субота, 1. октобар 2011.

Зашто је храна у Србији скупа

У милости странаца и монополиста

 

Грађани Србије све више не могу да приуште ни основну исхрану • Држава сматра да је 400 грама меса довољно за преживљавање месечно • Увозни и трговачки лоби царују српском трпезом, док су наша газдинства уништена • Сулудим приватизацијама упропашћен агро–индустријски комплекс

 

Србија је данас социјална бомба, држава где су већ дубоко угрожене основне биолошке потребе становништва. Један од кључних проблема је нередовно и прескупо снабдевање грађана храном, и то због неспособности агро–индустријског комплекса.

У јуну смо на овим страницама анализирали кључне чиниоце ове појаве: недостатак делотворне државне стратегије, неспособност режима да се обрачуна са бахатошћу монопола и картела, недовољност аграрног буџета, бледуњаву улогу робних резерви, гурање сељака у дужничко ропство, али и уцењивачку позицију складиштара, накупаца, прекупаца и увозника.

Једно од општих места за оправдање скупе хране је да смо део светског тржишта и да до нас неумитно стижу кризни таласи и трендови. Заговорници ове теорије никако да објасне како не може да стигне и нешто паметно и корисно из земаља са уређеним односима у агро–комплексу, које су уједно и најбогатије на свету.

Тачно је да смо део светског тржишта, али на нивоу занемарљиве статистичке грешке.
Друго опште место је да Народна банка Србије не води рачуна о крајњим последицама висине курса на грађане којима увозници угађају белим луком из Кине, пасуљем из Азербејџана, свињетином из Мађарске, а пистаћима, грожђем и парадајзом из Турске.

Следећи аргумент који се потеже јесте да је производ сељака изложен суши, поплави, граду. На жалост то је тачно, али је разлог томе свеопшта небрига за плодове сељаковог труда — подсетимо на неуређеност водених токова, запуштеност постојећих канала и неизграђивање нових и сличан државни немар.

Недостатак противградних ракета је најсвежији пример. Иако је познато да сезона противградне заштите траје од 15. априла до 15. октобра у Сектору за ванредне ситуације МУП–а Србије тек су 8. јуна открили да је потребно још 15.000 противградних ракета.

С обзиром на то да су се после јулског пустошења села градом појавили бројни заговорници да сељак треба да користи услуге осигуравајућих друштава (уз не малу надокнаду), неки сељаци су посумњали да је у питању намерно неприбављање ракета од стране режима — који је познат по својој наклоњености банкама, осигуравајућим кућама и слично.

Даље, српску пољопривреду одавно одликује велики број газдинстава са малим поседом и са великим бројем уситњених и географски одвојених парцела. По мишљењу многих, ово је главна препрека за развој савремене и конкурентне пољопривреде тј. јефтиније хране. Једни предлажу ревитализацију задруга, оснивање кооператива или друге облике удруживања као најподеснији модел за превазилажење развојних ограничења малих газдинстава која доминирају у српској пољопривреди. Модел који би допринео успостављању стабилног тржишта и смањењу пословног ризика за произвођаче.

Изгледа да постоје и они други који се уздају у одумирање сељака и села као спонтани метод укрупњавања пољопривредних газдинстава. На жалост, стварност српског села креће се у корист њиховим саможивим проценама и интересима.

Преко земљорадничког система организовања у Данској се остварује 97 посто укупне производње млека и меса. У Словенији 92 посто. Ове бројке најбоље показују домет и значај земљорадничког задругарства у производњи, преради и промету пољопривредно–прехрамбених производа. Наведени производи су иначе у Србији најскупљи у односу на регион и самим тим најнедоступнији многобројним потрошачима.

Развој села је данас једино могућ ако постоје субјекти у самом селу који могу да носе такав развој. Задруге су у српској пољопривреди присутне око 150 година и у прошлости су показале и доказале да успешно могу обављати своју друштвену улогу у селима. Запошљавањем млађих високостручних кадрова, оне могу обезбедити услове за бржи пренос технологије у пољопривредну производњу, развој културе, просвете, сеоског туризма и других облика живота у селима која данас убрзано нестају широм Србије.

Пропадање задруга и предузећа за прераду меса, воћа и поврћа погодовало је манипулантима повезаним са сточарском и воћарском производњом. Ови послови прешли су у руке оних који су били ближе режиму и банкарским кредитима. Као резултат имамо то да је сива економија у пољопривреди Србије заступљена и више од 50 посто.

У оваквој ситуацији држава не убира порез, а сељаци су изложени грубом двоструком искоришћавању од стране моћнијих националних и међународних агробизнис компанија — И када набављају и када продају.

