Србија и социјални програм

Правда држи села и градове, али не и у Србији

Међународни монетарни фонд и Европска унија настављају притиске да смањујемо социјалну помоћ угроженима • Да ли транзициона велеиздаја сме да застари • Милиони грађана Србије угрожени • Ни села, ни градова, ни региона, а камоли социјалне правде у „проевропској“ Србији

Пише: Часлав Кузмановић

Стари преварант је кренуо у нова обећања. Сакупљајући предизборне гласове по селима, Млађан Динкић се „експертски“ присетио да стари и напуштени људи у пољопривредним домаћинствима не могу да живе само од скромне пензије и да држава мора да удвостручи аграрни буџет и да обезбеди подршку од 50.000 динара годишње по члану сваког старачког пољопривредног домаћинства. Такође се сећа да је та мера постојала док је он био министар финансија али се не сећа ко је, када и зашто ту меру укинуо.

Када се не би радило о разбијачу финансијског система земље зарад њеног дужничког поробљавања од стране туђинског крупног капитала, барјактару бандитске приватизације (пљачка СДК и формирање /анти/Националне штедионице) и превејаном лажову који је једном већ успео са причом о акцијама од 1.000 евра — можда би и поверовали да је овакво његово селективно сећање резултат старења или неких здравствених тегоба.

За сваки случај, подсетићемо га да је аграрни буџет деценијама потцењен, те да је то главни разлог пустошења села и постојања старих пољопривредника без иког свог око себе. Истовремено, његови налогодавци из ММФ и ЕУ сваке године врше све већи притисак на Србију за смањење социјалне помоћи становништву, представљајући то као „кључну меру“ буџетских уштеда. Уштеде су неопходне како би се на време измиривале огромне доспеле обавезе према светским финансијским лихварима. Инсистирање на смањењу социјалних давања је неопходно како би се повећали беда, јад, понижење и страх као најбољи ослонци глобалног „просперитета“.

Потрошачки просперитет у Србији се већ годинама заснива на платама, хонорарима, апанажама, дотацијама и наградама евроатлантских активиста из домаћег буџета или из европских фондова. Бројне цивилне мреже, невладине организације, неформиране инкубаторске станице и страни инструктори такође су чиниоци ове потрошње. Да се не ради о малим свотама показује и податак да је у Србији укупна потрошња већа за петину од бруто домаћег производа и поред бројних отпуштених или неисплаћених радника и пензионера.

Можемо се запитати зашто старим људима на селу не помогну њихови потомци који живе у градовима. Вероватно због тога што то желе, а не могу. Градови су опустошени, препуни незапослених, отпуштених, инвалида и расељених лица тј. бројног становништва којем је неопходна социјална помоћ и подршка.

Испуњавајући налог империјалиста да се изврши деиндустријализација Србије, марионетски режим је изабрао модел приватизације којим ће се то најуспешније постићи. Успех се види у следећем: индустрија је пре две деценије чинила 30% српске привреде, пре 10 година – 18%, а данас око 13%. Захваљујући изабраном моделу задуживања и куповине стране робе, у Србији је са пословне мапе нестало чак 98 великих фабрика са заокруженим циклусом производње, од којих је свака запошљавала најмање 5.000 радника. У последњој развојној 1989. години у индустрији је радило скоро милион људи. Уз добро осмишљену поновну индустријализацију, много труда и добрих резултата овај ниво се може достићи тек за целих 30 година. Све у свему, изгубљено је најмање пола века.

Србија је пропашћу производних капацитета изгубила око 150 милијарди евра потенцијалног друштвеног бруто производа.

Застаревање транзиционог злочина

 

Описани модел приватизације је могуће спровести само у колонијама и капиталистичким земљама „на периферији“, чији лидери живе од разбојничке прерасподеле постојећег домаћег богатства и лакејске апанаже империјалиста, које су утолико издашније, уколико је штета коју наносе сопственој привреди већа.

Професор Данијел Цвјетићанин каже: „Тако за огроман број ’земаља периферије’ нови светски економски поредак није пут у либерални тржишни модел, него у мрак феудалних, племенских или страначких нагодби ’пословођа’, које не презају ни од најпримитивнијих и најгрубљих средстава да би остварили своје циљеве и жеље империјалних господара. Огромне масе ојађеног становништва гурнуте су у беду без перспективе опоравка, а њихове земље могу вековима да таворе у безнађу сиромаштва, терора, дроге и корупције које слободни свет ’расађује’ са успехом.“ („Под мостовима снова“, Печат, бр. 189, октобар 2011).

Оваква транзициона пракса у Србији траје већ 20 година. Велики економски злочин према сопственом народу може остати некажњен јер, према постојећем законодавству у Србији, застарева за 30 година.

Схвативши да је то прекратак рок у односу на размере злочина, неке земље у окружењу су донеле законе по којима злочини учињени током транзиције никада не могу застарити.

У контексту створених социјалних проблема, ови закони посебно не би смели имати милости према „газдама“ који нису испунили своје обавезе према радницима из тзв. социјалног програма.

Да би предупредио овакав развој догађаја режим је посегнуо за „реформом“ правосуђа.

Према речима Вјерице Радете: „Са аспекта власти реформа правосуђа је заиста успешна. Успели су да обезбеде апсолутни утицај на ову грану власти, која би према слову Устава морала бити независна и самостална.“ („Упозорили смо пре Европске уније“, Велика Србија, бр. 3486, фебруар 2012).

Како закинути гладнима

 

Режим сања улазак у ЕУ и приступ европским парама. Обесправљени народ на ивици опстанка сања хлеб.

Почетак 21. века у Србији обележен је социјалном бедом и сталним растом броја сиромашних грађана. Политика приватизације се свела искључиво на принцип богаћења богатих и осиромашења сиромашних. Што каже народ – пара иде на пару, а вашка на вашку. Средња класа је сведена на минимум.

Ова пракса се уводи у бројним државама, јер данас империјалисти главну опасност препознају у средњој класи због њеног приступа информационим и другим ресурсима, као што су некада капиталисти видели опасност у радничкој класи. Да овако размишљање није без основа показује и баналан пример службеника швајцарске банке који је снимио на ЦД податке о клијентима из Немачке који су избегавали порез у својој земљи и продао га Немачкој за 2,5 милиона евра. Просто је применио принципе похлепе и неморала којима се служе и његови послодавци.

Европска унија са својих 80 милиона сиромашних становника, деценијама није прихватала Европску социјалну повељу Савета Европе. За намене материјалног обезбеђења породице у буџету Србије се одваја 0,14 % бруто друштвеног производа, док се за дечји додатак издваја свега 0,13 % БДП. Два до три пута мањи удео у БДП–у имају буџетска издвајања појединих чланица ЕУ (Словенија, Румунија, Словачка). Око 40% грађана Бугарске и Румуније живи на ивици сиромаштва. То потврђује да је у ЕУ напуштен концепт државе благостања са одговорном социјалном политиком, а све у корист крупног капитала.

Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да је згртање материјалног богатства врховни идеал, уз истовремену равнодушност према патњама других и свега што се тиче њиховог животног стандарда. Похлепа и страх су постали основни покретачки мотиви система. Заменили су одмереност и сигурност. Уместо на морал, веру и савест, империјализам се ослања на законе, интерес и профит. Формално поштовање законских норми које често нису у складу са моралом, и логика себичних личних интереса и профита, превладали су над етиком, вером и савешћу.

Погубном политиком да ЕУ нема алтернативу и законодавним приближавањем таквој заједници подређеној интересима крупног капитала, у последње четири године драстично је порастао број грађана Србије којима је неопходан неки од видова државне помоћи.

У априлу 2009. године материјалну помоћ је користило 164.694 појединаца, док је крајем фебруара 2012. године тај број повећан на 220.958 корисника. Да је наша држава постала „долина глади“ сведочи податак да се сваког месеца поднесе нових 1.300 захтева за коришћење социјалне помоћи. Тренутно у Србији постоји око 90.300 породица, односно око 225.500 људи који користе право на социјалну помоћ. Висина износа те помоћи није вредна помена.

