четвртак, 15. фебруар 2018.

Развојна драма Србије: Тарабићи и Кина наспрам Зоране

Тешко је међу припадницима српског народа наћи оне, који више или мање, не верују у Креманско пророчанство. Поред бројних рационалних, можда је овај ирационалан разлог пресудан да Срби са хришћанским миром прихвате бројне Кинезе–пионире као своје комшије, сапутнике у аутобусима и трамвајима, снабдеваче кућним потрепштинама и укусном храном. Одавде до крупног бизниса није далек пут.
Други моћни народи који код Срба немају такав капитал стварају курс–кадрове и присиљавају политичаре на власти да их регрутују у државни управљачки слој.

Како је почело око канала Дунав–Морава–Вардар?

У жељи да освоји и утврди власт, Српска напредна странка је знала да напаћеном и обезвољеном народу мора понудити нешто величанствено, што до тада нико није обећао, иако је сто година сањано.
Јоргованка Табаковић, шефица економског тима СНС о плановима странке каже 2012. године: „Два велика инфраструктурна пројекта — прокопавање канала Дунав–Морава–Вардар, као и Лука Београд на десној обали Дунава, повезаће речне, друмске и железничке саобраћајнице, енергетику, пољопривреду и екологију. Финансирање ће бити решено кроз систем јавно–приватних партнерстава, концесија и јавних радова. Овим мерама повећаће се запосленост, БДП и животни стандард грађана.“ („Прокопаћемо канал Дунав–Морава–Вардар“, сајт СНС, 10. 4. 2012).
Док грађани Србије прижељкују да се за њихова живота деси битан напредак у развоју, „међународна заједница“ не мирује.
Енергетски портал Србије, под насловом „Моравске хидроелектране до 2018. године“ 13. 1. 2014. преноси изјаву министра енергетике, развоја и заштите животне средине, Зоране Михајловић, да су немачке фирме са ЕПС–ом склопиле 2011. године уговор о изградњи бар 5 хидроелектрана на Великој Морави, да пројекат изградње иде по плану, „и да не може бити угрожен чак ни изградњом канала Дунав–Морава–Вардар.“ (наше истицање).
Портал нас обавештава и да су преговори око изградње канала Дунав–Морава–Вардар у току, и да су највише интересовања изразили кинески инвеститори. Портал каже да је „Компанија China Gezhouba Group наводно бесплатно урадила студију изводљивости за овај пројекат, где је показано да је пројекат изводљив и економски исплатив.“
Пре него што читалац стигне да се обрадује, портал додаје: „Међутим, министар енергетике проф. др. Зорица Михајловић истакла је да је потребно много анализа, али и преговора са другим државама како би се уопште говорило о изградњи овог канала.“
Када би просечан читалац у Србији читао Енергетски портал Србије, схватио би да већ траје битка против Канала. Зорана не даје шансе Каналу.
Тачно је да студија изводљивости није коначан документ по коме се креће у инвестицију, али ова студија показује има ли уопште смисла даље радити на пројекту. За даљи рад неопходан је договор свих актера виђених у Пројекту. До данас само је Кина изразила политичку вољу да разматра Пројекат. Званична Србија, осим Томислава Николића, не показује више ни заинтересованост за идеју изградње Канала.
Може ли Зорана битно ометати овај Пројекат? Може! То је Зорана која се подсмевала Србима и прва им саопштила да је пропао Јужни ток. Зорана која је Томиславу Николићу преправила Уговор о испоруци руског гаса а који је овај донео у Сочи. Тек пред В. В. Путином су му открили учињену гадост. И све то без икаквих последица. Познато је да је Зорана атлантистички кадар и да озбиљна сила стоји иза ње.
Морамо се сложити са ставовима Жељка Цвијановића изнетим у чланку „Све наше Зоране“ објављеном средином сада већ давне 2014. године да Србија, аутистично наставља у правцу санте; да је постала друштво изоловано од светских трендова; да се показала се права природа оних који говоре да је европски пут Србије супротстављен њеној изолацији на светској сцени… И поентира:
„А сагледавање те природе налаже закључак да су управо они изоловали Србију како не би приметила решења која се нуде нити кренула за њима. За ту изолацију земље најзаслужнији су кадрови попут Зоране Михајловић. Њихова бројност и способност не обезбеђује Србији будућност, већ јој само наговештава величину жртве коју ће морати да поднесе када се ка тој будућности запути.“

Подунавска Кина?

Почетком новембра 2016. године поново оживљавају написи у штампи о Каналу Дунав–Морава–Вардар. Председник Србије Томислав Николић тражи да се актуелизује тема изградње Канала. Зорана тврди да изградња Канала није тема, није у плану Владе, да Србија нема новца за изградњу. Игнорише и тврдњу Николића да је пловни канал део свеобухватног стратешког партнерства Србије и Кине. Немоћни Николић закључује да Зорана нема визију.
Током 2017. године Фонд стратешке културе је први који настоји да српској јавности предочи значај економских и других веза са Русијом и Кином. Првог дана јуна објављује врло исцрпан чланак: „Србија и Нови пут свиле“Аутор је Јован Н. Шиповац из Удружења „Част Отаџбине“. Шиповац аргументовано показује везу између убрзаног економског развоја земље и њених укупних националних интереса. Оправдано закључује да је пред нама историјска прилика да се економски заостатак од неколико деценија надокнади.
Академик Српске академије наука и уметности, проф. Часлав Оцић објављује 2016. студију језгровиту, али крупних импликација: „Хоће ли Кина постати подунавска држава? Могући утицај Подунавске и стратегије Новог пута свиле на будућност европске интеграције“ (изворник на енглеском: „Will China become Danubian country? Possible impact of Danubian and New Silk Road strategies on the future of European integration“). Он сматра да: „Улагања у инфраструктуру новог Свиленог пута (као и друге, директне секторске инвестиције) у Источној, Централној и Југоисточној Европи могла би скратити процес премошћавања празнина у развој у ЕУ: могла би значајно допринети уклањању неусклађености у развоју — секторских диспропорција (уских грла) и просторних (субрегионалних) разлика — и побољшати укупну кохезију ЕУ која интензивира европске интеграционе процесе динамизирајући економски раст у шеснаест земаља Источне, Централне и Југоисточне Европе.“
Вилијам Енгдал, америчко–немачки аналитичар се истим поводом запитао: Хоће ли Кина трајно поделити Европу? Он опасност не види у Кини него у жељи Немачке и Француске да доминирају. Наговештај отпора тој доминацији он препознаје у изјави мађарског премијера, Виктора Орбана коју је овај дао као домаћин шестог годишњег самита Кине и земаља Централне и Источне Европе („16+1“) у Будимпешти 27. новембра 2017. године: „Ми се налазимо на почетку периода у коме ће даљи развој Европе зависити од технолошке и финансијске укључености Истока“. Самиту је присуствовао и кинески премијер Ли Кећианг.
Увиђамо да су наши мађарски суседи препознали одакле долазе кључни развојни чиниоци и то јавно саопштили Европи. Додали бисмо да је од технолошке и финансијске укључености не мање важан нови модел међународних економских односа који Кина нуди. Све државе на свету, без обзира да ли су велике или мале, богате или неразвијене, треба да буду равноправне. Да се међусобно поштују. У међународним односима треба се придржавати праведности и оправданости, а циљ тога је да увек имамо заједничку победу. Са становишта мале, неразвијене и сиромашне државе као што је Србија, тешко да се оваквом моделу има шта приговорити. Званичници САД су, међутим, осудили овај модел као опасан покушај Кине да ствара нека своја посебна правила мимо „међународне заједнице.“

