четвртак, 10. новембар 2011.

Провалија презадужености, српска верзија

Кључни проблем српске и светске привреде

Заоштрила се јавна расправа о томе чије интересе штити Влада Србије: грађана, страних банака, привреде или режима? • Шта радикали питају, а шта Мирко Цветковић крије? • Како ова драма изгледа у другим земљама? • Економски слом прети у 2012, потребне темељне припреме за ублажавање удара.


Најновија јавна полемика показала је да су посланици СРС (и економисти) Дејан Мировић и Марина Томан били у праву када су од премијера Мирка Цветковића захтевали да се поновно и јасно изјасни о политици Владе Србије према следећим питањима:
  • Зашто Влада није усвојила предлог закона о кризном транзиционом опорезивању банака?
  • Због чега Влада штити западне банке и због чега се влада одриче прихода у висини од неколико милиона евра?
  • Зашто Влада, када се усвајао Закон о заштити корисника финансијских услуга, није тражила да се овај закон ретроактивно примењује и зашто није тражила да се банкама одреде веће казне?
  • Чије интересе ова Влада штити, да ли штити интересе грађана, да ли штити интересе западних банака и да ли штити интересе привреде и на који начин?

Премијер је избегао одговор. Узроци избегавања су од виталне важности и сада ћемо их подробно проучити, јер не само да финансијска политика данас значи геополитику, већ смо овим изгледа добили и кључни аргумент зашто не треба да уђемо у Европску унију.

Мада су поменуте теме током целе године биле у жижи политике СРС, светски финансијски догађаји протеклих дана нагло мењају слику коју смо имали о планети. На светској сцени, сад већ из секунда у секунд, одвија се најсуровији облик империјализма, глобализација. Кључни процес од којег сада и буквално зависи опстанак државе и народа, и који се народу Србије мора прецизно разјаснити, у светлу нових збивања.

Идеолошки је овај процес и даље маскиран тврдњама да се ради о универзалном зближавању делова света, у циљу смањења економских, технолошких и осталих разлика између неједнако развијених држава.

Суштински, империјалистичке силе, САД и део земаља ЕУ, држе у колонијалном ропству мање развијене земље путем политичких, економских, финансијских и научно–технолошких принуда. Тамо где то није могуће остварити на описан начин, примењују изазивање немира и грађанских ратова, војну силу (Либија) и војно поробљавање (Ирак, Авганистан).

Србија је специфична по томе што су на њу империјалисти применили све наведене методе.

Глобални притисак који изазива српску драму

Субверзивним деловањем на распаду Југославије, Србија је увучена у грађански рат, затим је била жртва зликовачке војне агресије 19 држава чланица НАТО–а , војно је окупиран у духовном и материјалном смислу најважнији део државе — Косово и Метохија. Доведен је на власт марионетски режим који је амнестирао сва злодела империјалиста и предао им у немилост патриоте који су били, и засигурно би наставили бити, вође отпора свеколиком потчињавању и пљачкању српске нације од стране империјалистичког олоша.

Политичка потчињеност је највидљивија кроз бесловесно понављање грађанима да „Европска Унија нема алтернативу“ и да је „улазак Србије у НАТО наша светла будућност“. Да би стигла до свих, за две–три канте поклоњеног креча, таква порука стоји у већини школских дворишта по Србији. Циљ је да се код недорасле деце развије наклоност и неопрезност према душманима — „поистовећивање са непријатељем“, како је то одредила Ана Фројд.

Идеолошка потчињеност се огледа у проповедању неважности државних граница („теорија региона“) и неважности свих одлика једне нације — вере, традиције, обичаја, културе. Због тога су медији преплављени свакојаким смећем такозваних интернационалних мегазвезда, наказним емисијама воајерске оријентације („Велики брат“, „Тренутак истине“), безбројним страним серијама које пропагирају нама туђи начин поимања и вредновања човека и његовог смисла живљења.

Економска потчињеност се заснива на принуди усвајања лажних и за нејаке самоуништавајућих економских доктрина, од којих је најпознатија она о изградњи тзв. слободне тржишне привреде .

