Народне банке против својих народа: упоредни случај преваре са швајцарским франком (1)

Пљачкање европске периферије — чланица ЕУ, кандидата и острашћених кандидата за кандидата. Регулатори толеришу валутне клаузуле ради „заштите“ дужника од високих камата и инфлације — све до банкрота!

Дужничко ропство у Србији остаје. Сада видимо да је и после доношења Препорука Народне банке Србије (31. маја) швајцарски валутни калауз остао у рукама банкара. У тренутку када су банке у Србији одузеле 500 станова, а уз Бугаре се самоспаљују и презадужени Срби, Уставни суд Србије купује време банкстерима тиме што сваку могућу колективну тужбу проглашава неуставном.
Да ли су чланови Америчке привредне коморе у Србији благосиљали НБС да препоручи банкама одлагање наплате опљачканог новца док траје мандат овог режима, не би ли се успешно окончала много већа пљачка окупиране територије?
Банке се сада нећкају да прихвате препоруке Регулатора, док препоруке аболирају НБС од кривичног дело нечињења, али и кривичног дела подстицања других на кривично дело (банака на пљачку грађана).
Како дужници да помогну и себи и Србији и НБС?Да ли повлачити уштеђевину из неетичких банака!? Упоредна анализа случаја Србије, Хрватске и Мађарске нам можда може појаснити ствар.

Србија: нарушен државни и монетарни суверенитет

Да ли су због неповољног развоја валутног односа између швајцарског франка и евра настрадали грађани Србије који су кредите узели у динарима?
Звучи нелогично, али је захваљујући међународним шпекулантима и сапетој Народној банци Србије, тачно. Ово је полазна констатација из Саопштења за јавност Народне банке Србије поводом мутно и дугачко насловљене „Препоруке БАН 001/13 од 31.маја 2013. године у вези са стамбеним кредитима индексираним у швајцарским францима и Препоруке БАН 002/13 од 31. маја 2013. године у вези с применом уговорених неодредивих елемената променљиве каматне стопе пре почетка примене закона о заштити корисника финансијских услуга“.
Саопштење и Препоруке су још једно замлаћивање дужника. Њиховом применом се не мењају битна правила сурове игре. Ко не верује, може да их прочита на сајту НБС. Улога Препорука је, што се тиче грађана, да се додатно збуне, разједине, да се отупи дејство Удружења „Ефектива“, да се изгуби драгоцено време проучавајући Празну Кумову Сламу.
Задржаћемо се само на деловима ових докумената који нам могу појаснити позадину, циљ и домет предложених мера.
„Ради решавања проблема грађана, корисника кредита индексираних у швајцарским францима, размотрена су и различита упоредноправна решења на основу којих би се могао побољшати тежак положај једног броја корисника ових кредита. Ова решења се претежно крећу у распону од законских и/или административних мера којима се непосредно задире у облигационоправне односе између даваоца и корисника кредита (нпр. Мађарска) до покушаја самих учесника на финансијском тржишту да без интервенције или подстицаја државе реше ово питање (нпр. почетна фаза решавања питања ових кредита у Хрватској)“ — каже се у Саопштењу.
Дакле, видимо да се ради о решавању, а не о разрешењу проблема грађана, а и да би се положај дужника могао побољшати, али и не мора. Мађарска и Хрватска нису једине тачке распона.
Занимљиво је да није узета у обзир ситуација у Црној Гори, где је остварено 4.000 кредита у „швајцарцима“, иако је званично средство плаћања евро,валута која најчешће служи као мера вредности у валутним клаузулама. Одговор на питање откуда се ту нашао овај нови, пред сами ударни талас кризе уведени, „кредитни производ“ умногоме појашњава догађања и код комшија.
Што кажу Срби „далеко било, не чуло се“, не помиње се ни случај Исланда који је укинуо валутну клаузулу, прогласио је противуставном и противзаконитом, национализовао банке и ухапсио велики број директора банака.
У Хрватској и Мађарској се, раније него у Србији, показало да проблем незаконитог рада банака није једноставан за решавање. Услед вољне или невољне сагласности режима са криминалном банкарском праксом, проблем грађана брзо прераста од финансијског у социјални, а затим и у политички. Правно гледано, судови и поштена интелигенција немају двоумљења око незаконитости њиховог пословања. Откуд предуго толерисање тзв. регулатора (Централне банке) и Уставних судова. Уставни суд Хрватске шеснаест месеци ћути о уставности валутне клаузуле.У чије име?
И Уставни суд Србије има преча посла: да „оцени уставност“ косовске велеиздаје.

