Исланд: борба за природне ресурсе

И на Исланду као и у многим другим државама, неолиберализам се показао за домаће становништво не само као економски неефикасан, већ и неправедан, социјално неодговоран и морално неосетљив. Исланђани се сада упињу да сачувају традиционалну социјалну државу тј. државу благостања. Своја схватања о себи и свету, своје најдубље жеље течно су изразили Предлогом новог Устава, писаном од стране Уставног савета, по одлуци Алтингија (Скупштине) 2011.године.[1] Сматрамо да је њихова логика од животне важности и за грађане Србије и других држава, што ћемо видети у кључним деловима документа. Док разматрамо резултат народне воље, држимо на уму и да су Исланђани основали Алтинги 930. године и да је у питању најстарија светска скупштинска установа. У уводном делу Предлога народног Устава исти Исланђани кажу: „Ми, људи који насељавамо Исланд, желимо да створимо праведно друштво у коме свака особа има једнаку прилику. Наше разноврсно порекло обогаћује наше друштво, а заједно смо одговорни за наслеђе поколења, наше земље и њене историје, природе, језика и културе. Исланд је слободна и суверена држава са слободом, једнакошћу, демократијом и људским правима као својим стубовима. Влада ће настојати да ојача благостање становника у држави, подстиче њихову културу и поштује разноликост живота људи, земље и њене биосфере. Желимо да промовишемо сагласје, сигурност и срећу међу нама и будућим поколењима. Одлучни смо да радимо на миру са другим народима и на поштовању планете Земље и целог Човечанства. У светлу тога смо утемељили нови Устав, врховни закон државе којег се сви морају придржавати.“ Очигледно, данашња Европска Унија сигурно није окружење у којем се могу остваривати ови племенити циљеви. Њена структура, политика и закони су највећој мери формирани током неолибералне ере. У том смислу она агресивно заступа интерес капитала. Недостатак демократског потенцијала само олакшава испуњење овог задатка. Многи мисле да је криза створена у ЕУ само идеалан амбијент за концентрацију моћи у рукама финансијске олигархије и систематско уништавање тековина социјалне државе. Концентрација финансијског капитала (укрупњавање банака) са једне стране и драстично повећање броја незапослених и осиромашених са друге, довољно говоре у прилог томе. Заговарање федерације и рад на стварању Банкарске уније јасно показују и да краткорочни циљ „Тројке“ (Европске комисије, ЕЦБ и ММФ) није економски раст и отварање радних места, већ пораз синдикалног покрета и тамничење народа. Као сведоци савремених дешавања где Запад настоји раздробити многе државе како би се створили немоћни економски патуљци са наметнутом улогом у светској подели рада. Одбрана голог постојања У новој ситуацији Исланђани су већ у трећем члану Устава нагласили: „Територија Исланда је недељива. Границе његових територијалних вода, ваздушни простор и економска зона утврдиће се законом“. Као жртве релативно кратке, али подле, сурове и свеобухватне диктатуре банкара, сматрали су за потребно да у Уставу изричито истакну следеће: „Свима се јамчи право на живот са достојанством.“ (Чл. 8) „Државни органи у сваком тренутку морају заштитити грађане од кршења људских права, било да су учињена од стране носилаца државне власти или од стране других.“ (Чл. 9) „Сви имају право на безбедност своје личности и заштиту од сваке врсте насиља, као што су сексуално насиље, у кући или напољу.“ (Чл. 10) „Неповредивост приватног живота, дома и породице мора бити зајемчена.“ (Чл. 11) „Сва деца ће бити осигурана законом заштите и бриге коју њихова добробит захтева. Најбољи интерес детета треба увек да има првенство у одлукама везаним за њихова питања.“ (Чл. 12) „Право на имовину је неприкосновено. Нико не може бити приморан да преда имовину, осим ако то захтева јавни интерес. У том случају, правни акт и пуна накнада су неопходни.“ (Чл. 13) „Свима ће бити осигурана права на прикладан животни стандард и социјалну сигурност. Свима са таквим потребама се по закону јемчи право на социјалну сигурност и јавну помоћ, као што су случајеви незапослености, порођаја, старости, сиромаштва, болести, инвалидитета, трајног оштећења или сличних околности.“ (Чл. 22) „Сви имају право на душевно и телесно здравље по највишим могућим мерилима. Сви по закону имају право на доступну, правилну и прикладну здравствену услугу.“ (Чл. 23) Људска права се посебно наглашавају и на плану бесплатног образовања и професионалне слободе: „Сви по закону имају право на опште образовање у складу са својим способностима. Свима који подлежу обавезном образовању такво образовање нуди се без накнаде.“ (Чл. 24) и „Сви су слободни да се баве запослењем које изаберу. Ова слобода се може ограничити законом, у јавном интересу. Прикладни радни услови утврђују се законом, попут раздобља одмарања, годишњег одмора и часова доколице. Свима ће бити пружено право на правичан доходак и друга права у вези са радом.