Дух стране помоћи и развоја над Србијом: случај државних агенција

Пред сваке изборе у Србији политичари обећавају смањење државног апарата укидањем бројних агенција. Додворавају се полугладном народу, кивном на буџетске лезилебовиће са примањима непримереним ситуацији у држави. У пракси, број државних и парадржавних установа расте и тренутно се креће између 115 и 200. Држава је толико изгубила компас да није у стању ни да их преброји, ни класификује, нити да утврди број запослених у њима. Предизборна обећања и економска стварност   Српска напредна странка је, припремајући се за изборни тријумф (Танјуг, 23.1.2011), најавила да ће Скупштини Србије предложити законске измене за укидање бројних државних агенција, које, према мишљењу странке, служе за упошљавање партијских чиновника. Ова странка је критиковала власт да није ништа урадила на смањењу јавне потрошње, рационализацији државне управе, а да је државу претворила у бирократску творевину. СНС је тада проценио да је стање у Србији неодрживо, да држава не може да издржи темпо задуживања и повећања незапослености, а и да тадашњи режим игнорише захтеве грађана и опозиције, као и сваки разговор о решавању проблема. Занимљиво је да је ни непун месец дана касније (18.фебруара2011) господин Александар Вучић био за нови Закон о енергетици, којим се утврђује стварање Агенције за енергетику, уз прецизну аналитичку опсервацију намењену Западу: да Закон треба подзаконским актима довести до крајње оперативности, а неприкосновену независност Агенције од државе и народа Србије ојачати додатним механизмима. Све је ово како би се бес народа због повећања цена струје и гаса каналисао ка Агенцији, а не политичарима и како би се странцима омогућило лакше преузимање Електропривреде Србије[1]. Изгледа да је већ тада постојала Мапа пута позната нашим данашњим државницима, а која је обелодањена тек марта 2013. године у оквиру подухвата Агенције Сједињених Држава за међународни развој (United States Agency for International Development, USAID) Пројекат се зове „Агенције у Србији – анализе и препоруке за реформу“[2]. Реч претходне деценије: „агенцификација“   Пројекат је, милошћу америчких пореских обвезника, припремио Балкански центар за регулаторну реформу и предао га „Јуесејд Србија“. Аутори су Драгана Алексић и Бранко Радуловић. После свега, грађане Србије природно занима да ли су циљеви страног наручиоца Пројекта само уштеде у нашем буџету. У Пројекту стоји напомена која можда указује на неизречену мотивацију: „Намера овог рада је била да се не анализира реформа државне управе у Републици Србији у целини, већ само одређене организације јавног сектора које се могу сврстати у 'службе', у складу са критеријумима наведеним у студији“. Јавна предузећа су управо те службе које одговарају поменутим критеријумима. До сада се домаћа штампа (јавност) углавном концентрисала на буџетске бројке које јесу застрашујуће, на разноразне правне критеријуме поделе и статуса појединих јединица државне управе. Тако се истиче да данас државна управа у Србији броји 29.834 запослена док је цела администрација СФРЈ, са шест република и две покрајине бројала 28.134 лица. На ову армију се само из буџета презадужене Србије потроши око 850 милиона драгоцених евра, али располажу и додатним изворима прихода. Предњаче стране донације ради уметања страних интереса и циљева, и нема тога што бирократија не би измислила да их се дочепа. Како донације трају док се циљ не постигне, касније финансирање новог административног тела се наставља из буџета. Дневна штампа обично истиче баснословне плате директора и особља запосленог у службама, њихову бахатост и бескорисност, као и чињеницу да раде скоро без икакве финансијске контроле. Буџетске рупе Србије су све веће, као и задуженост. Примиче се распродаја преосталог државног и друштвеног капитала. Поклопили су се интереси страних финансијских лешинара и домаћих стрвинара–сваштоједа. Пажњи читалаца препоручујемо рад Слободана Аћимовића, професора Катедре за пословну економију и менаџмент на Економском факултету у Београду: „Смањењем броја агенција до уштеда у буџету Србије“,[3] чланак Игора Милановића „Осиње гнездо препуно пара“,[4] те чланак Ивана Молотока „Шеста личка финансијска“[5], и наравно Јуесејдов Пројекат који је тема овог нашег чланка. Пројекат треба прочитати како не бисмо умислили да сањамо. Све што се дешава и што ће се дешавати у домену трансформације државне управе записано је као пажљиво одмерено наређење. Отворено се и каже да је Пројекат настао из потребе „да се избегну замке које су подривале претходне реформске покушаје“. Дакле, кажу нам да нема више изговора и одлагања! Светска а српска Влада, односно страни извршитељи су ту само да то обаве, узму новац и склоне се тамо одакле су и дошли, од могућег народног захтева за полагање рачуна. Циљ овог чланка је да истакне непоменуте или овлаш поменуте чињенице из Пројекта које нам могу дати увид у мотивацију Јуесејда према Србији. Како је држава Србија развлашћена од саме себе   Агенцификација се може одредити и као структурна дисагрегација владе, дакле: редефинисање улоге државе. Стварање агенција у Србији је започето практично 2001. године од стране „прве демократске