Важнија је Зоранина Тирана, него Пекинг

Средином септембра 2017. године поново су Томислав Николић и Зорана Михајловић разменили аргументе за и против активирања србијанских власти око изградње Канала. Занимљиво је да је Николић изнео своје чврсто уверење да ће Канала бити и да он од тога није одустао. Тешко је претпоставити да се ово уверење заснива само на визији Тарабића да ће „жути људи пити воду са Мораве“. Као што је тешко претпоставити да се отпор Зоране заснива на чињеници да Србија нема новца. Кина зна да Србија нема новца, да не води развојну политику, да нема развојну банку. Услов Кине да уђе у разматрање Пројекта је политички договор Србије, Македоније и Грчке. Николић је изјавио да ће радити са званичницима Македоније и Грчке и да ће Влади Србије донети нову Студију изводљивости.
У децембру 2017. године под насловом „Кинески змај развија Србију“београдска Политика преноси чињенице и утиске Живадина Јовановића са конференције у Кини, на којој је је посебно разматрано повезивање морских и речних лука на Путу свилеСрбија као држава са пет лука на Дунаву била је у центру интересовања.
Јовановић, као и Оцић, види ангажовање Кине као фактор смањивања јаза између високоразвијеног Запада и мање развијених осталих делова Старог континента. Да је овај јаз огроман сведочи 25 милиона интерних миграната ЕУ из 16 земаља Централне, Источне и Југоисточне Европе.Он истиче да Србија први пут у својој историји, захваљујући сарадњи са Кином, користи свој географски положај као чинилац економског развоја и прекограничног инфраструктурног повезивања.
Крајем децембра 2017. одржана је друга седница Националног савета за координацију сарадње са Русијом и Кином на којој су утврђени приоритети за 2018. годину. Зорана је саопштила да су приоритети, када је реч о сарадњи са Кином, закључивање комерцијалног уговора за последњу деоницу пруге Београд–Будимпешта, од Новог Сада до Суботице, закључивање уговора о финансирању ауто пута Прељина–Пожега, као и наставак изградње обилазнице око Београда. Николић скоро да није рекао ништа.
Након месец дана, 28. јануара 2018. године освануо је у Политици чланак са новом (старом) вешћу: За Кину је моравски канал изводљив и исплативУ поднаслову: „Према прелиминарним проценама вредност пројекта била би 12 милијарди евра, а изградња би трајала до седам година.“
Ако знамо да је Кина за Пут свиле одвојила 1.000 милијарди евра и да ће тај глобални развојни пројекат трајати 35 година, закључићемо да у изградњи Канала нема ничег мегаломанског. У чланку се поред чињеница које смо већ поменули, наводи објашњење Ненада Милеуснића, члана Одбора за економске науке САНУ, зашто би Канал био користан.
Кључна ствар је да би се његовом изградњом скратио пут бродовима од Београда до Солуна за читавих 1.260 километара. Иначе је речни саобраћај више него два пута јефтинији од железничког, а до шест пута јефтинији од друмског. Остварио би се јефтин и ефикасан транспорт људи и робе, обезбедила знатна производња електричне енергије, становништво би имало довољно воде за пиће и наводњавање пољопривредног земљишта. Извела би се заштита земљишта од поплава и трајно регулисали токови Велике, Јужне и Западне Мораве, Пчиње и Вардара. Развио би се бањски туризам и изградила пристаништа у приобалним градовима.
Два дана касније, према извештају Танјуга, Зорана својим старим аргументима (није приоритет, нема новца) додаје и један нов. „Важнији су сви други пројекти који воде ка нашим комшијама (Албанцима и Бугарима, прим. Ч. К.) зато што је то приоритет за Србију, а што се више повежемо са комшијама, боље ћемо се и развијати.“ („Михајловић: Канал није приоритет владе већ аутопутеви“Политика, 30. 1. 2018). Док буквално цео свет гледа у Пекинг, она наводно развојну шансу Србије види у Тирани. Народ је прозрео да нас НАТО присиљава да се задужимо и да му направимо трансверзалу.
Упитана од стране новинара Новог магазина има ли новца за канал Дунав–Морава–Вардар чију изградњу иницира бивши председник Србије, Томислав Николић, Зорана одговора: „У току ове године можемо се бавити документацијом и свиме што је потребно за припрему пројекта, а након тога разговарати о начинима финансирања.“ Тешко је разлучити да ли је ово знак скромне промене у ставовима или тактичка варка пред очекивано преузимање Рударско-топионичарског басена Бор од стране Кине.
Тешка је чињеница да Николић све ове године није добио ни реч подршке од политичке номенклатуре у Србији. Не јавља се ни Јоргованка. Од радикалног борца за Србију, претворила се у љупку плавушицу која води политику уравнотеженог буџета, што је у неразвијеној држави само друго име за одржавање хроничне стагнације.
Поуздајмо се у добро здравље Николића, у чињеницу да je Кина стрпљива и упорна и да Тарабићи не греше.
И будимо спремни. Нека буде — што бити не може.

недеља, 9. октобар 2016.

Нова књига Часлава Кузмановића: „Економија за почетнике 3 – почетак потпуног ропства“ (саопштење)

Нова књига Часлава Кузмановића: „Економија за почетнике 3 – почетак потпуног ропства“
Нова књига Часлава Кузмановића „Економија за почетнике 3: Почетак потпуног ропства (изабрани чланци 2013-2015)“ објављена је у августу 2016 као наставак стручног реаговања на оно што се дешава у економској области у Србији и свету и што се представља нешто добро за становништво. У ствари, медијским спиновањем се доводе грађани у заблуду, а права истина на основу анализа овог стручњака је сасвим другачија…
Насловну карикатуру је урадио Лазо Средановић, наш чувени карикатуриста и аутор стрипа „Дикан“; портрет писца је урадио Владимир Матић-Куриљов, а уредник издања је Зоран Стефановић
Издавач књиге је, као и за претходне две, EVEREST MEDIA d.o.o. – www.everest.rs и можете је набавити преко издавачке куће на контакт e-mail: znaksagite@yahoo.com
Нека поглавља нове књиге:
Лажне владине мере за спас Србије: почетак потпуног Ропства, Давно издиктирано, Српска државна предузећа на лондонском Рулету?, Темељне слободе Евроуније — прећутана поглавља за Србе, ЕУфорија, сламарице и исток: одакле новац за индустрију Србије? Три оброка: српски сељак у ЕУ–ропству, Да ли ће странци куповати земљу у Србији?, Мајмунска посла и економске слободе, Приближавање Србије ЕУ доноси преузимање имовине предузећа, државних банака и грађана, Банка нас намерно заробљава, Стварност дужничке Србије, Коме топуз лежи у закону, Да ти заменим мозак, Ластиш уместо каиша, Боље судски рат него пакт са лихварима, Србија међу банкама — и лудим и збуњеним, Ако лаже коза, не лаже ратни калкулатор, Ситна боранија као економски мотор (у молитвама владе Србије), ММФ опет коленчи Србију, Српска привреда и грађани — таоци банкократије, Ултиматум…

Предговор економисте Часлава Оцића за књигу „Економија за почетнике 3: почетак потпуног ропства“ Часлава Кузмановића

