Пољопривреда Србије — нова стратегија у светлу нове руске понуде

Ко не држи брата за брата, он ће туђина за господара.

— Српска пословица

Нова српска геоекономија, а посебно геополитика хране може зауставити даље пропадање и омогућити Србији свеколики развој. Уместо сировинског прирепка ЕУ без суштинске развојне будућности, Србија можепостати оаза за инвестирање и запошљавање.

Ово закључујемо на основу спремности Русије да масивно инвестира у кључне секторе српске привреде и кредитира српску пољопривреду, како нам је недавно у Београду поручио председник Русије В. В. Путин. Он је уверен да би произвођачи из европских земаља дошли у Србију и заједно са Русима улагали у производњу за огромно руско тржиште.

По нашем мишљењу, неприхватање овакве понуде граничило би се са велеиздајом.

Србија расправља, време одмиче

Истовремено са руском понудом, у Србији је одржан пољопривредни форум „Храна за Европу“ који заслужује подробну јавну анализу, јер му је овогодишња тема била „Како реализовати Стратегију руралног развоја и пољопривреде Републике Србије 2014–2024“ (Суботица, 22-23. октобар).

На форуму је учествовало 50 представника међународних, регионалних и националних институција, аграрних компанија и удружења.

Треба рећи да је Стратегијом реално одређена проблематика постојећег стања у агросектору. Назначена су и слаба места у репродуктивним ланцима која треба ојачати — инвестирањем и/или променом постојећег односа снага, а у корист примарних произвођача. Кључне дилеме се односе на изворе финансирања за остварење Стратегије и проблематику приватизације у агросектору.

Председник Друштва агроекономиста Србије, проф. др Миладин Шеварлић, изразио је сумњу у смисленост приватизације предвиђене Стратегијом. За пример је узео Пољопривредни комбинат Београд у власништву Града Београда, као и ПИК Бечеј.

Извесно је да професор зна историју Србије која је увек имала известан облик колективне својине (поготову у области хране), нужан за сигурност и безбедност становништва.

Професор је понудио иидеолошку одступницу режиму од сулудог наума да приватизује комбинате. Изнео је чињеницу да већ 200 година у САД добро функционише систем по чијем наравоученију би комбинате овакве величине, значаја и улоге требало интегрисати са пољопривредним и ветеринарским факултетом, као и научним институтима. У Случају Србије, овакав систем би био државни, а истовремено би служио и као производни и као научно-развојни центар. Исто важи и за национално стратешке компаније као што је „Поречје Вучје“.

Тешко да ће режим послушати овај више пута поновљен савет, јер је циљ „реформатора“ распродаја, то јест — уништење сваког облика колективне својине. На овај начин се управо поништава животна и економска мудрост, сигурност и мир живљења и преживљавања православног српског народа — описана у делима владике Николаја Велимировића, у поглављу „Средњи систем код Срба“. У градовима су Средњи систем чинили еснафи и задруге, а у селима сеоске задруге и утрине.

Владика каже:„Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа се није знало, нити за глад сиромаха.“

Они који траже промену свести у Срба управо траже промену „јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку“ . Ова промена за сада траје без отпора. Још увек нема озбиљне опомене режиму на чињеницу да Србија клизи ка друштву највеће социјалне неједнакости у Европи. Заборавља се она народна да човеку није жао на мало, него на неправо и да ничија није горела до зоре.

Кључ је у задругама

Професор Шеварлић је изричит у тврдњи да се 630.000 породичних газдинстава не може укључити у програм производње без враћања у живот сеоског задругарства. Ово је несумњиво тачно. Без остваривања овог услова, а због практичне незаменљивости драгоцених и разноврсних услуга сеоских задруга, циљеви из Стратегије су неоствариви — без обзира на новац који стоји на располагању.

И сада смо сведоци да субвенционисане кредите сељаци неће да узму у мери која је могућа и која се од њих очекује. Држава поклања огроман новац лихварима како би премостила јаз између комерцијалних каматних стопа (12 до 16%) и оних које може да поднесе пољопривредна производња (до 3%).

У овој години када се обележава 120 година од оснивања прве модерне земљорадничке задруге у нас, Србија нема разлога да слави јер се чека нови (проевропски) Закон о задругарству. Пољопривредници су у међувремену постали неповерљиви и тешко се удружују. Није чудно ако се зна да је транзиционим Законом о стечају, који је после „транзиционисања“ проглашен неуставним, буквално избрисано 900 задруга. Демократски, зар не?

Стручњаци увиђају да се са враћањем задружног удруживања већ касни, јер је по нашим селима смена генерација. Да би млади људи остали на селу и укључили се у производњу хране, од пресудног је значаја да их дочека задруга и њен систем пословања.

