Чија је „Грчка криза“?

Да ли је у питању криза, депресија, пљачка или превара?

У данашње време нису ретке претпоставке како иза шпекулативних напада на Европу и евро стоји Америка. Због чега би финансијско урушавање Европе користило Вашингтону?

Чак и у озбиљнијим круговима се сада јавно наглашава да Сједињене Државе подржавају интеграцију Европе, али само дотле док прејака и економски и политички стабилна Европа не почне стављати сопствене интересе испред америчких. Четири године након избијања финансијске кризе на Вол Стриту, Европа се присећа да је сопствену кризу увезла из Америке.

Врло је занимљиво питање да ли је дужничка криза плански пресељена у Европу, захваљујући неколиким чиниоцима: постојању међународног финансијског тржишта неспутаног основном контролом; финансијске надмоћи САД , али и фалсификованимоценама безвредних хартија од вредности од стране монополских кредитних агенција са седиштем у САД.

Мада је ноторно запажање стручњака да је Америка задуженија од Европе, и све своје дугове Американци вероватно никад неће моћи вратити (баш као ни Грци), САД не само да негирају постојање сопствене дужничке кризе, већ за своје проблеме сада оптужују Европу. Покушавају наметнути Европи неодговарајућа решења путем „препорука“ ММФ-а, супершпекуланта Џорџа Сороша и бивших кадрова „Голдман Сакса“, пажљиво инсталираних на кључне позиције у Евросавезу.

Све ово је „дозвољено“ само ономе ко истовремено поседује актуелну светску валуту и моћне штампарије које даноноћно раде.

Да оваква перцепција америчке злоупотребе моћи постаје уобичајена, показују и гласови који на подручју бивше Југославије долазе из проамеричких зона: Хрватске, Босне и Херцеговине или Словеније. Рецимо, угледни хрватски аналитичар Денис Ромац изричито указује на кривце: „Чак је и некадашњи челник америчког ФЕД-а Ален Гринспен својевремено сугерисао како је грчка криза изазвана зато да би се прикриле тешкоће САД-а и пад течаја долара, чиме је био угрожен статус долара као резервне светске валуте. Слично размишља и економиста Нуријел Рубини. Он подсећа како су империје чије су валуте функционисале као резервне валуте традиционално већи зајмодавци него зајмопримци.“ (Ромац, Денис. „Грчка криза темпирана да се прикрију проблеми у Америци“, Вестинет.рс , 5. Март 2012.)

Он подсећа да је фунта изгубила статус резервне валуте када је Велика Британија за време Великог рата постала дужник – баш као и данас САД, иако је нова криза у еврозони привремено зауставила пад долара као светске резервне валуте.
Међутим, постоји и један наднационални чинилац. Осим латентног америчко-европског супарништва, одлучујућу улогу у изазивању криза, а затим у манипулацијама финансијским крахом одиграо је мултинационални и антинационални финансијски капитал.

Овај, од реалне економије и националних регулаторних прописа отуђени центар несагледиве паразитске моћи, током кризе се додатно и до сад невиђено обогатио и увећао своју снагу.

Док је реални друштвени производ целе планете увећан три пута, господари новца су свој капитал увећали 600 (шест стотина) пута. Финансијски деривати, мултипликатори, манипулације, удружени са компјутерском супербрзом технологијом, „створили“ су довољно капитала да се купи Европа и можда још по неко.

Овде долазимо до горућег питања легитимитета америчких бонитетних агенција. И Ромац их директно прозива: „Круцијалну улогу у експлозији [нагласио Ч. К.] дужничке кризе у еврозони одиграле су три највеће бонитетне агенције (S&P, Fitch i Moody`s) и то тако што су снижавањем кредитног рејтинга појединих држава које су се нашле на удару финансијских шпекуланата проузроковале нагло повећање камата на њихово задуживање, што је отплату дугова учинило немогућим.“

Европска унија је, с правом, овакве оцене америчких агенција за земље-чланице еврозоне и манипулације финансијских шпекуланата схватила као напад, не само на евро, већ и на цео пројекат уједињене Европе. Како је изјавила немачка канцеларка, „евро није само валута, већ и идеја“.