Хрватска: колективни фронт против „швајцараца“

У Хрватској су удружења „Франак“ и „Потрошач“ подигла прву колективну тужбу против осам великих банака (10. децембар 2012), и то због валутне клаузуле у швајцарским францима и једностране промене каматних стопа.
Колективна тужба је прихваћенау Првом трговачком суду у Загребу, као последица става да није потребно да целокупно становништво користи неки кредит или услугу да би се штитио колективни интерес потрошача. Прво рочиште одржано је 1. марта 2013. године. На захтев судије, банке морају суду образложити зашто су мењале каматне стопе.
Уз „Потрошач“, који је тражио да се уговори прогласе ништавим, био је присутан професор монетарне политике и међународних финансија Иван Ловриновић. Он је оголио преварантску суштину кредита у францима следећом изјавом:
„Људима који раде у банкарском сектору и који су креирали кредит у швајцарцима од 2002. било је јасно да је куна фиксирана према течају евра и могли су закључити да је то стабилан банкарски производ с обзиром на политику ХНБ. Но, нудећи кредит у францима, банке то нису могле закључити, нити је ико имао назнаку стабилности кредита у францима јер монетарна политика у односу на франак није била иста.“ („Почео спор због швицараца — судац препоручио нагодбу“, Вечерњи лист, 1. 3.2013)
Судија је питао банке да објасне: који је био правни и пословни разлог због којег су одлучиле увести кредите у францима? Зашто им је требала трећа валута?
Цитирао им је пресуду немачког Врховног суда из 1925. према којој се од начела монетарног номинализма, светог писма модерне правне цивилизације, може одустати само у изузетним случајевима. Такође је упозорио да поверилац који инсистира на испуњавању уговора у битно промењеним околностима не поступа у доброј вери.
Очигледно је да банкари нису ни тежили стабилном кредитном производу. У том случају зарада би се сводила само на камату и разне накнаде.Код кредита у францима остварује се истовремено и екстра зарада на основу течајних разлика.
Ето одговора откудовакви кредитии у Црној Гори.
Банкари су знали да је могуће избећи ризик промене валутних курсева хеџирањем. Хеџинг је механизам, инвестиција која служи да смањи или укине ризик који се односи на неку другу инвестицију. Банке се морају хеџирати, платити неколико процената премије на течајни ризик јер је то њихов посао. Цена хеџирања се не мора пренети на веће камате.
Уместо тога, банке су плански, сав ризик промене течаја превалиле на грађане и предузећа путем приступних уговора по принципу узми или остави. Циљано су се одлучиле на монополску и непоштену екстра зараду.
Пре описаног рочишта, поменути професор и колега му Драго Јаковчевић, који су радили анализу за Удружење „Франак“ саопштили су Гласу Славоније (30. новембар 2012) да су кредити у францима „измишљен“ производ (франке нико није ни имао, ни дао, ни видео) помоћу кога су се банке значајно обогатиле, а дужници доведени у врло неповољан положај. Ниска камата кредита у швајцарцима искоришћена је као средство обмане клијената.
„Реч је о подстицању на закључивање уговора о кредиту уз једнострано или недовољно информисање о могућим негативним последицама, на темељу чега би корисници кредита требали покренути приватне тужбе и тражити раскиде уговора уз обештећење.“

Чега се плаши гувернерка Народне банке Србије?

Следећи закључак из Хрватске објашњава зашто гувернерка Народне банке Србије зазире од суда:
„У свету се 2007. и 2008. могло очекивати да ће доћи до интервалутних поремећаја, и да ће шпекуланти тражити сигурније уточиште у некој од светских валута. У банкама раде стручњаци који су образовани да предвиде такве трендове, а клијенти нису. ХНБ није ни издалека упозорио на могуће проблеме, а у ствари је требало онемогућити кредитирање уз валутну клаузулу која се односи на франак. ХНБ се понашао једнострано, штитећи само оне који су се задуживали уз примену валутне клаузуле везане за евро.“ („Обманути грађани могу тужити банке и тражити раскид кредита“, Глас Славоније, 30. 11. 2012.)
Професор Љубо Јурчић је био још непосреднији на првој великој дискусији Удружења „Франак“: „Ово је типичан случај асиметричне информације где банке знају све а узиматељи кредита ништа, али зато постоје регулатори. Но, банке су се избориле за државу која им овакво понашање допушта. Обвеза је државе дарегулаторима штити грађане.“ (Пословни дневник, 7. 2. 2013.)
Јурчић тврди да је у случају кредита у францимаХНБ био дерегулаторно тело, а да је девизна клаузула атак на државни суверенитет. Политичари нису реаговали. Јурчић проблем види у томе „што смо преписали прописе и директиве, усклађујемо се са директивама, а нисмо се упитали јесмо ли се ускладили са самима собом, а у томе нас нико не спречава!“
Јурчић наставља, да „када треба решавати привредну ситуацију, немамо (националним законом прописан) новац, одрекли смо га се валутном клаузулом, којом смо издали и део националног суверенитета, не тражећи за то сагласност народа Републике Хрватске. Евро је европски новац, а ми не учествујемо толико у привредним токовима у Европи, колико имамо евра које морамо вратити. Немамо механизам који би довео привреду у равнотежу, а имали би смо га да је куна новац. Овако се само играмо државе.“
Потпуно исти проблем имамо и у Србији, само се о њему не пише на овако отворен начин као у Хрватској. Помиње се под псеудонимом „проблем динаризације привреде“.
Да ли у овоме видимо модел како треба покорити све централне/народне банке света да постану војска ММФ-а за очување капацитета враћања иностраног дуга? То ћемо видети, надаље испитујући регионални механизам преваре у швајцарцима.