“ (Чл. 25) Ове чланове морамо сагледати у светлу данашње исландске стварности. Да би опстали у условима презадужености и озбиљне дугорочне угрожености побројаних права, данас Исланђани раде по два и три посла, 270 и више сати месечно. Поучени искушењем презадужене Грчке да изнајми или прода заштићена добра, писци Устава су поставили и следеће ограничење: „Вредна национална блага која припадају културној баштини Исланда, као што су то објекти од националног значаја и стари рукописи, не смеју бити уништени, нити предати на трајно поседовање или употребу, бити продати или заложени.“ (Чл. 32) Кључ: борба за природне ресурсе Али постоји и виши аспект ове кризе и он се тиче вечне отимачине природних блага. Следећи чланови се сматрају кључним у покушају спречавања трајне и неповратне окупације државе: „Природа Исланда представља основу за живот у овој земљи. Сви морају ово да поштују и чувају. ... Коришћењеприродних ресурса мора бити такво да ће њихово исцрпљивање бити смањивано на дуги рок, те да ће право природе и будућих поколења бити поштовано.“ (Чл. 33) Овај проблем је неуобичајено прецизно разрађен у следећем члану, који је од велике међународне важности: „Исландски природни ресурси који нису лично власништво биће заједничка и трајна имовина нације. Нико не може присвојити природне ресурсе или права везана за њих,било за имовину или за трајну употребу, и они се не могу продати или заложити. Природни ресурси у јавном власништву укључују ресурсе као што су поморска добра, други ресурси океана и његовог дна унутар привредне зоне Исланда, изворе воде и коришћење водних права, права на геотермалну енергију и рударство. Јавно власништво над средствима испод одређене дубине земљишта може се регулисати законом. Приликом коришћења природних ресурса, као смернице се узимају одрживи развој и јавни интерес. Државни органи, као и они који користе природне ресурсе, биће одговорни за њихову заштиту. Државни органи могу, на основу закона, издати дозволе за коришћење природних ресурса или других ограничених јавних добара, на основу пуне исплате и у оквиру умереног временског рока, у сваком појединачном случају.Такве дозволе се издају на равноправној основи и никада неће довести до права на власништво или неповратног газдовања природним ресурсима.“ (Чл. 34) Немци су управо овај део Предлога новог исландског Устава прокоментарисали као списак природних ресурса који још није за приватизацију. Ми додајемо: исти они Немци који су поново себи јавно, дрско и бестидно дали за право да и оружјем прибаве сировине за своју индустрију. Ирак, Србија (Косово и Метохија) и Авганистан су очигледно тек почетак... Остали делови Предлога Устава баве се демократским процедурама које треба да обезбеде напред наведено давањем предности непосредној демократији над представничком, и то у условима великог неповерења према политичарима. Што се тиче иницијативе грађана–бирача, занимљиво је навести следећи члан Предлога Устава: „Два одсто бирача може да изнесе питање пред Алтинги. Десет одсто бирача може да изнесе нацрт закона за Алтинги. Алтинги може изнети противпредлог у облику другог нацрта закона. Ако нацрт бирача није повучен он ће бити представљен на референдуму, као и предлог закона Алтингија ако се појави. Алтинги може одлучити да ће референдум бити обавезујући. Гласање о нацрту предложеном од стране бирача одржава се у року од две године од тренутка када је нацрт био представљен Алтингију.“ (Чл. 66) Шта ће бити са вољом грађана Исланда? Судбина Предлога Устава још није јасна. Документ је 29. јула 2011. уручен исландској Скупштини, а у новембру 2012. се на необавезујућем референдуму две трећине грађана изјаснило за усвајање документа. Пројекат је, иначе, почео 2009. године када је позвано 1.000 достојних грађана који су заступали све становнике државе.Међу њима је изабрано 25 (Уставни савет) да напишу предлог нацрта Устава. Како је Устав писан на Интернету, сви остали грађани су имали прилику да саветима и предлозима утичу на коначни облик. Ово је јединствен случај да једна држава покуша израдити најважнији и највиши правни акт из саме демократске базе. Тада актуелни парламент Социјалдемократске коалиције је могао (али није) прихватити нови Устав. Искрено се надамо да овај документ неће остати мрво слово на папиру. У међувремену су се на Исланду десили избори. На власт се вратила странка која је учествовала у свим исландским владама од 1980. до 2009. и под којом се догодила криза која је од Исланда направила „финансијску Атлантиду“. Због тога, на први поглед, резултати избора делују врло нелогично. Ако се присетимо шта је својевремено рекао Наполеон Бонапарта, можда ће грађани Исланда (а и Србије) схватити шта им се заправо дешава: „Када је Влада зависна од банкарског новца, тада банкари, а не вође народа, контролишу ситуацију, јер је рука која даје увек изнад руке која прима.“ [1] Користимо незванични српски превод по „A Proposal for a new Constitution for the Republic of Iceland, Drafted by Stjornlagarað, a Constitutional Council, appointed by an Althingi resolution on March 24 th 2011“.