По замисли необузданих пљачкаша, оваква привреда се, између осталог, најлакше и најбрже остварује „либерализацијом“, пре свега, финансијског тржишта. То практично значи дозволити страном капиталу да продре и овлада домаћим банкама, осигуравајућим кућама и да на домаћем простору остварује интересе држава и корпорација из којих долази. О опасностима и штетности преузимања „информационог капитала“ домаћих банака уопште се и не говори.

За мале и неразвијене земље либерализација властите економије практично значи разграђивање свога дворишта, како би се у њему напасали и товили туђи бикови. Убеђују нас да су богат и сиромашан једнаки, а шут и рогат равноправни.

Следећа фаза пљачкашког похода је принуда потчињеног да донесе законе и прописе који су на штету огромне већине грађана. Законе који ће да омогуће постепено преузимање целокупног богатства једне државе и народа: руда, енергије, хране, воде, земљишта, талентованих и високо образованих људи.

Пре тога је пожељно разноразним санкцијама уништити домаћу индустрију, трговине и банке а потом их увући у дужничко ропство да би сви постали беспоговорни послушници моћних и богатих.

Невидљива рука

Империјалисти нису благороднији ни према становништву држава из којих потичу. И њима већ деценијама причају бајке о невидљивој руци тржишта, која савршено све поставља на своје место и на добробит свих.

Да та рука не остане потпуно невидљива, потрудили су се научници са Универзитета у Цириху. Упоредили су податке највећих светских компанија и дошли до закључка да 40 % светске економије контролише свега 147 корпорација. Оне не само да управљају финансијама већ и утичу на светску политику. Швајцарски научници су путем математичке анализе потврдили да светом управљају транснационални холдинзи. Обрадили су информације 37 милиона фирми по целом свету, утврдили ко и чиме влада.

У посебан списак је издвојено 10 финансијских установа које, како сматрају горе наведени научници, и јесу та „светска суперкорпорација“. Може се рећи да је откривен договор за освајање светског богатства, говори главни инвестициони стратег компаније „Брокер кредит сервис“ Максим Шеин.

Недавно угушене демонстрације организоване у непосредној близини највеће светске берзе, њујоршког Волстрита, биле су уперене против лидера финансијских институција које огорчени Американци сматрају виновницима глобалне економске кризе, драстичног пада животног стандарда милиона људи широм света и све већег јаза између малог броја богатих и оних безбројних у потрази за преживљавањем у несигурној егзистенцији.

Демонстранти су указивали на масовну похлепу и исквареност финансијских система, инвеститора и корпорација, као и на махинације на берзи.

Подршку демонстрантима су пружиле и многе познате личности, као што су режисер Мајкл Мур и велики интелектуалац Ноам Чомски. Чомски наводи да су финансијске штеточине за последњих 30 година сконцентрисале у својим рукама огромна богатства, а тиме и политичку моћ. Мур је нагласио да шпекуланти покушавају људима да одузму демократију и претворе је у клептократију. Уз пут лишавају будућности не само милионе младих људи, већ и њихову нерођену децу.

У својој поруци подршке демонстрантима Чомски је поручио да храбри и часни протести на Волстриту треба да послуже да постојећа несрећа изазове пажњу јавности и доведе до напора да се иста превлада и усмери друштво на здравији пут.

Демонстрације су се почеле ширити по другим градовима САД и света. Схвативши да постоји огромна опасност од освешћивања народа, барјактари и извозници светске демократије су почели демонстранте тући, хапсити, а на пар локација и, како изгледа, убијати.

Према последњим вестима више десетина хиљада људи је протестовало у Франкфурту испред зграде Европске централне банке и у Берлину око појединих владиних зграда. Захтевали су престанак доминације банкарског сектора, спречавање финансијских шпекулација и расформирање великих банака.

Реакција западних земаља

Армија присталица покрета „Окупирај Волстрит“ у САД, реаговала је и практично. Око 700.000 улагача „Банк оф Америка“ затворило је своје рачуне у банци и улажу у кредитне задруге. Банкама прете и масовна суђења и исплате одштета онима које су својевремено избацили на улицу.