Недавно је један наш истакнути хемичар отпочео своју беседу у САНУ тврдњом да је хемија још увек природна наука. Тема његовог излагања била је: О синтези. С обзиром на то да је и економсконаучна сцена преплављена разноврсном, шљаштећом и јефтином, (а понегде и крвавом) синтетиком и да је на делу постмодернистичка деконструкција и привредне праксе и економске мисли, умесно је запитати се: да ли је економска наука још увек друштвена наука. Ако није – шта је, односно да ли је још увек наука.
Mainstream economics се у последњих неколико деценија (да ли иреверзибилно или је ипак реч о реци понорници?) растаче у више праваца:
Једни траже „прибежиште у методу“: квантофренијском формализацијом (а без нових идеја) они су развили софистициране технике истраживања, да би на крају – форма прогутала садржај.
Други су се дали у агитацију и пропаганду: економскоидеолошка халабука разних експерата и „аналитичара“ (гебелсовским репетирањем) постаје све јача и у директној је пропорцији с растућом производњом привида и (контролисаног?) хаоса који малтене поприма предапокалиптичке размере.
Трећи зарађују лепе паре бавећи се геномиком ума: у јату разноврсних техника убеђивања, у највеће висине винула се та птица ругалица: користећи маштовито различите psy op технике она се буквално подсмева – и то врло успешно – елементарном људском разуму.
А сви ти токови уливају се у општи океан релативизма и бесмисла.
Песник Елиот се својевремено питао: где је мудрост? И одговарао: изгубљена у знању! Где је знање? Изгубљено у информацији! Данас бисмо на трагу Елиота могли да се запитамо: а где је информација и одговоримо: изгубљена у спиновању!
Има ли пилота у авиону? Или само дронови лете? У Европи и у свету – да, има; просто куљају свеже антикризне економске идеје… Да ли ће оне бити успешан одговор на изазове опште кризе – показаће време… Код нас ситуација није баш охрабрујућа: Једни воде идеолошке ратове у „коначном обрачуну с њима“; то је већ постала, у нашим условима иначе ретка, појава дугог трајања, која у феноменолошкој равни доприноси општој лошој бесконачности. Други се труде да науче трикове продаје робе (а све је постало роба укључујући и отаџбину) и тако буду trendy (и fancy).
Малобројни – док ђаво куца на врата – раде. Међу ретке који овде и сада спасавају част еснафа економсконаучног спада и Часлав Кузмановић.
У његовим текстовима вратили су се кући и информација и знање и Мудрост. Зато читајте Часлава Кузмановића, јер он је прочитао све опсенаре. Али му не пада на памет да се с њима обрачунава… Његов циљ је узвишенији и једини науци примерен: Он трага за Истином.

Часлав Кузмановић: Чему оваква књига

Сведоци смо уништавања националних држава, традиционалних култура и цивилизација путем контролисаног хаоса као средства геополитичког рата.
Начини су бројни. Од одбацивања „терета“ постојећих друштвених вредности и њихове замене другим па до губитка контроле над привредом и њеним коначним уништењем.
Теорија „контролисаног хаоса“ се заснива на промени колективне свести, погледа на свет и духовних сфера излагањем појединаца савременим средствима манипулације. Циљ је да се уништи култура солидарности и замени култом новца. У таквим условима способност народа да пружи отпор кроз самоорганизовање је битно смањена.
Смањење броја становништва и наметање контроле путем транснационалних корпорација, криминалних организација, наднационалних организација и институција у крајњем доводе до прерасподеле богатства од слабих ка јаким државама. То се постиже хватањем националне државе у замку дугова, приватизације и куповине домаћих сировинских извора.
Главни симптоми губитка суверенитета укључују и немогућност да се сагледа и протумачи таква ситуација, утврди свој идентитет и поседује способност да се спроведу одлучне узвратне мере.
Због свега наведеног, назвати правим именом ствари и догађаје најновије економске и друштвене збиље у Србији, повратити поверење у реч, прва је сврха ове књиге.
Тим пре што смо сведоци стварања новог (старог) поретка – ропства. Смишљено се ради на неутралисању развојних способности Србије; блокирању повратних реакција; уништавању друштвених веза; смањењу способности утицаја на догађаје.
Ропство подразумева смањење способности за наставак развоја. То се постиже уништавањем домаће науке и образовног напретка, промовисањем деиндустријализације кроз приватизацију, стечај и уништавање професионалног образовања, уклањањем контроле капитала и стварањем кредитне зависности од међународних финансијских система. То јесте тема ове књиге.
У мору свакодневних информација које нас обавештавају о томе ко, шта, како, где и када најчешће не добијамо или не препознајемо ону најважнију — зашто.
Књига је намењена читаоцу било које професионалне оријентације чија радозналост захтева целовите одговоре.
Навести читаоца да размисли пре него што буде касно да се било шта мења на боље — одговор је на питање, чему ова књига. •

четвртак, 24. децембар 2015.

Булдожерске реформе (и политичка енергија страних банака)

Народна банка Србије нас подсећа да поред распродаје јавних предузећа, Међународни монетарни фонд захтева и распродају банака у државном власништву.
Има ли смисла одупрети се захтеву када се зна да у банкарском систему Србије странци већ држе 88,19 %, сама Република Србија (са јавним предузећима и фондовима) 7,95 %, а привреда и грађани 3,86 % удела?