При том још бивају оптуживани да су најкривљи због скупе хране.

Душманске приватизације и цена хране

 

Књажевачки „Џервин“, највећи пољопривредни комбинат у Тимочкој Крајини, и годинама један од најуспешнијих извозника у СФРЈ, сада је, после пет неуспешних продаја, у стечају — пред ликвидацијом. Нестали су и други тимочки комбинати у Зајечару, Неготину, Кладову, Бољевцу и Сокобањи, а на издисају је и пољопривредно добро „Салаш“ код Зајечара.

Окружени су коровом некада најмодернији погони за производњу вина, сокова, конзервисање воћа и поврћа, производњу сирева, најмодернији стакленик на шест хектара по холандској технологији, као и огромна хладњача. Пусте су плантаже винограда, вишања, купина и боровница.

Истичемо овај колектив јер је деценијама пресудно утицао на развој 85 сеоских насеља у својој комуни. Гарантовао је пласман свих сељачких производа. Зарађивао 25 милиона некадашњих немачких марака.

Некад највеће пољопривредно предузеће у Србији после ПК „Београд“, Пољопривредно добро „Салаш“ званично је процењено 2000. године на пет милијарди динара. После непотребно уведеног стечаја, продато је италијанској компанији за само 120 милиона динара.

У протеклих десет година уништене су фарме јунади, оваца и живине, које су годишње производиле 7,5 милиона килограма живе стоке. Не ради више ни систем за наводњавање на хиљаду хектара, запарложена је плантажа воћа, празни су некада препуни, силоси и фабрика сточне хране.

После уништења овог комбината, у Тимочкој Крајини се не обрађује 70 одсто пољопривредног земљишта.

Други невероватан пример пустошења српске привреде и пољопривреде односи се на четири чачанска гиганта која су се бавила прерадом пољопривредних производа — „Чипсара“, „Житопромет“, „Исхрана“ и „Сточар“. У року од неколико месеци отишли су под стечај или је у њима проглашена ликвидација.

Директна последица било је отпуштање 500 радника, али овај колапс је снажно погодио и пољопривредне произвођаче у чачанском крају. Они су у овим фирмама видели једини сигуран пласман својих производа. Произвођачи кромпира, пшенице, воћа и поврћа препуштени су уценама накупаца и прекупаца који откупљују само свеже воће и поврће.

Прерађивачки капацитети су значајни и због тога што прерађују пољопривредне производе мањег квалитета, а који сада просто пропадају. Многе њиве под кромпиром су преоране.
Београдска пољопривредна предузећа су за сада избегла овакав сценарио пропасти. Њихова замишљена консолидација , реструктуирање и обједињавање под капом града Београда мораће да причека. Ради се о Пољопривредној корпорацији „Београд“, „Воћарским плантажама“, АД „Драган Марковић“ у Обреновцу (где је сточарска и ратарска производња у успону) и Пољопривредно–индустријском комбинату „Земун“.

Упућени кажу да је ситуација у београдским комбинатима суморна, пре свега због планираног отпуштања радника под слоганом „тржишне преоријентације“. Као да су до сада радили у Обали Слоноваче за шкољке.

Мање стоке у оборима, мање меса на трпези


Из нишког краја стижу упозорења да прерађивачима меса прети банкрот. Све теже долазе до сировина и теже наплаћују потраживања. Увидевши да не могу финансирати трговце и по шест месеци, почели су отварати властите месаре. Али проблем није брзо решив обезбеђивањем довољно живе стоке за клање. Због хаотичног односа према пољопривреди, посебно сточарству, стока је масовно поклана и затварано је много газдинстава. Само у току 2009. године број говеда се смањио за 64.000 грла и 25.200 крава и стеоних јуница. Обори су у истом периоду остали без скоро 143.000 свиња, као и 519.200 крмача о супрасних назимица. Код живине је регистрован највећи пад производње од 11,7 одсто.

Након покоља стоке, експерти су се сетили да је потребно јаче везивање пољопривредника за млекаре и месаре, јер тржиште тражи сталност и квалитет у снабдевању. Такође очекују од државе да их заштити од увозног трговачког лобија који увозом неквалитетнијег и јефтинијег меса доводе српске произвођаче у неравноправан положај.

Сточарство је озбиљна производња и за његово оживљавање потребно је три до пет година. Толико ће најмање морати да причекају и прерађивачи меса који су прибавили разне сертификате за улазак на тржиште Европске Уније. Колико смо далеко од тог циља говори и податак да је у ЕУ годишња потрошња меса 75 кг по глави становника. И то оног најквалитетнијег јунећег или телећег. На трпези грађана Србије месо је права реткост.