(Крај у следећем наставку)

Исланд: борба за природне ресурсе

И на Исланду као и у многим другим државама, неолиберализам се показао за домаће становништво не само као економски неефикасан, већ и неправедан, социјално неодговоран и морално неосетљив. Исланђани се сада упињу да сачувају традиционалну социјалну државу тј. државу благостања. Своја схватања о себи и свету, своје најдубље жеље течно су изразили Предлогом новог Устава, писаном од стране Уставног савета, по одлуци Алтингија (Скупштине) 2011.године.[1] Сматрамо да је њихова логика од животне важности и за грађане Србије и других држава, што ћемо видети у кључним деловима документа. Док разматрамо резултат народне воље, држимо на уму и да су Исланђани основали Алтинги 930. године и да је у питању најстарија светска скупштинска установа. У уводном делу Предлога народног Устава исти Исланђани кажу: „Ми, људи који насељавамо Исланд, желимо да створимо праведно друштво у коме свака особа има једнаку прилику. Наше разноврсно порекло обогаћује наше друштво, а заједно смо одговорни за наслеђе поколења, наше земље и њене историје, природе, језика и културе. Исланд је слободна и суверена држава са слободом, једнакошћу, демократијом и људским правима као својим стубовима. Влада ће настојати да ојача благостање становника у држави, подстиче њихову културу и поштује разноликост живота људи, земље и њене биосфере. Желимо да промовишемо сагласје, сигурност и срећу међу нама и будућим поколењима. Одлучни смо да радимо на миру са другим народима и на поштовању планете Земље и целог Човечанства. У светлу тога смо утемељили нови Устав, врховни закон државе којег се сви морају придржавати.“ Очигледно, данашња Европска Унија сигурно није окружење у којем се могу остваривати ови племенити циљеви. Њена структура, политика и закони су највећој мери формирани током неолибералне ере. У том смислу она агресивно заступа интерес капитала. Недостатак демократског потенцијала само олакшава испуњење овог задатка. Многи мисле да је криза створена у ЕУ само идеалан амбијент за концентрацију моћи у рукама финансијске олигархије и систематско уништавање тековина социјалне државе. Концентрација финансијског капитала (укрупњавање банака) са једне стране и драстично повећање броја незапослених и осиромашених са друге, довољно говоре у прилог томе. Заговарање федерације и рад на стварању Банкарске уније јасно показују и да краткорочни циљ „Тројке“ (Европске комисије, ЕЦБ и ММФ) није економски раст и отварање радних места, већ пораз синдикалног покрета и тамничење народа. Као сведоци савремених дешавања где Запад настоји раздробити многе државе како би се створили немоћни економски патуљци са наметнутом улогом у светској подели рада. Одбрана голог постојања У новој ситуацији Исланђани су већ у трећем члану Устава нагласили: „Територија Исланда је недељива. Границе његових територијалних вода, ваздушни простор и економска зона утврдиће се законом“. Као жртве релативно кратке, али подле, сурове и свеобухватне диктатуре банкара, сматрали су за потребно да у Уставу изричито истакну следеће: „Свима се јамчи право на живот са достојанством.“ (Чл. 8) „Државни органи у сваком тренутку морају заштитити грађане од кршења људских права, било да су учињена од стране носилаца државне власти или од стране других.“ (Чл. 9) „Сви имају право на безбедност своје личности и заштиту од сваке врсте насиља, као што су сексуално насиље, у кући или напољу.“ (Чл. 10) „Неповредивост приватног живота, дома и породице мора бити зајемчена.“ (Чл. 11) „Сва деца ће бити осигурана законом заштите и бриге коју њихова добробит захтева. Најбољи интерес детета треба увек да има првенство у одлукама везаним за њихова питања.“ (Чл. 12) „Право на имовину је неприкосновено. Нико не може бити приморан да преда имовину, осим ако то захтева јавни интерес. У том случају, правни акт и пуна накнада су неопходни.“ (Чл. 13) „Свима ће бити осигурана права на прикладан животни стандард и социјалну сигурност. Свима са таквим потребама се по закону јемчи право на социјалну сигурност и јавну помоћ, као што су случајеви незапослености, порођаја, старости, сиромаштва, болести, инвалидитета, трајног оштећења или сличних околности.“ (Чл. 22) „Сви имају право на душевно и телесно здравље по највишим могућим мерилима. Сви по закону имају право на доступну, правилну и прикладну здравствену услугу.“ (Чл. 23) Људска права се посебно наглашавају и на плану бесплатног образовања и професионалне слободе: „Сви по закону имају право на опште образовање у складу са својим способностима. Свима који подлежу обавезном образовању такво образовање нуди се без накнаде.“ (Чл. 24) и „Сви су слободни да се баве запослењем које изаберу. Ова слобода се може ограничити законом, у јавном интересу. Прикладни радни услови утврђују се законом, попут раздобља одмарања, годишњег одмора и часова доколице. Свима ће бити пружено право на правичан доходак и друга права у вези са радом.