петак, 14. децембар 2012.

Прекинут банкарски блицкриг на европски Исток

„Новац западних банка је трајно повучен и неће се вратити“ — Европска банка за обнову и развој

Према новембарским подацима Банке за међународна поравнања (БИЗ) из Базела, велике западне банке су од средине 2011. до средине 2012. повукле из Источне Европе око 70 милијарди долара (55 милијарди евра). Највеће жртве су Мађарска и Словенија, а ту су и Бугарска, Хрватска, Литванија и Србија.
У овим државама тзв. „Нове Европе“ присуство страних банака на тржишту је било нелогично високо, од 70 до 99 %. У те државе су западне банке продирале на све начине, уз претходни услов да се што више уништи домаће банкарство. Први талас финансијског „спасавања“ ових држава био је под екстремно високим ценама (за услове Старе Европе), диктиран дугим кредитним односима. У Србији је, рецимо, рок био најмање 30 година за стамбене кредите код грчких банака, како би дужник што дуже и што више плаћао „избављење“.
Ове државе предуго нису смеле штитити своје становништво ни привреду од банкстера. У њима нема економског ни друштвеног напретка, и већ неко време старе обавезе измирују новим кредитима, доказујући да су већ постали дужнички и политички робови који су сада пред багателном распродајом најдрагоценијих сопствених ресурса.
Ропство је успостављено, новац се враћа назад
„Према подацима Бечке иницијативе, групе банака и регулатора, западне банке су у шест земаља смањиле средства за више од 5% бруто друштвеног производа. У Мађарској и Словенији новца је мање за 10 до 15 одсто БДП-a, а од 5 до 10 одсто БДП у Бугарској, Хрватској, Литванији и Србији“ саопштавају београдске Вечерње новости.
Занимљиво, Пољска овде није поменута, иако је из њеног банкарског сектора, који је 66% у рукама страних власника, до краја септембра повучено 3,57 милијарди евра, што је 8,6% страног капитала у пољском банкарском сектору.
Из Мађарске је повучено око 18 милијарди евра, из Словеније око 5 милијарди, из Хрватске 2 милијарде, из Србије између 1,75 и 3,5 милијарди. Није најјасније откуда и чему служи оволика непрецизност Банке за међународна поравнања у случају Србије, али смо уверења да је истина ближа горњој поменутој граници.
Одакле су банке које су отварале пословнице у овом делу Европе и које сада повлаче новац? Већином су из Италије, Немачке и Аустрије – „Уникредит“, „Банка Интеза“, „Рајфајзен“, „Хипо“, „Ерсте група“, „Сосиете Женерал“, „КБЦ Група“, Фолксбанка...
Долазећи на опустошена банкарска тржишта ове банке су обећавале „куле и градове“, процват стандарда и демократије. У стварности, иза њих остаје пад инвестиција и извоза. Видљиво је само повећање задужености, незапослености и нивоа проблематичних кредита.
У Србији је овим збрисано 120.000 малих и средњих предузећа. Идуће године Србија мора само за отплату камата да издвоји 90 милијарди динара, тј. два аграрна буџета. Годишње рате за кредите ће односити и до 40% вредности извоза. „Србија даје за отплату спољног дуга 10 милиона евра дневно, од чега 2 милиона евра дневно само за камате.“ открива београдска Политика (24. 11. 2012.)
Пораст броја ненаплативих тзв. лоших кредита није због тога што не постоје методологија и процедура да се то спречи, већ због тога што је банкстерски циљ и био да се у што краћем року од реалне привреде и становника отме што се отети може. После тога, што каже српски народ, ком опанци, ком обојци.
Иако банке описују повлачење средстава као умерено (јер то од њих захтева тзв. „Бечка иницијатива 2.0“) после једногодишњег повлачења регион источне и југоисточне Европе је изгубио средства у висини од 4,1 одсто бруто националног производа. Иза банки-мајки из матичних земаља Старе Европе остају и даље њихове кћери и њихов симболични мираз, тј. првобитно унети капитал (као однос власника и невласника), увећан на туђој муци и невољи како би наставио израбљивачку мисију.
Иницијатива са лепог плавог Дунава
„Бечка иницијатива“ је оквир за сарадњу кључних међународних финансијских институција ради управљања кризом. Основана је у јануару 2009. на предлог Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) као брана банкама „Старе Европе“ како не би напустиле тржишта „Нове Европе“ услед ескалације кризе 2008. године.
