Европа и планета на раскршћу

Сакривено иза звездане завесе

Ко је крив за епидемију презадужености држава? Да ли је порез за богате део решења? Може ли због претераног стезања каиша да пукне држава?

Чиме је немачка и српска јавност затечена

Кључни пропагандни слоган српске политичке елите је тврдња да „Европа нема алтернативу“. Једна од опасних последица таквог става јесте спречавање домаће јавности да реално сагледа шта се дешава са земљама које се тамо већ налазе.

Иницијатива многих богатих Немаца да плаћају већи порез и тако допринесу увећању државног буџета и смањењу друштвене неједнакости, проглашена је у штампи необичном мада по својој суштини то није. Нарочито ако се зна да у Немачкој никада није било толико богатих људи, који су на својим рачунима у лето 2011. године сачували 7,4 хиљаде милијарди (билиона) евра — четири пута више од укупног државног дуга.

Истовремено, мере штедње средстава државног буџета широм Немачке су довеле до затварања библиотека, базена, руинирања школа и затварања бројних радних места.

Млади у овој земљи не виде будућност за себе и мисле да живе у друштву које их одбацује. Државна статистика потврђује да је нација све старија (дупло старија од турске нације) и да је свако шесто дете сиромашно. Сиромашно је свако треће дете које живи са једним родитељем. Немачким општинама недостаје 126 милијарди евра.

Тврдњу да нема новца да се ствари промене и да треба штедети — млади допуњују тврдњом да је то тако јер се постојећи новац даје за спасавање финансијских тржишта.

Ова тржишта су запала у кризу због недовољне контроле односно због свог неограниченог повлашћеног положаја који омогућује да се тргује и оним чега нигде нема, сматра немачки министар финансија.

Капитализам је грешан, оцењује „Зидојче цајтунг“

„Капитализам се огрешио о човека и државу. У последње време му је успело да натера државе да плаћају његове дугове — због наводне одговорности државе за све, за целокупно друштво. Капитализам је успео да натера друге да ураде оно што није у стању сам да уради. Трошкове оваквог система сноси средња класа која је и сама пољуљана, оштро напада оне на дну друштва који живе од пореза средње класе и јер су је преварили богати који порезе уопште не плаћају. Држава би могла да смањи привилегије богатих, али то не чини. Пре три године, на врхунцу мислили смо да доживљавамо чистилиште капитализма, то је међутим била варка. Исто тако смо, разочарани, морали да констатујемо да тржиште није укроћено. Дакле од капитализма са људским лицем смо и данас веома удаљени, баш као и 2008.“ пише Зидојче цајтунг.

Немачка је све до 1996. године имала порез на богатство а односио се на целокупну имовину — некретнине, готов новац, депозите у банкама, новчана средства у различитим фондовима... (тзв. синтетички порез). Тих година то је била и економско–теоретски и практично — држава благостања. Као таква постала је непријатан пример онима који су заговарали тоталну доминацију економског система над целокупним друштвеним системом. Другачије речено, онима којима није стало да економија служи грађанима него да грађани служе енормном богаћењу власника разноврсних облика капитала. Пре свега финансијског капитала.

Богати су у претходном периоду захваљујући смањењу пореза постали још богатији. Десет одсто богатих у међувремену располаже са 63 одсто од укупне имовине у Немачкој. Ако се у то уброје и некретнине које богати користе, онда тај број износи 75 одсто.

Оваква друштвена неравноправност доводи нужно и до промене расположења у земљи. Политичари су све више изложени друштвеном притиску да и богате укључе у отплаћивање државног дуга.

У том смислу се помиње и могућност поновног увођења пореза на богатство који је укинут пре петнаестак година. Опозициона странка Зелених у немачком парламенту је израчунала да би увођењем пореза на богатство министар финансија за десет година прикупио између 100 и 120 милијарди евра. Када би тим новцем били плаћени дугови државе, покрајина и општина — од умањења укупног дуга сви би профитирали.

Због свега поменутог, иницијативу немачких богаташа да им држава повећа порез не сматрамо необичном већ крајње рационалном и логичном. Поготову у години планетарног гнева против богатих и корупције владајуће елите.

