, и то кроз државне монополе, али и субвенције и државну помоћ уопште. Не познајући менталитет Срба, ове мозгоње и демократе се чуде што је недовољно присутно принудно спровођење Србији наметнутих ЕУ закона и осталих прописа.
У поглављу о прописима о предузећима захтева се унапређење корпоративне културе и развој система управљања. Нико да им каже да је то пре 30 година било обавезно штиво на Економском факултету у Београду. Када је министар привреде Саша Радуловић недавно пренео народу да мора повећати корпоративну културу, упућени део народа је одговорио да га томе неће учити „електричар“ (Радуловић је дипломирао на Електротехничком факултету у Сарајеву).
Поглавље о заштити конкуренције налаже отварање сектора попут енергетике и телекомуникација. Пробала је делегација ЕПС–а на поклоњењу у Бриселу (13–17. 6. 2011) да објасни да српска привреда „још није изашла из транзиције“, а економска криза још „није окончана“. Брисел је то вероватно прихватио као српски прилог теорији дугих циклуса, али је остао при ставу да му се предају „кључи од градова“.
Хајнц Хилбрехт, директор за енергетска тржишта, сигурност снабдевања и мреже у Директорату за енергетику ЕУ интересовао се искључиво за брзину отварања тржишта електричне енергије у Србији и позицију ЕПС–а у региону. Врх ЕПС–а одговара да су спремни за тржишну утакмицу и истовремено се финансијски задужује код ЕБРД и Немачке развојне банке. Немачка је, иначе, преко фирме RWE, са ЕПС–ом уговорила заједничку градњу пет хидроцентрала у Србији. Да јој се нађу.
У области финансијских услуга Србији се понајвише замера што инвестиционе компаније (фондови) које имају одобрење за рад у ЕУ не могу директно да пружају прекограничне услуге, нити да управљају пензионим фондом у Србији!
Живот је бизнис
Странци знају да је простор за развој инвестиционих фондова у Србији велики, вероватно и највећи у окружењу. Крајем 2012. године на штедним рачунима банака налазило се 8 милијарди евра, док је у инвестиционим фондовима инвестирано свега 21 милион евра. Премештање и малог постотка штедње у фондове значајно би ојачало њихову позицију. На то мисле домаћи политичари када кажу да је за развој битан домаћи капитал. Померање би се вероватно десило у условима понуде корпоративних и муниципалних обвезница (обвезнице општина, градова). То би било практично продубљивање финансијског тржишта. Обвезнице ЕПС–а биле би више него пожељне на финансијском тржишту. Под условом да струја поскупи најмање 60%. Тек тада би принос на ЕПС–ове обвезнице био већи од камате на штедњу. Струја ће сигурно поскупети, а приче о заштићеним потрошачима ће бити брзо заборављене.
Недавна је процена да грађани Србије око три милијарде евра чувају код куће. Ово показује поприличан степен неповерења грађана у политичку номенклатуру државе. У таквим условима инострани инвестициони фондови би били далеко бржи у куповини корпоративних обвезница. Они немају страх од преваре, јер иза себе имају реалну моћ својих држава. Једном отворено и освојено енергетско тржиште неке државе даје командну моћ и да се оно развија, али и да се њиме манипулише, сакати и уцењује та држава. Један од мрачних, али и вероватних сценарија приказао је београдски Таблоид у 300. броју (19. 12. 2013), под насловом: „Да ли ће српски властодршци растурити ЕПС и претворити Србију и у енергетску колонију?: Убијање електрошоковима“. Историја нас опомиње да Србија, кроз наметнуте, наводно прогресивне западне моделе развоја, пре може очекивати назадовање, варварство па и крвопролиће. Ову глабалистичку „законитост“ је јавно изрекао Председник Русије, не помињући Србију, већ ради опомене Света.
Угледни економиста др Часлав Оцић недавно је Новостима дао поучан и опомињући интервју („Часлав Оцић: Не проклињати судбину, већ засукати рукаве“, 23. 11. 2013). Између осталог, рекао је: „Концепт наших 'реформатора' у основи је имао примитивну идеју да смо ми неспособни да се развијамо и да нашу привреду могу да развију само страни стратешки инвеститори. Они ће, дакле, радити јутарњу гимнастику, а нама ће јачати мишићи. И то из чисте љубави према нама...“
Увиђамо да је овај концепт још на снази и да се додатно брани медијским кампањама.
Говорећи о профиту као мерилу свих ствари, др Оцић је рекао: „Влада је постала корпорација, и болница је корпорација, то је и школа и научноистраживачки институт, чак и црква, војска је професионална, плаћеничка... Циљна функција корпорације је максималан профит. Дакле, школа не образује и васпитава, научници не трагају за истином, војници не бране земљу, свештеници не брину о душама верника, сви су у бизнис сектору, у трци за максималном добити.“
Управо нам такво мерило намеће Запад. Србију присиљавају да геополитичке интересе САД и Немачке прихвати као своју сопствену економску целисходност.
фото http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/investitori-ce-brze-dobijati-dozvole_422857.html
