Часлав КУЗМАНОВИЋ | 09.03.2014 | 12:34
„А ти Србијо, куда си пошла за Европом?
Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом.
Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш...“
Владика Николај Велимировић
Одржавање Прве међувладине конференције између Србије и Европске Уније, 21. јануара 2014. године, формално означава почетак приступних преговора који одређују како и када ће Србија усвојити законодавство ЕУ. Ово је нужан али вероватно и не довољан услов да постане члан Евроуније.
Тим поводом режим је обавестио грађане Србије да су богатији за још један „историјски“ дан. Потписивање Енергетске повеље и Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ наговештавало је овакав исход. До њега ипак не би дошло да Србија није на свом „безалтернативном путу“ у периоду од потписивања ССП (29. априла 2008) до почетка преговора о придруживању (21. јануара 2014) урушила свој територијални интегритет и суверенитет на Косову и Метохији.
Истовремено је послушношћу у заштити интереса страног, пре свега финансијског капитала, допринела дуплирању властитог јавног дуга и незапослености, и губитку више милијарди евра само на основу смањених прихода од царина.
Информациони центар Европске Уније у Београду је почетак приступних преговора обележио издавањем и бесплатним дељењем пригодне брошуре под насловом Преговарачка поглавља — 35 корака ка Европској Унији. Овај својеврсни водич кроз преговарачки процес обилује набрајањем разноразних права и осталих благодети које чекају нове чланове ЕУ.
Најширој српској јавности се смишљено ставља у пажњу само пар од ових 35 поглавља, како би стекла лажни утисак да ће преговори кратко трајати и да су европски новци на дохват руке. Процена британског посланика Вилијама Дармута да ће Србија испунити све услове за пуноправно чланство у Евроунији 3000. године не морају нужно бити плод британског хумора или цинизма.
Најкрупније, суштинске и дугорочно неотклоњиве неповољне последице на путу ка ЕУ се у предизборној кампањи просто називају „изазовима“ који ће бити савладани реформама.
Уместо да се разлуче и разложе чиниоци политичке, економске и институционалне реформе — лаконски се тврди да су пред народом болне и тешке одлуке. Зашто болне и зашто тешке? Зато што све одлуке које је режим преузео као обавезу према евроатлантским партнерима, треба да непосредно и посредно, на краћи или дужи рок, служе превасходно увећању богатства већ пребогатих.
Ако евроунијати на изборима приграбе довољно власти, тек онда немају потребе да народ обавештавају о било чему, нити да га питају за било шта, већ ће поступати по већ припремљеној „скраћеној процедури“, као што су то неуспешно покушали са новим Законом о раду.
Зато смо наумили да сва преговарачка поглавља редом представимо и покушамо да их осветлимо са становишта интереса грађана и државе Србије.
Вучићево виђење разлога за улазак у Евроунију
Мада ЕУ поручује да кандидати морају показати да су у потпуности способни да играју улогу чланице — за шта је потребна широка подршка њихових грађана, као и политичка и техничка усаглашеност са стандардима и нормама ЕУ — србијански режим се није усудио да референдумом провери подршку грађана и њихову политичку вољу за отпочињање приступних преговора.
Није случајно потпредседник српске владе А. Вучић изјавио да ће воља грађана Србије за улазак у ЕУ бити проверена референдумом тек након завршетка приступних преговора (и реформи).
Досадашње искуство мањих и сиромашнијих периферних држава које су сада чланице ЕУ — показује да се највеће и дугорочне штете националној економији наносе управо уступцима учињеним у току преговора а пре самог приступања ЕУ. Практично, ако се приступни преговори успешно заврше, са становишта страног капитала потпуно је свеједно да ли ће Србија постати или неће постати чланица ЕУ. Мораће да отвори сва врата и прозоре и званим и незваним гостима снабдевеним свеже одштампаним новчаницама и расположеним да купују све што је на продају — а дотле ће све морати бити на продају.
Друга једна Вучићева изјава изазива још већу нелагодност и зебњу. Исти је изјавио да ће после избора бити испуњени сви преузети задаци имајући на уму актуелна дешавања у Украјини. Недавно је Србији припрећено јер не уважава Трећи енергетски пакет ЕУ тј. што избегава да ради у корист своје штете, а против неометане изградње Јужног тока — против Руса. Шефица српског преговарачког тима за приступање ЕУ обећала је преиспитивање односа са Русијом. Од Србије се бесрамно и јавно захтева да каменом одговори ономе ко јој нуди хлеба.
Имајући такође на уму Украјину, не желимо да поверујемо да Србија може постати члан ЕУ само у оквиру некаквог антируског пројекта. У том случају, претпостављамо, уместо најављеног српског „ферарија“ који граби миље ка Бриселу, ЕУ би се задовољила и српским „фијакером“ а под условом да српски коњи нису претерано сипљиви и да се како тако могу довући до тог истог Брисела.
Са вредностима или без њих
На другој страни, економска наука одавно уважава преимућства управљања помоћу вредности као најстабилнијих управљачких категорија.