Италијанска пореска полиција је запленила 245 милиона евра од највеће италијанске банке „Уникредит“, због пореске преваре у 2007. и 2008. путем сложене финансијске шеме у којој је учествовала и британска банка „Берклејз“.

Британска влада подржала је завршни извештај независне комисије, у којем је предложено пооштравање контроле рада банака, насупрот до недавно важећој вечитој истини да све треба „растеретити непотребних прописа“. Министар финансија види предност новог банкарског система у томе што ће подржавати предузећа, породице, економију и радна места.

Централна банка Енглеске најављује нове подстицаје привреди. Ликвидност привреде ће повећати откупом њихове имовине у вредности од 275 милијарди фунти. Централна банка је задржала референтну каматну стопу на рекордних 0,5%. Ова стопа је кључна у једној националној привреди, јер представља гравитациону цену капитала по којој се равнају остале банке. Енглези је нису мењали последње две и по године, што је најдужи период њеног мировања од Другог светског рата. Висину и мировање референтне каматне стопе прилагодили су дубини и истрајности кризе у својој економији.

Европска централна банка такође држи референтну каматну стопу на рекордно ниском нивоу од 1,5 % са могућношћу њеног смањења.

Шпанска министарка финансија, имајући на уму огромну незапосленост у земљи а посебно младих (око 40%) поручила је да ће банке морати да се побрину саме за себе. Да о свом трошку, а не о трошку пореских обвезника, изврше потребну рекапитализацију. Она оваквом политиком даје предност избегавању повећања јавног дефицита, а не спасавању свих банака и по сваку цену. Истовремено је одбацила примедбе Председника Европске комисије на свој став који се не поклапа са општедоговореним у ЕУ.

И у Немачкој банкарски стручњаци воде расправу о томе ко је кривац за велику економску кризу у Европи — незајажљиве банке или државе.

Једни окривљују лукаве банкаре, који су америчке хипотеке претварали у хартије од вредности да би њима трговали и незаслужено зарађивали. Када су установили да те хартије немају већу вредност од тоалет папира, банкама пред банкротом прискачу у помоћ државе да би спречиле колапс финансијског система.

Томас Хартман–Венделс, немачки стручњак за банкарство, професор на Универзитету у Келну, објашњава да спасавање банака значи увећање државних дугова.

„У неком тренутку кредитна способност државе опада. Са друге стране, ако се има у виду да су управо банке највећи државни зајмодавци, угрожена је и стабилност банака.“ — напомиње он.

Утицај „врзиног кола“ осећа се управо сада. Грчка је само један пример. Држава се безнадежно задужује, а банке послују безвредним државним обвезницама.

Прописима који су ограничавали банке да улажу у ризичније послове у привреди (Базел 1, 2 и 3) банке су довеле до погрешног уверења да пословање са државним обвезницама није ризично. Усмераване да њима послују како би сачувале сопствени капитал — објашњава Рајнхард Шмит, професор економије на Институту „Гете“ у Франкфурту.

За разлику од прве банкарске кризе (изазване безвредним хипотекама), у актуелној финансијској кризи банкари и држава су само саиграчи, тврди поменути професор.

ЕУ политичари и банкари пребацују кривицу једни на друге. Талас негодовања против свевлашћа финансијских конгломерата, изгледа, да је изазвао збуњеност политичара. Једни, попут шефа Европске комисије Барозуа, прете да ће послати банкаре иза решетака. Не прецизирајући за какве грехе. Други, попут комесара за економију ЕУ, Олија Рена, напротив захтевају да се ојача заштитно утврђење око банака. Не објашњавајући за какве заслуге. А канцеларка Меркел обећава да ће урадити све што је потребно ради спасавања банака. То значи дати им новца колико затраже.

Хајнер Хајслер, бивши генерални секретар ХДС, странке верних стражара капиталистичке економије, недавно тврди да су вредности капитализма лажне, јер је то систем у коме су људи потчињени интересима капитала. Капиталистички систем нема будућност, јер људи не желе да се мире са тим да се њихови животни услови све више потчињавају нечијим економским интересима — данас говори Хајслер.

Ко зна колико би се на тврдње свог истоговорника осмехнуо његов сународник Карл, када би га могао чути.