Диверзија са успореним дејством

Одбор извршних директора ММФ у Вашингтону донео је одлуку о успешном завршетку другог разматрања стенд-бај аранжмана Србије из предострожности, саопштено је из НБС 23. октобра 2015. године.
Исхвалили су нас на сва уста. Али и опоменули режим да настави са јачањем отпорности финансијског (банкарског) сектора. Као посебно важно ММФ сматра спровођење Стратегије за решавање проблематичних кредита и Стратегије за банке у државном власништву.
Стратегија за банке у државном власништву скоро да је заборављена у хајци на посрнуле дужнике. Њу је априла 2009. године обелоданио амерички експерт, а српски министар финансија, Лазар Крстић. Провучена је кроз гласачку машину и стекла статус државног документа. Лазар је убрзо нестао, али је Стратегија остала да сачека повећање задужености и индекса беде у Србији. Времена када се ММФ-ова не пориче.
Стратешка опредељења у вези са државним пакетима акција у банкама у периоду од 2009. до 2012. године исказана су овако:
Усвајањем и спровођењем ове Стратегије, Република Србија жели да:
  • Побољша основ за даљи развој и одржавање стабилног банкарског сектора у Србији,
  • Јача поверење у банкарски сектор,
  • Смањи учешће државе у банкарском сектору, /наше истицање, Ч. К./
  • Створи институционалне предуслове за повећану ефикасност и конкурентност,
  • Побољша укупно пословање српске привреде.“
Ако размотримо детаљно сваку наведену жељу видећемо да Република Србија нема сопствених и рационалних разлога за њихово остварење.
Као прво, развој банкарског сектора у Србији није могућ услед великог броја банака, осиромашења привреде и грађана, као и незаинтересованости страних банака за дугорочну стабилност и развој привреде и друштва у Србији. То су комерцијалне а не развојне банке. Њихов превасходни циљ је брза и сигурна зарада. Због тога директно позајмљују држави радије него привреди. Присутан је и светски тренд смањења каматних стопа на позајмљени капитал, па и то не иде на руку развоја банака. Оне све чешће прибегавају нетрадиционалним банкарским пословима како би се извукле из надолазећег урушавања.
Стабилност банкарског сектора је привлачан циљ, али је проблем што ни у Србији, нити у Европи не постоји јасна и једнозначна дефиниција стабилности банкарског сектора, односно финансијске стабилности. Ко не верује, нека прочита научни рад мр Јелене Дрвенџије „Тврда кора или горка коштица – загонетка дефинисања финансијске стабилности“ (Банкарство, бр. 2, 2015). То значи да било која мера коју предузме монетарна и остала власт има оправдање у испуњењу циља којег називамо „банкарска стабилност“. У српским условима, где драстично доминира страни капитал, превагу ће однети мере присилне отимачине реалне имовине предузећа и грађана. И ништави уговори и огољена пљачка становништва путем кредита у „швајцарцима“ годинама се толерише од стране Владе и Народне банке Србије, а у име стабилности банкарског система.
По својој економској суштини, доминантни страни финансијски капитал је највећи ризик по стабилност банкарског система Србије. Удружен са „Тројком“ (ММФ, ЕБРД, Светска банка) која диктира политичке циљеве ради потчињавања самог смисла и начина живота згртању профита – овај капитал је ризик за стабилност целог друштва. Степен социјалне раслојености у Србији већ је забрињавајући.
Што се тиче јачања поверења у банкарски сектор, то би пре свега требало да буде свакодневни задатак самих банака, а не државе.
Бројни су разлози да се банкама не верује. Не верује им ни ММФ, па је наредио да се четрнаест репрезентативних провере. НБС им толерише бројне незаконите и неморалне поступке. Зато је држава Србија натерана да гарантује штедишама сигурност повраћаја њиховог новца у банкама. Па и по цену задужења државе да попуни фондове Агенције за осигурање депозита.
И при оваквим условима мудрија половина штедиша не уноси свој новац у банке. Тек када би престало гарантовање државе за штедне улоге до 50.000 евра видели би праву меру поверења у банке.
За почетак би било јако корисно за Србију да не гарантује за штедне улоге у страној валути. Динаризација привредних токова би добила на снази. Али то је само пуста жеља неуписана у Стратегију за банке у државном власништву.

Ултиматум

Централна идеја оних који су диктирали Стратегију је да се присуство државе у банкама још драстичније смањи, а по могућству и укине. Неко може помислити да је ово претеривање, с обзиром на то да је садашње учешће мање од 8%. Ако знамо да је у Литванији то учешће 1% онда можемо закључити који је крајњи домет Стратегије.
Циљ апсолутне доминације страног капитала у банкарском сектору Србије јесте апсолутна доминација у реалном сектору који производи све што треба становништву. На тај начин се доминација финансијског капитала проширује на индустријски капитал, а тиме на свакодневни квалитет живота свих грађана.
Ово је и најважнији разлог због којег Србија не би требала, а ни смела, да смањује своје учешће у банкарском сектору.
Искуство свих новокомпонованих капиталистичких држава (у транзицији) показује да стране банке у већем обиму кредитирају профитабилније и кредитно способније дужнике, преузимајући их тако од домаћих банака. Тиме доводе до пословног посрнућа домаће банке, па и оне у којима је присутан државни капитал. Друго, стране банке могу усредсредити свој капитал само на веће компаније и веће извознике, што је за Србију погубно јер домаћу привреду по бројности чине микро и мала предузећа. Уместо финансирања ових предузећа, стране банке финансирају становништво. Оваквом политиком се много губи на опстанку и развоју малих и микро предузећа, не повећава се запосленост а постоје и многе друге штетне последице.
Понуда кредита страних банака је мање стабилна, него домаћих банака, јер су њихове одлуке у погледу пословања под утицајем економских кретања, не само у Србији, већ и у матичној земљи. Матична банкарска холдинг компанија може брзо преусмерити капитал у регионе где очекује већи профит. Када не постоји економски раст, као у Србији, филијале страних банака умањују активност. Стране банке не достављају потребне информације НБС, што је посебна тешкоћа за вођење монетарне политике. Бројне су и злоупотребе, повећани ризици и отежана контрола нарочито приликом одобравања кредита у страној валути . Тако и могло десити, на пример, да кредите у „швајцарцима“ одобравају и банке које франке никада нису имале у свом портфељу.
Стране банке су обично део финансијских конгломерата који пружају широки распон услуга, што такође отежава њихову превентивну (пруденциону) контролу и регулисање. Управо ових дана сазнајемо да ће Комерцијална банка бити продата јапанском конгломерату који је повезан са Банком Енглеске (Милан Маленовић, „Страни саветник преговара сам са собом“, Таблоид, бр. 44 /350/, 19. новембар 2015).
Како је зарада путем камата на кредите постала спора, недовољна и све више неизвесна – банке прелазе на нови систем зараде путем трговине хартијама од вредности, такозваним дериватима. Контролу послова са дериватима по правилу обављају матичне банке, а држава у којој се тргује само може ишчекивати када ће постати жртва. Пример Исланда је речит за сва времена и све државе.
Својим присуством у банкама, уз блиску сарадњу са НБС, држава Србија може макар ублажити последице штеточинских махинација страних банака. О стварању властите развојне банке, није више безбедно ни писати.

Што више капитала, Србија сиромашнија

Једина делатност којом је дозвољено да се баве државе на периферији светског развоја јесте „стварање институционалних услова за већу ефикасност и конкурентност“. На крају се покаже да су све промене институционалних услова искључиво на корист страном капиталу. Укидање Службе друштвеног књиговодства у Србији је најдрастичнији пример те врсте у свету.
Побољшање укупног пословања српске привреде обична је поштапалица режима сваки пут када треба прогурати мере које су на штету грађана и државе Србије. Штампа је годинама пуна наслова како су домаће банке неспособне и прескупе за порески систем државе. Бисер међу стотинама сличних наслова је „Државне банке коштале нас већ милијарду евра“ (Политика, 28. 10. 2013). Просто човек да пожели да их се што пре отараси.
На примеру 68 држава утврђено је да повећање удела страних банака није у корелацији (међусобној вези) са економским растом. Земље Источне Европе су имале просечан раст док нису распродале своје банкарске системе. Затим је тај раст постао умерен. У исто време њихова спољна задуженост је расла много брже. Када се сведу рачуни након периода стагнације, показаће се колико је тај раст заиста био и колико је коштао .
У земљама у транзицији доказана је висока негативна повезаност (-0,63) између привредног раста и удела страних банака у укупној имовини банкарског система. Привредна ситуација у Србији потврђује ову законитост.
Србија је у међувремену прошла и трећу ревизију аранжмана са ММФ, обавештени смо 10. новембра. Сутрадан је објављен аманет ММФ-а да Србија под хитно нађе одрживо решење за 17 стратешких предузећа — пре свега кроз приватизацију.
Дан пре зеленог светла ММФ, премијер Александар Вучић на састанку Савета страних инвеститора (ФИЦ) обећава наставак реформи и изјављује: „Оно што смо постигли до сада резултат је булдожерских реформи уз политичку енергију“ („ФИЦ очекује убрзање структурних реформи и бољу примену закона“, Бета, 9. 11. 2015).
Премијеру треба поверовати, јер реформе и не могу бити другачије када се спроводе без сагласности и против елементарних интереса опстанка и безбедности народа .
Након свега, морам отворено рећи да српски народ не припада свету који га „реформише“, плави и окупира.
Мораћемо се подсетити Српског Средњег пута и Евроазијске економске филозофије. Задовољавање економских потреба појединца и друштва нужно мора бити у вези са општим принципима морала, религије и основне људскости.