Опасност потпуног колапса ових тржишта је проистицала из доминације страног капитала на њима. У случају повлачења новца, колапс настаје јер се у земљи-домаћину финансијског паразита у билансу плаћања отвара дубљи дефицит, расту камате услед смањења понуде новца, а уколико је повлачење праћено заменом домаће валуте у евро, нужно настаје притисак на смањење вредности домаће валуте.
Иницијатива је окупила јавне и приватне институције којима је у интересу успешно пословање прекограничних банкарских група (и само њих!) са седиштем у Европској унији, тачније речено са седиштем у „Старој Европи“. Сајт Народне банке Србије јасно набраја ову сложну породицу: „ММФ, ЕБРД, Европска инвестициона банка и Светска банка, европске институције (Европска комисија, Европска централна банка као посматрач), регулатори и фискални органи из матичних земаља и земаља домаћина великих прекограничних банкарских група, као и највеће банкарске групе које послују у региону.“
Од јануара 2009. до почетка 2010. основни циљ Бечке иницијативе је био да прекограничне банкарске групе задрже стечене позиције на новоосвојеним тржиштима, а по потреби и уз помоћ ММФ и Европске уније. Од марта 2010. до краја 2011. циљ је био да се дијалогом учесника анализирају значајне теме за превенцију кризе.
Уместо жељеног расплета, средином 2011. долази до продубљивања кризе еврозоне. Проблем није више само у банкама, већ и у презадуженим државама где те банке имају средиште. Како такве државе не могу помоћи банкама (као на почетку приче о светлој будућности), јер су им у стварности највећи дужници – банке започињу одлив новца тј. његово враћање матицама. Ово је, по нама, суштински разлог одлива новца, без обзира на бројне друге разлоге и теорије.
Русија, Турска и Румунија су земље из којих новац западних банака не бежи, без обзира на прокламоване тешке околности у матицама. Тамо где постоје природни ресурси, злато, јака индустрија и где нема презадужености инвеститори добро зарађују и осећају се безбедно, без обзира на финансијске и статистичке показатеље по којима се, као, равнају. „Фолксбанка“ је продала „Сбербанци“ све подружнице на истоку, осим ону у Румунији.
Осталим земљама помоћи нема од перјаница Бечке групе. Банкама у „Новој Европи“ се препоручује да постану „самоодрживи системи“, тј. да раде само са новцем који сакупе на домаћем тржишту. Тако земље-домаћини практично добијају „домаћу“ банку где је само профит страни. У оваквим околностима, „Новој Европи“ се од стране Бечке групе не обећава задржавање страног новца у њеном банкарском сектору, већ његов регулисан, умерен и системски безбедан одлив.
Нема бољег показатеља да је бесмислено придруживати се онима који су ту само док има шта да се узме. Ипак, постоје непоправљиви оптимисти у погледу споразумног и заједничког изласка Запада и Истока Европе из финансијске кризе. Међу њима су и српски финансијски „експерти“, који су тај оптимизам последњи пут поделили са светским колегама 13. септембра ове године у Бечу.
Али њима свакако не припада Вилијам Џексон, аналитичар „Капитал Икономикса“, консултантске куће за макроекономска истраживања. Он сматра да ће се Бечка иницијатива показати као велико разочарење, а Источној Европи следи снажна банкарска криза.
Ово подупире и изјава Ерика Берглова, главног економисте ЕБРД и познаваоца логике приватних банкара, дата након промишљања о опасностима за Источну Европу: „Постоји оправдана сумња да стратешки важне банке нису довољно посвећене овом региону.“ (Блумберг, 18. 1. 2012.)
Банкстери против тестирања
Као главни разлог за повлачење новца из „Нове Европе“ западни банкари подмећу европској и светској јавности – нову регулативу која има за циљ истинско повећање отпорности европског банкарског сектора и стабилизацију финансијског тржишта еврозоне, уздрмане дужничком кризом.
Првобитни критеријум успешности на тесту је дефинисан као поседовање више од 5% основног капитала у односу на сва друга средства следећим замишљеним условима: кризни сценарио предвиђа раст БДП-а од само 0,5% у еврозони и пад на европској берзи од 15%, као и кризу на тржишту некретнина.
„Сматрамо да је Европска служба за надзор банака подесила тежину стресног сценарија довољно јако да би вратила поверење тржишта, али не и довољно строго да би се показао суштински недостатак капитала“, саопштила је агенција за кредитни рејтинг „Стандард енд Пурс“ (15. 7. 2011).