„Нова Европа“ се буди

А како реагују источноевропске посткомунистичке државе чланице ЕУ које чине такозвану „Нову Европу“?

Словачка, рецимо, уводи порез банкама. Словачке банке плаћаће од наредне године посебан порез у висини од 0,4 одсто на одабране изворе свога капитала и то у специјални кризни фонд за банкарски сектор. Словачка влада од тог пореза очекује годишњи прилив од око 83 милиона евра. За тај предлог гласале су све странке у једнодомном парламенту, сматрајући га изузетно важним за државу — у економском и сваком другом погледу. Кризни фонд је неопходан јер банке, за разлику од предузећа, послују туђим новцем. Пад банке је не само проблем њеног власника већ и клијената и пореских обвезника.

Оно што је такође важно, страни капитал је добио сигнал да га се домаћа политичка елита не плаши.

Можда је сувишно рећи да је ова мера наишла на отпор словачког банкарског сектора са већинским страним капиталом. Запрећено да ће умањење плена због поменутог пореза надокнадити клијенти кроз плаћање скупљих услуга.

Суседна Чешка која је, исто као Словачка, током преласка на капиталистички систем (транзиција) опоравила банке о трошку пореских обвезника (грађана), а затим их чисте продала странцима, не размишља о увођењу таквог пореза.

Чешки премијер је отворено и искрено признао да се плаши да стране банке због пореза не би више оснивале банке–ћерке у Чешкој као до сада, већ само своје филијале.

Разлика није занемарљива, а тиче се повећања уцењивачког капацитета страног капитала у земљи домаћину. Уцењивање је веће путем филијала због брзине могућег бега капитала (одлива у земљу матицу) и већег избора у шта се (не)ће улагати. Ово стога што се не морају следити „препоруке“ домаће централне банке као врховне монетарне власти тј. банке над банкама.

Владе Пољске и Румуније су стале у заштиту дужника.

Мађарска влада је упркос упозорењима из Брисела објавила и започела прави „рат“ финансијској олигархији код куће. Уз то је европском комесару за опорезивање поднет захтев да Мађарска подигне порез на луксузну робу на 35 одсто.

„Влада ће прекинути банкарску еру, заштитити преварене грађане и стати на пут пракси да се губици и ризици преваљују искључиво на обичне људе“, изјавио је премијер Орбан у листу Метропол (преноси наша Бета).

Кривицу банкара Орбан не види у томе што су 15–20 година убеђивали људе да се могу задуживати без последица и да вечно могу да уживају у јефтиним кредитима без дужничког јарма за вратом.

Прво је стављен мораторијум на исељавање из станова, датих као хипотека док се не отплате све рате кредита. Влада је пошла од тога да су многи без своје кривице остали без посла.

Ова мера подсећа на својевремену законску заштиту најнужнијег за живот српског сељака од свих његових поверилаца, укључујући пре свега банке. Овом мером је мудри Никола Пашић обезбедио и друштвену стабилност сељачке Србије и велико непрекинуто поштовање радикалских идеја у народу.

Мађарска влада је посебно ставила под заштиту оне који су кредите за станове и друге некретнине узели под девизном клаузулом, а чија се рата, због енормног повећања вредности швајцарског франка, преко ноћи дуплирала. Све насупрот тврдњама српских вазала да је овако нешто и теоретски неосмисливо,

Орбан је повукао крајње једноставан и за народ користан потез. Влада је донела уредбу о непромењивом курсу од 180 форинти за франак, уместо актуелних око 240, уз могућност да се читав дуг, по том курсу, може вратити одједном. И сама могућност превремене отплате кредита је велика шанса дужнику да ако је икако у могућности скине омчу са сопственог врата — јер многе банке овакву могућност уговором о кредиту забрањују или је кажњавају наплатом додатних пенала.

Уколико би само једна петина грађана успела да остатак дуга врати одједном, а по Владином курсу, канџама финансијских лешинара би се измакло 320 милијарди форинти.