Литература: Влада Републике Србије, Министарство финансија, Стратегија управљања акцијама банака у власништву Републике Србије за период 2009-2012. године, Београд, април 2009.

среда, 18. новембар 2015.

Србија — „кукавичје гнездо“ Европске банке за обнову и развој

У току је специјална ратна операција „Лоше руковођење“. Да ли премијер Александар Вучић свесно ради против интереса Србије — куди народ, а истовремено скрива 160 биографија државних функционера? Разлог за сумњу је и потписивање „Меморандума о разумевању“ са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД), којим су англосаксонски неоколонијалисти добили брисан простор да операцију изведу до краја.

Климатско–инвестициони изазови

Председник Владе Србије Александар Вучић и председник Европске банке за обнову и развој Сума Чакрабарти потписали су „Меморандум о разумевању“ 24. септембра 2015. године у Београду. Ова два потписника повезује Тони Блер — бивши премијер В. Британије а садашњи саветник српског премијера. Чакрабарти је био сарадник Блера за време разарања Ирака и подржавао је инвазију.
Занимљиво је да је Милан Маленовић, публициста Таблоида, пре више од годину дана предвидео овај догађај: „Криминалне активности ЕБРД у Србији, достигле су такве размере, да је питање дана када ће и Влада и све њене институције бити предате на управљање овом финансијском чудовишту.“ („Куповина држава: финансијско помагање пројеката приватизације је еуфемизам за ликвидацију националних економија“, Гето Србија, 13. јун 2014). Додуше, нова „Стратегија за Србију“ је усвојена 8. априла 2014. од стране борда директора ове банке.
Јавности се предочава да је циљ Меморандума отпочињање заједничке иницијативе за развој инвестиционе климе и приватног сектора, као и промовисање доброг управљања у Србији. И то „помоћ у управљању приватним и државним предузећима у Србији, као и подршка у подизању транспарентности и ефикасности у процесу приватизације али и како да тај процес спроведемо до краја“ изјавио је Вучић (24. 9. 2015).
Они који су стигли „до краја“, тамо куда нас води Премијер, препознали су транснационални капитализам који је против нације и националне државе. Али и против науке, права, васпитања и образовања, породице, вере и традиције.
Народ који је створио јавна предузећа и управљао њима дуже од пола века одједном то не уме да ради? Банка и њени инструктори су ту да комерцијализују и корпоративизују наш начин живота.
Економска, финансијска, медијска и свака друга окупација не остварује се само утицајем, већ непосредно — физичким присуством „саветника“ и „пословних партнера“, па и путем власништва — подсећа нас Владимир Кршљанин, амбасадор СРЈ, књижевник, публициста и председник Покрета за Србију („Дошло је време да окончамо англо–америчку окупацију Србије“, Факти, 15. 12. 2014).

Банка за обојене револуције (и ширење НАТО-а)

Европска банка за обнову и развој једна је од најмлађих међународних финансијских институција. Основана је 1991. године у Лондону са циљем да промени својинску структуру у земљама које су настале из некадашњег Совјетског блока и Југославије. Конкретно да јавна добра, претвори у приватну својину.
Основни и најважнији циљ је обликовање друштва онако како то одговара даваоцима новца, најкрупнијим власницима капитала са ове и оне стране Атлантика.“ — указује Игор Милановић у чланку „Банкарска аждаја из Лондона (ЕБРД), опљачкала је, покорила и уништила српску привреду“ (Таблоид, 11. априла 2014). Приликом потписивања Меморандума, контролор обликовања српског друштва у делегацији ове банке био је њен главни политички саветник Олег Левитин.
ЕБРД је власник српских предузећа, српских дугова и господар мрачне српске будућности“ констатује Милановић. Слично је рекао и Председник ЕБРД након потписивања Меморандума, следећим речима: „У овој Банци Србија има један од највећих портфеља.“ И даље: „Ми ћемо помагати Србији да уђе у ЕУ. Иницијативе које смо вечерас потписали су корак у том смеру.“ (24. 9. 2015).
Својим „учешћем у капиталу“ предузећа и банака ЕБРД се у Србији препознаје као инвеститор монополиста са великим штеточинским дејством. Она за потребе својих оснивача и управљача из сенке купује целе стратешки важне привредне гране неке земље. У Србији настоји да овлада финансијским сектором, пољопривредним ресурсима, енергетиком, телекомуникацијама. Посредно је ЕБРД омогућила продор хрватског и словеначког капитала у српски пољопривредни сектор. Заинтересована је за куповину српског Телекома, Аеродрома „Никола Тесла“ и осигуравајућег друштва „Дунав“, ЕПС–а, Електромреже Србије, Железнице... Ова банка нас притиска и да направимо путни коридор за НАТО трупе како би брже стизале од Албаније, преко Србије до Бугарске и даље.
ЕБРД се противила помоћи државе Србије грађанима опљачканим виртуелним кредитним швајцарцима. Залагала се за ГМО у Србији шире све док се није сударила са преко 150 еколошких организација. Њени инструктори саботирају учешће домаћих произвођача „паметних бројила“ да снабдеју ЕПС. Ради се о послу од 500 милиона евра и отварању 2.000 радних места у Србији. Тај посао ће вероватно бити предат странцима за награду од 80.000 евра кредита. Као инвеститор тј. купац већ постојећег, ЕБРД је заинтересована за ефикасност судова у решавању привредних спорова — што је и предвиђено Меморандумом.
Вучић је приликом потписивања Меморандума изјавио да „Влада ради на приближавању пуној тржишној економији и да ћемо, када те процесе завршимо, бити боља и успешнија земља“. Први део реченице говори делегацији банке да ће им овде и даље бити Елдорадо а други део је намењен слуђивању домаће јавности. Србија од петооктобарског пуча сарађује са ЕБРД па је догурала до државе са преко 620.000 апсолутно сиромашних, највећим индексом беде , корупције и неједнакости у Европи. Шта су нам то радили експерти ЕБРД? Како ће напредовати држава која остаје без свог темеља? Лоше руковођење је проглашено највећим кривцем постојећег срозавања. Дијагноза и лек су дефинисани Меморандумом о разумевању.

