Као што смо показали, замка за Исланд је била добро и унапред осмишљена
много раније, са планетарним циљевима, а 2008. је само почело њено
финале. Ево и како:
Рејтинг агенције — а све су из САД — присилиле су исландске банке да
врше диверсификацију портфеља, тј. да раде оно што до тада нису радиле.
Њихов други захтев је да се посао шири у иностранство тј. на целу ЕУ и
даље.
По замисли кредитора из САД, велики број обвезница које су издале исландске банке, постале
су део „препакованих“ финансијских производа са највишим ААА рејтингом,
па је потражња институционалних инвеститора за „исландским“ хартијама
од вредности била веома велика.
Да одавно ништа није препуштено случају, види се из следећег. Већ
почетком 2000. године, из централне банке Исланда је издвојена њена
кључна функција: супервизија банкарског система. За извршење ове важне
контролне функције основано је посебно регулаторно тело, FSA. Ту су
запослени људи довољно нестручни како не би ометали „игру“.
Исландским банкстерима ишла је на руку и следећа чињеница. Према
прописима финансијског система ЕУ, пословање страних испостава
исландских банака било је под надлежношћу регулаторних тела
земаља–домаћина. Због тога су земље–домаћини сносиле и потенцијалне
трошкове система осигурања депозита. Ова чињеница објашњава и судски
епилог између Исланда и штедиша из ЕУ (пре свега, из Велике Британије и
Холандије) у корист Исланда.
Када је централна банка Исланда (ЦБИ) наговестила да
ће се супротставити шпекулантима на поремећеном девизном тржишту, као
одмазда, почетком 2006. дошло је до шпекулативног напада на исландску
валуту. У наредних неколико месеци вредност исландске круне је укупно
опала за 25%. Истовремено је дошло до пада вредности акција исландских
банака. Главни покретачи шпекулација–напада били су страни „хеџ
фондови“.
Лелујајући између модела циљане инфлације и политике курса домаће
валуте, ЦБИ је полако али сигурно губила битку против крупног страног
капитала и интересних коалиција око приватизованих домаћих банака.
Правила „игре“ су захтевала да ни један од ова два циља не буде доследно
испуњен.
Колико је банкарски систем Исланда метастазирао у односу на реалну
привреду те земље, показују следећи подаци. Од 2003. до 2008. удео
укупне банкарске активе у бруто друштвеном производу порастао је са 180%
на преко 900%. Просечан раст кредитирања у раздобљу 2003–2007. године
износио је 60% годишње. Домаћи кредити су расли по просечној годишњој
стопи од 36%. Странцима је било усмерено 60% пласмана, 2/3 укупних
пласмана и депозита било је деноминирано у страној валути, иако 40%
корпоративног сектора није имало приходе у страној валути. Географска
распрострањеност пословања била је једна од највећих у свету.
Почетком 2006. године рејтинг агенције су се „забринуле“ због малог
учешћа стандардних извора пословања, тј. Депозита, па су банкама
осмислиле програм за привлачење што већег броја страних штедиша. Како
Исланд има свега 320.000 становника, а домаће штедише су у међувремену
постали дужници, то се није могло рачунати на депозитну базу у домаћој
привреди.
Путем „програма“ Интернет штедње, „Ice Save“, уз високе каматне стопе
изваране су штедише у Великој Британији и Холандији, а уз помоћ
„програма“ „Kaupthing edge“ понајвише штедише из Финске, Шведске и
Велике Британије.
Банкарски систем Исланда потценио је кредитни ризик по свим могућим
основама, а понајвише финансијски мехур везан за тржиште некретнина.
Рочна и валутна неравнотежа система су постале хроничне. Докле год је
постојао простор за додатно и скупо задуживање на међународном тржишту
капитала, ове неравнотеже су краткорочно уклањане уз додатно повећање
спољног дуга.
Нико није реаговао. Ни ЦБИ, ни рејтинг агенције ни ММФ.Неславни крај бајке о „исландском чуду“ био је неминован.
Неславни крај „Исландске бајке“
У марту 2008. године, после кризне епизоде са америчком инвестиционом
банком Bear Stearns, исландска круна је додатно изгубила на вредности па
су велике банке у кратком року покушале смањити своје билансе како би
умањиле изложеност валутном ризику.
Британски медији почињу појачано да извештавају о проблемима у
исландском финансијском систему и смишљено изазивају повлачење депозита
британских грађана у филијалама и са интернетских рачуна исландских
банака у Великој Британији.
Све већа распродаја исландске круне подстакла је ЦБИ да узме хитан
зајам од шведске, норвешке и данске централне банке како би удвостручила
девизне резерве потребне за стабилизацију течаја. Прибављена средства
нису била ни приближно довољна за спречавање колапса.
Током септембра 2008. године ЦБИ проба да подизањем референтне каматне
стопе на 15% обезбеди прилив капитала, али нових жртава није било. Због
ослабљене круне расле су обавезе дужника прерачунате у исландске круне
(кредити са валутном клаузулом), расла је ненаплативост кредита и било
је све теже задржати стране изворе исландских банака. Повлачење депозита
се наставило. Краткорочна средства су постала скоро недоступна. Банке
су све теже финансирале своје доспеле обавезе.
