Русија и самит Г–20 (1): Маске су пале

Часлав Кузмановић

„Русија свету нуди партнерство цивилизација“ — Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије на међународној конференцији „Русија у Свету моћи XXI века“, (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012)

„Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава.“ — Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ (Руска реч, 29. 10. 2012)

„Глобална решења за глобалне проблеме“, прокламација је „Групе 20“ из новембра 2008. године. Русија се определила да учвршћује своје позиције у сфери управљања глобалном економијом. Почетком децембра 2012. Русија је преузела једногодишње председавање у „Групи 20“ — неформалној заједници највећих економија света.

 Земље учеснице данас представљају 90% светског БДП, 80% светске трговине и у њима живи две трећине светског становништва.

Русија је спремна да заједно са земљама БРИКС-а на предстојећем самиту Г-20 уложи велики напор како би се поправило стање постојеће светске економске архитектуре које је довело капитализам до озбиљне и свеобухватне кризе.

Постојећа криза се оцењује као највећа од Другог светског рата. Утемељеност кризе је у циљној функцији носилаца неолибералног капитализма — максимални профит крупног капитала а не благостање друштва .

Профит као темељни критеријум понашања свих делова друштва довео је до тешких деформација читаве скале друштвених вредности. Између осталих, и личног морала, као и друштвеног морала. Отуда и висока толеранција неолибералног, вулгарног капитализма, према социјалној неједнакости. При неравнотежној расподели, кризе су законитост: „од 1970. до 2008. године, у свету је било 124 банкарске кризе, 208 курсних криза, 63 дужничке кризе, 42 двоструке и 10 троструких криза.“ (IMF, Initial Lessons of the Crisis, 2009).

Криза је била намерна

Криза није морала настати. Она је у суштини последица политичких одлука о неравномерној расподели дохотка између рада и капитала. Таква неправедна расподела је маскирана доктрином да ће у условима искључивог постојања приватне својине, развој друштва (државе) наступити као природни резултат тржишног аутоматизма и његове невидљиве руке, а у условима опште приватизације, либерализације, дерегулације и уклањања свих контролних механизама државе.

Доказано је да невидљива рука тржишта не постоји, да се у кризама појављује гвоздена рука државе (национализација банака, посрнулих привредних џинова), а за оне слабије који неће „добровољно“ да примене неолиберални самоуништавајући модел, приправна је и челична рука НАТО пакта. Нобеловац Џозеф Штиглиц, јавно тврди да је слободно тржиште утопија. Неолиберали не одступају од своје демагошке тврдње да нуде „универзални модел будућег уређења света.“

Намерно се ствара лажна аналогија између глобализације и универзалности. Универзалност припада људским правима, слободама, култури, демократији, док се глобализација односи на технике, тржишта, информације...

Највидљивије светске последице овог „универзалног“ модела су да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији, и да непрестано расте светска армија незапослених. Због тога је, током предстојећег самита Г–20, на Русији и земљама БРИКС-а огромна одговорност и задатак да понуде нова и другачија решења одрживог развоја светске привреде која ће да зауставе и преокрену ретроградне токове који су већ виђени.

Овај задатак је изузетно тежак. Неолиберализам је „конзервативна доктрина која не дозвољава промене и тражење алтернатива, будући да промовише један неупитни модел устројства модерног друштва, као нову месијанску концепцију 'савршеног друштва'“ (Загорка Голубовић, Моји хоризонти, 2012.)

ММФ и Светска банка јављају се у том „савршеном друштву“ као „неприкосновени налогодавци новца којима условљавају путеве промена и умишљеног развоја“. Многи сматрају (међу њима и амерички интелектуалци) да је друштвени систем који нуде неолиберали толико „дехуманизован диктатом логике профита да уништава људски смисао постојања“. Такође, са неподношљивом лакоћом се потире креативна својеврсност у историјским токовима различитих цивилизација и култура (Голубовић, исто).

Због тога ће један од најважнијих задатака Русије бити покушај промене структуре моћи ових прозападно усмерених финансијских силника. У складу са постојећом и надолазећом снагом брзо растућих економија и појавом нових центара економске и трговачке моћи у свету.

