Пољопривредне задруге као национални интерес Србије

Удруживање је једини закон живота

Нови закон о земљорадничким задругама касни већ деценију, и то у условима траљаве, хаотичне и бандитске приватизације у пољопривреди. • Српска радикална странка захтева доношење „Стратегије развоја земљорадничког задругарства“ • Када ће се завршити лов у мутном, грабеж ораница Србије, пљачкање сељака и пустошење села? • Држава и режим морају с народом делити најдрагоценије задружне вредности — праведност и солидарност.

Када су скоро замрли вапаји стручне јавности да се стане на пут нестајању села, Тадићев режим је 8. марта 2011. усвојио „Национални програм руралног развоја од 2011. до 2013. године“.

Овај програм је у одељку „Интересно удруживање пољопривредника“ разврстао земљорадничке задруге у Србији на четири групе, чији профил нам лако показује право стање ствари.

Прва група су „старе“ земљорадничке задруге. Послују дужи низ година, поседују знатну имовину, инфраструктуру и земљиште. Основни приходи им долазе са сопствених парцела и од маржи у посредовању између пољопривредника и великих прерађивачких капацитета. Њима углавном управљају запослени. Одликује их велики број задругара који нису укључени у процесе одлучивања у задрузи. Неке од њих су врло успешне, али већина се због великог броја запослених и неодговарајућег управљачког кадра налази у лошој финансијској ситуацији.

Друга група су „Директорске или приватне“ задруге. Настале су злоупотребом, због недоречености ранијих Закона о задругама. Имају минимални број чланова, а често су и затвореног типа. Чланство ових задруга углавном чине чланови уже и шире породице, а послужиле су за лично богаћење оснивача.

„Донаторске“ задруге су трећа врста. Настајале су од 2000, у сврху злоупотребе бројних међународних организација које су имале за циљ обучавање српских пољопривредника о потреби и значају удруживања. Једини разлог за оснивање биле су донације у виду опреме и механизације за производњу. Већина ових задруга данас постоји само фиктивно.

У четврту групу спадају праве задруге. Настале су на иницијативу пољопривредника који су истински пронашли интерес у удруживању и заједничком наступу на тржишту. Број чланова и промет су им у порасту и многе од њих данас успешно послују. Основне одлуке доносе задругари, а директори и запослени руководе пословањем у складу са стратешким циљевима оснивача.

Ове праве задруге су здраво ткиво нашег друштва, које може бити замајац даљег развоја задругарства у Србији.

Под чизмом крволочног либерализма

„Национални програм руралног развоја од 2011. до 2013. године“ је набројао и опште невоље земљорадничких задруга у Србији.

Највеће невоље су неодговарајућа законска регулатива, као и непостојање мера пореске политике и других видова подршке задругама као посебном облику обичајно–моралног пословања. Проблеми су и мали обрни капитал и неодређени својински односи на земљишту (немогућност полагања хипотеке), што за последицу, наравно, има недоступност банака. Овоме треба придружити и непознавање основних задружних начела, али и лоше управљачке капацитете у задругама.

Српску пољопривреду одавно одликује велики број газдинстава са малим поседом и са великим бројем уситњених и географски одвојених парцела. Ово је главна препрека за развој савремене и конкурентне пољопривреде. Место и опстанак малих и средњих газдинстава већ сада се доводи у питање.

Анализа „Националног програма“ показује да се чак и овом режиму пројавило да је удруживање пољопривредника у задруге кључни начин да се превазиђу невоље. Очигледно, у условима капиталистичког пословања и „крволочног либерализма“ (Чомски) који сада лако гази националне границе, удруживање представља најважнији предуслов за опстанак малих и средњих газдинстава.

Програмом се дословце (и с правом) признаје следеће: „Ревитализација задруга, као најподеснији модел за превазилажење развојних ограничења малих газдинстава која доминирају у српској пољопривреди, модел је који би допринео успостављању стабилног тржишта и смањењу пословног ризика за произвођаче.“

Здрав разум може само да се пита: коме одговара постојеће стање и због чега новопредложени „Закон о задругама“ годинама чека на усвајање?