Креативна државна статистика бележи податак да 800.000 грађана Србије живи испод границе сиромаштва, док се готово 2 милиона налази на самој граници. Око 300.000 деце нема обезбеђен трећи оброк, а најмање 10.000 људи месечно остаје без посла. Сваког дана 45.000 људи користи услуге народних кухиња, од чега су 6.000 корисника деца. Донедавно су режимски предузимачи крали и у овим установама, закидајући гладнима. Када чињенице о овим дугогодишњим крађама нису више могле бити скриване, режим је систем народних кухиња поверио Војсци.

Колика је брига актуелног режима о стандарду деце и подршци породицама са децом, сведочи податак да тренутно у Србији дечији додатак износи 2.221 динар месечно и то право остварује нешто више од 393.000 деце. И то у држави где влада „бела куга“ и где сваке године нестане један град од 35.000 становника.

Између 800.000 и 900.000 људи у нашој земљи живи у стању бескућништва или у сталном ризику од бескућништва. Просечан корисник прихватилишта за бескућнике је мушкарац, стар између 51 и 65 година, који никада није био у браку, завршио је осам или мање разреда основне школе и незапослен је више од пет година. Иако је раније био запослен најчешће на физичким пословима у друштвеним или државним организацијама, сада нема никакве приходе – ни од свог рада ни од пензије. Пати од здравствених тегоба и најчешће има проблема са менталним здрављем. Изненађује податак да је међу овом популацијом мало корисника народне кухиње.

Стање друштва употпуњују и следећи подаци. Свако пето домаћинство не плаћа редовно бар један рачун, а око пола милиона људи стално касни с измирењем обвеза. Дуг грађана за различите рачуне одавно је премашио 50 милијарди динара. Само у Београду грађани дугују око 1,5 милијарди динара за „Инфостан“.

Посебна категорија сиромашних и социјално угрожених грађана су инвалиди, пензионери, Роми, избеглице и интерно расељена лица, као и лица са посебним потребама. Скандалозно је и срамно да Републички фонд за здравствено осигурање укида дотације намењене деци са посебним потребама.

Особе са инвалидитетом због своје бројности (око 800.000) и драстичне незапослености (79%) захтевају посебно озбиљан и организован приступ државе у решавању њихових животних проблема.

Многи од њих су способни за обављање одређених послова и желе живети од свога рада.

„Социјална предузећа“, мисаона категорија

 

Иако је помпезно најављивана, прича о такозваним „социјалним предузећима“, која би пословала под посебним непрофитним условима и која би запошљавала угрожене категорије становништва, није још увек нашла своју ширу примену у пракси. Посебно треба нагласити да Социјално–економски савет Владе Србије, који је формиран још 2001. године, није испунио очекивања, како запослених тако и социјално угрожених категорија становништва.

На територији Републике Србије налази се и 230.000 избеглих и интерно расељених лица са територије Косова и Метохије. За ове људе је неопходно тражење прихватљивог решења за њихов повратак, а до тада пружање подршке за достојан и сигуран боравак на територији уже Србије. Уколико повратак за сада није могућ, онда би требало остварити програме њихове интеграције и обезбеђења достојног живота у Србији.

Постизање социјалне одговорности, друштвене равнотеже и веће социјалне кохезије у Србији морало би да се заснива на реалним могућностима у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких добара којима располаже, али и ослањању на људе. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца.

Социјалну правду схватамо као стварање једнаких системских могућности за живот и рад свих грађана Србије у складу са принципима солидарности и социјалне сигурности.

Укупно социјално стање се може унапредити, а социјална кохезија побољшати, паметнијим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Ради остварења циља социјално одговорне економије, Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да остваре своје способности.

У постојећим условима тешко оштећене и већ презадужене српске привреде, са бројним и дуготрајним социјалним последицама, остваривање назначених задатака захтева натпросечан и добронамеран трајни напор свих мислећих патриота друштва и његове истинске елите. Ту елиту чине људи свих друштвених категорија и занимања који су друштву спремни више дати него од њега узети.

Говорник са почетка текста, Млађан Динкић, засигурно није у тој групи.

MMФ против Србије

Повратак економских плаћених убица

Светској банкарској олигархији мало 90% српског тржишта • Смета им развој из домаћих извора јер им се смањује плен • Криви смо што нисмо до краја распродали државу • Колико је ММФ допринео распаду бивше Југославије и ратовима?

Пише: Часлав Кузмановић

Људи које њихов бивши колега Џон Перкинс зове „плаћеним економским убицама“ отишли су незадовољни из Београда. Али ће се вратити. У то не сумњајте.

„Завршетак прве ревизије аранжмана одложен је пошто је буџет за 2012. годину одступио од договореног фискалног програма, посебно када се ради о вишем планираном емитовању јавног дуга (укључујући државне гаранције) и пројектима финансираним из домаћих извора“ [нагласио Ч. К.].

Ово стоји у закључном извештају мисије Међународног монетарног фонда, предвођене Зузаном Мургасовом, која је била у посети Србији од 2. до 9. фебруара ради разговора о статусу стенд-бај аранжмана из предострожности са Србијом.

Да ли постоји и у чему је грех Србије?

Фискални програм за 2012. око кога је постигнут договор између мисије ММФ и Владе Србије у новембру 2011. предвиђао је као циљ издавање домаћих државних гаранција ограничено на око један проценат БДП-а.

Међутим, усвојени буџет за 2012. укључује и додатно емитовање јавног дуга, укључујући државне гаранције, и пројекте финансиране из домаћих извора, у износу од скоро два процента БДП-а. Страшно. О 28,77% буџета који одлази страним лихварима за отплату дуга – нико ни речи.

Гаранције су иначе само потенцијални дуг и односе се на преко потребне инвестиције за капиталне пројекте јавних предузећа. Активирају се онда када посланици у Скупштини Србије изгласају кредит. Инсистирањем ММФ на смањењу обима планираних гаранција управо се блокирају планирани пројекти који доприносе одржавању привредне активности и остваривању планиране стопе раста БДП.

Ово је и згодан начин да се Србији не дозволи искоришћење повољних кредита, на пример, из Русије или Кине.

Нервоза ММФ-а што Србија никако да одумре као држава показала се и при разговору о куповини смедеревске жељезаре.

Коментари о гаранцијама и развојним пројектима чине нам се најважнијим. Саветник премијера, Јуриј Бајец, наглашава да Влада неће одступити од планираних гаранција за кредите у овој години и најавио да ће Влади предложити измене Закона о јавном дугу, у који ће убудуће улазити све гаранције за зајмове.

Државни секретар у Министарству финансија тврди да захваљујући резервама готовине којима Србија располаже (од прошлогодишњих еврообвезница) и позитивног односа финансијских инвеститора према Србији, и поред минуса у буџету неће изостати улагања у инфраструктурне пројекте, развој пољопривреде и подстицаје привреди. Економска политика сваке земље, па и Србије, утврђује се буџетом и не може се мењати месечно или недељно на основу појединачних показатеља и саопштења (прогноза).

Министарство финансија тврди да се потребе Србије за финансирањем могу у највећем делу задовољити на домаћем тржишту, што значи да Србија неће много зависити од страних инвеститора.

Фискални савет Србије решење смањења буџетског дефицита види кроз смањење јавне потрошње и мањим делом путем пореске реформе.

Гувернер Народне банке Србије би најпре повећао ПДВ. Његов приоритет је ниска и стабилна инфлација, док привреди и држави у целини оставља бригу око остваривања економског раста и нове запослености.