„Лоше руковођење“

Најуспешнија операција коју је спровела америчка тајна служба на територији нацистичке Немачке имала је интерни назив „Лоше руковођење“. Циљ је био да се онеспособи немачка ратна привреда изнутра. Постојање корупције је први услов за куповину највиших функција у привреди. Добивши фалсификована лична документа, дипломе о високим квалификацијама, агенти су преузимали директорске положаје у немачким фабрикама. Обучавани су како да упропасте фабрике и успоре производњу. Нерационално трошење новца, лоше планиране набавке, преоптерећење машина до изазивања хаварија, неке су од техника из тог доба. Када би ступио на дужност „лош директор“ би бирао идиоте из предузећа за своје сараднике. Остало је ишло само од себе.
Разграбљена и опустошена српска предузећа су живи доказ да ова „технологија“ није застарела. И Војска Србије је мета. Експлозија војног складишта у Параћину, рушење хеликоптера, затуривање 18 акумулатора за МИГ–ове, недавни инцидент у Лучанима само су делић лошег руковођења. Ни остале земље нису поштеђене. Недавно разарање луке у Кини, механичари који забораве да ставе пар завртњева на ракету носач у Русији, неправилно руковођење атомском централом у Јапану, откривање „преварантског“ софтвера за издувне гасове у Фолксвагену непогрешиво маркирају државе које сметају ауторима „лошег руковођења“.
После „лоших руководилаца“ долазе „спасиоци“. Све државе настале од бивше Југославије су уз мање или више отпора „дозволиле“ да им се „помогне“. Српски премијер једини призива спасиоца. И каже како је ЕБРД задовољан током разбијање ЕПС–а и како ће ЕПС због тога добити крајем октобра 200 милиона евра кредита за реструктуирање. Практично ће тај новац протећи кроз ЕПС и отићи комерцијалним банкама које су у сувласништву ЕБРД а које су раније дале скупље кредите ради санирања последица поплава. Уз овај кредит сада иде и услов да 20% ЕПС–а припадне ЕБРД или стратешком партнеру кога она одабере.
Једино је Украјина отишла корак даље. Осим предаје сопствене привреде и судбине на добро руковођење странцима, код истих се и задужује за оружје...

Биће боље, неко виче...

Премијер нам овом приликом обећава и 5.000 нових компанија. Ово личи на мамце које избацују авиони да би заварали смртоносне ИЦ ракете. ЕБРД обећава нове кредите, нове инвеститоре, раст, прогрес. Само да већ једном закорачимо у зону сумрака, да приватизујемо заједничку имовину свих грађана Србије. Оних који нису више међу нама, нашу и оних који тек треба да се роде.
Сасвим другу поруку шаље Душан Рељић, шеф представништва Немачког института за међународну политику и безбедност у Бриселу: „Економска ситуација на Западном Балкану је катастрофална, а изгледи за чланство једва кредибилни“. Тврдње влада Западног Балкана да њихове земље имају изгледе за чланство у ЕУ звуче све испразније. Као отрцане фразе и средство политичког умирења. БДП земаља Западног Балкана (укључујући и Хрватску) 2014. године је и даље био 10% испод нивоа 1989, када је започео распад Југославије.
Председник Николић је скренуо пажњу председника ЕБРД на приватизације „Азотаре“, „Петрохемије“ Панчево... Зађаба. Ови комплекси не могу да рентабилно раде без сигурног снабдевања јефтиним гасом. То може да обезбеди само Русија.

Руски пакет

Премијер Вучић се спрема на пут у Русију, крајем октобра. Посета долази након нових ултиматума Евроуније о одрицању од Косова и Метохије. Реагујући на ултиматуме Премијер је споменуо могућност за „нове платформе, нове људе“. Хоћемо да верујемо да је то истина. Догађаји у Црној Гори показују да Срби, ма где били , верују да постоји алтернатива. Да су спремни да се за њу боре.
Русија је већ одавно спремна на све врсте помоћи Србији, тврди Владимир Кршљанин („Русима је важнија Србија од Сирије“; Восток, 5. 10. 2015). Јавност у Србији се охрабрује вестима да је Русија спремна да својим ресурсима спречи, а не само одложи слом српске економије, а амбасадор Конузин такође тврди да је Русија спремна да помогне. („ЕУ отима Косово Србији, Русија је спремна да помогне“, Информер, 19. 10. 2015).
Почетак расплета је близу. Данас је 20. октобар.

среда, 21. октобар 2015.

Српска привреда и грађани — таоци банкократије

Поводом доношења новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава

 

„Тројка“ омамљује власт Србије похвалама, не би ли докрајчила државна и друштвена предузећа пре него се  паралише банкарски систем. Као лисица која је хвалила гаврана како лепо пева не би ли отворио кљун и испустио парче сира. За то време озбиљни аналитичари увиђају да је Балкан пред банкротом а Србија у опасности. Ко ће платити цех?  

„Зашто спасавати  приватне банке од лоповлука сопственог менаџмента?“ — Не брините. То питање из наднаслова је постављено у Црној Гори од стране посланика Небојше Медојевића приликом расправе о сличном закону. Што се тиче Србије оно је само хипотетичко. Али пробајмо дати одговор.
Страних приватних банака има много и доминантне су јер њихов капитал чини 90 % банкарског капитала Србије. Осим привреде и грађана, и сама држава Србија је презадужена изнад законског максимума. Мораће и даље да се задужује. Сви смо дакле подложни уценама банкстера. Банке су споља дебело заштићене од стране Светске банке, ММФ-а и ЕБРД (такозвана Тројка). Банкарски систем је сложан картел и у случају да држава проба да иоле заштити своје интересе спреман је и да припрети.  Као што се то тренутно дешава у Хрватској а у вези са кредитима „у швајцарцима“ .
Време се убрзава. Под надзором Тројке, Влада Србије доноси Стратегију за решавање проблематичних кредита. Од Стратегије два путића воде на две стране… Један води  до новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава (СФР). Други, до стварања тржишта дугова.

Поправни за банкаре

Неспорно је да поступак споразумног финансијског реструктуирања има низ предности у односу на  друге облике финансијске консолидације и оздрављења друштава. Најјефтинији је, најбржи и најефикаснији али под условом да је правовремен. Србија је још 2011. године донела Закон о СФР (2). Тиме је пружила шансу да се поново уреде дужничко-поверилачки односи између привредних друштава у финансијским тешкоћама као дужника, и поверилаца, пре свега банака.
 Уочени проблема у примени Закона  су: недовољна информисаност учесника у поступку; недостатак поверења међу учесницима и неспремност банака на суштинско реструктуирање дугова. Та неспремност се огледа у томе што банке неће да одобре нове кредите без којих нема оживљавања делатности предузећа у финансијском реструктурирању. Своје учешће ограничавају на репрограм обавеза и евентуално мировање исплате обавеза (грејс период). Уз то користе прилику да траже додатна средства обезбеђења повраћаја већ датих кредита.  
Протекло време је ипак искоришћено. Домаћи и страни стручњаци, под будним оком ЕБРД, открили су узроке неуспеха претходног закона и сачинили Предлог новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању са Образложењем и Изјавом о усклађености. Жели се промовисати брже решавање проблематичних кредита. За привлачност промоције предвиђени су и порески подстицаји за учеснике у поступку. У Изјави о усклађености пише много тога али се нигде не помиње Закон о облигационим односима као кровни закон за све односе између привредних субјеката у Србији. Нема осврта ни на Директиву 2011/7ЕУ  (посебно тачку 32) која се бави присилном наплатом доспелих потраживања.
Да би се избегла недовољна информисаност, написан је и Водич кроз споразумно финансијско реструктурирање привредних друштава септембра 2014. године од стране Привредне коморе Србије, ЕБРД и других партнера. Занимљиво је да је Водич направљен годину дана пре Предлога закона о СФР. Урађен је темељно, са бројним објашњењима тока поступка, прилозима правилника, упутствима, описом подстицаја. Агенција за лиценцирање стечајних управника се постарала да одржи семинар на тему „Споразумно финансијско реструктуирање“ и јавности учини доступним  презентације са семинара. После солидне информационе припреме, Влада је засела 10. септембра ове године и усвојила Предлог закона о СФР. Затим га је послала Скупштини  на усвајање.