А у Србији — јарам светског капитала

Размишљајући о часним и храбрим потезима мађарског премијера у погледу заштите дужника тј. корисника финансијских услуга, лако ћемо се сложити са тврдњом стручњака Дејана Мировића, посланика СРС, да је српски закон из те области један лош компромис који легализује сву досадашњу пљачкашку праксу банака са већинским страним капиталом над грађанима Србије. Такође, неспорне су и остале мањкавости овог закона описане у Мировићевом чланку „Европске банке у Србији и Закон о заштити корисника финансијских услуга“ (Економска политика, 20. јун 2011).

И за такав Закон, шупљикаст због огромних притисака на Народну банку Србије, генерални секретар Удружења банака Верољуб Дугалић је тврдио да девалвира институцију уговора и ствара правну несигурност у систему. Исти човек је једини на планети изрекао и ноторну неистину да банке нису профитери и да сви проблеми долазе искључиво из привреде.

Схвативши да уз себе имају особу са ретким и непревазиђеним опсенарским даром, страни спонзори му додељују титулу „Најевропљанин“ за претходну годину. Добијена титула и уз њу припадајућа награда су засигурно заслужени у очима странаца.

Вратимо се мађарском примеру. Освета Мађарској због нарушене пљачкашке праксе и етике „Староевропских“ лихвара стигла је брзо у облику снижавања кредитног рејтинга мађарских банака од стране међународне агенције „Мудис“ („Moody's“). Директор Народне банке Мађарске стао је уз пљачкаше свога народа.

Председника Владе Орбана нису ни уплашили ни збунили. Напротив, задао је крвопијама још један удар. Локалне самоуправе и жупанијске институције ће убудуће своје текуће рачуне и кредитне уговоре морати да воде у трезору (државна установа), а не по банкама и штедионицама. То је за лихваре изгубљених 810 милијарди форинти народног новца који су бесплатно користили и још при том тражили провизију од 1,4 одсто.

Шеф државе Пал Шмит је стао уз свог премијера и јавно се похвалио мерама владе, уверен да ће оне донети позитивне ефекте. Мађарски преокрет побудио је и друге у ЕУ да размисле о понашању банака у условима кризе.

Пажљивијем читаоцу није промакло да су мере заштите грађана , корисника финансијских услуга, од стране поменутих држава, посебно Словачке и Мађарске, прошле уз негодовање ЕУ званичника.

Да би боље разумели недавну расправу између опозиције и режима у српском Парламенту а на тему бројних недоумица у погледу односа власти и банака, није згорег подсетити се како је све почело.

Тај почетак је камен темељац за разумевање свих потоњих радњи и нерадњи режима а које нам говоре о чему се заправо ради.

Другом половином маја ове године штампа је објавила десет (пропалих) циљева Владе Србије. То су, између осталих, смањење јавне потрошње, већа улагања у пољопривреду, реформа јавних предузећа, оснивање развојне банке, прихватљиве цене, мере за повећање извоза тј. смањења спољнотрговинског дефицита, раст запослености и системска подршка малим и средњим предузећима.

Оснивање развојне банке Србије требало је да промени однос домаћег и страног капитала у земљи (у корист домаћег), као и да непосредно и посредно да потпомогне остварењу свих побројаних и многих непоменутих циљева.

Неостварење ових циљева је узрок непостојања развоја, опоравка и модернизације српске привреде као и све чешћег, већег и скупљег задуживања државе.

Крупне последице су стални раст већ постојеће презадужености, буџетски и спољнотрговински дефицит и велика незапосленост.

Добрим делом ово је резултат Србији натуреног неоколонијалног економског програма, паролашки названог слободна тржишна привреда, а који се заснива на Вашингтонском договору (консензусу). Њиме се простор постсоцијалистичких земаља, па и оних које су постале чланице ЕУ, третира пре свега као тржиште за банкарске услуге и производе западних земаља.

Неизбежан део Вашингтонског договора је и приватизација без развоја, смишљена да се изврши пљачка на штету грађана и будућих покољења, као модел привређивања који се заснива на распродаји имовине, бесловесном задуживању, непотребном увозу и нерационалној потрошњи те осиромашењу грађана.

