Часлав Кузмановић
У условима удаљавања од концепта друштва благостања и
примичући се „савршеном друштву“ неолибералне доктрине, Европа је релативно
брзо постала посрнула заједница народа и држава.
Посматрајући примену силом наметнутих неолибералних решења
при решавању дужничке кризе у Грчкој тј. присуствујући распаду социјално
одговорне државе, неки су се запитали „има
ли Европска Унија европску будућност?“
(Милан Балинда, „Европа“, Таблоид,
27. 12. 2012).
Дрогирано банкарство
У потрази за брзим богаћењем, бројне западне банке су
заобишле законе и добру пословну праксу. Претходна година ће остати запамћена
по скандалима водећих западних банака због прања новца, намештања каматних
стопа, непоштовања санкција и тешких системских превара.
Дерегулација банкарског система под притиском неолибералних
догми вишеструко се осветила светској привреди. Запостављање реалног сектора у
корист шпекулативног пословања и брзог богаћења, ниске стопе привредног раста,
пораст армије незапослених, бег капитала у заштићене пореске рајеве од
сопственог народа који га је створио, срозавање моралних норми, само су неке од
општепознатих и свеприсутних последица.
Подбадања ММФ-а
Због свега наведеног, Русија је, између осталих. поставила
као приоритетне задатке на предстојећем самиту Г-20, „концентрацију напора
'двадесеторице' на дефинисању мера за успостављање поверења и транспарентности
на тржиштима, као и њихово ефикасно регулисање“ (Кира Латухина, „Владимир
Путин: Русија преузела председавање Г-20“, Руска
реч, 8. 12. 2012).
У том правцу, министри финансија еврозоне постигли су
средином децембра прошле године договор о јединственом надзору 200 водећих
банака „седамнаесторице“. Увођењем јединственог надзорног механизма требало би
да буде прекинута веза између банака и држава, која се сматра једним од узрока
кризе. Наиме, државе су новцем пореских обвезника биле присиљене да спашавају
посрнуле банке. Сиромашни су спашавали богате.
Обнављање финансијске стабилности Европе неки тумаче као
први корак ка стварању банкарске уније.
Уочи генералне скупштине Светске банке и ММФ-а у Токију,
средином децембра прошле године, ММФ је, прозивајући Европу, инсистирао на хитности и убрзању даљих интеграција.
Инсистирање ММФ-а на тзв. интеграцијама у суштини води даљем „одумирању“ појединих држава у
ЕУ као политичко-економских управљачких система, у корист наднационалног
финансијског капитала, а њихово додатно распарчавање и слабљење је пројектовано
кроз процес унутрашње регионализације.
Немачки министар финансија Волфганг Шојбле послао је поруку
(ММФ-у) да је „Европа на добром путу и да је остварила више него што то може да
се види са стране“ (Политика, 12. 10. 2012; наглашавање: Ч.
К.).
Уместо захтеваног убрзања, уследио је прекид дебате о јачању
фискалне и банкарске уније и њено одлагање до јуна 2013. Свака од држава добила
је задатак да до лета поспреми своје двориште. „Криза је глобална али су решења национална ...“ прецизирао је
фински министар Александар Стуб.
Председник Европског савета, Херман ван Ромпеј добио је у
„задатак да спреми предлог нацрта ембрионске верзије механизма солидарности у еврозони“ (Политика, 15. 12. 2012).
„Ова 2012. година представља прекретницу. Преусмеравали смо
Европу, корак по корак, ван кризе еврозоне, надајући се повратку економског
раста и отварању радних места“ наводи Ромпеј у својој Божићној поруци (РТС, 24.
12. 2012).
Пар дана раније Ромпеј је тридесети самит Русија-ЕУ, одржан
21 децембра 2012, оценио као позитиван и конструктиван. Нарочито је нагласио
важност стратешке сарадње између Руске Федерације и Европске Уније за цео
европски континент. „Ми морамо радити
заједно како бисмо могли да
гарантујемо стабилност и безбедност на европском континенту, да решавамо
глобалне изазове и да доприносимо економском расту“ (Руска реч / РИА Новости,
23. 12. 2012).
Судбина Еврозоне
Охрабрују чињенице да се Европска унија постепено враћа
вредностима социјално одговорне заједнице и да није спремна да беспоговорно
примењује рецепте ММФ-а инспирисане неолибералном доктрином.
Цена ове накнадне памети је поприлична. За само десет година
неколико најбогатијих држава ЕУ и света су постале толико задужене да су неке
од њих затражиле помоћ бивших колонија. Изгубљена генерација од 14 милиона
младих незапослених Европљана је ненадокнадива.
Над даљом судбином Европе лебде различите процене и
прогнозе.
Амерички Национални обавештајни савет у свом извештају
„Глобални трендови 2030: Алтернативни светови“ (7. децембра 2012.) предвиђа три
могућа сценарија за ЕУ: слабљење, колапс и препород. Према извештачима,
позитиван исход наравно зависи од истрајности на даљој доследној примени
неолибералног економског модела.
Уз сав респект према стручности твораца поменутог Извештаја,
сматрамо да је истина управо обрнута. Уосталом, сврха обавештајног савета је да
се успешно води рат. Рат је одавно пренет са противничке војске на цивиле.
Разнобојне „револуције“ и развијене „хуманитарне“ агентуре су очити докази.
Немачка је недавно донела пропис да може извести војску на улице.
А докле су ствари у
ЕУ стигле по питању недостатка
солидарности ради равномернијег развоја,
видимо и по упозорењу америчког економисте Нуријела Рубинија: „Еврозони прети
балканизација!“ (Б92, 28. 12. 2012).
У данашњем свету нужних и пожељних интеграција Русија и ЕУ
заиста би имале бројне и вишеструке користи од заједничког делања.Предстојећи самит
Г-20 ће показати истинску спремност ЕУ да следи став господина Ромпеја: Ми
морамо радити заједно!
(Крај другог дела)
Нема коментара:
Постави коментар