Изгледа да гувернер није читао професора Џона Кригина и његов став да је стратегија циљане инфлације допринела изазивању и интензивирању глобалне финансијске кризе. У посткризном окружењу, циљана инфлација не може да подржи стабилан привредни раст. Централне банке треба ремонтовати и променити им циљ. Нови (стари) циљ би био номинални БДП. Овом променом би се повратила равнотежа која је некада била стандард у монетарној политици, пре 1990-тих, када се од централних банака тражило да одржавају пуну запосленост и стабилност цена. (The National Interest, January 19, 2012. – према НСПМ)

Председник Тадић изјављује да Влада Србије прихвата захтев ММФ-а за смањењем гаранција државе на одређене пројекте, али је указао да је потребно време да се направе процене и утврде приоритети. „Проблем је у томе што ММФ тражи да Србија смањи гаранције као држава на одређене пројекте, а ми овог тренутка не знамо тачно који ће пројекти бити изведени.“ (ТАНЈУГ, 10. 2. 2012).

Истога дана, премијер Цветковић даје одговор на питање новинара да ли ММФ тражи да прецртамо неке пројекте у буџету: „Они не траже да пројекте избришемо сада, него када се формира нова влада. До тада, ми фактички нећемо трошити новац на те пројекте, али они морају формално да постоје.“

Није објаснио због чега пројекти морају „формално“ постојати, али се да претпоставити да је због прикупљања изборних гласова људи који свој опстанак виде управо у остварењу тих пројеката.

Неколико дана касније премијер себе допуњује. „Односи владе Србије и ММФ су добри, стално се развијају и сарадња ће бити настављена и поред извесних неслагања“ – речи су премијера на седници Одбора Скупштине Србије за финансије, 21. фебруара 2012. године.

По премијеру, разговори са ММФ нису пропали, упркос три главне тачке неслагања: издвајање 100 милиона евра из буџета за докапитализацију „Комерцијалне банке“, затим предвиђена сума државних гаранција за развојне пројекте, као и питање везано за процену ризичности у 2012. години и суме предвиђене у ту сврху.

Све ставке које су проблем немају никакав финансијски утицај на буџет до његовог поновног састављања (ребаланса), а под утицајем прогнозе (!) привредног раста за Србију у овој години коју је ММФ смањио са 1,5 на 0,5 одсто. ММФ ће нам доћи у нову мисију средином године или „када се за то стекну услови“.

Осим премијера, овој седници су присуствовали и други чланови савета: гувернер НБС Дејан Шошкић, државни секретар Министарства финансија Душан Никезић и председник фискалног савета Павле Петровић.

ММФ против српског рађања и пољопривреде

За наставак аранжмана, из „предострожности“ за безбедност српске економије за улагање и јачања поверења потенцијалних улагача — које је управо уздрмано смањеном прогнозом раста тог истог ММФ-а на 0,5% — од српских власти се захтева:

●       ребаланс буџета за 2012. годину,

●       усвајање средњорочног програма смањења задуженост земље,

●       и убрзање структурних реформи.

На први поглед све ово изгледа лако, лепо и пожељно. Међутим, средњорочни програм смањења задужености морао би да садржи повећање ПДВ-а, царина и акциза, смањење масе плата које се исплаћују из буџета, повећање броја пореских обвезника, као и смањење субвенција.

Ово практично значи нови намет на целокупно становништво и то у условима пада куповне моћи која се најбоље огледа у смањењу промета на мало од 22,6% у јануару ове године, у односу на децембар претходне. У јануару ове године је нето плата у Албанији износила 380 евра, а у Србији 330 евра.

Диктирањем повећања ПДВ-а и смањења субвенција, Србији се избијају из руку основне алатке да потпомогне жељене и позитивне процесе као што су повећање рађања или лакша набавка пољопривредне опреме. Субвенцијама се чувају и нека постојећа радна места, што је за земљу много јевтиније од отварања нових.

ММФ очекује и спровођење пореске реформе, која би пре свега смањила порезе имаоцима капитала и смањењем пореза на доходак и пореза на добит предузећа. Тачно је да би то смањило трошкове пословања, али се као пандан овој мери види смањење социјалних давања, смањење издатака за школство, здравство и образовање — дакле, за све оно без чега се не може брже напред у борби за тржиште.

На менију захтева ММФ је и реформа пензионог система, где се као решење види или смањење постојећих пензија или подизање старосне границе за одлазак у пензију. Мушкарци би ишли у пензију са 67 а жене са 62 године старости. Колико је ово популарна мера пред изборе и у ситуацији када 50 % незапослених чине млади – сувишно је објашњавати.

Последњи плен: „Комерцијална банка“

Посебну брижност за српски буџет и развој српске привреде ММФ је показао захтевајући да се Србија одрекне власништва у „Комерцијалној банци“ - јединој где је удео државе значајан и која захвата пристојан део финансијског тржишта.

Незаситим финансијским вампирима мало је што већ контролишу 90% српског финансијског тржишта.

Спречавањем докапитализације „Комерцијалне банке“ у износу од 100 милиона евра од стране Србије, њен већински власник, па тиме и управљач, постаје Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која је свој део раније договорене докапитализације већ уплатила.

Користећи информациони капитал „Комерцијалне банке“, ЕБРД се већ инсталирала у неколико најпрофитабилнијих предузећа у Србији. Сада би да прекроји поделу добити из преотетих послова. ЕБРД већ има неколико пословних афера у Србији и направила је од „Комерцијалне банке“ кукавичје гнездо, уселивши се под њен кров. Вребајући моменат да свог домаћина избаци из његовог гнезда, бестидно и лицемерно изражава забринутост за фискалну одрживост српске привреде.

Да питање преотимања ове банке није ни мало наивно сведочи следеће исправно запажање: „... у периодима кризе све државе гледају прво да заштите себе. Ми готово да немамо ниједну нашу банку која је потекла одавде и која би овде остала, шта год да се деси на тржишту. Било би добро да имамо банке чија је судбина везана за Србију и које немају где да се повуку.“

Веровали или не, ово је одговор премијера на питање новинара Вечерњих новости (10. 2. 2012) зашто је донета одлука да се сада, усред економске кризе, докапитализује „Комерцијална банка“, а што ММФ оспорава. Био је то одговор оног истог човека који је до пре пар месеци тврдио да су све банке у Србији домаће, бранећи бесмислено ниске порезе на њихове огромне профите.

Отворени захтев ММФ-а да се Србија одмах одрекне власништва у „Комерцијалној банци“ је посебно очигледан пример правих намера овог плаћеног економског убице многих држава.

Знамо ми за ваше реформе

Трећи захтев, „убрзање структуралних реформи“, у суштини је и кључни захтев ММФ-а Србији. Без његовог испуњења наша држава се мора одрећи следеће финансијске инфузије од 1,1 милијарде долара.

Претња и уцена ММФ-а доста је безазлено описана следећим саопштењем:

„После избора, власти треба да без одлагања покрену структуралне реформе да би се решило питање кључних уских грла код раста. Прелазак Србије на ефикасну економију којом доминира приватни сектор знатно касни за најуспешнијим упоредивим земљама у региону.“ (ТАНЈУГ, 20. фебруар 2012.)

Шта то заиста значи, ММФ је обелоданио наметањем програма структуралних реформи Грчкој, Португалу, Ирској, Шпанији, Италији... У току је распродаја Европе. Грчка продаје све осим Акропоља, Шпанија – метро, Аустрија – две планине, Италија – острва и плаже, Португалија – енергетику....

Реформски рецепт ММФ-а се не мења већ деценијама и већ је виђен са својим катастрофалним последицама на терену некадашњег „Трећег света“. Познат је под називом ЕСАП и састоји се у следећем:

„Буџетски дефицит смањује се драстичним резом јавне потрошње. Наредба је: хитна приватизација јавних и квазидржавних предузећа и отварање тржишта страном капиталу. Раст каматних стопа постаје обавезан, као и дерегулација тржишта рада (обесправљивање радничке класе), уз кресање плата и пензија. Кандидат за кредитну помоћ означава се као економски неконкурентан, лишен иновативности у пословном планирању – чиме се кандидује за консултантску помоћ са стране...“ (Политика, 3. март 2012.)

У суштини се диктирају и намећу мере које разарају друштвену слогу једне нације и затиру сваку наду у опоравак националне економије. После овога, потребне су деценије да се нација искобеља из кредитног јарма и ослободи домаћи привредни потенцијал.