Техника новчане окупације Србије

За предају домаћег финансијског тржишта империјалистима, било је неопходно пре свега уништити домаћи банкарски сектор, што је ефикасно и учињено. Уништене су „Инвестбанка“, „Југобанка“, „Беобанка“ и „Београдска банка“. Оне су покривале 90% послова привреде и исто толико послова штедње становништва у Србији. Чиниле су основ за привредни развој земље и извозну економску политику.

Данас је присуство страног капитала на српском финансијском тржишту управо 90%, али без развојних и извозних, већ са увозним циљевима . Крајњи циљ је наметања дужничког ропства држави и становништву .

При оваквом односу између страног и домаћег капитала, држава остаје без могућности да битније утиче на пословну политику банака, посебно када су у питању национални интереси. Када се томе дода стално задуживање државе на домаћем терену и валутна структура штедних улога (само 2% у динарима), онда од монетарне власти не остаје много, већ само молбе и препоруке бездушнима.

Уништење домаћих банака са њиховим финансијским, информационим и људским капиталом почело је упадом превараната транзиције са својим кризним штабовима у Народну банку Србије и поменуте четири банке. На иницијативу Млађана Динкића и многих других за Нову 2002. годину покренут је стечај (уништење) највећих домаћих банака.

Убијање српских банака направило је брисани простор и омогућило несметани улазак страних банака и лако преузимање комплетних послова и зарада на њима.

Да би доказао да је достојан слуга великог господара, српски режим је дао могућност — до тада незабележену у свету! — да нове и у старту привилеговане банке изврше увећање свога капитала средствима грађана из штедних улога и другим локалним изворима.

Тако је, примера ради, „Рајфајзен банка“, са уносом капитала од 5 милиона долара, достигла укупну билансну имовину од 802 милиона евра (према подацима Народне банке Србије). У тој банци је држан битан део новца сакупљеног на сахрани домаћих банака. Иста банка је била и велики ометач доношења квалитетнијег Закона о заштити корисника финансијских услуга.

Колики је био овај домаћи капитал, показује и чињеница да га невероватних седам и по година (колико до сад траје стечај) арчења није битно умањило. Упркос чињеници да је пословни простор банака продаван и по цени од 300 евра, тј. колико кошта и квадрат шупе у Малом Мокром Лугу.

Пре пар година, на посланичко питање о којој суми је реч и где се она држи, тада у својству министра финансија, садашњи премијер Мирко Цветковић одговорио је на посланичко питање — од сахране домаћих банака накупило се огромних 178 милијарди динара тј. око 2 милијарде евра. Тај новац је држан углавном у банкама са већинским страним капиталом.

Толико о томе на чијој је страни режим.

Колико су банке са већинским капиталом заинтересоване за развој домаће привреде, најбоље сведоче следеће чињенице. Каматне стопе на инвестиционе кредите привреди и на стамбене кредите становништву убедљиво су највише у Србији у поређењу са земљама зоне евра. То је показало истраживање Економског института објављено недавно у билтену Макроекономске анализе и трендови.

Каматне стопе на стамбене кредите на годишњем нивоу у Србији су 5,82%, док је на тржишту зоне евра та каматна стопа 3,26%.

Српски привредници за инвестиционе кредите плаћају камату по стопи од 7,89% годишње, док за исту позајмицу у зони евра плаћају 2,92%.

Међу 50 водећих банака на Балкану ниједна није из Србије.

Тренутни капитал и имовина свих банака у Србији, према подацима НБС, износе 24,76 милијарде евра, што је недовољно за било какво озбиљније пословање, осим подлог „пилићарења“. Цео банкарски сектор Србије је као две хрватске банке.

Све су ово одлике зеленашког банкарског система незаинтересованог за развојне циљеве грађана Србије. Од 2001. године до данас привреда Србије је банкама исплатила 22 милијарде евра само на име камата. Преостао је дуг од око 20 милијарди евра.

У производном сектору посао је изгубило 933.000 радника. То је у складу са циљем империјалиста да се изврши деиндустријализација колоније. Грађани и привреда постали су неплаћени статисти чији је задатак да обезбеде профит банкама и владајућој елити — поручују из Асоцијације за развој малих и средњих предузећа.

