Исландски рибари у мрежи евроатлантских зеленаша (1)

 Прича о Исланђанима који су два пута одбили да учествују у санирању пропалих банака актуелна је у ситуацији када се расправља о принципима будуће Европске банкарске уније. Према плановима за оснивање уније, предвиђа се механизам за спас посрнулих банака, у оквиру којег ће акционари, повериоци и, уколико буде потребно, штедише сa великим улозима сносити трошкове спашавања (тзв. реструктуирања) банака. Зато је разумевање „Случаја Исланд“ од важности за општу будућност.

Иако је идеологија о „неприкосновености приватне својине“ још званично на снази, њено практично, отворено и успешно кршење је недавно спроведено у случају спашавања банака на Кипру. Добар део терета спашавања поднели су власници штедних улога простом конфискацијом (путем измишљеног пореза) дела њихове финансије имовине.

Премијер Финске, једине државе чланице еврозоне која је успела да задржи врхунски кредитни рејтинг, заложио се крајем марта, у свом говору о Европи у Хелсинкију, за то да грађани еврозоне више не смеју спашавати банке. Овакав став премијера је логичан јер је утврђено да се најмање половина финских пореских обвезника противи идеји да учествују у спашавању банака других земаља, чак ако то подразумева и, све чешће најављиван, распад еврозоне.

Колико је искуство Исланда као мале и државе са пуно посебности допринело оваквом начину мишљења?

„Случај Исланд“

Претпостављамо да је Исланд изабран као мета финансијског слома јер је све до 1989. године тежио скандинавском моделу тзв. социјалне државе, са високим уделом јавног сектора и јавне потрошње у бруто друштвеном производу (БДП). Пореска оптерећења су била висока. Још од Велике Депресије нестало је поверење према тзв. „слободном тржишту“. Велики број производних и извозних предузећа, као и већина банкарског система, налазио се у државном власништву.

Од 1931. године на Исланду су уведене контроле кретања капитала. Исландска круна није била размењивана ван Исланда 70 година. Каматне стопе су одређиване од стране три највеће банке у државном власништву. На овај начин Исланд се бранио од шпекулативних напада и пљачке националног богатства.

Међубанкарско тржиште новца је успостављено 1980. године, а тржиште капитала 1985. Западним посматрачима Исланд је више личио на источноевропску земљу у транзицији, него на високоразвијену земљу Запада. Као такав, пружао је „врло лош пример“ солидног и стабилног живота, а да истовремено није увео ништа од либералне и неолибералне доктрине која је била у незадрживом замаху.

Током 80–их година 20. века, због проблема са прекомерним изрибљавањем бакалара, нафтних шокова и високе инфлације, Исланд је ушао у период стагнације и рецесије.

Био је то идеалан тренутак да се Исланду понуди приступ страном тржишту капитала тј. неограничено задуживање, а да за узврат напусти скандинавски модел државног капитализма и уведе неолиберализам, по угледу на САД и Велику Британију. Након моделирања јавног мњења постигнут је национални консензус за прихватање ове кардиналне промене.

Све после тога је била рутина економских убица ММФ–а и интересних коалиција крупног капитала.

Политичари су увели неолиберализам на Исланд, под изговором будућег економског процвата, очувања независности, економске и сваке друге сигурности грађана.

Почетком 1990–их, ова држава се великим делом повукла из привреде и финансијског сектора. Спроведена је масовна приватизација јавних предузећа и телекомуникација, као и делимична приватизација банкарског сектора. Уклоњене су административне препреке кретању капитала. Успостављено је тржиште новца са много већим степеном нерегулисаности него у земљама–узорима. Организовано је и међубанкарско тржиште девиза.

Највећом променом сматра се стицање независности националне централне банке (ЦБИ) од сопствене привреде и нације, те њено прикључење наднационалној мрежи за праћење и усмеравање глобалног капитала. Стабилност курса је постао скоро искључив задатак централне банке. Овај циљ није случајан. Његово безусловно испуњавање имало је за крајњу последицу повећање задужености државе и спречавање губитка страних поверилаца када из било којих разлога повлаче свој капитал.

Измене пореског система ишле су на руку инвеститорима, тј. капиталистима. Стопа пореза на добит је у периоду од 1985. до 1995. смањена са 55% на 30%. Уведен је јединствен порез на доходак од 36%. Порез на финансијску имовину снижен је на 10%. Укинуте су мере контроле капитала. Приватни сектор је после 60 година добио приступ страном финансијском тржишту. Сви ови потези су створили услове да Исланд 1994. године уђе у Европско економско подручје (ЕЕА) тј. у подручје слободног кретања капитала, робе и људи.

Шансе за убрзање привредног раста су препознате у привлачењу енергетски интензивних инвестиција у подручја богата геотермалном и хидроенергијом. Због обиља ове енергије проблем и није био много велики. Било је исплативо прерађивати руду алуминијума са другог краја света, из Аустралије. Остварена је специјализација у сектору бродоградње и бродске опреме. Туризам је постајао све значајнији извор прихода.