“ (Чл. 25) Ове чланове морамо сагледати у светлу данашње исландске стварности. Да би опстали у условима презадужености и озбиљне дугорочне угрожености побројаних права, данас Исланђани раде по два и три посла, 270 и више сати месечно. Поучени искушењем презадужене Грчке да изнајми или прода заштићена добра, писци Устава су поставили и следеће ограничење: „Вредна национална блага која припадају културној баштини Исланда, као што су то објекти од националног значаја и стари рукописи, не смеју бити уништени, нити предати на трајно поседовање или употребу, бити продати или заложени.“ (Чл. 32) Кључ: борба за природне ресурсе Али постоји и виши аспект ове кризе и он се тиче вечне отимачине природних блага. Следећи чланови се сматрају кључним у покушају спречавања трајне и неповратне окупације државе: „Природа Исланда представља основу за живот у овој земљи. Сви морају ово да поштују и чувају. ... Коришћењеприродних ресурса мора бити такво да ће њихово исцрпљивање бити смањивано на дуги рок, те да ће право природе и будућих поколења бити поштовано.“ (Чл. 33) Овај проблем је неуобичајено прецизно разрађен у следећем члану, који је од велике међународне важности: „Исландски природни ресурси који нису лично власништво биће заједничка и трајна имовина нације. Нико не може присвојити природне ресурсе или права везана за њих,било за имовину или за трајну употребу, и они се не могу продати или заложити. Природни ресурси у јавном власништву укључују ресурсе као што су поморска добра, други ресурси океана и његовог дна унутар привредне зоне Исланда, изворе воде и коришћење водних права, права на геотермалну енергију и рударство. Јавно власништво над средствима испод одређене дубине земљишта може се регулисати законом. Приликом коришћења природних ресурса, као смернице се узимају одрживи развој и јавни интерес. Државни органи, као и они који користе природне ресурсе, биће одговорни за њихову заштиту. Државни органи могу, на основу закона, издати дозволе за коришћење природних ресурса или других ограничених јавних добара, на основу пуне исплате и у оквиру умереног временског рока, у сваком појединачном случају.Такве дозволе се издају на равноправној основи и никада неће довести до права на власништво или неповратног газдовања природним ресурсима.“ (Чл. 34) Немци су управо овај део Предлога новог исландског Устава прокоментарисали као списак природних ресурса који још није за приватизацију. Ми додајемо: исти они Немци који су поново себи јавно, дрско и бестидно дали за право да и оружјем прибаве сировине за своју индустрију. Ирак, Србија (Косово и Метохија) и Авганистан су очигледно тек почетак... Остали делови Предлога Устава баве се демократским процедурама које треба да обезбеде напред наведено давањем предности непосредној демократији над представничком, и то у условима великог неповерења према политичарима. Што се тиче иницијативе грађана–бирача, занимљиво је навести следећи члан Предлога Устава: „Два одсто бирача може да изнесе питање пред Алтинги. Десет одсто бирача може да изнесе нацрт закона за Алтинги. Алтинги може изнети противпредлог у облику другог нацрта закона. Ако нацрт бирача није повучен он ће бити представљен на референдуму, као и предлог закона Алтингија ако се појави. Алтинги може одлучити да ће референдум бити обавезујући. Гласање о нацрту предложеном од стране бирача одржава се у року од две године од тренутка када је нацрт био представљен Алтингију.“ (Чл. 66) Шта ће бити са вољом грађана Исланда? Судбина Предлога Устава још није јасна. Документ је 29. јула 2011. уручен исландској Скупштини, а у новембру 2012. се на необавезујућем референдуму две трећине грађана изјаснило за усвајање документа. Пројекат је, иначе, почео 2009. године када је позвано 1.000 достојних грађана који су заступали све становнике државе.Међу њима је изабрано 25 (Уставни савет) да напишу предлог нацрта Устава. Како је Устав писан на Интернету, сви остали грађани су имали прилику да саветима и предлозима утичу на коначни облик. Ово је јединствен случај да једна држава покуша израдити најважнији и највиши правни акт из саме демократске базе. Тада актуелни парламент Социјалдемократске коалиције је могао (али није) прихватити нови Устав. Искрено се надамо да овај документ неће остати мрво слово на папиру. У међувремену су се на Исланду десили избори. На власт се вратила странка која је учествовала у свим исландским владама од 1980. до 2009. и под којом се догодила криза која је од Исланда направила „финансијску Атлантиду“. Због тога, на први поглед, резултати избора делују врло нелогично. Ако се присетимо шта је својевремено рекао Наполеон Бонапарта, можда ће грађани Исланда (а и Србије) схватити шта им се заправо дешава: „Када је Влада зависна од банкарског новца, тада банкари, а не вође народа, контролишу ситуацију, јер је рука која даје увек изнад руке која прима.“ [1] Користимо незванични српски превод по „A Proposal for a new Constitution for the Republic of Iceland, Drafted by Stjornlagarað, a Constitutional Council, appointed by an Althingi resolution on March 24 th 2011“.