По Голубовићкиним речима: „Са протеривањем социјалне државе ('државе благостања') избачене су из демократских принципа вредности: социјална једнакост, солидарност и социјална правда, а завладале су корисности појединца/приватног власника служећи интересима појединачног добра, док се 'опште/јавно добро' одбацује као остатак комунистичке прошлости.“ (исто).

Банкарске канџе

Ако се погледа структура актива и прихода великих банака и завири у било чије брзо и нагло богаћење, видљиво је да се општа и јавна добра „одбацују“ право у њихове канџе. Брзо и лако стварање огромног капитала провоцира криминализацију друштва, тероризам, нереде, грађанску непослушност.

Неолиберални капитализам носи у својој суштини стварање „дугорочно неодрживе неједнакости у друштву а самим тим спречава дугорочно одрживи, стабилни раст привреде“ (Љубо Јурчић: „Велика трансформација за излазак из кризе“, Acta Economica, год. 9, бр. 14 / фебруар 2011. ) Ово правило важи на државном, на регионалном и глобалном нивоу.

У оваквима условима већина светског становништва је осуђена на економску и сваку другу бесперспективност до самоуништења (ниском стопом природног прираштаја) или уништења од стране креатора „економије олоша“.  Представимо неке од досадашњих домета неолибералног капиталистичког модела. 

Ми више Америку не разумемо

И поред свакодневног промовисања „економског опоравка“ за многе у САД глад је постала део живота. Средња класа наставља да се топи, а број Американаца који живи у сиромаштву непрестано расте.

Број грађана који примају купоне за храну већ је превазишао укупан број становника 25 савезних држава САД.  Процена је да ће половина све америчке деце бити примаоци купона за храну пре него што напуне 18 година живота.

Званични број сиромашних износи 49,7 милиона, а од тога 6 милиона им се придружило у претходне четири године.

Један од свака четири радника у САД не зарађује довољно за основне потребе.  За близу 100 милиона грађана САД се сматра да су сиромашни или да су близу сиромаштва.

Породично бескућништво у престоници Вашингтону повећало се за 23% од како је почела последња економска рецесија.

Истовремено, према Националном савету за унутрашње ресурсе, око 40% све хране у САД се на разне начине редовно баца (по Мајклу Снајдеру: „Двадесет чињеница о глади у Америци“, Видовдан, 28.11. 2012).

Сиромаштво, страх, расизам и недостатак солидарности су препознати као главни покретачи оружаних масакра по школама, од стране познатог америчког редитеља Мајкла Мура. Део одговора Мур види и у политици САД према остатку света.

Мур квалификује САД да је настала на геноциду и изграђена на леђима робова.

„.... силујемо и тучемо наше жене без милости и у запањујућем броју — на свака три сата једна жена бива убијена у САД, на свака три минута је силована, а на сваких 15 секунди пребијена“.

Осврћући се на демократију у САД, Мур констатује да је лажљиво уверење да су највећа демократија света, јер је одзив на изборима мањи од било које западне демократије. Народ се смишљено одучава од одлучивања. Управљање се препушта “експертима“, технократама.

Критикујући принцип по коме свако брине своје бриге а на туђе се и не окреће, Мур је изнео запажање да у свету постоје другачије цивилизоване земље где цела нација има користи од тога што људи брину једни о другима. (Танјуг, 25. 12. 2012.)

Критички настројени Европљани увиђају погубност америчког модела неолибералног, тоталног капитализма. Познати новинар немачког Шпигла, Јакоб Аугштајн тврди да је Америка уништена тоталним капитализмом и да је унапред изгубила изборе јер избора и нема много у условима непостојања демократије онако како је Европа схвата. Одлучивање је подређено интересима војске, банака и индустрије („Уништени тоталним капитализмом — Америка је већ изгубила изборе“, Advance.hr, 6. 11. 2012).

„Истина је, да ми више једноставно не разумемо Америку. Гледајући је из Немачке и Европе, видимо страну културу. Политички систем је у рукама крупног капитала и лобиста. Провере и равнотеже су пропале. Перверзна мешавина неодговорности, похлепе и верског фанатизма доминирају јавним мњењем.“

Русија, као председавајући будућег самита Г-20 у времену „раскршћа“ и „историјског завијутка“ има шансу и обавезу да понуди универзалније људске вредности и тиме стекне и учврсти морално право да буде жељени предводник доброг дела човечанства.

(Крај првог дела)