Србија међу првима у свету по губитку талената! • У бандитској транзицији већином су нестале истраживачко–развојне јединице у привреди Србије. • Због прописа ЕУ, режим укида подршку проналазачима! • Немци и НАТО давно утврдили план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја.
Србија ће у 2013. години, издвојити просечно 25 евра по истраживачу за годину. Ово је тврдња др Ђурђице Јововић, сараднице Института за медицинска истраживања и председнице Синдиката науке, којом је на Видовдан, 28. јуна ове године најавила штрајк и излазак на улицу научника Србије.
Зараде за око 12.000 истраживача на државним пројектима касне, зависно од установе, бар две и више недеља. Овоме кумује и свемоћни управник Управе за трезор. Додатне субверзивне активности су искључивање воде и струје истраживачима или некомплетирање опреме.
Стручњаци: Све води у гашење науке у СрбијиМучно стање данашње српске науке сажето је описао др Милован Шуваков из Института за физику и члан одбора Синдиката: „Плате касне 21 дан, материјални трошкови шест месеци, а озбиљна научна политика сто година. Све води у гашење науке.“[1] Овај закључак није неоснован и претеран. Буџет за науку данас десетоструко мањи него што је био 2010. године. Крајем јануара 2013. најављено је да ће Србија издвојити сопствених 108 милиона евра за наукуи задужити се у ЕУ за 200 милиона евра у исту сврху. То заједно износи 0,5 % бруто домаћег производа и десет пута је мање него што издвајају Шведска, Израел и многи други.
Недавним ребалансом буџета је предвиђено смањење планираног износа за 20%. Практично се престаје са озбиљним финансирањем истраживачких пројеката у Србији.
На конференцији за штампу, 1. јула 2013. Синдикат науке је најавио да ће затражити повећање материјалних трошкова по истраживачу у овој години на 50% вредности из 2010, а да у 2014. буде враћен на ниво из 2010. године.
Тражиће такође да у 2015. улагање у науку буде повећано на 1% бруто друштвеног производа — у складу са Стратегијом научно–технолошког развоја Србије.
Дан касније, 2. јула, одржан је протестни скуп 2.000 научника у Београду под слоганом „Спасимо науку у Србији“. Устали су против одустајања Министарства науке и просвете од спровођења Стратегије, као и укидања фондова за научна истраживања.
Сматрамо бесмисленим помињање имена политичара и њихових обећања у вези са овим више него важним догађајем. Показало се да Србија има одлучно патриотско научно језгро спремно да, у другачијим условима и са добронамерним партнерима, својим поштеним радом унапреди државу и грађане који у њој живе.
Прошле, 2012. године, некако пред изборе — тадашњи Тадићев режим је по ко зна који пут у јавности изразио спремност да озбиљно унапреди науку у Србији.
Чланови Одбора за науку и технолошки развој Скупштине Србије су почетком марта 2012. године на својој седници саслушали представнике Привредне коморе Србије који су дали добре предлоге како да се домаћим иновацијама пружи шанса за тржишно вредновање. Представљен је и модел за пренос знања и технологија. Наглашена је и потреба да се политика иновационог и технолошког развоја укључи у „Стратегију и политику развоја индустрије до 2020. године“. Скуп се завршио закључком Одбора да су активности и резултати ПКС у овом сектору видљиви и високо квалитетни.
Било је за очекивати да ће овакву оцену пратити и одговарајућа материјална подршка.
Структурни проблем је у томе што је научна заједница у Србији у суштини одвојена од две заједнице којима треба да припада — образовне и привредне заједнице. И под претпоставком да има научних резултата које би могла да прими привреда — нема ко да их прими у привреди и нема оног коме су потребни.
Привреда Србије се састоји 20% од индустрије, а 80% посто су трансакциони послови, од трговине до банкарства. За трансакције није потребна наука. Индустрија је остала без капацитета да прими знање. Практично, све тзв. истраживачко–развојне јединице које су биле у привреди Србије нестале су током приватизације.
Културни проблем је у нашем културном моделу, по којем је много важније бавити се нечим у истраживачком раду, него постићи резултат.
Показатељи утицаја науке на привреду су неповољни. То су број радова по једном научном раднику, број нових производа у привреди и укупна конкурентност друштвене заједнице Србије.
Политички проблемсе понајпре препознаје кроз висину издвојених средстава из буџета за улагања у научно–истраживачки развој.
Буџетска издвајања за науку су 2003. године достигла 0,3% бруто друштвеног производа и од тада до данас стагнирају.