Исланд: одбрана голог постојања (I)

Преотимање банкарског сектора Исланда под паролом „развој опсежне и кредибилне стратегије реструктуирања банкарског система“.• Омамљујућа улога ММF — FBI (Fond Buitres Internacional — Међународни Фонд Лешинара) у постављању највеће замке презадужености у историји Света. Циљ: систематско уништење тековина социјалне државе Исланд.• У време диктатуре финансијског капитала, да ли су Исланђани постигли нешто велико или су само преживели?• Има ли места демократији, моралу и правди на тржишту утемељеном на социјалној искључивости и политици сукобљавања? У време када у целој Европи расте број незапослених и осиромашених грађана и читавих народа,као последица диктатуре финансијског капитала, на поштена човека благородно делују следећи наслови повезани са Исландом: „Пустите банке да банкротирају“; „Банке нису ’свете краве’економије“; „Потребе људи испред уцене банака“; „Како су Викинзи сломили кризу“, „Рекли смо одлучно не уценама британских банака“; „Оставили банке да пропадну, а бележе привредни раст“; „Европа у кризи, Исланд се опоравља“. Међутим, финансијска драма кроз коју пролази овај малобројни али сложан, вредан и упоран народ је много сложенија и још јој се не назире скори крај. Исландске банке су у врло кратком року пре кризе, захваљујући интернационализацији пословања, постале превелике за привреду из које су поникле. Као такве, настанком кризе постале су „превелике за спашавање“. Услед бројних неравнотежа у банкарском систему, неконтролисаног потцењивања свих ризика и великог моралног хазарда тј. тражења пласмана са вишим ризиком и приносом — ове банке су врло брзо прешле пут од нормалног пословања (где очекивани доходак покрива и главницу и камату),преко шпекулативног пословања (услови у којима очекивани доходак покрива само камату, а систем је одржив док се главница може рефинансирати),до стања када очекивани доходак не покрива ни главницу ни камату,па реална задуженост расте непрекидно. Све до финансијског слома. Слом и доношење коначне одлуке о државном, својинском и управљачком преузимању контроле над банкама „Глитнир“ и „Ландсбанки“, преко регулаторне агенције ФМЕ, уследило је 7. октобра 2008, три седмице после одлуке о банкроту америчке инвестиционе банке „Лиман Брадерс“ (Lehman Brothers,15. септембра 2008). У моменту слома, три највеће исландске банке, „Глитнир“, „Ландсбанки“ и „Кауптхинг“ имале су дуг од 50 милијарди евра. Због колапса финансијског система и немогућности приступа међународном финансијском тржишту, Влада Исланда је у новембру 2008. године била принуђена да ММФ–у упути захтев за сарадњу. Заједнички је креиран економски програм којим су дефинисани оквири вођења монетарне и фискалне политике. „Спасавање“ преко кичми деце и жена Програмом је дефинисан и процес преотимања („реструктуирања“) банкарског сектора Исланда. Данас је многима видљиво да је то био први, истински и основни циљ увлачења Исланда у замку презадужености, таквих размера које нису забележене у економској историји Света. Званични циљеви програма су били дефинисани на следећи начин. Први циљ се односио на стабилизацију валуте и враћање поверења међународне финансијске олигархије (инвеститора). Други циљ је био средњорочна стабилизација јавних финансија путем дугогодишњег обимног смањења буџетских расхода уз повећање буџетских прихода (финансијска консолидација). Трећи циљ је био „развој опсежне и кредибилне стратегије реструктуирања банкарског сектора“ и примена програма раздуживања приватног (и само приватног) сектора. Стабилизација валуте као први предуслов макроекономске стабилности, остварена је политиком каматних стопа, управљањем ликвидношћу, интервенцијама на домаћем тржишту и увођењем контроле кретања капитала, која је још увек једним делом присутна. Занимљиво је да је ММФ у случају Исланда одобрио контролу кретања капитала, иако је ова мера анатемисана на планетарном нивоу, а и законом је строго забрањена у ЕУ. Ова дволичност је била неопходна да би се заварао народ, док се не постигне крајњи циљ: преотимање исландских банака и економско поробљавање становништва. Фискална консолидација је била битан предуслов одобравања ММФ–овог кредита од 2,1 милијарде долара. Спроведена је на класичан начин комбинацијом повећања пореза и резова на страни буџетских расхода — смањењем плата државних службеника за 5–15% и њихово замрзавање на дужи рок, смањењем породиљског одсуства, дечјих додатака, трошкова здравственог осигурања, смањењем пензија, доприноса верским заједницама, одустајањем од многих јавних пројеката реконструкције и изградње путева, насипа, итд. Истовремено је уведено око стотинак нових пореских основица. Заиста је геноцидна и цинична ММФ–ова пракса смањивања права деце и породиља у нацији која има тек око 320.000 становника. Али, та је нација предуго пркосила