У Србији је пре десет година било 900.000 грла говеда, а данас је двоструко мање. На југу Србије је тај однос три пута гори. Најмање за петину смањен је сточни фонда свиња, оваца и живине. Најгора је ситуација код приплодне стоке. У односу на 1990. годину број крава и стеоних јуница мањи је за 28 одсто, а крмача и супрасних назимица за чак 60 одсто.

На Економском самиту Србије чули су се захтеви за удвостручавањем аграрног буџета, као и за стабилном и доследном пољопривредном политиком која неће бити оптерећена изнуђеним реаговањем на изливе незадовољства пољопривредних произвођача — ове године малинара.

Било је и подсећања да је стање у пољопривреди трагично, јер је испошћеност земљишта велика због необрађивања, пољопривредници су у позном животном добу, а продуктивност је ниска. Државне субвенције су неопходне да би се смањио пад обрађених површина и сточни фонд.
Озбиљни аналитичари предвиђају да и поред свих аргумената за повећање аграрног буџета он неће бити повећан за 2012. годину. Разлоге виде у томе што су за исход избора важнији пензионери и запослени у јавном сектору, него сељаци који „ионако увек гласају за власт“.

Немцима смо занимљиви


Српска пољопривреда — без обзира што није много привлачна за домаћи режим — привлачи немачке улагаче. Немачко друштво за инвестиције и развој (ДЕГ) заинтересовано је да уложи 800 милиона евра у пољопривреду и прехрамбену индустрију Србије и Југоисточне Европе.

Не чекајући оснивање српске развојне банке, ова немачка развојна банка је већ уложила у Србију 100 милиона евра. Србија је занимљива као држава која има велики потенцијал за производњу високог квалитета, али и због споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом. ДЕГ подржава приватна предузећа одобрењем дугорочних кредита, а већим инвеститорима нуди и саветодавне услуге.

Занимљиви су критеријуми на основу којих банка одобрава кредите инвеститорима. То су економичност пословања, економски допринос подухвата развоју привреде, а важни су и еколошки и друштвени аспекти финансираних инвестиција. Како видимо, заступљени су и економски и шири друштвени критеријуми.

У Србији је присутан и немачки трговачки капитал. Трговински ланац „Лидл“ — са такозваним „хард дисконтима“, који имају ниже марже и представљају прву озбиљну конкуренцију постојећим трговинским ланцима — регистровао је фирму у Србији у јануару ове године, али од тада није било речи о даљем улагању.

Можда чекају да Закон о трговини (ступио на снагу 5. августа 2010) буде допуњен са свих 11 предвиђених подзаконских прописа, од којих су до сада усвојена само два.

Предизборне најаве


Српски министар пољопривреде, Душан Петровић, почетком септембра ове године најавио је интервенције државе у пољопривреди, како би дошло до бољих односа између произвођача и прерађивача хране. Најавио је и значајнију улогу робних резерви. Запретио је онима који уцењују државу, злоупотребљавају привилегован положај у друштву (зар има таквих?) правдајући то кризом у другим државама.

Центар потрошача Србије најављује формирање беле и црне листе трговца, те осталих учесника на тржишту који контактирају са потрошачима. На црној листи ће бити они који више од три пута одбију да услише оправдане приговоре потрошача.

Министар Петровић је уверен да нема економског разлога за поскупљење шећера и осталих животних намирница и да ће до краја године бити стабилизовано тржиште уља, меса и млека. Ганут изјавом једне Крушевљанке да сваки пут у продавници хране доживљава стрес обећао је да од идуће године (ваљда после избора) нећемо имати стресних ситуација. Уредба о максимално дозвољеној цени хлеба требало би да буде почетак умиривања забринутих. И пекари су се сложили са новом ценом хлеба („Сава“) од 44 динара, задовољни неометаном пљачком становништва путем цена пецива.

Петровић признаје да сиво тржиште у прехрани односи велики део профита и произвођачима и држави, као и да увознички лоби често диктира услове и цену производње. Најавио је да ће држава користити сва законска средства како би спречила њихов погубни утицај. Није рекао зашто држава то до сада није радила. Пад цена хране потврдио је и „краљ шећера“ у Србији.
Сељаци ће добити од државе плаћене саветнике како би постигли веће приносе уз иста или мања улагања. Држава се одрекла царине на сојину сачму која је битна ставка у цени сточне хране. На основу тога се пројектује смањење цена меса, млека и јаја.

