Уместо
да заштити грађане-кориснике кредита индексираних у швајцарцима,
Народна банка Србије је новом одлуком опет амнестирала себе и заштитила
банке-гуликоже. Србија је, очигледно, у рату „другим средствима“.
„У току је психоисторијски и финансијски рат“
– тврди Андреј Фурсов, руски историчар и специјалиста за системско
стратешке анализе у интервјуу за Евроазија.инфо (26. април 2014).
Да би схватили настанак и вишегодишње
трајање провидне и огољене пљачке грађана Србије и многих других држава
путем кредита индексираних у страној валути, а пре свега у швајцарским
францима, занимљив је следећи Фурсовљев став: финансијски капитал крупне
буржоазије увек има интересе који излазе ван националних оквира, ван
државних граница – својих и туђих. Ти интереси се могу остварити само кршењем закона своје или туђе државе, а, најчешће, и једне и друге истовремено.
Да ли је Србија у рату?
Примиче се још једна годишњица како нас
је 19 западних држава напало својом оружаном силом. С обзиром на однос
снага, можемо рећи да смо прошли са релативно малим бројем жртава.
Поготову што је предводник ове силе била држава која је још пре 70
година решила моралну дилему око судбине цивила у рату, те их је убијала
по неколико стотина хиљада намах. Са дистанце можемо тврдити да је циљ
агресора био наставак рата другим средствима.
Економски рат, започет против Србије
санкцијама, настављен је после оружаног сукоба многобројним уиграним
методама. Српски војни писац Чеда Марковић је пре више од сто година
дефинисао економски рат и та дефиниција нам може и данас помоћи да га
препознамо.
„Има ратова који се воде у току дугих
периода мира, и баш такви ратови нису ни мање смртоносни, ни мање плодни
у својим резултатима, ни мање привидни, ни мање непосредни, али су зато
често пута извеснији. То су економски ратови. Економска битка не
види се; она је свакодневна; њене справе не падају нам нарочито у очи,
јер смо то ми сами, јер је то све оно што нас окружује, јер је то наш
живот.“ (наведено по: Часлав Оцић, „Стратегије развоја: замисли и остварења“, Могуће стратегије развоја Србије (САНУ, 2014).
Ако знамо да државом управљају
људи измењене (дегенерисане) политичке воље, да нас у Србији нестаје
сваке године до 37.000 душа, да смо у врху бедних држава, да смо добрим
делом дезоријентисани и онеспособљени да се самоорганизујемо, да се
скоро и не смејемо – онда је јасно да је економски рат против Србије
известан и до сада успешан.
Једна од битака тога рата, која још увек
траје, јесте и настојање 22.000 корисника кредита индексираних у
швајцарцима да дођу до елементарне правде и не остану без крова над
главом. Крова зачараног финансијским малверзацијама који постаје све
даљи, све мањи и све скупљи.
Регулатор и регулисани
Народна банка Србије нашла се у врло незахвалној улози да истовремено заштити стабилност страних банака на територији Србије које послују незаконито и противно елементарној етици, али и кориснике кредита који су вишегодишње жртве такве банкарске праксе.
Наиме, последњим наглим повећањем
вредности швајцарског франка у односу на динар, главнице дуга грађана
који су практично добили динарски кредит, повећана је тренутно за 20 %.
Само због чињенице да су износи кредита формално индексирани у
швајцарским францима. Тиме се појавила реална опасност да се нагло
повећа и радикализује јавно незадовољство корисника оваквих кредита као и да се повећа ионако висока стопа ненаплативости кредита у Србији.
Овакав развој догађаја окрњио би
кредитни углед државе која вапи за новим задужењима што је недопустиво.
На страну то што би углед био окрњен у очима оних који већ деценијама
смишљају, проводе и толеришу финансијско-пљачкашке шеме широм света.
У компликованим ситуацијама може помоћи
само народна мудрост. Вероватно се неко из Кабинета гувернера присетио
причице како је некакав цар захтевао да се пред њим појави девојка ни
гола ни обучена. Појавила се девојка умотана у рибарску мрежу. Јест да
је решење препуно рупа, али је у датим околностима решење.
Извршни одбор НБС доноси 24. фебруара 2015. године Одлуку о мерама за очување стабилности финансијског система у вези с кредитима индексираним у страној валути. Према
образложењу Кабинета гувернера, „Одлука је донета ради очувања и јачања
стабилности финансијског система РС, адекватнијег управљања ризицима
банака, као и ради боље заштите корисника финансијских услуга, који су
примарно погођени негативним последицама актуелних кретања на
међународним девизним тржиштима.“
Овај трећи разлог већ показује следеће мањкавости. Циљ је боља
а не потпуна и свим законима предвиђена одговарајућа заштита. Даље,
дужници нису никакви корисници финансијских услуга већ корисници
финансијског капитала тј. новца који се даје под камату.
Треће, дужници су добили динаре и немају
благе везе са кретањима на међународним девизним тржиштима. Званичан је
податак НБС да од 16 банака које су у Србији давале динарске кредите
индексиране у швајцарским францима њих 11 нема ни теоретске везе са
швајцарцима а осталих пет су прикриле од НБС и јавности када, у ком
износу, на који рок и под којим условима су се задужиле у швајцарцима.
