четвртак, 24. децембар 2015.

Булдожерске реформе (и политичка енергија страних банака)

Народна банка Србије нас подсећа да поред распродаје јавних предузећа, Међународни монетарни фонд захтева и распродају банака у државном власништву.
Има ли смисла одупрети се захтеву када се зна да у банкарском систему Србије странци већ држе 88,19 %, сама Република Србија (са јавним предузећима и фондовима) 7,95 %, а привреда и грађани 3,86 % удела?

Диверзија са успореним дејством

Одбор извршних директора ММФ у Вашингтону донео је одлуку о успешном завршетку другог разматрања стенд-бај аранжмана Србије из предострожности, саопштено је из НБС 23. октобра 2015. године.
Исхвалили су нас на сва уста. Али и опоменули режим да настави са јачањем отпорности финансијског (банкарског) сектора. Као посебно важно ММФ сматра спровођење Стратегије за решавање проблематичних кредита и Стратегије за банке у државном власништву.
Стратегија за банке у државном власништву скоро да је заборављена у хајци на посрнуле дужнике. Њу је априла 2009. године обелоданио амерички експерт, а српски министар финансија, Лазар Крстић. Провучена је кроз гласачку машину и стекла статус државног документа. Лазар је убрзо нестао, али је Стратегија остала да сачека повећање задужености и индекса беде у Србији. Времена када се ММФ-ова не пориче.
Стратешка опредељења у вези са државним пакетима акција у банкама у периоду од 2009. до 2012. године исказана су овако:
Усвајањем и спровођењем ове Стратегије, Република Србија жели да:
  • Побољша основ за даљи развој и одржавање стабилног банкарског сектора у Србији,
  • Јача поверење у банкарски сектор,
  • Смањи учешће државе у банкарском сектору, /наше истицање, Ч. К./
  • Створи институционалне предуслове за повећану ефикасност и конкурентност,
  • Побољша укупно пословање српске привреде.“
Ако размотримо детаљно сваку наведену жељу видећемо да Република Србија нема сопствених и рационалних разлога за њихово остварење.
Као прво, развој банкарског сектора у Србији није могућ услед великог броја банака, осиромашења привреде и грађана, као и незаинтересованости страних банака за дугорочну стабилност и развој привреде и друштва у Србији. То су комерцијалне а не развојне банке. Њихов превасходни циљ је брза и сигурна зарада. Због тога директно позајмљују држави радије него привреди. Присутан је и светски тренд смањења каматних стопа на позајмљени капитал, па и то не иде на руку развоја банака. Оне све чешће прибегавају нетрадиционалним банкарским пословима како би се извукле из надолазећег урушавања.
Стабилност банкарског сектора је привлачан циљ, али је проблем што ни у Србији, нити у Европи не постоји јасна и једнозначна дефиниција стабилности банкарског сектора, односно финансијске стабилности. Ко не верује, нека прочита научни рад мр Јелене Дрвенџије „Тврда кора или горка коштица – загонетка дефинисања финансијске стабилности“ (Банкарство, бр. 2, 2015). То значи да било која мера коју предузме монетарна и остала власт има оправдање у испуњењу циља којег називамо „банкарска стабилност“. У српским условима, где драстично доминира страни капитал, превагу ће однети мере присилне отимачине реалне имовине предузећа и грађана. И ништави уговори и огољена пљачка становништва путем кредита у „швајцарцима“ годинама се толерише од стране Владе и Народне банке Србије, а у име стабилности банкарског система.
По својој економској суштини, доминантни страни финансијски капитал је највећи ризик по стабилност банкарског система Србије. Удружен са „Тројком“ (ММФ, ЕБРД, Светска банка) која диктира политичке циљеве ради потчињавања самог смисла и начина живота згртању профита – овај капитал је ризик за стабилност целог друштва. Степен социјалне раслојености у Србији већ је забрињавајући.
Што се тиче јачања поверења у банкарски сектор, то би пре свега требало да буде свакодневни задатак самих банака, а не државе.
Бројни су разлози да се банкама не верује. Не верује им ни ММФ, па је наредио да се четрнаест репрезентативних провере. НБС им толерише бројне незаконите и неморалне поступке. Зато је држава Србија натерана да гарантује штедишама сигурност повраћаја њиховог новца у банкама. Па и по цену задужења државе да попуни фондове Агенције за осигурање депозита.
И при оваквим условима мудрија половина штедиша не уноси свој новац у банке. Тек када би престало гарантовање државе за штедне улоге до 50.000 евра видели би праву меру поверења у банке.
За почетак би било јако корисно за Србију да не гарантује за штедне улоге у страној валути. Динаризација привредних токова би добила на снази. Али то је само пуста жеља неуписана у Стратегију за банке у државном власништву.