Зашто се велики капитал доселио на Исланд

Развој финансијских услуга поклапа се са периодом до тада незабележене дерегулације банкарског система, укидања прописа који су раздвајали комерцијално од инвестиционог банкарства (по угледу на САД) и прихватања неолибералне банкарске регулативе ЕУ. То је омогућило исландским банкама несметан приступ и деловање у привредама свих држава ЕУ и ЕЕА.

Крајем 1990–их и почетком 2000–их исландске банке су почеле процес интернационализације свога пословања. Прва преузимања су почела са мањим банкама у Великој Британији и Данској. Приватна инвестициона банка Kaupthing отворила је 1998. године своју филијалу у Луксембургу; 2000. је Landsbanki (тада још увек у већинском државном власништву) извршила аквизицију мале лондонске банке Heritable; исте године су приватна банка Исландбанки и државна банка ФБА спровеле аквизицију Danish Basis Bank и Raphael and Sons, a Kaupthing је отворила брокерске канцеларије на Фарским Острвима, у Њујорку и Стокхолму.

Овим је направљена идеална инфраструктура за манипулаторе свих профила.

Накнадно ће се обелоданити да је претежни део новца за све ове пословне потезе пристизао из америчке инвестиционе банке Лиман Брадерс (Lehman Brothers). Логично је претпоставити да је ова банка пажљиво бирала и нове дестинације и финансијске услуге којима ће се бавити исландски банкарски систем.

Уз помоћ брокерских кућа многи трагови капитала су могли нагло променити правац, укрштати се и мрсити или нестајати у за то припремљеним ћорсокацима. То су уједно и места где се праве пакети напуњени финансијским смећем и брижљиво украшени блиставим налепницама компромитованих рејтинг агенција.

Да би цела замисао добила на уверљивости, Исланд је проглашен за државу са највећим економским слободама, а све рејтинг агенције донеле су одлуку о највишем инвестиционом рејтингу за исландска државна издања, што је намамило пажњу и интерес страних инвеститора. Рулет је могао да се заврти.

Капитал је почео нагло пристизати у облику непосредних страних инвестиција и зајмова финансијском сектору. Што се тиче инвестиција, треба нагласити да се углавном радило о индустријским капацитетима који су од почетка били и остали у страном власништву. Радници су регрутовани међу локалним становништвом, а настао је и велики прилив имиграната из нових чланица ЕУ.

Одбацивање компаса

У периоду од 2003. до 2008. просечна стопа раста исландске привреде износила је релативно високих 5%. Раст био последица пораста инвестиција и личне потрошње, али је зло било у томе што су оба чиниоца већином финансирана задуживањем код странаца. Обиље капитала и повећање куповне моћи грађана седмоструко су увећали цене хартија од вредности које су биле везане за некретнине, растао је притисак на смањење вредности домаће валуте, као и инфлаторни притисак.

Упорно је расла неравнотежа у билансу плаћања на штету Исланда. Али и његов спољни дуг. Да би се прибавио додатни капитал, каматне стопе су расле до атрактивности и за шпекулативни капитал. Отпочела је пљачка државе и по основу шпекулативног трговања исландском валутом. Ово је стварало нове притиске и спирално кретање ка дну. Опасност је била замагљена великом ликвидношћу исландских банака и актуелном ниском ценом задуживања на тржиштима САД и ЕУ.

Увећана ликвидност исландских банка је проистекла из смањења стопе обавезне резерве са 4% на 2% ради прилагођавања европским стандардима. Кредитни мултипликатор је повећан са 7 на око 15. Уследила је потпуна приватизације и докапитализације Landsbanki и Bunadarbanki, две највеће банке на Исланду, током 2003. године. Ове банке су своју додатну и увећану ликвидност усмериле ка хипотекарним кредитима током 2004. и надаље.

Како би преотеле клијентелу од државно спонзорисаног фонда HFF (Housing Financing Fund), који је до 2004. имао скоро монопол на хипотекарне кредите, ове банке су битно ублажиле критеријуме кредитне способности и учиниле бројне друге почетне олакшице за лакомислено задуживање. Приватно задужење је 1980–их чинило око 20% кућног буџета, а 2007. године овај проценат нарастао на страшних 227%. Исте године дуг компанија је износио 300% њихове вредности.

Већ смо рекли да су све организације за рејтинг дале највишу оцену за све хартије од вредности иза којих стоји држава Исланд. То ја важило и за хартије од вредности HFF настале по основу „секјуритизације“ хипотекарних кредита Фонда. Фонд је био спонзорисан од државе и држава је давала неопозиву гаранцију за сигурност пласмана Фонда.

Ово је убрзо довело државу Исланд пред бездан.

(Наставак следи)