Усвојимо нови Закон о задругама

Новопредложени „Закон о задругама“ би врло стручно и прецизно отклонио досадашње разноликости и недостатке у пословању задруга. Законом би се афирмисао њихов даљи рад и развој, и то заиста у сврху економских, друштвених и културних интереса сеоског становништва Србије.

Пре свега, Закон нас подсећа на задружне вредности — самопомоћ, самоодговорност, демократичност, једнакост, праведност и солидарност — које су биле дубоко укорењене у Србији још 1895. године када је основан први „Савез српских земљорадничких задруга“ са седиштем у Смедереву.

Надаље, Закон одређује следећа задружна начела: добровољно и отворено чланство; демократску контролу рада задруге од стране задругара; економско учешће задругара према могућностима; аутономију и независност задруге; међузадружну сарадњу; бригу за заједницу; али и образовање, обуку и информисање.

Закон набраја и моралне принципе којих се морају придржавати задруге у свом пословању: отвореност, друштвена одговорност и брига за друге, као и поштење.

Предвиђена су и бројна правила којим се уређује добро управљање задругом, њено унутрашње устројство, задружна ревизија и друга питања. До краја је осмишљена и корисна улога задружних савеза.

Прелазним и завршним одредбама, Закон одређује Општи задружни савез Србије као правног следбеника Задружног савеза Југославије. Држава се обавезује да води посебну бригу о имовини Задружног савеза Југославије, да би се спречило њено отуђење, умањење или деоба, јер та имовина мора бити употребљена у општу корист задружног сектора. Уређује се и упис задружне својине у неспорним ситуацијама, разграничење задружне и државне својине и предвиђа доношење подзаконских прописа ради стварне примене Закона.

Из наведеног видимо да је (намерно?) отезање усвајања овог Закона велика препрека у уређивању једне стратешке области у Србији.

Село развија државу

Председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић тврди да је задругарство у Србији доста запостављено последњих десет година. Основна кретања у земљорадничком задругарству су смањење броја задруга, задругара, коопераната, привредних активности и броја запослених.

У апсурдној смо ситуацији да се ниједна мера аграрне политике Србије не спроводи преко земљорадничких задруга.

Да овакав став режима према задругама није нормалан, говори и искуство бројних богатих пољопривредних држава. Преко земљорадничког система организовања у Данској се остварује преко 97 посто укупне производње млека и меса. У Словенији 92 посто. Ове бројке најбоље показују домет и значај земљорадничког задругарства у производњи, преради и промету пољопривредно–прехрамбених производа.

Развој села је данас једино могућ ако постоје субјекти у самом селу који могу да носе такав развој. Задруге су у прошлости показале и доказале да успешно могу обављати своју друштвену улогу у селима. Запошљавањем млађих високостручних кадрова, задруге могу обезбедити услове за бржи пренос технологије у пољопривредну производњу, развој културе, просвете, сеоског туризма и других облика живота у селима која данас убрзано нестају широм Србије.

Познато је да је сива економија у пољопривреди Србије заступљена и више од 50 посто. То је најтеже утицало на развој задругарства, довело до његовог опадања. Многи задружни послови повезани са сточарском и воћарском производњом прешли су у руке оних који су били ближи режиму и банкарским кредитима.

У оваквој ситуацији држава не убира порез, а сељаци су изложени грубом двоструком искоришћавању — и када набављају и када продају.

Шта даље са задругарством?

Јасно нам је да задружни пољопривредни сектор представља највећег губитника у агропривреди Србије током транзиционог периода. Оживљавање задругарства је нужно, јер би удруживање ублажило последице скромне конкурентности малих комерцијалних пољопривредних газдинстава.

Држава Србија таквим газдинствима мора да обезбеди опстанак, обнову и развој пред налетом моћнијих националних и међународних агробизнис компанија. Ово је кључни национални, државни, па и демографски интерес.

С тим у вези, посебно је хитно размотрити начине решавања проблема у пракси а по основу примене законских одредби о давању државног пољопривредног земљишта у закуп, уз претходно ургентну реституцију власништва над тим природним ресурсом.
Стање у којем су и држава и наши животи показује нам да је гесло сићевачких задругара — исписано пре више од 80 година на њиховом задружном дому — важеће и дан–данас:

Удруживање је закон живота на коме се темељи свеколики напредак.