„Реформски пакет ММФ-а и Светске банке представља добро осмишљен програм за економски и друштвени колапс, јер уништава целокупно ткиво домаће економије, проценио је још 1995. године канадски економиста Мајкл Чосудовски, Председник центра за истраживање глобализације у Монтреалу“ (исто).

Да се ради о моћном непријатељу свакодневно нас упозоравају следећи новински наслови: „Распродаја Европе“; „Ирска слуша ММФ, продаје имовину“; „Мађарска спремна за наставак преговора о зајму са ММФ-ом“...

Откуда толико капитала да се купи цела Европа? Немачке „књиговође“ су израчунале да је у истом периоду у којем је БДП целог света повећан три пута, шпекулативни финансијски капитал увећан 600 (шест стотина) пута. Тешко је и замислити шта се све може изманипулисати у условима овако драстичне неравнотеже.

За сада се дроби и преотима периферија Европе. Средиште континента, Немачка, је ваљда остављена за крај. Схватајући геостратешки значај исхода рата између долара и евра, Русија је смањила цену гаса Немачкој за 19 одсто.

А у Србији, само пета колона и првоборци бандитске приватизације прижељкују присуство ММФ-а, као моћног „пријатеља“.

„Ми смо одувек против сарадње са ММФ-ом, јер је свака земља која је слепо слушала ММФ банкротирала, или је пред банкротом...“ изјавио је Драган Тодоровић, потпредседник Српске радикалне странке, у разговору за Политику (26. 2. 2012.).

Дошао је тренутак да се овај вишеструко исправан став о економској и свакој другој будућности Србије брани покретањем свих родољубних снага којих је у нашој земљи остало.

Да је улог велики, показује и управо откривено тајно упутство Џорџа Фридмана, шефа аналитичког института СТРАТФОР (зову га „ЦИА у сенци“), дато сарадницима који прате подручје бивше Југославије:

„Због глобалне рецесије било који економски показатељи из региона су веома важни. Пазите на било какве нереде услед кризе у којим учествују радници, синдикати. Немојте заборавити да су мере штедње ММФ-а наметнуте Југославији делимично криве за почетак рата. Морамо водити рачуна о било каквом економски мотивисаном социјалном незадовољству“. •

од чега зависе радна места у Србији

Сан и јава запослености

Нема ни једног мерила изласка из кризе које се може поредити са смањењем незапослености. • Свет и Србија у опасности од даљих социјалних немира • Како сачувати наду и самопоуздање младих? • Армија незапослених ће бити послодавац политичарима на изборима.

 

Пола планете није запослено. Тек ове армије незапослених дају људски лик економској кризи. Висока незапосленост широм света највидљивији је показатељ потребе за хитним економским опоравком. Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) упозорила је пре пар месеци светске владе да се што пре суоче са дугорочном незапосленошћу, која посебно погађа младе.

У кризом пољуљаној еврозони, послови, жртвовани због мера штедње посебно у јавном сектору, извели су десетине хиљада људи на протесте, од којих се многи не смирују, попримајући на моменте опасне и очекиване тонове насиља. Повећане су разлике између најбогатијих и сиромашних, или поједностављено речено, све богатијих послодаваца и све слабије плаћених радника.

Према недавно објављеном извештају Међународне организације рада (ИЛО) незапосленост младих (људи између 16 и 30 година) је у 2011. години достигла ризичан ниво у свету. ИЛО младе људе види као преплашену и трауматизовану генерацију која се суочава са високом незапосленошћу и сталним сиромаштвом. Млади у Европској унији, где је број незапослених повећан за 25 посто у последње две године, прихватају ниже плате или раде месецима бесплатно како би стекли радно искуство које ће им помоћи при запошљавању. У Великој Британији је манипулација младима достигла размере да су је поједини медији назвали „нео–робовласништвом“.

Шта рећи за Кину где је група од 300 радника фабрике „Фокскон“, највећег произвођача електронике, запретила колективним самоубиством због манипулација од стране послодавца?

Светска незапосленост улази у драматичну фазу

 

Незапосленост младих у нашем региону креће се између 30 и 58 посто. У самој Србији је чак преко 50 посто. С обзиром на то да се региструје „свака плаћена активност“ у коју су млади укључени, може се претпоставити да су ови проценти још већи. Додатни проблем код запошљавања младих је што најчешће нису у могућности да се додатно образују о свом трошку, а и не верују да ће им додатно оспособљавање пружити шансу за запослење.

Приватни сектор се од стране младих доживљава као непоуздано и краткорочно решење а јавни сектор као једино сигурно уточиште за рад на неодређено време. Због ниских надница присутна је и филозофија да је „боље џабе седети него џабе радити“.

На увећање запослености младих мора и може утицати држава Србија, али не овако маћехинском и спорадичном бригом. Покушаји страних донатора да утичу на смањење незапослености су обично кратког даха и дају ограничене резултате Посебно је важно реаговати пре него млади изгубе најважније људске квалитете на тржишту рада, а то су нада и самопоуздање.

Последице недовољног ангажовања државе у овој области су друштвена и економска скрајнутост младих људи. Неки од њих ће постати пасивни, а други ће после неколико безуспешних покушаја одустати од друштвено пожељних мирних метода промена. Многи од њих прилазе организацијама са радикалнијим захтевима за промене.

Политичари који не брину о будућности своје земље и који не схвате да је незапосленост младих кључни проблем засигурно ће и сами имати великих проблема у будућности. Реакција на изнете друштвено–економске израбљивачке околности, тј. борба за рад у свету је већ започела.

Крајем новембра прошле године САД и ЕУ сагласиле су се да ће радити на плановима развоја економских веза ради отварања нових радних места и повећања привредног раста на обе стране Атлантика — посебно у секторима у развоју.

Учесници бриселског самита земаља ЕУ (8–9. децембар 2011) схватили су да због постојеће незапослености треба дати сигнал за узбуну у читавој Европи. Рекордна незапосленост и пораст социјалног очаја директно утиче на расположење европских бирача. У последње две године Европа се већ суочила са радикалним скретањем бирачког тела и невиђеним успехом радикалних партија.

Ни у ком случају се не сме игнорисати идејно–политичка разлика између владајуће елите европских земаља и њиховог становништва, потврдио је за „Глас Русије“ Дмитриј Данилов, шеф одељења за европску безбедност Института за Европу Руске академије наука. Он тврди да и на националном и наднационалном нивоу и даље остаје јаз неповерења између власти и друштва. То дозвољава се предвиди како даљи успон опозиционих снага, између осталог радикалног усмерења, тако и раст друштвене напетости у земљама ЕУ.

Економски форум „Јуромани“, посвећен финансијама и привреди земаља Средње и Источне Европе, одржан је средином овог јануара у Бечу, уз присуство око 1000 званичника. Теме овог 17. форума су учинци глобалне кризе на регион и потенцијални ризици и прилике за земље региона у 2012. години. Једна од тема је и обнова токова капитала, што се тиче очувања постојећих радних места у региону, али и могућности отварања нових.

Процене светских владара

Од пројеката на истоку и југоистоку Европе аустријске банке су енормно профитирале пласирајући чак и виртуелни (непостојећи) капитал. Сада се ти пројекти претварају у ризичне послове и банке размишљају о повлачењу. Страх је донекле оправдан јер већ сада велики број домаћинстава у Румунији и Мађарској није у стању да враћа рате за подигнуте кредите. Ризика за банкрот аустријских банака нема, јер им је за „продор на Исток“ била гарант држава тј. Аустријска национална банка.

„Извештај о ризицима“ је документ који је израдило 460 светских стручњака из области политике, привреде и цивилног сектора. Намењен је учесницима јануарског Светског економског форума у Давосу. Извештај наговештава светске немире, сукобе и безвлашће, јер је проклијало семе незадовољства посејано током глобализације. Вероватноћа за овај сценарио се повећава, јер су многе европске владе увеле најоштрије мере штедње и натеране су од светске финансијске олигархије да занемаре било какав краткорочни развојни подстицај својих привреда.