Поуздано зна да је праг који треба достићи и прећи у издвајањима за науку 1% БДП–а. Тек након тога, успоставља се бржи ритам подршке науци и иновационим активностима у једној држави и почиње се осећати позитиван повратни утицај на друштво.
Обим издвајања за науку који нема суштинског утицаја на напредак друштва не може бити случајан.
Светски финансијски жандари који учествују у креирању буџета Србије очигледно будно мотре да им Србија не измакне потчињености. Зато је Србија по губитку таленатана 137. месту од укупно 140 земаља.
Овај податак је још трагичнији ако се узме у обзир изумирање нације, неповољна старосна структура целокупног становништва Србије (просечна старост становништва износи 40,25 година) као и старосна пирамида научне заједнице — мало младих, пуно истраживача пред пензијом.
Оснивање Иновационо–развојног центра „Никола Тесла“ у Београду, потписивање бројних уговора са најугледнијим светским универзитетима и институтима или представљање властитих пројеката у Руској академији наука и њеним институтима, само су неки од успеха ове установе која је за свој рад добила бројна признања и ордене.
Нови патенти и открића превасходно су на пољу заменских енергија, заштите животне средине, изолационих материјала, самогрејућих еко–кућа, робота, спортских авиона, дигиталних пољопривредних машина, спортских хала, нових хируршких метода, нових материјала за протетику, етанола из сламе и новина, конзервисања хране без хемијских супстанци — што све говори о духу и снази чланова ове Академије и људи који је сачињавају.
Од заменика председника Академије задуженог за науку, академика проф. Радомира Симића, могло се сазнати и следеће: Држава није наклоњена проналазачима колико је то неопходно да се успешно превали пут од проналаска до зараде на тржишту.
Закон о иновационој делатности дефинише статус проналазача, и омогућава проналазачу да користи подстицајне мере из буџета за развој и примену свог проналаска. Србија данас има 200 регистрованих иноватора и финансирање њихових програма почело је добро. У првим годинама учешће државе износило је до 10.000 евра, па смањена на 4.000 евра, да би задњих година потпуно изостало.
Проналазачи су формирали своја предузећа, а ова су могла да конкуришу за иновационе и развојне пројекте у којима је у првим годинама држава помагала са 50.000 евра, да би тај износ касније био смањен до 20.000 евра, а 2011. године је потпуно укинут.
Описано стање је последица Србији (само)наметнутог Закона о контроли државне помоћи, као једном од услова на путу ка ЕУ.
Но, пре Закона о контроли државне помоћи, настао је један документ на који нам скреће пажњу главни уредник Српске аналитике, Вања Вученовић.
То је писмо Вилија Вимера, члана спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС–а, упућено тадашњем канцелару Герхарду Шредеру 2000. године, којим га информише о садржају конференције „Балкан и проширење НАТО–а“ одржане крајем априла те године у Братислави, у Словачкој.
У том писму значајном за будућност Србије и српског народа најављују се притисци земаља „пријатељског Запада“ (пре свега САД), у циљу српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја.
Сада нам је и јасније зашто су баш „Мајкрософт“ из САД и „Сименс“ из Немачке отворили своје развојне центрена тлу Србије преузимајући екипе врхунских српских инжењера.
Ограничавајући и ометајући Србију да развије и организује сопствени научни и истраживачки потенцијал, увлачећи је у дужничко ропство и сиромаштво, Запад је створио идеалне услове да најкреативнији део српске популације крене у службу развоја и повећања моћи тог истог Запада.
Када се ради о преузимању туђе памети ЕУ није формалиста. Учешће српских научника у ЦЕРН–у је пожељно, иако је Србија тек придружени члан ове организације (од јануара 2012).
Српски научници учествују и у НАТО програму „Наука за мир и сигурност“. У програм су укључени крајем 2007. године и до сада је реализовано 14 пројеката[2].
Непуних шест година касније, председници Србије и Русије, Томислав Николић и Владимир Путин, потписали су 24. маја 2013. у Сочију Декларацију о стратешком партнерству између две земље. Декларацијом се обухватају све сфере сарадње, укључујући културу, науку, технику и образовање.
Надамо се да су грађанима Србије и српској научној заједници овим отворена врата неизмерних могућности и пружена рука великог, пријатељског и више него блиског народа.
[1] И. Мићевић, „Научници најављују штрајк“, Вечерњеновости, 28.јун 2013.