Шта (ни)је Премијер одговорио?

Након свега напред изнетог, парламентарна дебата између премијера и опозиције у лику народне посланице Српске радикалне странке, Марине Томан, постаје много јаснија.

Опозиција је стартовала оштро и са конкретним, битним и актуелним питањима (са почетка текста), али се Премијер, превејани режимлија, послужио старим добрим триковима из прошлих времена. Прво треба силину напада успорити, противника пробати и заплашити, проблем умањити, пребацити га на другог или га са њиме поделити. Све време пробати да се ствар замагли или умрси неважним детаљима, како би се променила тема разговора, и на крају покушати да се тема пресели од очију јавности (из парламента) на неко мирније место као што је „стручни кружок“.

Изразивши најпре поштовање народној посланици, напоменуо је да је цео проблем доста сложен, „захтева проучавање“ (тј. губитак времена јер се све већ зна) и најавио опасност од великих нежељених ефеката — које није именовао, а који и чине суштину одговора.

Истини за вољу, заиста постоји опасност од великих нежељених последица. Ево због чега.

Влада Мирка Цветковића ће вероватно ући у историју као Влада која је највише задужила грађане Србије. Ако се саберу сва задужења, заједно са милијардом долара путем еврообвезница, за три године позајмљено је 5,7 милијарди евра.

Укупан јавни дуг Србије на почетку мандата 2008. године је износио 8,7 милијарди евра а данас изнад 14 милијарди евра. Само у овој години држава је задужила грађане Србије за две милијарде евра.

Економиста Мирослав Здравковић је израчунао да је задужење државе у влади премијера Цветковића сваке секунде расло за 58 евра. Новац је углавном утрошен на плате државних службеника и пензије и различите субвенције јавних и приватних предузећа. Привреда није инвестирала, нити отварала нова радна места, већ отпуштала раднике и враћала дугове. ММФ је смањио и процену раста српске привреде са 3 на 2 одсто за ову годину. Скоро половину буџета чине дугови. То значи да се власт вештачки одржава на позајмљеном капиталу.

После оволиког задужења, заиста није лако замерати се онима код којих се мора отићи по још пара.

И у постојећим условима банке све више износе профит из Србије и усмеравају га ка својим матицама. Само од децембра 2010. до августа 2011. године оне су вратиле својим матицама 901 милион евра. Већ у јануару 2011. су вратиле 610 милиона евра. Тај износ су користиле у Србији само да би повећале биланс и створиле улепшану лажну слику о себи.

Такође, смањују и кредитирање плашећи се за своју ликвидност. Озбиљни аналитичари тврде да српској привреди прети урушавање у 2012. години због кризе ликвидности. Ризик од ненаплативих кредита у Србији је највећи у региону.

По речима премијера профит банака од 170 милиона евра и није велика добит, а порез на њега би био безначајан.

Опорезивање банака би годишње донело буџету неколико стотина милиона евра, а по том основу је до сада изгубљено две до три милијарде евра.

Ово одговорно тврди доктор економских наука, специјалиста за банкарство, Срећко Угрин у свом чланку „Опорезивање банака“ (Политика, 10. 3. 2011).

Упућенији знају да исказана банкарска добит не може послужити као права и једина мера степена израбљивања српске привреде. Две трећине добити чини „скривена добит“ коју банке пребацују својим матицама пре сачињавања биланса. Овакве шпекулативне радње „покривају“ се уговорима о разним гаранцијама, уговорима о коришћењу кредита, о кореспондентским пословима, о продаји и препродаји вредносних папира итд.

Посебна је посластица из овог менија уговор о покривању ризика за пласман средстава на српско тржиште. Због тога се праве смицалице на КиМ, у Рашкој, а корумпирани медији и установе стално трубе о великим ризицима за банке (такозвани „ризик земље“). Истовремено, банака као вашака, и ни једна не мисли да бежи.

Добар део добити бива поједен од банкарских трутова и олигарха. Ем је превелики број банака, ем свака има превелику и нерационалну мрежу. Тако је и настало по неколико банкарских излога у свакој уличици сваке српске паланке. У истим тим улицама нестају занатске радње, ситне трговине, књижаре...