Да је ова тврдња неспорна, употпуњује и податак да је само у задњих годину дана чак 40 села остало без основних школа. Учитељи и наставници трајно остају без посла због беле куге и напуштања села. Искуство показује да после гашења сеоске школе убрзо нестаје и село.

Здраво семе наспрам семена зла

Став струке, који заступа и проф. Шеварлић јесте да Стратегија пољопривреде треба да се заснива на интегрално управљаној конвенционалној и органској пољопривредној производњи, како би се искористиле све конкурентске предности Србије. Он је против увођења, производње, прераде и промета генетски модификованих производа, иако нас на то присиљавају законодавци ЕУ.

Ако попустимо, губимо препознатљивост и углед произвођача здраве хране — а самим тим и нама најперспективније тржиште пољопривредних производа, руско тржиште.

Императив струке је да се сачува домаћа индустрија семена, садног материјала и обнове репродуктивни центри у сточарству, без чијег развоја нема дугорочно одрживе пољопривредне производње. Осим што је чувар националне прехрамбене безбедности, домаћа индустрија семена је и најпрофитабилнији део агропривреде.

Покрајински секретар за пољопривреду је изнео низ позитивних примера сарадње свих нивоа власти са пољопривредницима. Од удруживања средстава за набавку пољопривредне опреме до отварања Референтне националне лабораторије, промоције извоза свежег свињског меса, помоћ овчарима и козарима. Очишћена је добрим делом и мрежа канала за одводњавање. Праксу доброг и ефикасног организовања он види и као разлог да се земља не даје у закуп Арапима

Ко је избачен из Стратегије?

Агроекономски аналитичар Милан Простран сматра да су црне тачке српске пољопривреде сточарство и финансирање, односно кредитирање пољопривреде.

Што се тиче сточарства — струка зна одговор. Поред поменуте ревитализације репродуктивних центара за одређене врсте стоке, то су и давања државне земље у закуп изнад одређене површине, условљено узгојем одређеног броја грла стоке. Ту су и давање субвенција за свако уматичено грло стоке без обзира на њихов број, набавка квалитетних приплодних грла, субвенционисање това јунади, свиња и јагњади, опремање објеката за узгој стоке итд.

Поменимо и настојање да ситнија сељачка домаћинстава дођу до уматичених грла стоке, како би се становништво задржало на селу и добио избалансиран однос ратарске и сточарске производње уз најбрже повећање броја грла.

Занимљива је и идеја да се премије за млеко повећају, нарочито за овчије и козје, и да држава плаћа за генетски материјал аутохтоних раса. Само тако ће и стране фирме овде куповати квалитетан приплодни подмладак.

Тренутно за тов највише увозимо хрватске и немачке свиње. На благи наговештај да ће нам за тов доћи 500.000 немачких свиња компаније „Тенис“, у Министарству пољопривреде обећавају да ће се потрудити да на најбољи начин ураде прерасподелу буџетских средстава за 2015. годину. Иначе, у 2014. години српска пољопривреда није добила обећаних 5% буџета. Тим више чуди изјава људи из Министарства да су издвојена средства за све што треба за унапређење сточарства.

Простран сматра да је оно што се предлаже новим законима горе од постојећег, које ионако није добро. Зашто? У новим предлозима деловање је усмерено ка великим компанијским фармама, које могу да добију државну земљу у закуп, и малим пољопривредницима до 20 хектара, којима нуде субвенције по хектару.

Очигледно, из аграрне политике искључена је група која највише треба да буде подржана и припремљена за ЕУ утакмицу, а то су породична газдинства средње величине — уместо да им се помогне да постану већи и улажу у складиштење и прераду.

Голуб у руци, гавран на грани: Одакле новац?

Да ли то значи да је утакмица намештена и унапред изгубљена? Или једноставно нема новца за све? Ако Србија не прихвати понуду Русије — свеједно је. Резултат ће бити исти у обе варијанте.

Уколико Србија прихвати понуду Русије новца може бити за све. Уз то, прво полувреме се игра на домаћем терену, а друго полувреме на пријатељском терену, са кога су удаљени најјачи играчи конкурентског тима.

Улог у овој утакмици није мали. Остварењем Стратегије руралног развоја и пољопривреде Републике Србије 2014–2024, српска агропривреда би дала вишеструко већи резултат. Приход би се повећао са садашњих 3,5 милијарди на 12 милијарди евра. Постоје и процене да је потенцијал српске агропривреде и целих 30 милијарди евра, колико данас износи целокупни БДП Србије.

Размислимо добро о ономе што нам је понуђено на годишњицу слободе.