Иако стварних позајмица није ни било (захваљујући дериватима – валутним
своповима), чак и да их је било – позајмице између банке-матице (у
иностранству) и банке-ћерке (у Србији) не сматрају се позајмицама у
пуном правном значењу тог појма а поготову немају везе са међународним
девизним тржиштима.
Нетачна је и тврдња да НБС поштује
принципе – правне сигурности, тржишног пословања и одговорности свих
тржишних учесника за преузете обавезе. Правне сигурности не може бити
тамо где су уговори о кредиту у старту двосмислени. И у динарима су и у
девизама истовремено. То су два света са потпуно другачијом правном
регулативом.
У уговорима се помињу ЛИБОР и ЕУРОБОР –
каматне стопе које су на међународном нивоу фалсификоване, а банке које
су то радиле већ су и судски кажњене. То нам даје за право да сматрамо
да када НБС помиње правну сигурност мисли искључиво на сигурност банка а
не и њихових клијената.
Даље, тржишног пословања на банкарском
тржишту Србије нема у смислу фер утакмице. Јавна је тајна да се ради о
банкарском картелу. То најбоље показују превисоке каматне стопе и остале
измишљене дажбине.
Што се тиче одговорности свих тржишних
учесника НБС је заборавила да помене три најважнија. Први од њих је она
сама, јер је због нечега банкама давала динаре за пласман кредита „у
швајцарцима“, дозволила је појаву ГМО кредита. Њени инспектори су то
толерисали, као и непостојање валутне равнотеже између извора и
пласмана. То су толерисали и ревизори а и они су веома битни учесници
посебно банкарског тржишта.
И најзад, поводом одговорности није
поменута сама држава Србија, то јест њен правосудни систем који је и
иначе озлоглашен у Европи, а у овом случају се нећка да примени врло
јасне одредбе Закона о облигационим односима. Овај закон је старији и
куд и камо квалитетнији од касније изнуђених и скарабуџених Закона о
заштити корисника финансијских услуга и Закона о заштити потрошача. Ова
два последња су и измишљена да дезоријентишу кориснике кредита и да их
што више удаље од Закона о облигационим односима.
Удружење за заштиту корисника кредита
„Ефектива“ није дорасло марифетлуцима режима. Хрватско удружење „Франак“
је својим члановима поделило формуларе оптужних предлога и разних
пријава банака код НБХ те је тако барем запослило судове, банке и
Централну банку. Обезбедили су и стручну потпору угледних личности и
стручњака, као и европских агенција за заштиту својих права.
Ово је прилика да „Ефектива“ тестира
солидарност Адвокатске коморе, Удружења ревизора, рачуновођа,
економиста, универзитетских професора, разних агенција и НВО-а. Постало
би очигледно ко су вуци, а ко „пси од сламе“.
Шта је у понуди?
Суштински, Народна банка Србије је новом
Одлуком пре свега амнестирала себе од свих нечињења којима је
подстицала пљачку грађана од стране банака.
Исправила је своју погрешну процену да
ће банке поштовати њене Препоруке БАН 001/13 и БАН 002/13 од 31. маја
2013. те их је Одлуком учинила обавезујућим. Обавезала је банке да део
покраденог новца, али само по основу самовољно подизаних каматних стопа,
врате на начин да то књиже као превремену отплату главнице. Ослободиле
су дужнике ситних периферних трошкова везаних за инструменте обезбеђења
повраћаја кредита. Оставили су као мамце могућност да се део неумањених
обавеза отплаћује касније и
продужења рока отплате кредита. Свим овим мерама, практично су сузиле
маневарски простор дужника на суду, јер су регулисали оне елементе
уговора о кредиту који се на суду лако доказују и на основу којих се добија пресуда о ништавости уговора.
Најтврђи орах, обрачун са банкама које су злоупотребиле сврху заштитне (валутне) клаузуле, и у два наврата вештачки подигле висину дуга по главници кредита,
те тако оствариле екстрапрофит уместо да само заштите реалну вредност
дуга – остао је нетакнут. Главница увећана по овом основу остаје
неумањена.
Тако је остао и кључни разлог да
корисници кредита „у швајцарцима“ ипак туже банке и не пристану ни на
једну од понуђене четири варијанте „које помажу грађанима да превазиђу
тешкоће у отплати кредита у швајцарским францима“!?!
Ове варијанте су на сајту НБС, те нема
потребе препричавати их. Корисници кредита су добили занимљиве
финансијске мозгалице. Како би цела папазјанија добила на ауторитету и
легитимности, за сваку варијанту је на сајту направљен и калкулатор.
Калкулаторима можемо веровати. Он ће нам тачно израчунати колико ће нас
коштати једнократна заблуда да нам је банка пријатељ, а не јазбина
грабежљиваца.
Не заборавимо. Одлука НБС не мења суштину проблема.
Тога су свесни и у НБС те нам од
средине године спремају још једну европску правну тековину. Лични
банкрот. То је финансијска рециклажа исцрпљених. Имаћемо туторе који ће
уместо нас управљати нашом имовином. Тутор нам може отуђити (продати) и
славску икону и кандило јер то није изузето од принудног извршења
обавеза.
У Србији, валутни калауз остаје у рукама банкара.