неолиберализму делећи са Норвешком прво место у свету по уједначености богатства и квалитету живљења становништва. Зато се понижење и победа над Исландом од стране финанс–нациста морала остварити баш на терену најосетљивијих људских права. Из истих и сличних разлога спрема се „реструктуирање“ Словеније и групе Нордијских земаља. Пре пар дана су их (заједно са Немачком) „аналитичари Блумберга“ открили као највећи реметилачки фактор у трговинском дисбалансу САД. Криве су због тога што су солидарне, што штеде, вредно раде, и извозе, а да пре тога нису доживеле привредни колапс због којег би се морале обратити финансијским лешинарима. Према писању западне штампе, криза на Исланду није видљива голим оком и у односу на стање у многим земљама ЕУ, скоро да и не постоји. Можда је заиста тако зато што је Исланд био девета држава у свету по богатству (по глави становника) и имала је друштвени производ по глави становника за 60% већи него у САД. Данас је на 66. месту у свету, по истим показатељима. Захваљујући само снажној традиционалној солидарности, најугроженији грађани Исланда нису одбачени, већ су захваћени неким видом државне заштите. Банке насукане, банкари и даље пливају Реструктурирање банкарског система спроведено је 2008. и 2009. године. Три највеће банке су подељене на „старе“ банке са страном активом и пасивом и „нове“ банке са домаћом активом и пасивом. „Нове“ банке су основане домаћим средствима и докапитализоване су од стране Министарства финансија Исланда. У њих је пренесена већина домаћих обавеза. У „старим“ банкама остале су обавезе и потраживања према иностранству. Оне још увек не функционишу као праве самосталне банке, а налазе се у власништву страних кредитора. То су банке које дневна штампа оглашава као пропале, неспасене, у стечају. Да то не мора бити тако страшно, знамо из искуства Србије где четири највеће „пропале“ банке остварују већи приход од свих банака заједно које „нису пропале“. Крајем 2010. године на Исланду је завршена процена нето потраживања старих банака према новим банкама. Као непосредна последица резултата ове процене, две од три нове банке су поново приватизоване. Њихови већински власници су постали некадашњи повериоци, а садашњи власници „старих“ банака. Технички је операција извршена заменом дуга за власништво („debt–to–equity swap“). Укупни трошкови реструктурирања финансијског система износе изнад 40% исландског БДП–а и сносиће их становништво путем додатног пореског оптерећења. Јавни дуг је за две године (колико траје реструктурирање) повећан за 300% и сада прелази 100% БДП (са почетних 28%). Државе са оволиким постотком јавног дуга, уз повећано пореско оптерећење имају врло сумњиву развојну будућност на средњи и дуги рок. „Глитнир“ је сада „Исландбанки“, а „Кауптхинг“ сада „Арион банки“. Банка „Ландсбанкин“ (стара „Ландсбанки“) је остала 81% у власништву Исланда, због спора око дуга према корисницима програма „IceSave“. Крајем јануара ове године суд Европског удружења за слободну трговину (ЕФТА) са седиштем у Луксембургу — надлежан за трговинске спорове између чланица ЕУ и земаља које то нису, али су део заједничког Европског економског подручја (ЕЕА) — донео је пресуду да закони о осигурању депозита не покривају „системски банкарски крах у размерама какве су биле на Исланду“. То практично значи да Исланд не мора исплатити око 340.000 енглеских и холандских штедиша у укупном износу од 3,9 милијарди евра. Матичне државе су обештетиле штедише, јер су Исланђани два пута на референдуму одбили да то учине. Ипак, Исланд је обећао исплатити одређену суму новца Британији и Холандији и то из средстава од продаје имовине банке „Ландсбанки“. Након окончања овог спора очекује се приватизација и једине преостале банке, „Ландсбанкин“, у којој држава има већински удео. Коначан епилог: највеће банке су први пут у историји Исланда у власништву странаца! Протекле догађаје Исланђани су с пуним правом назвали издајом и покренули бројне судске поступке против лица која су сматрали одговорним. Знајући да финансијска окупација није могућа без корумпираних политичара и да није сама по себи крајњи циљ, Исланђани су марта 2011. године написали „Предлог за нови Устав Републике Исланд“ како би предупредили грабеж и пљачку својих природних богатстава. (Наставиће се)

Исландски рибари у мрежи евроатлантских зеленаша (1)

 Прича о Исланђанима који су два пута одбили да учествују у санирању пропалих банака актуелна је у ситуацији када се расправља о принципима будуће Европске банкарске уније. Према плановима за оснивање уније, предвиђа се механизам за спас посрнулих банака, у оквиру којег ће акционари, повериоци и, уколико буде потребно, штедише сa великим улозима сносити трошкове спашавања (тзв. реструктуирања) банака. Зато је разумевање „Случаја Исланд“ од важности за општу будућност.