Као свој одговор, ЕУ је почела игнорисати агенцијске оцене и приводити крају припреме за пакет мера: стављање финансијског тржишта под надзор; увођење финансијске регулације (које се својевремено, под притиском, одрекла); стварање велике европске бонитетне агенције; укрупњавање банкарског сектора, као и јачање политичких и економских темеља Евросавеза.

Грчка драма на ивици трагедије

Положај Грчке у текућој дужничкој кризи посебно је илустративан за приказивање циљева, мера и техника господара новца у прављењу „Новог светског поретка“.

Грчки дуг је 2009. износио данас прихватљивих 120 посто БДП-а, али се због процена америчких кредитних агенција, које су свесно и тенденциозно снижавале кредитни рејтинг земље, попео 170 посто БДП-а. Неко не жели да Грци изађу из дужничког ропства.

Али није само Америка одговорна. И Немачка има значајан удео у кризи. Прво је посејана демагошка прича о светлој будућности услужног сектора, патуљастих и породичних мануфактура, а затим је немачка индустрија прегазила конкуренцију у Јужној Европи. С друге стране, немачки порески обвезници нимало нису спремни да финансирају последице губљења стотине хиљада радних места у грчкој индустрији.

И тако је грчка финансијска криза постала европска политичка криза.

Док светска штампа већ месецима свакодневно лицитира да ли ће Грчка бити или неће бити спашена, да ли јој треба или не треба помоћи, хоће ли или неће остати у еврозони, колико би и кога коштала свака од варијанти – Грци су болно свесни да „помоћ“ и није заправо помоћ, већ серија билатералних зајмова, углавном немачких и француских банака, по високој каматној стопи од 5,2 одсто.

После пет узастопних година рецесије (што би се могло подвести и под депресију) и три године строгих мера штедње, грчки грађани су све песимистичнији када је у питању будућност државе и све су већи противници (њих 80%) “пакета помоћи”.

Велики публицитет на целом Балкану добили су подаци грчке Средишње агенције за статистику да је у Грчкој незапосленост у јулу месецу (туристичка сезона!) прешла 25 одсто, дакле, највише у новијој историји. У последњих годину дана 329.086 радника или 8 одсто укупно запосленог становништва остало је без посла.

Очигледан је још један тренд: „Најугроженији су млади, високо образовани кадрови. Стопа незапослености код ове групације до 24 године старости износи 54,2 , а до 34 године 31,4 одсто.” (Шимунец, Звонко, „Грчка: Незапосленост већа од 30 одсто”, Вечерње Новости, 14. Октобар 2012.)

Да би се схватила већа слика наглашавамо и да је у Грчкој тренутно запослено 3.763.142 људи, незапослено 1.261.604, а економски неактивних грађана има 3.356.276.

Међутим, чак и овако алармантни подаци нису реални, истичу у у Генералном савезу радника Грчке (ГСЕЕ). У извештају за септембар 2012. ГСЕЕ-а тврди се да је незапосленост прешла границу од 30 одсто, али да власти не објављују податке пред усвајање новог пакета мера штедње и нових 15.000 отказа у јавном сектору. Синдикалисти упозоравају да ће раст незапослености бити настављен до краја године, (а незапосленост у Грчкој је двоструко већа него у Евросавезу).
Балканско јавно мњење је свесно грчке стварности: „Ако се узме у обзир да је 2008. незапослено било 7.7 одсто или 377.100 становника, да је број људи без посла до данас учетворостручен, да су примања нижа за око 30 одсто, државни харач порастао у разним доменима више него троструко, што је подигло малопродајне цене, није тешко закључити да је економско стање огромне већине данас у Грчкој на ивици преживљавања.” (Шимунец, исто)

Како је стварање наднационалне лоповске елите такође део плана поробљавања држава и народа, то и Грци не заостају у томе. У атинској штампи је 30. октобра објављен списак грчке „елите“ од нешто више од 2.000 имена, која су капитал склонила у Швајцарску. (Шушка се да су претходни српски режими изнедрили сличну „елиту“.)