Светска пословна елита постаје полако свесна да је запосленост крупан и друштвени, а не само економски феномен. И да се не може у трци за зарадом прво посезати за отпуштањем радника и пресељењем послова на места где је израбљивање радника веће и где је много мање последица по израбљивача. Из „Извештаја“ се уочава да је порука младих против лажне демократије и диктата финансијских институција напокон стигла до ушију светске елите.

Оправдано се предлаже тражење трајнијег решења за демографску ситуацију у којој је све већи број младих без перспективе и више пензионера чија мизерна примања зависе од презадужених државних институција. Овим се позивају и државни и приватни сектор да заједнички изнађу креативне начине за разбијање „зачараног круга“ у коме се повећавају разлике између богатих и сиромашних, обучених и неквалификованих и у коме царује потпуни поремећај пореског система. У супротном, политичке елите ће изгубити и преостало поверење у сопственим политичким и економским системима. Руше се главне тезе њихових политичких и економских идеологија а све је мање и веровања да ће тржиште само од себе да се поправи.

Поједине развијене државе, попут Британије и Француске, већ су раније најавиле издвајање посебних средстава за помоћ у проналажењу посла за младе. Британска влада је већ издвојила милијарду фунти за приправнички стаж и обуку 410.000 младих од 18 до 24 године старости. Овај корак је начињен након што су подаци показали да су већину демонстраната који су уништавали и палили британске градове у августу 2011. чинили млади људи, од којих су многи били без посла.

Поједини високи европски званичници у последње време изјављују да криза зоне евра не може бити решена само штедњом већ тек остварењем поновног привредног раста. Без перспективе средњорочног и дугорочног привредног раста, Европа више неће бити занимљива за инвеститоре. Ова перспектива се види у проширењу унутрашњег тржишта (нови запослени — нови купци) и улагању у иновативне пројекте.

Немачки званичници тврде да је за овакав след догађаја неопходно споразумима у еврозони пружити прилику да функционишу, јер је то једини начин да се врати поверење тржишта,. Истовремено, говоре да сталне шпекулације агенција за процену кредитног рејтинга то не дозвољавају. Агенције су превише моћне и одлучују о судбини бројних земаља и њихових грађана. А моћне су јер иза њих стоји глобални, наднационални капитал који се са сувереним државама игра мачке и миша — све то јавно тврде Немци.

Србија у лошем рекорду

Повећање запослености у Србији несумњиво заслужује да буде главни циљ економског развоја, јер незапосленост има несагледиве последице на државу у целини, на незапослене и њихове породице, доводи до исељавања младих, до различите густине насељености и знатно слаби привреду сваке земље. Стопа незапослености се у условима економске кризе повећава у свим земљама, али у Србији су њене последице још драматичније: овдашњи ниво је и пре кризе био висок, зараде запослених су ниске, а перспективе су сваким даном све неизвесније.

Нема ни једног мерила изласка из кризе које се може поредити са смањењем незапослености. Када људи почну да се враћају на посао, када почну да расту зараде, можемо да кажемо да је Србија изашла из кризе.

Према званичним подацима Привредне коморе Србије укупан број запослених у Србији крајем новембра 2011. године процењује се на 1.743.411 лица. Званично незапослених на исти дан је било 735.053. Број запослених у Србији је током 2011. године смањен за 2,8 одсто у односу на 2010. годину. Судећи по вишегодишњем смањену броја запослених, ми се још удаљавамо од толико жељеног циља.

Стопа незапослености у Србији достигла је на крају новембра 2011. године 23,7 одсто што је више од свих до сада забележених стопа. Стопа незапослености за мушко становништво износила је 22,8 одсто и 24,9 за женско становништво.

Стопа запослености, тј. проценат запослених у укупном становништву старом 15 и више година, у истом периоду износила је 35, 3 одсто. Од тога је стопа запослености за мушкарце износила 43,1 одсто, а за жене 28,2 одсто. На основу ових најгрубљих показатеља, уочавамо да су жене у неравноправнијем положају од мушкараца.

Највећи раст БДП забележен је у сектору информисања и комуникација — 9,3 одсто, грађевинарству 9,2 одсто и саобраћају 2,4 одсто, а највећи пад је у области трговине 7,7 одсто и прерађивачке индустрије 1,6 одсто. Ови подаци нам посредно говоре и како су прошли радници запослени у наведеним привредним секторима.

Позитивно је то што током задње три кризне године опада брзина пада запослености. У 2009. години пад запослених у предузећима износио је око 50.000 радних места, у 2010. години број запослених смањен је за 30.000, док је до септембра 2011. измерен пад запослености од 10.000 радних места.

Главну опасност по даље кретање броја запослених је што у 2012. години може доћи до рушења пореске дисциплине, смањења могућности даљег задуживања, односно тешкоће државе у измирењу својих обавеза.

Приходи у буџет су виђени као прецењени. Садашњи степен задужености државе и предвиђена стопа раста наводе на закључак да ће у следеће три године отплате кредита бити веће од узимања нових позајмица. Повећање извоза је једини стваран начин да се ово не догоди. Како извоз зависи од конкурентности наше робе на светској пијаци то, између осталог, и за нас остаје претећа ситуација у погледу цена нафте и нафтиних деривата који су неизбежни састојак сваког трошка, јер робу треба и превести до купца.

Лоша приватизација = најтежа незапосленост

Структура запослених у Србији је типична за земље у којима, из разних узрока, недостаје много фабричких радних места. Сви ти узроци још увек нису нашли места у једној ваљаној анализи индустријског посртања Србије и довођења њене индустрије у ћорсокак. Таква анализа би у многоме олакшала посао ствараоцима економско–развојне политике да се из тог ћорсокака изађе. Узрок над узроцима је неспорно избор погрешног модела приватизације.

Павле Поповић у свом чланку „Економски 'Магнум кримен'“ с правом тврди: „Уместо да покрену поступне реформе примерене стању и могућностима, експерти — самопрокламовани булдожери реформи су се определили за шок терапију. Начин како је изведен повратак у капитализам, произвео је велики економски и социјални злочин — Магнум кримен, а жртве су становници, привреда и држава. Последице су трајне и тешко излечиве.“ (НСПМ , 8. јануар 2012).

Од укупног броја запослених у Србији од 1.743.411 лица чак 30,6 одсто је запослено у јавном сектору — то чини 535.000 лица, од којих су 118.000 чиновници. Најмање је запослено у фабрикама: у производњи ради 301.452 лица, што је 17 одсто од укупног броја запослених. Истовремено, плате у јавном сектору су за трећину веће него у приватном. Због овог заиста превеликог терета приватни послодавци стално захтевају укидање непотребних агенција и реформу јавног сектора.

Унија послодаваца Србије је израчунала да би укидањем 131 агенције, колико их је отворено у последњих пет година, уштеда државе била виша од 820 милиона евра. Као аргумент наводе да велике и јаке државе имају незнатан број агенција. Мишљења смо да агенције треба уништити из много разлога, а наведена уштеда је можда најмање важан разлог. У једном од претходних чланака смо на примеру ЕПС–а наговестили улогу агенција. Њихова кључна улога је одузимање власти држави као политичкој организацији. Техника се своди на то да се бројна овлашћења разних државних органа (под маском „рационализације“) одузимају од својих дотадашњих носилаца и концентришу на једном месту — у агенцији. Агенција је држава у држави, недодирљива, „експертска“ и „неутрална“.

Тако светски империјалисти добијају само једног саговорника са којим ће, пре или касније, изаћи на крај током отимачине ресурса једне државе. Што већи број агенција, то мања реална политичка власт државе. Растакањем државне политичке власти губи се и главни ослонац у заштити националних интереса, међу којима је што већа запосленост становништва.

Реформа јавног сектора би, поред смањења броја запослених у јавном сектору и њихових плата, требала обухватити и професионализацију управљања државним и јавним предузећима, као и њихову делимичну приватизацију проналажењем квалитетних купаца и стратешких партнера. Исто од Србије захтевају и страни финансијски ментори, али из других побуда.