власти“. Специфичност Србије јесте да је најчешћи приступ био да се успоставе нова тела ван министарстава, упркос постојеће административне структуре. Од самог почетка агенцијама се додељује висок степен формалне аутономије од извршне власти. Кључни разлог за ово видимо у неповерењу „нове власти“ према затеченим структурама јавне управе. Прављење паралелних државних структура у Србији тада никоме није сметало. Било је једино важно да се учврсти нова власт иза које ће доћи инструктори, донатори и предатори. Шизофрени сан о приближавању па прикључењу Србије Евроунији и поданички менталитет српске „елите“ условили су успостављање агенција (развлашћивање сопствене државе) у кључним привредним областима као што су енергетика, телекомуникације, поштанске услуге, заштита конкуренције, стандардизација и акредитација, финансијска контрола. У овим областима ЕУ захтева оперативну и функционалну независност регулатора од законодавне, извршне и судске домаће власти. Обављање послова државне управе могу да врше имаоци јавних овлашћења, оригинални или носиоци којима су поверена јавна овлашћења. Према Јуесејду, неоригинални носиоци јавних овлашћења су све организације јавног сектора овлашћене да обављају јавне послове управе, а обухватају: јавне агенције, независна регулаторна тела, фондове и фондације, јавна предузећа, јавне установе, удружења, савезе, коморе и слична тела. Закон о јавним службама из 1991. године — као „кровни“ закон за носиоце којима су поверена јавна овлашћења (па тако и за јавна предузећа) — аутори Пројекта виде као кључни проблем за поједностављење целокупне гужве у домену јавне управе и предлажу његово укидање. Они за сада не могу да утврде који је орган заправо одговоран за примену прописа, праћење и надзор у ситуацији када је неколико агенција задужено за спровођење одређеног закона. То називају проблемом у координацији. Ко ту треба с киме да се координира, нису навели. Недостатак контроле агенција, њихова финансијска самосталност (преко банкарских рачуна) и ничим ограничени трошкови–расходи — посебно агенција са сопственим приходима (нпр. Агенције за осигурање депозита) — са правом су у Пројекту виђени као илегални извори новца и моћи. Ако се зна да је Србија годинама у светском врху по нивоу корупције, ако је Светска банка јавно обзнанила да од сваких 100 долара бар 40 нестаје без трага, откуда да тек сада то почиње да смета благородном америчком народу, тј. Јуесејду? Претпостављамо да су светски моћници проценили да је Србија безнадежно задужена и да је дошло време преокрета. Време велике наплате. Правна збрка се мора рашчистити. Реч за ову деценију: „деагенцификација“   Занимљиво је запажање Јуесејдових експерата да „у пракси, некада агенције основане као резултат наводног условљавања ЕУ, остају имуне на институционалне промене, као и креатори политике очувања постојећег нивоа независности агенција“. Ово се политички може тумачити можда и да је сваки имунитет пре тоталне приватизације железнице, путева, аеродрома, националних медијских компанија, њива, музеја ... непожељан. Због тога следи талас деагенцификације тј. смањење њиховог броја, пренос функција, промена имена и подређености, што све заједно доводи до смањења аутономије агенција. Овај поступак се у јавности лако објашњава жељом да се владама поврати моћ контроле и координације, отклоне рђаве последице агенцификације, да се у условима глобалне економске кризе смање трошкови и обим државне активности. Распродаја свега чега је држава власник или сувласник, објашњава се потребом за управљањем кризама у јавним финансијама и променом ставова о улози државе. Империја која себе види као позвану да управља и собом и целим светом, која у сваком тренутку прикупља и прерађује милијарде података о сваком и свачем, намеће другим државама став да се не мешају у властити посао. Инсталирани режими радо прихватају идеју „деагенцификације“ тј. масовног и некритичког гашења агенција, чак и пречицама на незаконит начин, јер тако стичу сигурне политичке бодове. Ово је посебно случај у земљама у транзицији где је познат висок ниво неповерења народа у власти. Уместо закључка навешћемо једну од препорука која је црвена нит америчког Пројекта: Направите значајно смањење броја државних органа и предузећа. У међувремену, и на терену се ствари развијају. Рецимо, оснивачки састанак Алијансе за одбрану земље, хране и природних ресурса Србије[6] одржан је 14. августа 2013. у Београду. Изгледа да ће дугачка игра још потрајати, колико год се неком журило. [1] Кузмановић, Часлав. „Држава и јавна предузећа: Србија је сређена, а електропривреда оде ђутуре“, блог Српска економија за почетнике, 1. август 2011. [2] „Agencies in Serbia: Analysis and recommendations for reform“, USAID & Balkan Center for Regulatory Reform, March 2013. (нацрт) [3] Аћимовић, Слободан. „Смањењем броја агенција до уштеда у буџету Србије“, НСПМ, 26. мај 2013. [4] Милановић, Игор. „Осиње гнездо препуно пара“, Таблоид: лист против мафије, бр.291, 15. 8. 2013, стр.10–11. [5] Молоток, Иван. „Шеста личка финансијска“, Таблоид, бр. 200, 18. 2. 2010. [6] Оснивачки састанак "Алијансе за одбрану земље, хране и природних ресурса Србије", Удружење новинара Србије, 14. август 2013.