Нужда закон мења

Занимљиве су реакције штампе на овај догађај. Дневна штампа углавном  истиче очекивања да ће нови закон битно помоћи привреди Србије тако што ће се дугови некако разблажити и растегнути и тако омогућити да проради кредитни крвоток банака на општу корист свију.  Избегава се узнемиравање јавности. Не говори се много о паралелним мерама Владе за много бржу и лакшу  присилну наплату дуга.
Потреба доношења новог Закона се аргументује свежијим подацима о неликвидности привреде. На крају јуна ове године у блокади су били рачуни 30.323 правна лица и 25.787 предузетника. Мада је априла 2013, законом прописани рок за плаћање испоручене робе и услуга за приватнике 60, а за државу 45 дана — привредници тврде да је просечан рок наплате дужи од 120 дана. Две године након примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама број блокираних рачуна је увећан за 75% док је укупна сума блокаде више него удвостручена. На крају јуна 2015. износила је 292,4 милијарде динара, што је око 8,33 милијарде евра.
У истом периоду број одобрених кредита предузетницима (микропредузећима која чине преко 90% привреде Србије) је смањен за 25 % јер су финансијски већ исцрпљени. Код становништва расту само кредити за отплату раније узетих кредита. Грађани су их узели 42% више него пре годину и по дана. На овај начин се још увек  вештачки  одржава релативно мали број проблематичних стамбених кредита. Свега 6.557 од 110.562 кредита за куповину некретнина. У вези са овим, активирана је 821 хипотека. Углавном се ради о кредитима „у швајцарцима“ (61,4%). Много је кандидата за лични банкрот и присилну наплату дуга коју најављује Стратегија. Грађани зазиру од продаје њиховог дуга небанкарским организацијама као и од извршитеља присилне наплате. Зато што бар половина није спремна да извршитеља распали гвозденом штанглом  као недавно један сремски сељак када су дошли да му покупе прасце из обора.
Сви ови показатељи су у суштини наличје пословне политике банака у Србији. Поменути Закон о роковима је био наредбодаван а произвео је супротне ефекте од жељених и очекиваних. Влада је показала да није способна да спроведе закон који одржава финансијску дисциплину и ред у држави.
Због тога је нови Закон о СФР „факултативан“, то јест,  закон који не обавезује и нема казнених одредби. Може ли такав закон разбити постојећу громаду неликвидности српске привреде? Према изјави Бошка Живковића, професора Економског факултета БУ датој у НИН –у од 17. септембра 2015.  и  даље постоје две озбиљне дилеме. „Могу ли се таквим приступом решити ризични пласмани за које се још увек не зна ни колико их је тачно, ни каква им је структура? И још важније, могу ли се решити ненаплативи кредити највећих (приватних) привредних система, најкрупнијих дужника?“ (Зачарани дугови)
Живковићев колега Ђорђе Ђукић сматра: „Најбоље је да се за све проблематичне кредите стара банка која их је одобрила. И да има новца, Влада не би требало да се меша.“ Власници приватног капитала, вођени профитом, „најбоље знају када треба ући на тржиште и изаћи са њега“ – оправдано сматра Ђукић. (исти НИН; Злочин и казна)

Спушки модел

Док чекамо реакције српских посланика на пристигли им Закон о СФР на усвајање није згорег да видимо како су крајем марта реаговали црногорски посланици у сличној ситуацији. Небојша Медојевић (Демократски фронт) је рекао  да је евидентан организовани криминал у врху менаџмента банака. Независни посланик Младен Бојанић, саопштио је да предложени закон не иде у правцу спречавања узрока кризе у банкарству, него се бави последицама. „Овај закон доживљавам као чај од нане. Нити има корист, нити штете. Закон је ту да би се креирао привид да само што нисмо решили неке проблеме“. (Жугић: Банке губе алиби за високе каматне стопе; MINA – business, 24. мaрт 2015.) Бојанић је отворено питао да ли је предложени закон свесно урађен за неколико дужника, којима ће помоћи, или да се створи привид да се нешто ради.
Медојевић је касније развио став о организованом криминалу. Највећи део ненаплативих кредита у Црној Гори у ствари је производ корупције и криминалних уговора између менаџмента банака и режимских тајкуна. „Ти кредити су и одобравани тајкунима да се не би вратили, јер су банке узимале слаба обезбеђења …“
По речима Медојевића, проблем ненаплативих кредита је кривичноправна материја, преноси Дан од 17. августа у чланку „Тајкуни ојадили банке и државу за милијарду евра“. /Свака сличност са стањем у Србији је ненамерна, прим. аут./

Пројектована презадуженост

Уверени смо да су стране банке плански и свесно обавиле поверен им задатак стварања презадужености привреде и грађана уз изостанак економско-друштвеног напретка.
Криза банака није предупређена, како би се створили услови да се странци што јефтиније домогну реалних ресурса.
Стратегија и Закон о  споразумном финансијском реструктурирању купиће време да се развију механизми и алати присилне наплате дуга. Сви грађани Србије ће сносити последице и то на два начина.
Ако Закон успе, буџет ће бити закинут за предвиђене пореске олакшице и мора бити попуњаван додатним опорезивањем.
Ако Закон не успе, неке банке ће пропасти и  Србија се мора задужити како би напунила касу Агенције за осигурање депозита. То ће бити дуг свих нас и будућих генерација. Таоци ће се начекати слободе док не утихне диктатура банкократије.

уторак, 15. септембар 2015.

ММФ опет коленчи Србију (2)


Јавна је тајна да је банкарски систем Србије у кризи. Резултати дијагностичких испитивања узрока, дубине и актера кризе се крију од јавности. Да би се банке решиле лоших кредита Србија се мора одрећи пореза од банака, а на терет свих грађана. Мора и битно умањити постојећа права дужника. Једино тако ће умилостивити Мамона.

Зашто су нас банке и власт лагали?

Посебна дијагностичка испитивања банака су један од кључних захтева ММФ. Зашто? Зато што банке имају јаке мотиве да лажно приказују своје финансијско стање, поготову ако је оно незавидно. Да не би отписивале или продавале дугове. Степен проблематичности кредита одређује износ капитала који мора бити резервисан ( не доноси камату) и колико капитала мора бити књиговодствено отписано (исправка вредности).
Због недостатка капитала услед отписа, може се појавити потреба докапитализације банке или њено затварање. Докапитализација није реална. Већини банака у ЕУ такође недостаје капитала. Ликвидација банака може се одложити ослобађањем резервисаних средстава, а то је могуће ако се проблематични кредити отпишу или продају фондовима.
На ставке резервисања и отписа утиче и квалитет средстава за обезбеђење кредита и реална процена његове вредности. Отуда и потезање књиговодственог Стандарда бр. 39.
Са друге стране, власт у Србији има своје разлоге за улепшавање стања у банкарском сектору. Што би рекао премијер, ради мира и стабилности. И да се не открију трагови новца по „политичкој линији“.
Још у марту 2014. НБС је израдила план како да професионално реши проблематичне кредите. Да је он спроведен, банкарски сектор не би могао да прикаже профит од 11,24 милијарди динара већ губитак од 16,14 милијарди динара.
Истекло је време самозаваравања и ММФ је преузео ствар у своје руке. ММФ и НБС притискају (западноевропске) банке да уђу у ждрело (америчких) фондова као највећих финансијских грабљивица. Доћи ће до реалног стања капитала банака и банке ће бити натеране да то стање јавно објављују. Паника која настаје након тога докрајчиће банку која неће да „сарађује“ са купцима дугова.