Заверенички плес Владе Србије и страних банкара

У свом одговору на посланичка питања — општом причом о пореској и монетарној политици, инфлацији и валутном курсу Мирко намерно меша бабе, жабе, крушке и јабуке и темељне узроке проблема привреде пребацује на Народну банку Србије.

Како се ово дешава скоро свакодневно, Гувернер НБС присиљен је да Мирку сваки час пише отворена писма упозорења како би скинуо сумњу са себе. Ево само пар последњих новинских наслова — „Србија већ захваћена другим таласом кризе“, „Инфлација изнад горње границе дозвољеног одступања“, „Не повећавати дефицит и јавни дуг“.

Цветковић нам каже: „Немогуће је да Влада доноси декрете“,. „Могуће је“, каже и донесе га Орбан.

„Ми градимо слободну тржишну привреду“, потеже Мирко наизглед спасоносну поштапалицу. „Конкуренција треба да допринесе да каматна стопа падне“.

Већ смо поменули Универзитет Цириха, а постоје и многи други који говоре да је прича о слободној тржишној привреди обична „жвака“.

Не постоји слободно тржиште у банкарству, доказује на основу података Европске централне банке др Арсеније Ј. Душанић у својој докторској дисертацији Власничка структура банака — разлика у степену учешћа страног капитала у земљама „Старе“ и „Нове Европе“ и специфичност Словеније, одбрањеној на London School of Economics and Political Science.

Ако Мирко не верује у овај контрааргумент, нека прочита књигу са истим насловом или чланак истог аутора „Домаће или страно власништво у банкама?“ који је у октобру 2011. године објавила Нова српска политичка мисао.

Мада, он и без читања зна да је то тако. Да конкуренција између банака постоји, одавно би њихов број у Србији био више него преполовљен.

У језгру ЕУ (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) учешће страног капитала на домаћем финансијском тржишту је 13%. У ширем окружењу „Старе Европе“ просек је 19%. Просек за земље „Нове Европе“ је 75%. У Естонији је 99%. У Србији, као што смо већ рекли, 90%. У Словенији 19% (није штампарска грешка). Да нас нису водили корумпирани приватизациони хохштаплери и преваранти и у Србији би тај постотак био око 20 %.

Податке смо навели не због Мирка, већ зато што се из њих да закључити да, чак и кад би ушли у ЕУ, чека нас пре свега експлоатација. Унапред договорена и спроведена од стране „Старе Европе“. Подла и подмукла јер се врши финансијским капиталом. Најопаснија, јер је најмање очигледна.

Мађарској и Словачкој, а пре њих Пољској и Румунији, то је постало јасно. Зато реагују док није прекасно. Српски режим то прикрива. Српска радикална странка је схватила „игру“ и противи се уласку Србије у ЕУ.

Једино парченце истине и то увијено пажљивије него обланда рекао је Мирко следећим речима:

„Морам да вам кажем да је наша (референтна?) каматна стопа везана (...) и могућностима да се вишкови средстава које банка има пласирају у папире Народне банке.“

Народски речено, то би изгледало овако. Папири Народне банке су признанице на дуг који зајми држава Србија. Народној банци они не требају, већ држави Србији треба новац. Буџет Србије је велика шупља врећа. Пошто је свака следећа позајмица сумњивија за враћање морамо да нудимо велику добит позајмљивачима. То постижемо високом референтном каматном стопом као некаквом објективном тржишном категоријом. Да се Власи не сете.

Народна банка Србије технички одрађује процес задуживања државе емитовањем записа. Већ их има у својој каси за 85,77 милијарди динара.

Банкама је једноставније да позајмљују држави него предузећима. „Врзино коло“ између банака и режима је заиграло. Како рече поменути немачки професор–банкар: постали су саиграчи.

Од опорезивања банака нема ништа док овај режим траје. Неће још дуго.




Објављено као: „Провалија презадужености, српска верзија [Кључни проблем српске и светске привреде]“, Велика Србија, бр. 3478, новембар 2011, Српска радикална странка, Земун, стр. 23-28.

Нема коментара:

Постави коментар