Ултиматум

Централна идеја оних који су диктирали Стратегију је да се присуство државе у банкама још драстичније смањи, а по могућству и укине. Неко може помислити да је ово претеривање, с обзиром на то да је садашње учешће мање од 8%. Ако знамо да је у Литванији то учешће 1% онда можемо закључити који је крајњи домет Стратегије.
Циљ апсолутне доминације страног капитала у банкарском сектору Србије јесте апсолутна доминација у реалном сектору који производи све што треба становништву. На тај начин се доминација финансијског капитала проширује на индустријски капитал, а тиме на свакодневни квалитет живота свих грађана.
Ово је и најважнији разлог због којег Србија не би требала, а ни смела, да смањује своје учешће у банкарском сектору.
Искуство свих новокомпонованих капиталистичких држава (у транзицији) показује да стране банке у већем обиму кредитирају профитабилније и кредитно способније дужнике, преузимајући их тако од домаћих банака. Тиме доводе до пословног посрнућа домаће банке, па и оне у којима је присутан државни капитал. Друго, стране банке могу усредсредити свој капитал само на веће компаније и веће извознике, што је за Србију погубно јер домаћу привреду по бројности чине микро и мала предузећа. Уместо финансирања ових предузећа, стране банке финансирају становништво. Оваквом политиком се много губи на опстанку и развоју малих и микро предузећа, не повећава се запосленост а постоје и многе друге штетне последице.
Понуда кредита страних банака је мање стабилна, него домаћих банака, јер су њихове одлуке у погледу пословања под утицајем економских кретања, не само у Србији, већ и у матичној земљи. Матична банкарска холдинг компанија може брзо преусмерити капитал у регионе где очекује већи профит. Када не постоји економски раст, као у Србији, филијале страних банака умањују активност. Стране банке не достављају потребне информације НБС, што је посебна тешкоћа за вођење монетарне политике. Бројне су и злоупотребе, повећани ризици и отежана контрола нарочито приликом одобравања кредита у страној валути . Тако и могло десити, на пример, да кредите у „швајцарцима“ одобравају и банке које франке никада нису имале у свом портфељу.
Стране банке су обично део финансијских конгломерата који пружају широки распон услуга, што такође отежава њихову превентивну (пруденциону) контролу и регулисање. Управо ових дана сазнајемо да ће Комерцијална банка бити продата јапанском конгломерату који је повезан са Банком Енглеске (Милан Маленовић, „Страни саветник преговара сам са собом“, Таблоид, бр. 44 /350/, 19. новембар 2015).
Како је зарада путем камата на кредите постала спора, недовољна и све више неизвесна – банке прелазе на нови систем зараде путем трговине хартијама од вредности, такозваним дериватима. Контролу послова са дериватима по правилу обављају матичне банке, а држава у којој се тргује само може ишчекивати када ће постати жртва. Пример Исланда је речит за сва времена и све државе.
Својим присуством у банкама, уз блиску сарадњу са НБС, држава Србија може макар ублажити последице штеточинских махинација страних банака. О стварању властите развојне банке, није више безбедно ни писати.

Што више капитала, Србија сиромашнија

Једина делатност којом је дозвољено да се баве државе на периферији светског развоја јесте „стварање институционалних услова за већу ефикасност и конкурентност“. На крају се покаже да су све промене институционалних услова искључиво на корист страном капиталу. Укидање Службе друштвеног књиговодства у Србији је најдрастичнији пример те врсте у свету.
Побољшање укупног пословања српске привреде обична је поштапалица режима сваки пут када треба прогурати мере које су на штету грађана и државе Србије. Штампа је годинама пуна наслова како су домаће банке неспособне и прескупе за порески систем државе. Бисер међу стотинама сличних наслова је „Државне банке коштале нас већ милијарду евра“ (Политика, 28. 10. 2013). Просто човек да пожели да их се што пре отараси.
На примеру 68 држава утврђено је да повећање удела страних банака није у корелацији (међусобној вези) са економским растом. Земље Источне Европе су имале просечан раст док нису распродале своје банкарске системе. Затим је тај раст постао умерен. У исто време њихова спољна задуженост је расла много брже. Када се сведу рачуни након периода стагнације, показаће се колико је тај раст заиста био и колико је коштао .
У земљама у транзицији доказана је висока негативна повезаност (-0,63) између привредног раста и удела страних банака у укупној имовини банкарског система. Привредна ситуација у Србији потврђује ову законитост.
Србија је у међувремену прошла и трећу ревизију аранжмана са ММФ, обавештени смо 10. новембра. Сутрадан је објављен аманет ММФ-а да Србија под хитно нађе одрживо решење за 17 стратешких предузећа — пре свега кроз приватизацију.
Дан пре зеленог светла ММФ, премијер Александар Вучић на састанку Савета страних инвеститора (ФИЦ) обећава наставак реформи и изјављује: „Оно што смо постигли до сада резултат је булдожерских реформи уз политичку енергију“ („ФИЦ очекује убрзање структурних реформи и бољу примену закона“, Бета, 9. 11. 2015).
Премијеру треба поверовати, јер реформе и не могу бити другачије када се спроводе без сагласности и против елементарних интереса опстанка и безбедности народа .
Након свега, морам отворено рећи да српски народ не припада свету који га „реформише“, плави и окупира.
Мораћемо се подсетити Српског Средњег пута и Евроазијске економске филозофије. Задовољавање економских потреба појединца и друштва нужно мора бити у вези са општим принципима морала, религије и основне људскости.


Литература: Влада Републике Србије, Министарство финансија, Стратегија управљања акцијама банака у власништву Републике Србије за период 2009-2012. године, Београд, април 2009.

2 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Pogledajte najnoviji Video blog http://www.klikeri.rs/.
    Pozdrav čika Časlave, super Vam je Blog. :)

    ОдговориИзбриши