Постојећа права дужника — главна сметња

Посматрајући економски систем као целину, „ниво проблематичних кредита указује на проблеме с којима се суочава привреда једне земље и њен реални сектор који није у стању да отплати дуг“ — написали су оправдано наши стратези у Стратегији за решавање проблематичних кредита. Затим следи усиљена конструкција — „али може бити и знак лошег регулаторног и правосудног оквира“. Може бити, али не мора да значи — опет би на ово рекли наши сељаци.
Мада је Стратегија истакла пет приоритета, предложена измена закона и прописа показује да се ради само о једном приоритету: створити тржиште проблематичних кредита. Успут почистити државна предузећа у Србији, пре свега она у реструктурирању, односно стечају.
Измена правосудног оквира види се у избацивању из игре основних судова и судских проценитеља. Да би ствар са тржиштем дугова ишла глатко, основне судове, који су сада надлежни за предмете извршења хипотеке, замениће привредни судови. Основним судовима се замера и то што су им аукцијска правила за продају дужникове имовине „строга и нису у најбољем интересу хипотекарног повериоца.“ Ако суд постоји због обе стране у спору, ваљда није ни могуће да ради у најбољем интересу само једне стране.
Судске проценитеље, који су иначе вештаци одговарајуће струке, замениће лиценцирани. Њих је лакше контролисати јер лиценца и не мора да се обнови.
Суштина отпора банака, које и сада по закону могу да продају проблематичне кредите привредних друштава трећим лицима, јесте у томе што неће да их продају уз велики попуст (дисконт). Купац неће да их купи без великог попуста. Ценовни јаз ће покрити онај коме првом ватра стигне до ноката. Банкама и фондовима се не жури. Каматна штоперица ради.
Институционални инвеститори Србије, као што су пензиони фондови и осигуравајућа друштва, већ имају довољно својих проблема и неће да купују проблематичне кредите. Приватних инвестиционих фондова у Србији скоро и нема. Дакле, остају само страни приватни инвестициони фондови. Њима по постојећим прописима није дозвољено да учествују у откупу проблематичних кредита. Али њих ће увести у игру Радна група (стр. 20 Стратегије, прва два реда).
Суштина Стратегије је да створи „климу“ да се отклоне правне препреке уласку страних инвестиционих фондова . Подзадатак је да се припреми јавност да и имовина задуженог становништва постане плен странаца.
Биће уведен приватни стечај (банкрот). Теоретски, циљ личног банкрота је да се грађанин врати у финансијски одрживо стање. Ако нису могла предузећа да се врате, како ће то успети појединцу? Стратези су предвидели и заштитне мере за грађане, али неће бити времена да се оне примене. А и власт је без опозиције, па што би их и примењивала?
Ако се упореде датуми (рокови) из Акционог плана НБС за измену прописа (31. март 2016.) и период евентуалних избора у Србији, да се закључити следеће. Чим се постојећи режим наново устоличи, отвориће све капије страним приватним фондовима према предузећима и грађанима. Сличном логиком и динамиком је „напредовао“ и статус Косова и Метохије.

Како су подељене улоге

Агенција за осигурање депозита, тај финансијски хад српске економије, и даље се посматра као незаменљиви раскућитељ државне имовине, тј. актер „ефикаснијег решавања портфолија државних пласмана и пласмана банака у стечају“. За ту сврху ојачаће своје капацитете и „развити сопствени стратешки план за опоравак (?) средстава“.
Стратези признају да смислених реструктуирања предузећа у стечају није ни било у Србији. Било је само развлачења имовине предузећа и арчења прикупљеног новца од стране стечајне дружине. То ће се унапредити увођењем специјализованих судија. Они ће радити оно што је и до сада писало да треба радити како би реструктурирани дужник брзо изашао из формалног судског поступка и наставио са нормалним пословним активностима.
Брже успостављање и извршење хипотеке стратези виде као кључни услов развоја тржишта проблематичних кредита. Брзом упису хипотеке је препрека неажурни Катастар непокретности. Извршење хипотеке је споро (за купца) и код вансудског активирања хипотеке а и код судског поступка извршења.
Вансудско активирање хипотеке има три главне препреке. Прво, споро се врши забележба о активирању хипотеке. Друго, дужници имају право на жалбу на извршену забележбу. Треће, у случајевима где дужници упишу хипотеку нижег реда пре хипотекарне продаје, закон онемогућава брисање било које хипотеке нижег реда након хипотекарне продаје.
Решење се намеће само по себи. Брзо ставити забележбу, укинути право на жалбу и избрисати хипотеке нижег реда како би купац дуга био стимулисан.
Судски поступак извршења хипотеке има ограничење због оптерећености (основних) судова и што судије не могу ни уз помоћ судских вештака да схвате шта им је чинити — сматрају стратези.
Посредно, решење за обе варијанте се види кроз фер процену вредности имовине. Прећутно, и кроз кресања застарелих и непотребних права грађана из законодавства од пре 10 година.
Активности, политике и мере предвиђене Стратегијом иду трагом наведених циљева. Због усвојеног системског приступа улоге су подељене:
НБС ће школовати себе и банке, уводити строжу контролу и мењати прописе из своје надлежности по вољи ММФ.
Министарство финансија је задужено да банке ослободи пореза где год и колико може како би добровољно искористиле слободу кретања капитала (фондова ка њима).
Министарство правде има задатак да реши посебну правну препреку која озбиљно кочи развој тржишта проблематичних кредита. За разлику од досадашње праксе, треба да створи законске услове да се проблематични кредит може продати током парничног поступка (између банке и дужника). Шта све ово правно значи много боље би објаснио правник. Економски гледано, ово би био азил криминалног понашања банака које су разним техникама неосновано подизале висину дуга и до 70%.
„Угледне“ банке у иностранству већ су осуђене и платиле су казну за такво понашање. У Србији се грабеж банака лудачки упорно негира. Нови власник купљеног дуга би баратао износом који му банка представи као износ дуга. Дужници немају ни теоретске шансе против фондова. Читави кампови по парковима САД, где се број бескућника нагло повећава, довољно сведоче о томе.
Агенција за осигурање депозита нема озбиљнијих задужења сем да на ново тржиште прво пласира проблематичне кредите у државном власништву тј. државу ослободи потраживања и имовине.
Што се тиче искуства других земаља занимљиво је запажање стратега да у Италији тржиште проблематичних кредита није развијено. Даље, ММФ је предложио Италији „поновно покретање тржишта проблематичних кредита.“ О томе зашто Италија није хтела да развија ово тржиште нема ни речи.
Словенија је направила државни фонд за откуп ненаплативих кредита, али је то искуство за Србију неупотребљиво. Она се на почетку приче обећала приватном капиталу фондова.
Влада Србије је покренула свеобухватне структурне реформе државних губиташа. Недавно је променила Закон о стечају и Закон о приватизацији и тако створила инструменте да се отараси неодрживих државних и друштвених предузећа. За сваки случај истим је умањила државну помоћ. Ради мира и стабилности, Влада је усвојила и Стратегију без обазирања на примедбе Републичког секретаријата за јавне политике.
Овој Влади нико и никада неће моћи оспорити да је дала стратешки допринос развоју тржишта ненаплативих кредита у Србији. Чак ни Међународни монетарни фонд.
сеп 14, 2015