Шта о глобалној пропасти мисле остали Европљани

Животни стандард у ЕУ је у стању слободног пада, јавља „Глас Русије“. Статистике показују сталан пораст броја људи који су морали прећи преко границе сиромаштва. Таквих на тлу Европске уније сада (2009.) има 85 милиона, или 17 одсто укупног становништва.

Француски истраживачи потврђују да је стање у последње две године постало још лошије. Број сиромашних се повећао за 300.000 људи. Сиромаштво се тиче пре свега незапослених. Отприлике трећина незапослених живи у сиромаштву. Међу пензионерима сиромашних је више од 30 одсто. Сиромаштво је више захватило занатлије и трговце од других.

Озлојеђени су посебно млади. Проблем није само материјалне природе. Створен је осећај безнађа, неједнакости и различитих стартних позиција. Без шанси за добијање пристојног образовања добар део младих живот проводи као неквалификовани радник.

У Шпанији, 45 % омладине до 25 година старости, не може да се запосли. Шпански социјалисти обећавају порез за богате грађане и банке и да ће тиме прикупљена средства искористити за отварање нових радних места, посебно за младе људе.

У Британији је скоро 20 % незапослене омладине. Недавни немири су се претворили у рушилачко насиље. Тиме су олакшали посао властима да заобиђу проблем социјалне неправде и да реагују вишеструко репресивно. Последње вести са тог подручја говоре да ће каиш штедње на рачун сиромашних ипак бити мало олабављен.

Можда је разлог томе што је неко од британских политичара прочитао извештај свог Министарства одбране из 2007. године о светским трендовима током наредне три деценије.

У извештају Министарства се наводи следеће: „Јаз између богатих ће вероватно да се повећа и апсолутно сиромаштво ће да постане глобални изазов... Разлике у богатству постајаће стога све очигледније... Апсолутно сиромаштво подстакнуће спознају неправде међу онима чија очекивања нису испуњена, повећавајући напетост и нестабилност, што ће да услови нереде, пораст криминала, тероризам, побуне. То може, такође, да води оживљавању верских, анархистичких или рушилачких покрета, али и популизма и обнављању марксизма.“

Средња класа могла би да постане револуционарна, преузимајући улогу Марксовог пролетаријата — процењује се даље у извештају.

Такође се истиче да би глобална покретљивост радника и смањење нивоа социјалних давања и запослености могли да смање везаност људи за државе. Растући јаз између њих и малог броја све видљивијих ултрабогаташа могли би да подстакну разочарање у власт која се заслужује заслугама. Док расту нагомилани дугови и опадају пензиона давања, светске средње класе могле би да се уједине, користећи приступ знањима, изворима и вештинама, како би уобличиле транснационалне процесе у интересима сопствене класе.

Да је извештај британског Министарства одбране озбиљно рађен потврђују и демонстрације у Шпанији, Грчкој, Израелу и Чилеу. Према Фајненшел тајмсу, недостатак шанси за младе и пад стандарда средње класе заједнички су именитељ ових догађања,.

Иначе Велика Британија спада међу европске земље са највећим јазом између богатих и сиромашних. Статистички коефицијент којим се мери тај јаз (ГИНИ коефицијент, креће се од 0 до 100) износи 34 за Британију.

У Србији се овај показатељ налази између 32 и 33 одсто. Сличну вредност имао је овај коефицијент у Египту пре свргавања са власти Хоснија Мубарака.

Француска жели конкретне потезе према опорезивању финансијских трансакција на међународном нивоу, изјавио је француски министар финансија у разговору са немачким колегом 23. августа ове године у Паризу. Док он настоји да земље Г20 у новембру прихвате овај став и повуку потезе у том смеру, европске банке су извргле руглу и саму идеју опорезивања финансијских трансакција.

Аустријски канцелар Вернер Фајман сугерисао је увођење додатних пореза богатим грађанима као би се боље и праведније распоредиле последице финансијске кризе. Фајман се залаже и за пореску реформу од које би имала корист средња класа. Он се сагласио и са предлогом немачког канцелара и француског председника о увођењу пореза на финансијске трансакције. Аустријски канцелар је ту идеју заговарао и предлагао још од почетка избијања кризе.

Да је финансијска олигархија и даље изузетно моћна показује и то што се са аустријским канцеларом не слаже његов заменик који је нагласио да је „незамислив већи порез за богате“.