Можда би режим и испунио жељу послодаваца у погледу смањења броја запослених у јавном сектору, када не би знао да би то постојећу стопу незапослености од 23,7 одсто тренутно подигло на фаталних преко 36 одсто.

Други проблем се састоји у томе што практично нема квалитетних домаћих купаца делова или целих предузећа. У целој 2011. години склопљено је 14 продаја предузећа и у касу се слило 6,5 милиона евра, четири пута мање него у 2010. години. Време открива све мане и ранијих продаја. Само прошле године је раскинуто 39 уговора, од којих зависи судбина 5.100 радника.

У надлежности Агенције за приватизацију је тренутно 167 предузећа у реструктурирању. Она су заштићена од принудне наплате и за њих се траже купци и стратешки партнери. Стрпљен спашен.

Са многим страним купцима се до сада нисмо сувише прославили. „Бенетон“ је у „Нитексу“ затекао преко 620 радника, а сада их има пет. Да не помињемо како се са странцима не би могли договарати о репрограму дуга за станарину, грејање, струју ... већ би са шаторима (ко их има) запосели паркове, брда и долине.

Предуслови веће запослености у Србији

Имају оправдања ставови да би због избегавања дужничке кризе и равномерније расподеле њеног терета неким пензионерима и запосленима у јавном сектору требало привремено да застану повећања примања, али то захтева друштвену сагласност и слогу тј. социјални пакт. У ситуацији када је распирена империјалистичка идеологија да је човек човеку вук и да треба одмах узети све што ти живот пружа — неопходна је натпросечна политичка мудрост и стрпљивост да до таквог пакта дође.

Управо због спречавања солидарности једне заједнице у тешким временима, економска окупација Србије и многих других држава је и започела поткопавањем и уништењем традиционалних вредности и смишљеним разарањем идентитета нације.

Да ова активност досеже до нивоа дечјих игрица можемо се уверити на примеру игре „Монопол“. Ако окренемо подлогу на којој су нацртане могуће инвестиционе комбинације и одлуке видећемо исписано основно и неприкосновено правило игре да је најстроже забрањено да играчи помажу један другом. О играма које симулирају уништење и пљачку читавих народа и запоседање њихове територије, да и не говоримо.

Такође има смисла преиспитати систем тзв. линеарног опорезивања у коме су високопрофитабилне и нископрофитабилне гране привреде изједначене. Пореска реформа требало би да се базира на два принципа. Први је да порези буду прогресивни — ко више зарађује да плаћа не само пропорционално више, него и по вишој пореској стопи, тј. прогресивно више. Други принцип подразумева да се порез плаћа у земљи из које се контролише пословање. Усвајањем тог принципа, проблем оф–шор пословања био би највећим делом решен. Ако неко живи и ради у Србији, он онда порез мора да плаћа у Србији без обзира на то да ли је фирму регистровао на Девичанским Острвима или на Кипру и тамо реализовао добит.

Да овај проблем није занемарљив показују подаци Народне банке Србије. Само за првих осам месеци 2011. године фирме из Србије и огранци страних фирми су пренеле у земље са оф–шор зонама око 2,8 милијарди евра. Само са Кипра и Девичанских острва ради 800 српских фирми. Суштина оф–шора је да се избегне плаћање разних врста пореза и да се преко „изнајмљених“ власника и директора прикрије идентитет и имовина стварних власника.

Према нашој садашњој пореској регулативи власник фирме регистроване у оф–шор зони, при њеној продаји, не плаћа порез на капиталну добит од 20 одсто. Такође, ако књижи профит у оф–шор зони, власник тамо може да исплати и дивиденду (приход од акцијског капитала) и поново избегне опорезивање од 20 одсто. Сличну улогу имају и тзв. „кастоди“ рачуни у банкама. „Хипо банка“ у Србији је „славна“ по томе.

Порески закони су такви да одговарају европским компанијама. Порез на добит је 10 одсто, тј. изузетно низак, систем пореских ослобађања и стимуланса драстично даје предност новим страним инвестицијама на рачун постојећих домаћих компанија. Уз то, режим непрекидно порески стимулише и оне гране које не би смео, попут финансијског сектора. Банке, на пример, плаћају срамно низак ефективни порез на добит.

Сви порески губици у крајњем случају не дозвољавају да се у буџету формира а затим наменски одвоји довољно средстава за очување постојећих радних места и знатније повећање запослености у земљи.

Идеалан би био порески систем који подстиче производњу, конкурентност и извоз, запошљавање и инвестиције, не стимулише потрошњу, увоз и сиву економију, а при том штити угрожене слојеве становништва. Овакав порески систем није немогућ, али су за његово усвајање и увођење у праксу такође неопходни друштвено усаглашавање, политичка одлучност и политичка слога око најважнијих питања за опстанак нације. Важно је и следеће: ни најбољи порески закони не могу да функционишу уколико држава нема квалитетан и некорумпиран административни апарат неопходан за његово спровођење.

Буџет ће од ове године бити закинут и за царине коју би платили увозници робе из ЕУ. Србија је од 1. јануара 2012. године ушла у четврту годину примене „Прелазног трговинског споразума са ЕУ“, што значи да ће просечна царина на увоз робе из ЕУ износити 1,8 одсто, док ће просечна царина на увоз из осталих земаља са којима нису закључени повлашћени (за богате) споразуми бити 6,2 одсто. Осим губитка прихода од царине, за запослене ће се створити додатна опасност од губитка посла. На домаћем тржишту појавиће се још конкурентнији странци, насупрот домаћим произвођачима робе.

Већ смо рекли да је незапосленост друштвени и економски проблем број један. У Србији је то сасвим очигледно. Дугачки низ држава у свету почињу га признавати као таквог и тражити одговоре на његово умањење и разрешење. Економска наука га је предвидела као проблем број један пре најмање четврт века.

Крајње лоша структура незапослених према дужини тражења посла у Србији је додатно оптерећење за хватање у коштац са овим проблемом. Према резултатима „Анкете о радној снази“, коју је објавио Републички завод за статистику, 17,4 одсто посао тражи од четири до шест година, 24 одсто га тражи од 7 па преко 10 година, 14,4 одсто од 24 до 47 месеци. Ово практично значи да преовлађује дугорочна незапосленост са којом се теже излази на крај. Јако је мали број оних који су посао изгубили у поступку транзиције а да су га поново успели стећи.

Једно од решења се види у изменама Закона о раду, у делу који се односи на отпремнине и рад на одређено време. Процена је да би продужење временске границе са једне на три године за заснивање радног односа на одређено време позитивно утицало на послодавце. Друга измена би се односила на исплату отпремнине само код последњег газде. У овом случају остаје проблем многобројних који никада и нигде нису добили отпремнину.

Буџет Србије и друга средства за запошљавање у 2012.

Како је државни буџет један од основних извора средстава за провођење мера очувања постојећих и стварање нових радних места, то је нужно да сагледамо ставке које се непосредно и посредно тичу запослености. Буџетом су предвиђени консолидовани приходи државе од 1.412 милијарди динара, док су очекивани расходи 1.564 милијарде динара. То практично значи да ће минус у републичкој каси бити 152 милијарде динара тј. у висини од –4,25% БДП–а.

Национална служба за запошљавање добила је 3,4 милијарде динара за активне мере запошљавања, наспрам 7,1 милијарди у прошлој години.

Један од најбитнијих разлога за ово смањење је тај што је буџет „дужнички“. Практично су већ настале последице ранијег задуживања. Највећи део буџета управо је намењен повраћају главнице дугова домаћим и страним банкама (28,77%). Ова ситуација нам врло сликовито појашњава како се задуживање без смисленог и штедљивог трошења претвара у опасност по даљи напредак друштва.

Агенција за страна улагања и промоцију извоза Србије (СИЕПА) планира да у 2012. години пласира око 45 милиона евра као подршку за ново запошљавање и остварење нових инвестиција.