Србија ће у 2013. години, издвојити просечно 25 евра по истраживачу за годину. Ово је тврдња др Ђурђице Јововић, сараднице Института за медицинска истраживања и председнице Синдиката науке, којом је на Видовдан, 28. јуна ове године најавила штрајк и излазак на улицу научника Србије.
Зараде за око 12.000 истраживача на државним пројектима касне, зависно од установе, бар две и више недеља. Овоме кумује и свемоћни управник Управе за трезор. Додатне субверзивне активности су искључивање воде и струје истраживачима или некомплетирање опреме.
Стручњаци: Све води у гашење науке у СрбијиМучно стање данашње српске науке сажето је описао др Милован Шуваков из Института за физику и члан одбора Синдиката: „Плате касне 21 дан, материјални трошкови шест месеци, а озбиљна научна политика сто година. Све води у гашење науке.“[1] Овај закључак није неоснован и претеран. Буџет за науку данас десетоструко мањи него што је био 2010. године. Крајем јануара 2013. најављено је да ће Србија издвојити сопствених 108 милиона евра за наукуи задужити се у ЕУ за 200 милиона евра у исту сврху. То заједно износи 0,5 % бруто домаћег производа и десет пута је мање него што издвајају Шведска, Израел и многи други.
Недавним ребалансом буџета је предвиђено смањење планираног износа за 20%. Практично се престаје са озбиљним финансирањем истраживачких пројеката у Србији.
На конференцији за штампу, 1. јула 2013. Синдикат науке је најавио да ће затражити повећање материјалних трошкова по истраживачу у овој години на 50% вредности из 2010, а да у 2014. буде враћен на ниво из 2010. године.
Тражиће такође да у 2015. улагање у науку буде повећано на 1% бруто друштвеног производа — у складу са Стратегијом научно–технолошког развоја Србије.
Дан касније, 2. јула, одржан је протестни скуп 2.000 научника у Београду под слоганом „Спасимо науку у Србији“. Устали су против одустајања Министарства науке и просвете од спровођења Стратегије, као и укидања фондова за научна истраживања.
Сматрамо бесмисленим помињање имена политичара и њихових обећања у вези са овим више него важним догађајем. Показало се да Србија има одлучно патриотско научно језгро спремно да, у другачијим условима и са добронамерним партнерима, својим поштеним радом унапреди државу и грађане који у њој живе.
Прошле, 2012. године, некако пред изборе — тадашњи Тадићев режим је по ко зна који пут у јавности изразио спремност да озбиљно унапреди науку у Србији.
Чланови Одбора за науку и технолошки развој Скупштине Србије су почетком марта 2012. године на својој седници саслушали представнике Привредне коморе Србије који су дали добре предлоге како да се домаћим иновацијама пружи шанса за тржишно вредновање. Представљен је и модел за пренос знања и технологија. Наглашена је и потреба да се политика иновационог и технолошког развоја укључи у „Стратегију и политику развоја индустрије до 2020. године“. Скуп се завршио закључком Одбора да су активности и резултати ПКС у овом сектору видљиви и високо квалитетни.
Било је за очекивати да ће овакву оцену пратити и одговарајућа материјална подршка.
Нема скорог развоја Србије заснованог на сопственом знању
Три битна чиниоца упућују на закључак из наслова. То су: структурни проблеми у Србији, културни проблем и политички однос према наведеном опредељењу.
Структурни проблем је у томе што је научна заједница у Србији у суштини одвојена од две заједнице којима треба да припада — образовне и привредне заједнице. И под претпоставком да има научних резултата које би могла да прими привреда — нема ко да их прими у привреди и нема оног коме су потребни.
Привреда Србије се састоји 20% од индустрије, а 80% посто су трансакциони послови, од трговине до банкарства. За трансакције није потребна наука. Индустрија је остала без капацитета да прими знање. Практично, све тзв. истраживачко–развојне јединице које су биле у привреди Србије нестале су током приватизације.
Културни проблем је у нашем културном моделу, по којем је много важније бавити се нечим у истраживачком раду, него постићи резултат.
Показатељи утицаја науке на привреду су неповољни. То су број радова по једном научном раднику, број нових производа у привреди и укупна конкурентност друштвене заједнице Србије.
Политички проблемсе понајпре препознаје кроз висину издвојених средстава из буџета за улагања у научно–истраживачки развој.
Буџетска издвајања за науку су 2003. године достигла 0,3% бруто друштвеног производа и од тада до данас стагнирају.
Поуздано зна да је праг који треба достићи и прећи у издвајањима за науку 1% БДП–а. Тек након тога, успоставља се бржи ритам подршке науци и иновационим активностима у једној држави и почиње се осећати позитиван повратни утицај на друштво.