Словеначки министар финансија је почетком ове године изјавио да ће влада Словеније вероватно повећати порез за богате, али да је још прерано рећи шта ће тачно учинити. До сада нису учинили ништа.

У Италији, Берлускони је недавно обећао да ће да притисне богате да напуне осиромашене државне касе. Све се завршило још јачим стезањем оковратника на врату пореских обвезника. При томе није прављена разлика између оних који једва састављају крај са крајем и оних који су већ на социјалном дну.

Ирска, европски тигар док је притицао амерички шпекулативни капитал, претворила се у миша са урушеним економским и финансијским системом, чији грађани би требали да раде десет година а да при томе ништа не троше, како би вратила дугове.

Сиромашни у источним земљама ЕУ — од Летоније и Литваније, до Румуније и Бугарске — као да нису предмет ничијег размишљања.

Шта кажу у Сједињеним Америчким Државама

Иако се превасходно бавимо земљама Европске Уније, није на одмет да поменемо гласове који долазе из САД, државе са највећим бројем супербогатих људи. Државе која је прва увела разузданост, друштвену и моралну неодговорност финансијске олигархије и на то приморавала друге државе. То је држава из које је и кренула светска финансијска криза коју није могла решити „невидљива рука тржишта“. Напротив, та криза је захватила водеће светске економије, прелила се на остатак света и отворила потенцијално опасније подручје глобалне кризе политичких елита. Истовремено то је држава са незамисливим износом дуга.

Акција владе САД која је требала да врати поверење у финансијске системе, била је усмерена на преиспитивање прекршаја у том систему. Очекивало се да ће да уследи и акција против пропуста у финансијској елити, али то се није догодило. Супротно томе, док су огромне суме долара улагане у стабилизацију финансијског система, политичке елите су допустиле да финансијски олигарси — профитирају.

Председник САД је направио уступак заступницима богатих, републиканцима, у погледу смањења јавне потрошње. Позвао их је да занемаре страначке интересе и учине све да Конгрес што пре делује и усвоји законе који ће помоћи отварању нових радних места. Истовремено их је позвао на компромис. Компромис би укључио и повећање пореза богатима.

Публицитет је добио милијардер Ворен Бафет када је предложио да 12 чланова Конгреса — којима је дат задатак да израде план смањења државног дефицита — не дирају у пореске стопе 99,7 одсто Американаца. Уместо тога, Бафет заговара веће порезе за супер богате. Позвао је „мегабогаташе“ да плаћају већи порез. Искусни инвеститор зна да би у држави са толиком друштвеном неједнакошћу (ГИНИ коефицијент износи 45) такав потез био ефикаснији.

Он тврди да је време да влада постане озбиљна у питању заједничког жртвовања.

Стотине хиљада празних станова и истовремено безброј бескућника који спавају по парковима и тротоарима широм САД можда потврђују да је то време заиста дошло.

Актуелно успоравање раста глобалне економије убрзава почетак нове кризе, уверен је професор Њујоршког универзитета Нуријел Рубини, који је крах америчког тржишта некретнина и глобалну рецесију предвидео још 2006. године, две године пре њиховог избијања. Рубини је раније сматрао да ће други талас кризе наступити тек 2013. године, али сада сматра да би нови пад могао да почне и раније тј. 2012. године. Пре свега због тога што слабост економије САД, еврозоне и Велике Британије расте.

У средиште надолазеће кризе водећи амерички економиста је поставио фискалну (пореску) нестабилност и банке које су проблематичне.

Како би се спречила катастрофа, владе морају хитно да пронађу начин за подстицај економског раста, не за пет година, већ данас, нагласио је професор.

Као и 73% грађана САД и професор има утисак да се све још увек креће у погрешном смеру.

Шта мисле Уједињене нације

Да утисак врхунског економског аналитичара није без основа потврђује извештај групе УН за економске анализе (UNCTAD) под називом „Изазови у светској економији за политику после кризе“, објављен 6. септембра 2011.

Политика провођења мера штедње и смањења дефицита гура светску економију у катастрофу, у покушају да се удовољи финансијским тржиштима, наводи се у извештају.