Закључак агенције о суштинском недостатку капитала у еврозони се показао као исправан, па је Европска служба за надзор банака испоставила захтев банкама за повећање адекватности капитала од 9% са првобитним роком до 20. јануара 2012. године. Рокови су у међувремену померани, због немогућности банака да се докапитализују, што показује сву озбиљност ситуације.
Од 16 западних банака које послују у Источној Европи, чак 12 мора да се докапитализује. Због неповерења инвеститора у акције банака, продаја банки–ћерки намеће се као најизгледније решење за западне централе.
Да се пре ради о недостатку посвећености западних банака региону, него о економској нужности повлачења новца и продаје банки–ћерки указује следеће: „Аналитичари Рајфајзен банке проценили су да је банкарска актива у централно-источној Европи у јуну прошле године [2011] износила 1.900 милијарди евра што је [само] 5,5% укупне активе у еврозони.“ (EurActiv.rs, Бета, 10. 1. 2012, наше напомене)
Мањак у капиталу банака је 114,7 милијарди евра, како би довољно ојачале да издрже дужничку кризу у еврозони и поврате поверење инвеститора, саопштила је Европска банкарска агенција. „Великим европским банкама недостаје укупно 199 милијарди евра додатног капитала како би се ускладиле са строжим међународним капиталним прописима“ (Вијести, 27. 9. 2012).
Руски чинилац у решавању еврокризе?
Економска криза у Европи се може проширити и на оне земље које значајне девизне резерве држе и у евру, што је наметнуло учеснике и теме на 15. европској седмици финансија под називом „Европско финансијско тржиште између пословне стратегије, управљања кризама и законодавства“ у Франкфурту (19-23. новембар). Са више од 500 учесника и 10.000 посетилаца из 60 земаља, Европска седмица финансија је највећи скуп представника сектора финансија и сектора осигурања.
„Сбербанка“, руски банкарски див који већ 170 година крчи свој пут кроз испреплетане банкарске нити, организовала је дискусије о економији, банкарству, финансијама и пословању, током свог конференцијског дана.
Учествујући у дискусији „Нова економија у Европи: између чекића и наковња“, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао да Република Српска, иако мала економија, има обезбеђен инвестициони циклус вредан око 2,5 милијарди евра, пре свега у области енергетике и саобраћаја и да са нестрпљењем чека излазак Европе из кризе. Упозорио је и да задржавање ОХР-а обесхрабрује стране инвеститоре, јер по аутоматизму шаље поруку о нестабилности у земљи.
Овај ретко отресити и отворени српски политичар нагласио је да недостају јасне поруке о томе на који ће начин Европа изаћи из проблема, да је стално акумулирање европског законодавства отежавајући пословни фактор, као и да постоје неприхватљива условљавања и политички захтеви приликом покушаја коришћења иностраних кредита. Мишљења је да треба обезбедити веће присуство руских банака које би подржале српске привредне пројекте на нашем простору.
Поред Додика, у занимљивој дискусији су, између осталих, учествовали и председник Управног одбора и генерални директор „Сбербанке“ Герман Греф, бивши немачки канцелар Герхард Шредер, премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Владе Србије Ивица Дачић.
Челници „Сбербанке“ и Европске инвестиционе банке договорили су се да ће помоћи малим и средњим предузећима да приступе дугорочним изворима финансирања и да ће подржати еколошке пројекте у Средњој и Источној Европи, Русији, Турској, европским земљама у транзицији и Средњој Азији. Председник ЕИБ-а Вернер Хојер изјавио је да две банке удружују ресурсе како би „сарађивале на пољима од заједничког интереса и на подручјима на којима обе институције послују“.
Након потписивања уговора, директор „Сбербанке“ Греф је изјавио. „Сигуран сам да ће уговор постати темељ за даљи развој односа између Европске инвестиционе банке и Сбербанке“.
Честитамо, нарочито у светлу чињенице да се повлачење западног капитала наставља. Како нам лепо рече Европска банка за обнову и развој: Источноевропске земље морају да се прилагоде томе да је новац западних банка трајно повучен и да се неће вратити.


Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 1. децембар 2012.

уторак, 04. децембар 2012.

Чија је „Грчка криза“?

Да ли је у питању криза, депресија, пљачка или превара?

У данашње време нису ретке претпоставке како иза шпекулативних напада на Европу и евро стоји Америка. Због чега би финансијско урушавање Европе користило Вашингтону?

Чак и у озбиљнијим круговима се сада јавно наглашава да Сједињене Државе подржавају интеграцију Европе, али само дотле док прејака и економски и политички стабилна Европа не почне стављати сопствене интересе испред америчких. Четири године након избијања финансијске кризе на Вол Стриту, Европа се присећа да је сопствену кризу увезла из Америке.

Врло је занимљиво питање да ли је дужничка криза плански пресељена у Европу, захваљујући неколиким чиниоцима: постојању међународног финансијског тржишта неспутаног основном контролом; финансијске надмоћи САД , али и фалсификованимоценама безвредних хартија од вредности од стране монополских кредитних агенција са седиштем у САД.

Мада је ноторно запажање стручњака да је Америка задуженија од Европе, и све своје дугове Американци вероватно никад неће моћи вратити (баш као ни Грци), САД не само да негирају постојање сопствене дужничке кризе, већ за своје проблеме сада оптужују Европу. Покушавају наметнути Европи неодговарајућа решења путем „препорука“ ММФ-а, супершпекуланта Џорџа Сороша и бивших кадрова „Голдман Сакса“, пажљиво инсталираних на кључне позиције у Евросавезу.

Све ово је „дозвољено“ само ономе ко истовремено поседује актуелну светску валуту и моћне штампарије које даноноћно раде.

Да оваква перцепција америчке злоупотребе моћи постаје уобичајена, показују и гласови који на подручју бивше Југославије долазе из проамеричких зона: Хрватске, Босне и Херцеговине или Словеније. Рецимо, угледни хрватски аналитичар Денис Ромац изричито указује на кривце: „Чак је и некадашњи челник америчког ФЕД-а Ален Гринспен својевремено сугерисао како је грчка криза изазвана зато да би се прикриле тешкоће САД-а и пад течаја долара, чиме је био угрожен статус долара као резервне светске валуте. Слично размишља и економиста Нуријел Рубини. Он подсећа како су империје чије су валуте функционисале као резервне валуте традиционално већи зајмодавци него зајмопримци.“ (Ромац, Денис. „Грчка криза темпирана да се прикрију проблеми у Америци“, Вестинет.рс , 5. Март 2012.)

Он подсећа да је фунта изгубила статус резервне валуте када је Велика Британија за време Великог рата постала дужник – баш као и данас САД, иако је нова криза у еврозони привремено зауставила пад долара као светске резервне валуте.
Међутим, постоји и један наднационални чинилац. Осим латентног америчко-европског супарништва, одлучујућу улогу у изазивању криза, а затим у манипулацијама финансијским крахом одиграо је мултинационални и антинационални финансијски капитал.

Овај, од реалне економије и националних регулаторних прописа отуђени центар несагледиве паразитске моћи, током кризе се додатно и до сад невиђено обогатио и увећао своју снагу.

Док је реални друштвени производ целе планете увећан три пута, господари новца су свој капитал увећали 600 (шест стотина) пута. Финансијски деривати, мултипликатори, манипулације, удружени са компјутерском супербрзом технологијом, „створили“ су довољно капитала да се купи Европа и можда још по неко.