Обим издвајања за науку који нема суштинског утицаја на напредак друштва не може бити случајан.
Светски финансијски жандари који учествују у креирању буџета Србије очигледно будно мотре да им Србија не измакне потчињености. Зато је Србија по губитку таленатана 137. месту од укупно 140 земаља.
Овај податак је још трагичнији ако се узме у обзир изумирање нације, неповољна старосна структура целокупног становништва Србије (просечна старост становништва износи 40,25 година) као и старосна пирамида научне заједнице — мало младих, пуно истраживача пред пензијом.
Кума дала, кума и узела
Истакнимо овде случај Српске академије иновационих наука (САИН), као једне од водећих иновационих установа у Србији. Током 2011. године представила се јавности значајним и престижним пројектима и програмима.
Оснивање Иновационо–развојног центра „Никола Тесла“ у Београду, потписивање бројних уговора са најугледнијим светским универзитетима и институтима или представљање властитих пројеката у Руској академији наука и њеним институтима, само су неки од успеха ове установе која је за свој рад добила бројна признања и ордене.
Нови патенти и открића превасходно су на пољу заменских енергија, заштите животне средине, изолационих материјала, самогрејућих еко–кућа, робота, спортских авиона, дигиталних пољопривредних машина, спортских хала, нових хируршких метода, нових материјала за протетику, етанола из сламе и новина, конзервисања хране без хемијских супстанци — што све говори о духу и снази чланова ове Академије и људи који је сачињавају.
Од заменика председника Академије задуженог за науку, академика проф. Радомира Симића, могло се сазнати и следеће: Држава није наклоњена проналазачима колико је то неопходно да се успешно превали пут од проналаска до зараде на тржишту.
Закон о иновационој делатности дефинише статус проналазача, и омогућава проналазачу да користи подстицајне мере из буџета за развој и примену свог проналаска. Србија данас има 200 регистрованих иноватора и финансирање њихових програма почело је добро. У првим годинама учешће државе износило је до 10.000 евра, па смањена на 4.000 евра, да би задњих година потпуно изостало.
Проналазачи су формирали своја предузећа, а ова су могла да конкуришу за иновационе и развојне пројекте у којима је у првим годинама држава помагала са 50.000 евра, да би тај износ касније био смањен до 20.000 евра, а 2011. године је потпуно укинут.
Описано стање је последица Србији (само)наметнутог Закона о контроли државне помоћи, као једном од услова на путу ка ЕУ.
Но, пре Закона о контроли државне помоћи, настао је један документ на који нам скреће пажњу главни уредник Српске аналитике, Вања Вученовић.
То је писмо Вилија Вимера, члана спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС–а, упућено тадашњем канцелару Герхарду Шредеру 2000. године, којим га информише о садржају конференције „Балкан и проширење НАТО–а“ одржане крајем априла те године у Братислави, у Словачкој.
У том писму значајном за будућност Србије и српског народа најављују се притисци земаља „пријатељског Запада“ (пре свега САД), у циљу српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја.
Сада нам је и јасније зашто су баш „Мајкрософт“ из САД и „Сименс“ из Немачке отворили своје развојне центрена тлу Србије преузимајући екипе врхунских српских инжењера.
Ограничавајући и ометајући Србију да развије и организује сопствени научни и истраживачки потенцијал, увлачећи је у дужничко ропство и сиромаштво, Запад је створио идеалне услове да најкреативнији део српске популације крене у службу развоја и повећања моћи тог истог Запада.
Када се ради о преузимању туђе памети ЕУ није формалиста. Учешће српских научника у ЦЕРН–у је пожељно, иако је Србија тек придружени члан ове организације (од јануара 2012).
Српски научници учествују и у НАТО програму „Наука за мир и сигурност“. У програм су укључени крајем 2007. године и до сада је реализовано 14 пројеката[2].
Непуних шест година касније, председници Србије и Русије, Томислав Николић и Владимир Путин, потписали су 24. маја 2013. у Сочију Декларацију о стратешком партнерству између две земље. Декларацијом се обухватају све сфере сарадње, укључујући културу, науку, технику и образовање.
Надамо се да су грађанима Србије и српској научној заједници овим отворена врата неизмерних могућности и пружена рука великог, пријатељског и више него блиског народа.
[1] И. Мићевић, „Научници најављују штрајк“, Вечерњеновости, 28.јун 2013.
[2] Министарство за науку и технолошки развој РС, „Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2010. до 2015. године“.
Нема коментара:
Постави коментар