Кључна вредност је могућност правог дугорочног приступа развоју. Вредности нам омогућавају успостављање објективних мерила шта и колико можемо да мењамо и колико евентуално одступамо од постојећег система вредности, сазнање шта можемо а шта не можемо да прихватимо, могућност за постизање велике објективизације критеријума, могућност да разликујемо суштинске од њима супротних промена, да одредимо степен деформације појединих вредности или целог система вредности приликом трансформације вредности у циљеве, као и могућност да делујемо мобилизаторски на све актере друштвеног развоја.
Разлог више за управљање помоћу вредности је и тај што је алтернатива таквом управљању или бирократија или технократија у разним појавним облицима.
Недефинисање вредносног система или прећуткивање вредносног система који нам је наметнут санкцијама, ратним разарањима и делимичном окупацијом НАТО–а има за последицу то да не увиђамо јасно место и улогу свих слојева становништва у процесу грађења будућности Србије. Такође, прикривена је суштина конфликтности јер се она не јавља при формулисању циљева развоја , већ увек почиње формулисањем основних вредности.
Предизборна парола „да свима буде боље“ и став да онима који се не мире са постојећим стањем треба променити свест — не могу прикрити непостојање друштвеног договора о вредностима и циљевима.
Да би се ова тема избегла, господин Вучић је изјавио да Србија (већ) дели вредности Европске Уније. А то је изјавио у држави чији су војници у Србији изводили децу из школских клупа да би их масовно стрељали. И чији су војници први после Другог Светског рата убили једног цивила, Европљанина, Србина на Косову и Метохији приликом окупације 1999. године.
Али, нека му буде.
Ко може да се придружи ЕУ?
А она евроунијска брошура нам вели:
„Уговор о Европској Унији прописује да свака европска земља може да поднесе захтев за чланство уколико поштује демократске принципе Европске Уније и уколико је посвећена њиховом даљем унапређењу заједно са другим чланицама европске породице.“
Осим овог ганутљивог виђења себе као породице, Унија себе дефинише и као политички и економски пакт и као тржиште, тј. јединствено тржиште.
Чланом 6 (1). Уговора о Европској Унији речено је следеће: „Унија је утемељена на принципима слободе, демократије, поштовања људских права и основних слобода и владавине права, што су принципи заједнички свим државама чланицама.“ Лепо речено.
Према „Критеријумима из Копенхагена“, чланство у Европској Унији значи да земља која жели да се прикључи ЕУ мора да има:
1) стабилне институције које гарантују демократију, владавину права, људска права и поштовање и заштиту мањина;
2) функционалну тржишну привреду и способност да се носи са тржишним притисцима унутар Европске Уније;
3) способност да преузме и успешно испуни обавезе које произилазе из чланства, укључујући придржавање циљева политичке, економске и монетарне уније.
Поред ових политичких, економских и правних критеријума, за земље Западног Балкана уведен је и „Процес стабилизације и придруживања“ који има три циља:
1) политичка стабилизација земаља и охрабривање њихове брзе транзиције ка тржишној (читај: капиталистичкој) економији;
2) унапређење регионалне сарадње;
3) чланство у Европској Унији.
Мутне и мучне етапе придруживања
Уз све ово, сетимо се и да се процес придруживања Европској Унији састоји од три етапе:
1) Земљи се додељује статус званичног кандидата за чланство.
2) Следећи корак је када кандидат започне процес званичног преговора о чланству који укључује усвајање важећих закона ЕУ, припрему за њихову адекватну примену и спровођење као и спровођење правосудних, административних, економских и других реформи неопходних како би земља испунила критеријуме за приступање.
3) Када преговори и пратеће реформе буду окончани на задовољавајући начин за обе стране, земља може приступити Европској Унији након што су све земље чланице ратификовале Уговор о приступању.
А о чему се то преговара?
„Земља кандидат за чланство у ЕУ мора да усвоји, спроведе и примени сва важећа правила и законе ЕУ (acquis communautaire — правна тековина ЕУ). Правна тековина ЕУ представља корпус заједничких права и обавеза које повезују све земље чланице Европске Уније.
Земље кандидати морају да у целости прихвате правне тековине Заједнице пре него што им буде омогућено да приступе Европској Унији. Да уврсте право ЕУ у своје национално законодавство и спроводе га од тренутка њиховог приступања. Ова правила су подељена на 35 различитих области права ЕУ, опште познатих као поглавља.
Преговори о приступању не могу почети све док се све владе Европске Уније не сагласе око оквира или мандата за преговоре са земљом кандидатом, у форми једногласне одлуке Европског савета.“
Иза ове наводне јасноће се ипак не види најважније. Наиме, оквир или мандат за приступне преговоре са Србијом је и даље велика тајна за саме грађане Србије.
Поставља се питање — зашто? Одговори ће бити занимљиви.
Наставиће се...
Тагови: Европска унија Србиjа
Нема коментара:
Постави коментар