Овде долазимо до горућег питања легитимитета америчких бонитетних агенција. И Ромац их директно прозива: „Круцијалну улогу у експлозији [нагласио Ч. К.] дужничке кризе у еврозони одиграле су три највеће бонитетне агенције (S&P, Fitch i Moody`s) и то тако што су снижавањем кредитног рејтинга појединих држава које су се нашле на удару финансијских шпекуланата проузроковале нагло повећање камата на њихово задуживање, што је отплату дугова учинило немогућим.“

Европска унија је, с правом, овакве оцене америчких агенција за земље-чланице еврозоне и манипулације финансијских шпекуланата схватила као напад, не само на евро, већ и на цео пројекат уједињене Европе. Како је изјавила немачка канцеларка, „евро није само валута, већ и идеја“.

Као свој одговор, ЕУ је почела игнорисати агенцијске оцене и приводити крају припреме за пакет мера: стављање финансијског тржишта под надзор; увођење финансијске регулације (које се својевремено, под притиском, одрекла); стварање велике европске бонитетне агенције; укрупњавање банкарског сектора, као и јачање политичких и економских темеља Евросавеза.

Грчка драма на ивици трагедије


Положај Грчке у текућој дужничкој кризи посебно је илустративан за приказивање циљева, мера и техника господара новца у прављењу „Новог светског поретка“.

Грчки дуг је 2009. износио данас прихватљивих 120 посто БДП-а, али се због процена америчких кредитних агенција, које су свесно и тенденциозно снижавале кредитни рејтинг земље, попео 170 посто БДП-а. Неко не жели да Грци изађу из дужничког ропства.

Али није само Америка одговорна. И Немачка има значајан удео у кризи. Прво је посејана демагошка прича о светлој будућности услужног сектора, патуљастих и породичних мануфактура, а затим је немачка индустрија прегазила конкуренцију у Јужној Европи. С друге стране, немачки порески обвезници нимало нису спремни да финансирају последице губљења стотине хиљада радних места у грчкој индустрији.

И тако је грчка финансијска криза постала европска политичка криза.

Док светска штампа већ месецима свакодневно лицитира да ли ће Грчка бити или неће бити спашена, да ли јој треба или не треба помоћи, хоће ли или неће остати у еврозони, колико би и кога коштала свака од варијанти – Грци су болно свесни да „помоћ“ и није заправо помоћ, већ серија билатералних зајмова, углавном немачких и француских банака, по високој каматној стопи од 5,2 одсто.

После пет узастопних година рецесије (што би се могло подвести и под депресију) и три године строгих мера штедње, грчки грађани су све песимистичнији када је у питању будућност државе и све су већи противници (њих 80%) “пакета помоћи”.

Велики публицитет на целом Балкану добили су подаци грчке Средишње агенције за статистику да је у Грчкој незапосленост у јулу месецу (туристичка сезона!) прешла 25 одсто, дакле, највише у новијој историји. У последњих годину дана 329.086 радника или 8 одсто укупно запосленог становништва остало је без посла.

Очигледан је још један тренд: „Најугроженији су млади, високо образовани кадрови. Стопа незапослености код ове групације до 24 године старости износи 54,2 , а до 34 године 31,4 одсто.” (Шимунец, Звонко, „Грчка: Незапосленост већа од 30 одсто”, Вечерње Новости, 14. Октобар 2012.)

Да би се схватила већа слика наглашавамо и да је у Грчкој тренутно запослено 3.763.142 људи, незапослено 1.261.604, а економски неактивних грађана има 3.356.276.

Међутим, чак и овако алармантни подаци нису реални, истичу у у Генералном савезу радника Грчке (ГСЕЕ). У извештају за септембар 2012. ГСЕЕ-а тврди се да је незапосленост прешла границу од 30 одсто, али да власти не објављују податке пред усвајање новог пакета мера штедње и нових 15.000 отказа у јавном сектору. Синдикалисти упозоравају да ће раст незапослености бити настављен до краја године, (а незапосленост у Грчкој је двоструко већа него у Евросавезу).
Балканско јавно мњење је свесно грчке стварности: „Ако се узме у обзир да је 2008. незапослено било 7.7 одсто или 377.100 становника, да је број људи без посла до данас учетворостручен, да су примања нижа за око 30 одсто, државни харач порастао у разним доменима више него троструко, што је подигло малопродајне цене, није тешко закључити да је економско стање огромне већине данас у Грчкој на ивици преживљавања.” (Шимунец, исто)

Како је стварање наднационалне лоповске елите такође део плана поробљавања држава и народа, то и Грци не заостају у томе. У атинској штампи је 30. октобра објављен списак грчке „елите“ од нешто више од 2.000 имена, која су капитал склонила у Швајцарску. (Шушка се да су претходни српски режими изнедрили сличну „елиту“.)