И поред великог трговинског дефицита Србије за првих 11 месеци прошле године од 5,29 милијарди евра уочава се благи пораст покривености увоза извозом од 58,3% прошле године до 59,4%. Извоз услуга достигао је 3,4 милијарде долара, а увоз 3,3 милијарде. Србију су назвали земљом софтвера и малина. Иначе извоз роба је у посматраном периоду износио 7,74 милијарде евра а увоз 13 милијарди евра.

Ако имамо на уму да Србија има изузетно повољне спољнотрговинске аранжмане са Русијом, а и другима, то практично значи да она просто нема робе за извоз. Знамо да за храну увек постоје купци и да су улагања у пољопривреду релативно најмања по јединици производа. Лако је закључити да је то област која може прихватити много новозапослених.

Руско тржиште је спремно да купи целокупну производњу прехрамбених производа из Србије — недавно је изјавио руски амбасадор у Београду Александар Конузин на састанку Србије са Русијом, Белорусијом, Казахстаном и Украјином у ПКС. Остали приоритетни правци сарадње су енергетика и коришћење руског кредита од 800 милиона долара за реконструкцију железничког саобраћаја у Србији. Руски кредит још увек чека целовит одговор од када је договорен пре више од годину дана.

Русија је спремна и да позајми под врло повољним условима 5 милијарди евра српским предузећима, како би се на дужи рок решио проблем неликвидности домаће привреде. Колико је ово важно у години препуној неизвесности која је пред нама, немогуће је описати. Што каже наш народ — „Нудим ти као брату“.

Трећи извор за запошљавање је Фонд за развој, уз чију помоћ је прошле године посао покренуло око 3.000 лица. За ову годину Фонд ће увести и нове мере, као што је кредитна подршка женском предузетништву.

Војводина је средином јануара усвојила „Акциони план запошљавања за 2012. годину“. За његово извршење из покрајинског буџета биће издвојено 316 милиона динара. Акциони план се заснива на потпомагању инвеститора са 130.000 динара за ново радно место и са 160.000 динара за оснивање радње или предузећа. Најављено је поновно активирање програма јавних радова и приправништва. У последње две и по године је у Војводини запослено више од 20.000 лица. У покрајини ради 25 страних компанија које запошљавају више од 62.000 радника. Покрајинска власт ће у марту подржати и отварање Центра за обуку незапослених лица.

Национална служба запошљавања је додатна средства прибављала и из буџета локалних самоуправа, тј. општина. Овај износ би се морао повећати у овој години, јер локалним самоуправама остаје више новца на уштрб централног буџета. Улога локалних самоуправа је изузетно битна, јер осим новчаних улагања у повећање запослености то је место на коме се најбоље могу сагледати разлике између образовног профила незапослених и потреба локалне привреде. У складу са уоченим неслагањима, могу се осмислити разне мере и неновчане помоћи незапосленима. Раније смо помињали оснивање пословних инкубатора — саветодавних центара, формирање гроздова („кластера“), тј. повезивања различитих фирми у истом репродуктивном ланцу, омогућавање почетницима да лакше дођу до важних података за своје пословање и друге мере.

Регионална искуства

У Републици Српској стабилизују тржиште рада планираним инвестицијама, увели су програм „Партнерство за иновације“, врше подршку пословним зонама, организују семинаре о управљању породичним фирмама, олакшавају пренос власништва породичног бизниса на наредну генерацију, појашњавају значај доброг корпоративног управљања тј. доброг односа са постојећим и потенцијалним акционарима фирме, израђују стратегије подршке развоју и промоцији извоза за мала и средња предузећа.

У Хрватској, на острву Корчули постоји село Блато, у коме свако ко отвори фирму добије неповратно око 5.000 евра, и још толико ако запосли лице са високом стручном спремом. Послодавцима субвенционишу камату, а и младима који су узели кредит за стан. Од 3.700 становника, запослено их је 1.400, од тога више од 900 у привреди. Село субвенционише трошкове јаслица и вртића, док се за прво дете добије преко 1.000 евра, за друго 2,5 хиљада а за треће преко 15.000 евра и тако редом. Село има свог лекара и зубара, педијатра и гинеколога. Такође има своју комуналну службу, гимназију и стручну средњу школу са 205 ученика из целе Корчуле који имају бесплатни превоз по целом острву.

Ово је заиста школски пример докле досеже моћ локалне самоуправе истински посвећене својим грађанима и одрживом развоју.

Неке од поменутих активности препознајемо и у Јагодини. Скупштина Јагодине је још крајем прошле године донела одлуку о додели средстава из свог буџета за 2012. годину за подстицање или обнављање породичног посла у износу од 3.000 до 7.000 евра у динарској противвредности. Средства су бесповратна, а намењена су покретању посла у оквиру производних, услужних и других делатности за набавку нових машина, уређаја и постројења. Критеријуме за доделу бесповратних средстава одредиће накнадно формирана стручна комисија.

***

На крају да се подсетимо да ће за одрживост политичких руководстава бити пресудно: да ли су она способна за повећање запослености грађана, јер ће се друштва која не отварају нова радна места — распадати.

Одговорно друштво ће се сматрати оно које је обезбедило остваривање једног од најважнијих људских права, да се живи од сопственог рада. Без огрешења о принцип „једнаких могућности“.

---

Објављено као: „Смањење незапослености услов за привредни раст [Незапосленост]“, Велика Србија, бр. 3486, фебруар 2012, Српска радикална странка, Земун, стр. 41-44.

Одлагање банкрота Србије

Економија суноврата

 

Да ли је Србија заиста реаговала „на време“ на нови талас кризе како то тврди наш председник? • Какве везе има решавање дужничке кризе у ЕУ и одлуке Народне банке Србије да смањи трошкове пословања банака, а тиме можда и терет дужника?

 

Тежак пораз режимске предизборне пропагандне машинерије због неприхватања Србије за кандидата у ЕУ (9. децембар), као утешну вест измамио је најаву дуго очекиваног сусрета привредника и банкара са представницима државе. Јавно прокламовани и истовремено лажни циљ овога скупа је да се у Србији „послује успешније“, да „предузећа преживе кризу“ и „сачувају раднике“.

Изнето је и очекивање власника предузећа према банкарима да се не повлаче из кредитирања привреде и да смање каматне стопе. Од Владе се очекује да смањи порезе и доприносе на зараде и да утиче на локалне самоуправе да смање све намете које оне прописују. Баш онако како је то урадило Смедерево америчкој фирми кад је само напоменула смањење броја запослених.

Да ли је скуп заказан „на време“ говоре следеће чињенице. Двадесетак дана пре његовог заказивања први пут је режиму упућен јединствен и заједнички апел седам пословних удружења да објави шта држава спрема за надолазећи талас кризе. Ова брига о таласима, на жалост, налази своје слушаоце у земљи која је деценијама у кризи и међу онима који су дубоко испод површине воде.

Привредници су потегли и најнезгоднији адут за режим, а то је прављење „бизнис странке“. Потписници апела су и Привредна комора Србије и Савез економиста Србије.

Заједничко свим потписницима апела је да сматрају да су се банке отуђиле од привреде, не схватајући да им на дуже стазе не може бити добро ако је привреди лоше. Страхује се и од праксе банака да принудним наплатама и блокирањем фирми практично терају у пропаст највећи део малих и средњих предузећа. Блокаде се врше чак и пре рока доспелости кредита на наплату (такве клаузуле постоје у уговорима за случај да банци запрети неликвидност) по систему „зграби шта можеш пре осталих банака код којих предузеће има рачун“.

Да је грамзивост многих банака изнад пословне етике, нормалне пословне праксе и здравог разума посредно потврђује председник Извршног одбора Српске банке (бивши Војни сервис), Иван Маричић, у свом интервјуу Вечерњим новостима (7. децембар 2011).

То је банка коју до сада нису успели да заразе ни униште пси финансијског рата против Србије. Послује успешно и на задовољство клијената тако што се заједнички суочавају са ризицима у привреди, не чекајући да они нестану. Учествује у смањењу ризика и отклањању. Већина других банака проба да их наплати унапред — за сваки случај.