Иако је идеологија о „неприкосновености приватне својине“ још званично на снази, њено практично, отворено и успешно кршење је недавно спроведено у случају спашавања банака на Кипру. Добар део терета спашавања поднели су власници штедних улога простом конфискацијом (путем измишљеног пореза) дела њихове финансије имовине.

Премијер Финске, једине државе чланице еврозоне која је успела да задржи врхунски кредитни рејтинг, заложио се крајем марта, у свом говору о Европи у Хелсинкију, за то да грађани еврозоне више не смеју спашавати банке. Овакав став премијера је логичан јер је утврђено да се најмање половина финских пореских обвезника противи идеји да учествују у спашавању банака других земаља, чак ако то подразумева и, све чешће најављиван, распад еврозоне.

Колико је искуство Исланда као мале и државе са пуно посебности допринело оваквом начину мишљења?

„Случај Исланд“

Претпостављамо да је Исланд изабран као мета финансијског слома јер је све до 1989. године тежио скандинавском моделу тзв. социјалне државе, са високим уделом јавног сектора и јавне потрошње у бруто друштвеном производу (БДП). Пореска оптерећења су била висока. Још од Велике Депресије нестало је поверење према тзв. „слободном тржишту“. Велики број производних и извозних предузећа, као и већина банкарског система, налазио се у државном власништву.

Од 1931. године на Исланду су уведене контроле кретања капитала. Исландска круна није била размењивана ван Исланда 70 година. Каматне стопе су одређиване од стране три највеће банке у државном власништву. На овај начин Исланд се бранио од шпекулативних напада и пљачке националног богатства.

Међубанкарско тржиште новца је успостављено 1980. године, а тржиште капитала 1985. Западним посматрачима Исланд је више личио на источноевропску земљу у транзицији, него на високоразвијену земљу Запада. Као такав, пружао је „врло лош пример“ солидног и стабилног живота, а да истовремено није увео ништа од либералне и неолибералне доктрине која је била у незадрживом замаху.

Током 80–их година 20. века, због проблема са прекомерним изрибљавањем бакалара, нафтних шокова и високе инфлације, Исланд је ушао у период стагнације и рецесије.

Био је то идеалан тренутак да се Исланду понуди приступ страном тржишту капитала тј. неограничено задуживање, а да за узврат напусти скандинавски модел државног капитализма и уведе неолиберализам, по угледу на САД и Велику Британију. Након моделирања јавног мњења постигнут је национални консензус за прихватање ове кардиналне промене.

Све после тога је била рутина економских убица ММФ–а и интересних коалиција крупног капитала.

Политичари су увели неолиберализам на Исланд, под изговором будућег економског процвата, очувања независности, економске и сваке друге сигурности грађана.

Почетком 1990–их, ова држава се великим делом повукла из привреде и финансијског сектора. Спроведена је масовна приватизација јавних предузећа и телекомуникација, као и делимична приватизација банкарског сектора. Уклоњене су административне препреке кретању капитала. Успостављено је тржиште новца са много већим степеном нерегулисаности него у земљама–узорима. Организовано је и међубанкарско тржиште девиза.

Највећом променом сматра се стицање независности националне централне банке (ЦБИ) од сопствене привреде и нације, те њено прикључење наднационалној мрежи за праћење и усмеравање глобалног капитала. Стабилност курса је постао скоро искључив задатак централне банке. Овај циљ није случајан. Његово безусловно испуњавање имало је за крајњу последицу повећање задужености државе и спречавање губитка страних поверилаца када из било којих разлога повлаче свој капитал.

Измене пореског система ишле су на руку инвеститорима, тј. капиталистима. Стопа пореза на добит је у периоду од 1985. до 1995. смањена са 55% на 30%. Уведен је јединствен порез на доходак од 36%. Порез на финансијску имовину снижен је на 10%. Укинуте су мере контроле капитала. Приватни сектор је после 60 година добио приступ страном финансијском тржишту. Сви ови потези су створили услове да Исланд 1994. године уђе у Европско економско подручје (ЕЕА) тј. у подручје слободног кретања капитала, робе и људи.