Да није незајажљиве похлепе трговаца, који ће приграбити користи од ове мере, можда би се наведена појефтињења и остварила. Срећа да је овогодишњи род пшенице и кукуруза изнад десетогодишњег просека. Забележен је рекордан род кукуруза од седам милиона тона, рекордна цена од 24 динара и извоз од скоро два милиона тона. Родило је и воће, те се држава нада да ће суфицит српског аграра ове године бити 1,5 милијарди долара.

Цветају само СОС продавнице


Према најавама режимске штампе након избора, тј. догодине, десиће се још једна прекретница у начину снабдевања храном, која би уклонила три до четири посредника у ланцу зидања цена.
Град Београд и ЈКП „Градске пијаце“ расписали су јавни позив инвеститорима заинтересованим да учествују у власништву и управљању велетржницом, будућим највећим регионалним центром за размену, увоз и извоз воћа, поврћа, цвећа, меса и рибе. Велетржница би се требала наћи на месту данашње Кванташке пијаце, на површини од двадесетак хектара.

„Градске пијаце“ направиће и такозване интерне полисе квалитета на велетржници, које ће омогућити контроле ваљаности пословања и робе, каквих до сада није било. Полисама ће бити одређено у коју класу воће и поврће спада, према чему ће се правити и цена. Пословодство велетржнице водиће рачуна о свим уговорима склопљеним у њој, управљати депозитима трговаца и реаговати у случају непоштовања уговорних обавеза.

Али чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи. Са оне друге стране, послодавци и трговци упорно најављују поскупљења хране. Тврде да су им Закон о раду, Закон о безбедности и здрављу на раду, Закон о трговини и Закон о заштити потрошача изазвали додатне трошкове пословања које ће превалити на потрошаче. Цене хране ће бити повећане од 10 до 20 посто у планираном октобарском таласу поскупљења. Осим поменутих закона жале се и на цене енергије, амбалаже, закупа и другог чега се сете. Жао им је што ће промет додатно опасти и што ће живот грађана бити још лошији, али „што се мора — мора се“.

Иначе, за последњих годину дана цене су у просеку порасле више од 11 одсто, а промет је пао за 20 одсто. У мањим местима пад промета је већи и од 30 одсто. Једино је више него удвостручен промет у „СОС продавницама“, оним за социјално угрожене грађане.

Највише су поскупела јестива уља и масти (35,2%), кафа, чај и какао (28,9%), хлеб и житарице (27,2%), шећер, мед и чоколада (27%), млеко, сир и јаја (18,3%), а комуналије за 12,5 одсто.

Бројни таласи поскупљења су прошлог месеца изазвали и негодовање синдиката на седници Социјално–економског савета Владе Србије. Синдикалци увиђају да су изиграни и да повећање минималне цене рада не значи ништа у односу на поскупљење хране. Замерају Влади да није испоштовала обавезу из Социјалног споразума да спречи поскупљења основних животних намирница.

И послодавци су истом приликом и истим поводом оптужили Владу, због краткорочних решења у области развоја пољопривреде и због одуговлачења са оснивањем Развојне банке.

Статистичка привиђења


Неспорно је да су реалне зараде у Србији најниже у региону, а да су истовремено цене хране највеће. Ни у једном граду у Србији плата не покрива трошкове просечне потрошачке корпе.

Посебна је специјалност српске статистике што се обрачун потрошачке корпе врши за ТРОЧЛАНУ породицу (под изговором да српски брачни пар има просечно 0,80 деце), а не за четворочлану, као у остатку света.

Друга мудролија је да се поред просечне потрошачке корпе прати и модел минималне потрошачке корпе. Без намере да провоцирамо наше читаоце, набројаћемо шта она садржи за трочлану породицу: три литре јогурта, килограм и 400 грама парадајза и 400 грама јунећег меса за месец дана преживљавања.

Државна статистика не евидентира многе трошкове попут вртића, куповине беле технике, кабловске телевизије, трошкова за мобилне телефоне или трошкова отплате кредита.

Када се говори о приходима по домаћинству, ти подаци се односе на домаћинства која заиста остварују приходе. Милион незапослених, запослени на црно, запослени који не примају зараду — нису предмет ове статистичке категорије. Због наведеног, предлажемо читаоцима да се не поводе много за оптимистичким бројкама, већ да погледају у сопствене новчанике.

Читалац назире да је вероватно одлучујућу улогу у данашњој невољи прескупе хране имала пустошна приватизација — и на страни понуде, и на страни платежно способне тражње. Поготову у прехрамбеном сектору.

На ту пустош и даље слећу трговачки лешинари, меркајући оне који још дају знаке живота.


Објављено као: „У милости странаца и монополиста [Зашто је храна у Србији скупа]“, Велика Србија, бр. 3475,  октобар 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 44-47.

Нема коментара:

Постави коментар