Оштро су критиковане економске политике Европе и САД. Аналитичари УН позвали су на повећање зарада, оштрије регулисање финансијских тржишта, повратак систему контролисаног курса међу валутама, као и на прекид размишљања које се руководи финансијским тржиштима.

„Порука је веома прагматична: потребно је да брзо преокренемо наш курс“, изјавио је генерални секретар УНКТАД–а, Супачи Пантичпакди.

Овај бивши председник Светске трговинске организације је истакао да је политика која се води у време кризе, када се предност даје кресању буџета, погрешна и неодговарајућа.

Вођа тима који је саставио извештај Хајнер Флесбек рекао је да је глобална економска ситуација веома опасна и да ће, без додатних стимуланса, у најбољем случају уследити деценија привредне стагнације.

Садашња политика је катастрофална, саопштио је Фласбек, бивши заменик министра финансија у Влади Немачке.

„Уколико су каматне стопе свуда на нули и ако се владе држе политике смањења јавних трошкова и фискалних дефицита, уместо да их задрже на садашњем нивоу, онда ћемо завршити у сталној рецесији“, рекао је Фласбек.

Он је нагласио да је незапосленост повезана са недовољном потражњом и да, у случају слабе потражње за робом, државе треба да ускоче са великим програмима за стимулисање економије.

Последица финансијске кризе није само незапосленост, која је била очекивана, него и стагнација зарада у САД, Јапану и Европи, односно у 70 одсто светске економије, рекао је Фласбек.

Слична размишљања моћних

Потребна је политичка храброст за глобални економски опоравак јер су највеће препреке том опоравку политичке, а не економске природе. Ово су светским лидерима поручили министри финансија Канаде, Јужне Африке, Велике Британије, Сингапура и Аустралије.

Фискална политика којој се може веровати у земљама са великим дефицитима, мора бити усклађена са ребалансом глобалне потражње како би био подржан привредни раст. Средишње је питање како вратити јавне финансије на одрживи пут а неизбежно је и доношење крупних одлука о потрошњи, правима и порезима у земљама са великим буџетским дефицитима.

Централни одговор на ово питање је смањење јаза између богатих и сиромашних. Како у националним оквирима, тако и на међународном плану.

Министри финансија истичу да консолидацију морају пратити циљане и фискално одрживе политике које би подстакле стварање нових радних места, плус обучавање и приватна улагања у подстицање сваког економског потенцијала на раст.

Како размишља Србија?

„Србија — порески рај за богаташе“, објавила је домаћа штампа средином фебруара 2009. године. Око двадесет хиљада „регистрованих“ домаћих богаташа, а незванично много више, и даље ће моћи да ужива у пореском рају званом Србија. Порез на доходак у Србији износи 10, односно 15 одсто, док у другим земљама достиже и 70 одсто. Слично је и са дажбинама за поседовање џипова, јахти или авиона.

Најава Владе Србије из јула 2008. године да ће порез за богате бити повећан на 20 до 40 одсто остала је само најава.

На другој страни, због малих прихода у буџету најављује се повећање пореза на додату вредност, који ће кроз поскупљење највише оптеретити најсиромашније. Стручњаци кажу да држава повећава само ПДВ и акцизе јер је ове порезе најлакше наплатити, а и не мора да се замера најбогатијима.

Ако је веровати „Викиликсу“, некако у исто време, премијер Србије у исповеди актуелном америчком амбасадору у Београду се жали како народ не воли богаташе и да мора наћи начин да их омили. Што се тиче српске политичке елите богаташи су већ њихови миљеници.

Један од утемељених предлога економских стручњака из тог доба јесте да се уведе синтетичко прогресивно опорезовање. То значи да се све врсте примања и имовине, а не само зарада, обрачунавају и опорезују заједно по истој стопи, која одговара богатству грађанина. Они који су најмање плаћени не би имали порески издатак за остварене приходе, а најимућнији би били опорезовани по стопи од 40 или 50 одсто. Слични порези у другим земљама достижу и до 70 одсто.

Како се Србија определила да опорезује потрошњу (најшире слојеве становништва) а не приходе (богате грађане) то је предлог о синтетичком прогресивном порезу остао размишљање једног економског филозофа.