Шансе за убрзање привредног раста су препознате у привлачењу енергетски интензивних инвестиција у подручја богата геотермалном и хидроенергијом. Због обиља ове енергије проблем и није био много велики. Било је исплативо прерађивати руду алуминијума са другог краја света, из Аустралије. Остварена је специјализација у сектору бродоградње и бродске опреме. Туризам је постајао све значајнији извор прихода.

Зашто се велики капитал доселио на Исланд

Развој финансијских услуга поклапа се са периодом до тада незабележене дерегулације банкарског система, укидања прописа који су раздвајали комерцијално од инвестиционог банкарства (по угледу на САД) и прихватања неолибералне банкарске регулативе ЕУ. То је омогућило исландским банкама несметан приступ и деловање у привредама свих држава ЕУ и ЕЕА.

Крајем 1990–их и почетком 2000–их исландске банке су почеле процес интернационализације свога пословања. Прва преузимања су почела са мањим банкама у Великој Британији и Данској. Приватна инвестициона банка Kaupthing отворила је 1998. године своју филијалу у Луксембургу; 2000. је Landsbanki (тада још увек у већинском државном власништву) извршила аквизицију мале лондонске банке Heritable; исте године су приватна банка Исландбанки и државна банка ФБА спровеле аквизицију Danish Basis Bank и Raphael and Sons, a Kaupthing је отворила брокерске канцеларије на Фарским Острвима, у Њујорку и Стокхолму.

Овим је направљена идеална инфраструктура за манипулаторе свих профила.

Накнадно ће се обелоданити да је претежни део новца за све ове пословне потезе пристизао из америчке инвестиционе банке Лиман Брадерс (Lehman Brothers). Логично је претпоставити да је ова банка пажљиво бирала и нове дестинације и финансијске услуге којима ће се бавити исландски банкарски систем.

Уз помоћ брокерских кућа многи трагови капитала су могли нагло променити правац, укрштати се и мрсити или нестајати у за то припремљеним ћорсокацима. То су уједно и места где се праве пакети напуњени финансијским смећем и брижљиво украшени блиставим налепницама компромитованих рејтинг агенција.

Да би цела замисао добила на уверљивости, Исланд је проглашен за државу са највећим економским слободама, а све рејтинг агенције донеле су одлуку о највишем инвестиционом рејтингу за исландска државна издања, што је намамило пажњу и интерес страних инвеститора. Рулет је могао да се заврти.

Капитал је почео нагло пристизати у облику непосредних страних инвестиција и зајмова финансијском сектору. Што се тиче инвестиција, треба нагласити да се углавном радило о индустријским капацитетима који су од почетка били и остали у страном власништву. Радници су регрутовани међу локалним становништвом, а настао је и велики прилив имиграната из нових чланица ЕУ.

Одбацивање компаса

У периоду од 2003. до 2008. просечна стопа раста исландске привреде износила је релативно високих 5%. Раст био последица пораста инвестиција и личне потрошње, али је зло било у томе што су оба чиниоца већином финансирана задуживањем код странаца. Обиље капитала и повећање куповне моћи грађана седмоструко су увећали цене хартија од вредности које су биле везане за некретнине, растао је притисак на смањење вредности домаће валуте, као и инфлаторни притисак.

Упорно је расла неравнотежа у билансу плаћања на штету Исланда. Али и његов спољни дуг. Да би се прибавио додатни капитал, каматне стопе су расле до атрактивности и за шпекулативни капитал. Отпочела је пљачка државе и по основу шпекулативног трговања исландском валутом. Ово је стварало нове притиске и спирално кретање ка дну. Опасност је била замагљена великом ликвидношћу исландских банака и актуелном ниском ценом задуживања на тржиштима САД и ЕУ.

Увећана ликвидност исландских банка је проистекла из смањења стопе обавезне резерве са 4% на 2% ради прилагођавања европским стандардима. Кредитни мултипликатор је повећан са 7 на око 15. Уследила је потпуна приватизације и докапитализације Landsbanki и Bunadarbanki, две највеће банке на Исланду, током 2003. године. Ове банке су своју додатну и увећану ликвидност усмериле ка хипотекарним кредитима током 2004. и надаље.

Како би преотеле клијентелу од државно спонзорисаног фонда HFF (Housing Financing Fund), који је до 2004. имао скоро монопол на хипотекарне кредите, ове банке су битно ублажиле критеријуме кредитне способности и учиниле бројне друге почетне олакшице за лакомислено задуживање. Приватно задужење је 1980–их чинило око 20% кућног буџета, а 2007. године овај проценат нарастао на страшних 227%. Исте године дуг компанија је износио 300% њихове вредности.

Већ смо рекли да су све организације за рејтинг дале највишу оцену за све хартије од вредности иза којих стоји држава Исланд. То ја важило и за хартије од вредности HFF настале по основу „секјуритизације“ хипотекарних кредита Фонда. Фонд је био спонзорисан од државе и држава је давала неопозиву гаранцију за сигурност пласмана Фонда.

Ово је убрзо довело државу Исланд пред бездан.

(Наставак следи)