Покров(итељ) исландског банкарског чуда, стара и некада угледна
америчка инвестициона банка Lehman Brothers доноси одлуку о банкроту 15.
септембра 2008. године. На међународном финансијском тржишту наступио
је кредитни слом и потпуно замрзавање тржишта. Крахирало је и тржиште
краткорочних међубанкарских зајмова.
Без могућности да се више задуже, исландске банке почињу продавати
дуготрајну имовину у бесцење, како би отплатиле краткорочне обавезе у
страној валути, које нису могле бити рефинансиране. До краја септембра
2008. дошло је и до краха исландског банкарског система.
У том тренутку укупан дуг исландских банака био је 11 пута већи од
БДП–а, а спољни дуг је био 32 пута већи од службених резерви ЦБИ.
Распродаја банкарске имовине довела је и до наглог рушења Исландске берзе.
Данас знамо да је америчка банка плански послужила као клицоноша
финансијске кризе у Европи. Такође, обелодањено је да је смишљено
потопљена после обављеног задатка, тако што су се највећи договорили да
на њу претоваре своје токсичне пласмане.
Одлазећи у тмину банкрота са сцене склонила је књиговодствене креације
које су многе довеле у заблуду. Према истрази америчког судства, бивши
извршни директор Ричард Фалд и британска ревизорска кућа „Ернст и Јанг“
могли би (али вероватније је да неће) да се суоче са оптужбама за
несавесно пословање.
Ко је кога превеслао?
У случају презадужености Исланда постоји занимљива специфичност.
Повраћај кредита које су добијале исландске банке био је осигуран
акцијама банака које су се задуживале.
Ово показује да се није радило само о поверењу према рејтинг агенцијама
и ревизорским кућама, које су се више пута појављивале као актери
великих превара. Пре ће бити да су велики кредитори, повериоци, унапред
рачунали да у догледно време уђу у посед презадужених банака.
То се, уз претходно симболично кошкање са Владом Исланда и догодило.
Заједно са преузетим „старим“ банкама, а касније преузетим и „новим“
банкама Исланда, исландска привреда и становништво су остали чврсто
заглављени у кљуса кредитне презадужености. Иста она привреда и људи
који до пре неколико година нису знали за незапосленост и спољни дуг.
Ову ситуацију битно не мења ни чињеница да је извршено велико дужничко
растерећење привреде и становника, али је оно ипак остало на нивоу од
110% вредности њихове имовине. Сасвим довољно да никада не изађу из дужничког ропства.
Занимљиво је подсетити се још једне епизоде из овог периода. Почетком
августа 2008. ЦБИ је затражила зајам од ФЕД–а, ЕЦБ и Енглеске Банке али
га није добила због одбијања да обештети стране штедише.
Исланд се тада обратио Русији за помоћ. Постојала је могућност добијања
повољног кредита од 4 милијарде евра. Енглеска, немачка и шведска
штампа је овај моменат пропратила насловима: „Руске милијарде за
Исланд“, „Страх од распродаје Исланда“; „Исланд на коленима моли Русију
за кредит“ и слично.
Исти су се присетили да је Исланд члан НАТО пакта, иако нема сопствену
војску, да је важно стратешко острво, да је опасност од Русије пред
вратима. „Ако не будемо пазили шта радимо, Исланд ће означити почетак
уједињења и присвајања — овога пута не предузећа — већ читавих држава.“
(Лондонски Тајмс).
Русија је одустала из преговора о зајму, а на сцену је ступио
финансијски жандарм (ММФ) и брзо рашчистио гужву. После потписивања
стенд–бај аранжмана са ММФ 19. новембра 2008. поново су према Исланду
кренули велики кредити западних земаља, али овога пута строго наменски,
за санацију рачуна њихових депонената у исландским банкама. Дакле,
држава Исланд је посредно преузела враћање штедних улога које су прокоцкале приватне банке.
Исход: дисфункционално друштво у постколонијалној ситуацији
Од 2011. привреда Исланда се опоравља по годишњој стопи раста од 2–3%.
Макроекономски показатељи Исланда данас јесу солидни, али никада не
показују појединачну људску патњу, нити како су распоређене користи од
функционисања привредног система.
Исланђани више немају амбиција да буду светски финансијски центар, нити
економско „чудо“ неолибералне доктрине. Све више се враћају тамо одакле
су и кренули: рибарству. Дугове ће враћати електричном енергијом. Нису
расположени за улазак у ЕУ. Трећина машта да напусти острво.
Себе описују као „дисфункционално друштво у постколонијалној
ситуацији“. Многи од њих полажу наду у глобално отопљавање и руске
ледоломце, како би постали привлачна дестинација на Атлантику.
Што би Срби рекли: „Бог, па Руси“.
(наставак следи)
Извори и литература: У чланку су коришћени званични подаци
Централне банке Исланда, Привредне коморе Исланда, ММФ–а и ОЕЦД–а,
чланци из периодике, као и студија „Узроци кризе на Исланду 2008. и
реакција економске политике“ Милана Дескар–Шкрбића и Велимира Шоње
(„Архиваналитика“).
Нема коментара:
Постави коментар