Још један од смислених предлога је био да држава размисли и о ефикасној наплати постојећих намета и смањењу непотребних расхода. Сви причају о београдским сплавовима и кафанама као нечему што воле туристи, а нико о томе како се у њима плаћа порез. Аутор овог предлога, економиста Никола Тасић можда у том тренутку није знао да је наведена бранша 70 % под контролом власника најпрљавијег новца у Србији.

Крајем 2010. године поново оживљавају идеје и натписи у штампи да држава Србија спрема удар на богате уз фусноте да удар није ни против кога лично уперен и да ће богати имати начина да га делимично избегну.

У исто време, српски Ворен Бафет, односно Миодраг Костић, изјављује да је порез на богате добра идеја. Да ли стварно тако мисли или је читао поруке „Викиликса“, никада није утврђено.

Неколико месеци касније, најмоћнији човек Београда поверава штампи да су му блиске идеје друштвене одговорности и да их практично спроводи у својих неколико фирми. Дирљиво.

Да ли само због пажљиво неговане блискости са светским финансијским моћницима (ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој) или још због које чега, Србија одустаје од прогресивног опорезивања. Излаз из економске стагнације види управо у супротном. Богатим страним инвеститорима се дају разне пореске стимулације и друге субвенције.

И поред тврдње америчког милијардера и инвеститора да порези нису пресудно утицали на његове пословне одлуке, у Србији је недодирљив став да пореске повластице богатим инвеститорима мотивишу привреду и грађане да више раде и да на крају крајева свима бива боље. Овакав став никада нигде није потврђен у пракси. Он припада скупу идеја које је нобеловац–економиста Џ. Стиглиц назвао бућкуришем. Политичком доктрином која је у служби интереса богатих.

Лаж која ће Србију скупо коштати

Ако се одмакнемо од економске теорије и приближимо српској пракси, наилазимо на процену да ће мањак прихода у државном буџету бити најмање 23 милијарде динара, наспрам одобрених 12 милијарди, колико смо договорили са ММФ у недавном аранжману из предострожности.

Као највећу корист од овог аранжмана неки сматрају утицај на предизборни политички циклус у који Србија улази. Одобрена средства нису велика али у неким околностима могу бити врло битна.

Званични статистички подаци показују да је раст дефицита са 4,1 на 4,5 одсто бруто домаћег производа већ постигнут и влада мора водити рачуна да не повећава расходе, а да повећа приходе.

Повећање прихода се не доводи у везу са порезом на богате, са опорезивањем финансијских трансакција, са порезом на екстрапрофит банака незаслужено стечен повећањем вредности швајцарске валуте, нити са било чиме сличним.

У недавно спроведеној анкети српски богаташи тврде да и нису довољно богати као што се мисли а они који мисле да припадају тој категорији не сматрају да треба да позову државу да им то богатство умањи. Разумљиво.

Реформа пореског система је на списку неостварених обећања режима, тако да ће се кола и даље ломити на малим и средњим предузећима и најширем грађанству.

Режим по ко зна који пут најављује смањење пореза на зараде како би мала и средња предузећа опстала и бар сачувала постојећа радна места. Председник Асоцијације малих и средњих предузећа, Милан Кнежевић, оценио је пре пар дана да је најава смањења опште стопе пореза на зараде средином идуће године, лаж орочена на годину дана и јефтина политичка естрада.

Кнежевић указује да већ шест година привредници предлажу: реформу пореског система, сузбијање црног тржишта и сиве економије, реформу јавног сектора, ефикасније правосуђе, раздуживање државе према малим и средњим предузећима, доношење закона о занатству, предвидив курс, развојну банку, ефикаснији рад царине...

Уместо озбиљног рада на остварењу свега побројаног и овом приликом не поменутог, премијер упорно и непоколебљиво понавља наметнути рецепт: стриктно поштовати постојећа фискална правила, штедети и смањити јавну потрошњу.

Спроводићемо економску политику коју су економски аналитичари УН пре пар недеља прогласили погубном за цео свет, јер се бави заштитом интереса светске финансијске олигархије, уместо развојем онога у економији од чега се живи.

Нека нам је Бог у помоћи.

---

Објављено као: „Сакривено иза звездане завесе [Европа и планета на раскршћу]“, Велика Србија, бр. 3469, октобар 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 47-50.