За саме Србе је поражавајућа чињеница да српској политичкој елити грчки пример није алармантан. Она упорно гази грчком стазом задуживања, не обнавља велике индустријске комплексе, запоставља младе и образоване – и милост очекује од истих џелата који је ником нису дали. Иако још увек имамо избора.

Изгледи за Хеладу


Да бисмо избегли уску српску геополитичку и геоекономску визуру ЕУ, САД и Грчке, занимљиво је видети размишљање Љубе Јурчића, професора на Економском факултету у Загребу и председника Хрватског друштва економиста, који се бави испреплетаношћу грчке кризе и и осталих процеса у ЕУ и свету.

„Модел решења грчке кризе има далеко шири оквир од саме Грчке, у финансијском, економском, а посебно у политичком погледу. Највидљивији начин решења грчке кризе у овом моделу је рачуноводственог карактера, мало мање финансијског, готово нимало економског, а највише политичког. Гледајући економски, решавају се само последице, а изостале су мере за отклањање узрока”. (Јурчић, Љубо: “Решење грчке кризе мења односе унутар ЕУ”, Политикаплус.ком, 30. 7. 2011)

„Имајући у виду број земаља ЕУ које су суочене с проблемима дефицита и дугова и будући да се њихова контрола и рјешавање неће одвијати на нивоу других институција ЕУ него у ЕФСФ-у [European Financial Stability Facility у којем је Немачка највећи акционар и даје директора, Ч. К.], постаје јасан утјецај Њемачке на будући развој Еуропе.” Размислимо о овим речима: будући развој Европе.

У свему овоме избија (гео)политички циљ очувања европске монетарне уније и саме ЕУ. Морамо се сетити да грчки јавни дуг чини око 3,5 посто БДП 17 чланица еврозоне. По Јурчићевој рачуници, ни отписивање целокупног грчког дуга не би био трагичан ударац за повериоце. Међутим, долази се до осетљивог политичког питања еврозоне: да ли да земље са дефицитом могу живети на рачун оних које остварују суфицит?.

Моћ над европским финансијама и привредним развојем већине „периферних“ земаља ЕУ кроз ЕФСФ би имала Немачка и то је разлог за реакцију Француске и Енглеске. “Новонастале ситуације засигурно ће потакнути Њемачку на јача размишљање о њеној улози на свјетској сцени, а у Енглеској на расправе о њеној улози у Еуропи.” – поентира Јурчић.

Чисто као храну за мозак, додајемо и један сценарио попут филмског. За почетак, Немци повлаче своје злато из Централне банке Енглеске, а уз пут проверавају његов састав да им се не би поновио кинески сценарио. Наиме, САД су део својих обавеза према Кини наводно исплатиле уместо у злату – у позлаћеним полугама волфрама чија је специфична тежина скоро иста као злата. („Има ли уопште злата у Форт Ноксу?”, Б92.нет, 27. 4. 2012.)

Враћено на Грчку – ову земља сада у страху чека позитиван извештај „Тројке“, како би се могла наново задужити за недостајућих 31,5 милијарди евра за докапитализовање банака и враћање дела дуга. Министри финансија еврозоне ће, према немачком привредном дневнику „Handelsblat“, на састанку 12. новембра одобрити нови пакет зајма Грчкој у износу 16-20 милијарди евра, пошто се други пакет од 130 милијарди евра показао недовољним.

Могли бисмо се сложити с онима који кажу да Грци не могу очекивати побољшање од било какве економске одлуке, јер одлуке које би ишле грчком народу у корист једноставно неће бити донете. А држава која не доноси одлуке о својој економији престаје бити држава у правом смислу те речи.

Дакле, Грчка невоља није тек економске природе, већ је у питању недостатак суверенитета. Очигледно, у праву су они који кажу да је борба за самосталност заиста једини пут у оздрављење и грчке економије.

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 1. децембар 2012.