За саме Србе је поражавајућа чињеница да српској политичкој елити грчки пример није алармантан. Она упорно гази грчком стазом задуживања, не обнавља велике индустријске комплексе, запоставља младе и образоване – и милост очекује од истих џелата који је ником нису дали. Иако још увек имамо избора.

Изгледи за Хеладу

Да бисмо избегли уску српску геополитичку и геоекономску визуру ЕУ, САД и Грчке, занимљиво је видети размишљање Љубе Јурчића, професора на Економском факултету у Загребу и председника Хрватског друштва економиста, који се бави испреплетаношћу грчке кризе и и осталих процеса у ЕУ и свету.

„Модел решења грчке кризе има далеко шири оквир од саме Грчке, у финансијском, економском, а посебно у политичком погледу. Највидљивији начин решења грчке кризе у овом моделу је рачуноводственог карактера, мало мање финансијског, готово нимало економског, а највише политичког. Гледајући економски, решавају се само последице, а изостале су мере за отклањање узрока”. (Јурчић, Љубо: “Решење грчке кризе мења односе унутар ЕУ”, Политикаплус.ком, 30. 7. 2011)

„Имајући у виду број земаља ЕУ које су суочене с проблемима дефицита и дугова и будући да се њихова контрола и рјешавање неће одвијати на нивоу других институција ЕУ него у ЕФСФ-у [European Financial Stability Facility у којем је Немачка највећи акционар и даје директора, Ч. К.], постаје јасан утјецај Њемачке на будући развој Еуропе.” Размислимо о овим речима: будући развој Европе.

У свему овоме избија (гео)политички циљ очувања европске монетарне уније и саме ЕУ. Морамо се сетити да грчки јавни дуг чини око 3,5 посто БДП 17 чланица еврозоне. По Јурчићевој рачуници, ни отписивање целокупног грчког дуга не би био трагичан ударац за повериоце. Међутим, долази се до осетљивог политичког питања еврозоне: да ли да земље са дефицитом могу живети на рачун оних које остварују суфицит?.

Моћ над европским финансијама и привредним развојем већине „периферних“ земаља ЕУ кроз ЕФСФ би имала Немачка и то је разлог за реакцију Француске и Енглеске. “Новонастале ситуације засигурно ће потакнути Њемачку на јача размишљање о њеној улози на свјетској сцени, а у Енглеској на расправе о њеној улози у Еуропи.” – поентира Јурчић.

Чисто као храну за мозак, додајемо и један сценарио попут филмског. За почетак, Немци повлаче своје злато из Централне банке Енглеске, а уз пут проверавају његов састав да им се не би поновио кинески сценарио. Наиме, САД су део својих обавеза према Кини наводно исплатиле уместо у злату – у позлаћеним полугама волфрама чија је специфична тежина скоро иста као злата. („Има ли уопште злата у Форт Ноксу?”, Б92.нет, 27. 4. 2012.)

Враћено на Грчку – ову земља сада у страху чека позитиван извештај „Тројке“, како би се могла наново задужити за недостајућих 31,5 милијарди евра за докапитализовање банака и враћање дела дуга. Министри финансија еврозоне ће, према немачком привредном дневнику „Handelsblat“, на састанку 12. новембра одобрити нови пакет зајма Грчкој у износу 16-20 милијарди евра, пошто се други пакет од 130 милијарди евра показао недовољним.

Могли бисмо се сложити с онима који кажу да Грци не могу очекивати побољшање од било какве економске одлуке, јер одлуке које би ишле грчком народу у корист једноставно неће бити донете. А држава која не доноси одлуке о својој економији престаје бити држава у правом смислу те речи.

Дакле, Грчка невоља није тек економске природе, већ је у питању недостатак суверенитета. Очигледно, у праву су они који кажу да је борба за самосталност заиста једини пут у оздрављење и грчке економије.

Изворно објављено: Фонд стратешке културе, Москва, 1. децембар 2012.