Маричић нам разрешава и дилему да ли банке имају или немају новац за кредитирање привреде. Он тврди да тренутно у Народној банци Србије има око 2,8 милијарди евра слободних ликвидних средстава које банке могу да искористе за финансирање привреде.

Наша незапосленост, наша задуженост

 

Кретање броја незапослених је најпоузданији показатељ учинка режима за напредак привреде и друштва у целини. У Србији је у 2011. број незапослених повећан за скоро три одсто, објавио је часопис Конјуктурни трендови Србије који издаје Привредне коморе Србије.

У поређењу са октобром 2010. године број запослених је смањен за 47.649 људи. По стопи незапослених смо, заиста, како то Председник воли да каже, лидер у региону. И шире.

Сама држава Србија дугује укупно 14,8 милијарди евра и само за годину дана је своје обавезе повећала за чак 3,3 милијарде евра. По становнику тај дуг износи 2.078 евра, а по запосленом 7.239 евра. У наредних пет година, на име враћања постојећег спољног јавног дуга платићемо укупно 5,675 милијарди евра, заједно са каматом. У 2012. години планирано је да се за спољни дуг јавног сектора укупно отплати 999 милиона евра од чега се 678 милиона евра односи на главницу, а 321 милион евра на камате.

У јавности се развила полемика да ли је јавни дуг на самој граници или мало испод или изнад дозвољеног Законом о буџетском систему, тј 45% од друштвеног бруто производа. Због полемике се не морамо подсећати децималног рачуна, ако знамо да 60% ставки БДП не носе потенцијал враћања дуга. То практично значи да је граница јавног дуга давно пређена неколико пута.

И сама величина БДП је, захваљујући постојећем начину обрачуна, једна пренадувана жаба крастача, илузија која омогућава да се многе кључне оцене и одлуке доносе на штету државе. Најпре, одлука да се троши оно што није створено у овој држави и оцена колики је стварни понор привреде. Захтеви струке да се методологија обрачуна приближи стварности не одговарају марионетском режиму. Зато је и стални представник ММФ у Србији, Б. Лисоволик, тек овлаш упозорио на ризике прекорачења, везујући их за дешавања у еврозони и за јачање приватног сектора у Србији.

Лако је израчунати да ће Србија и догодине морати да се задужује. Код кога, пошто и на који начин — тек ћемо видети. Највероватније код банака, те је и то можда разлог што је НБС у последњих пар месеци заборавила много тога изреченог и похитала на састанак поменут на почетку текста.

Привреда, тј. предузећа банкама, у Србији и онима преко границе дугује 19,4 милијарде евра. То је у поређењу са истим периодом 2010. године мање за 169 милиона евра. Ово је пре свега због продаје дела домаћег трговачког тржишта („Делез“ — „Макси“) што је омогућило раздуживање многих поверилаца „Максија“. Повећања учешћа проблематичних кредита на 18,8 одсто постојећих кредита, са своје стране је изазвало успоравање кредитне активности банака, тј. новог задуживања.

Проблематични кредити су кредити банака са кашњењем дужим од 90 дана и они су на крају трећег тромесечја 2011. износили 321,5 милијарди динара. Проблематични кредити привреди (јавни и приватни сектор) чине 67,6 одсто укупних проблематичних кредита. То су управо они кредити који су кост у грлу и предузећима и банкама. И једнима и другима поскупљују пословање. Предузећима, јер дуг расте и уводе им се мере принудне наплате које смањују вероватноћу његовог враћања.

Проблематични кредити банкама изазивају повећање резервисања (замрзнутог, неупосленог новца) тј. књиговодствено гледано — отпис дела капитала. Банке улазе у ризик да постану власник свега и свачега заложеног за подизање кредита, а све мање власник новца. Другачије речено, да немају прописану адекватност капитала. То је сигуран пут у ликвидацију банке.

Верујемо да је поменути састанак заказан и одржан управо из разлога помоћи банкама.

То што привреда већ дуго вапи за јевтинијим и дугорочнијим кредитима и што дугује по становнику 2.725 евра, а по запосленом 11.061 евра до сада није узбуђивало режим. То значи да радници финансирају своје газде. Да би се вратио дуг приватног сектора потребно је 29 месечних плата. Да би се вратио приватни и јавни дуг заједно, радницима треба четири године.

Да Председнику није јача страна математика, а ни истина, види се по обећању изреченом на недавном заседању Скупштине Сталне конференције градова и општина — да бољи живот почиње већ од 2014. године.

Грађани Србије дугују укупно 5,8 милијарди евра и још увек су солидне платише. Удео становништва у укупним проблематичним кредитима је „само“ 13,5 одсто тј. 43,4 милијарде динара. Отуд препорука ММФ–а да их треба још више задужити!

Укупни дугови државе, привреде и грађана износе 37,9 милијарди евра. По становнику то износи 5.330 евра, а по запосленом 21.637 евра.

Из прегледа текућих макроекономских кретања НБС за децембар 2011, уочљиви су пад индустријске производње, драстичан пад промета у трговини на мало (основних животних намирница од 46%), покривеност увоза извозом је само 62% и даље успоравања раста кредитне активности.

Једина светла тачка српске економије су — банке. Добит банака у Србији пре опорезивања на крају трећег квартала 2011. године износила је 25,1 милијарду динара и за 21,2 одсто је већа него у истом периоду прошле године. На раст добити банака највише је утицао приход од камата, накнада и провизија. Број запослених у банкама је 29.644 људи.

Прогнозе Народне банке Србије, Европске банке за обнову и развој, многих других установа и озбиљних појединаца за 2012. су суморније од чињеничног стања које смо описали пред састанак режима, банкара и бизнисмена. На читаоцима је да процене колико имају смисла речи Председника да је Србија реаговала „на време“.

Састанак, учесници, ток

 

Режимски врх на овом скупу су чинили Председник, Премијер, Гувернер НБС, министри привреде и пољопривреде. Привреду је заступало 14 привредника, заступника крупног капитала, између осталог и Мирослав Мишковић и Милорад Костић. Био је присутан и Милош Бугарин, председник Привредне коморе Србије. Испред јавног сектора били су први човек „Србијагаса“ Душан Бајатовић и Бранко Радујко, директор „Телекома“.

Занимљив је избор банака за овај скуп. Међу банкарима су били представници из „Интезе“, „Комерцијалне банке“, „Рајфајзена“, „Хипо Алпе“, „ЕФГ“, „Ерсте банке“ и „Уникредит банке“. Ово су банке које су оствариле највећу добит од укупне добити банкарског сектора на крају трећег тромесечја 2011. године у износу од 25,1 милијарду динара. „Банка Интеза“ (7,8 милијарди), „Рајфајзен банка“ (4,3 милијарде), „Уникредит банка“ (4,0 милијарде), „Комерцијална банка“ (3,0 милијарде) и „Еуробанка ЕФГ“ (2,2 милијарде).

Практично, позвани су најбогатији и најграмзивији, како би им се испуниле жеље за још лагоднијим пословањем у српском банкарском Елдораду. Може се поставити питање: због чега им се толико угађа. Део одговора је засигурно у чланку Фајненшел тајмса: „Источна Европа треба највише да стрепи од повлачења банка“ (према НСПМ, 15. новембра 2011).

Банкари „Старе Европе“ тврде да постоји притисак од стране главних централа и од органа који у матичној држави регулишу финансијско тржиште да се капитал држи у централном седишту банке. Европске банке морају да се равнају према прописима „Базела III“ о довољној висини сопственог капитала током неколико следећих година. До јуна 2012. године морају задовољити строже услове прописане од регулативног органа ЕУ за банке. Нови услови носе и нова ограничења, како на удаљеним, тако и на блиским тржиштима.

Италијанска „Уникредит банка“ је објавила да планира да сузи своје пословање у Источној Европи где је највећи зајмодавац. И немачка „Комерцбанк“ се обавезала да своје нове позајмице ограничи на Немачку и Пољску, док ће се отарасити својих осталих операција у Источној Европи. Привлачност „Нове Европе“ постала је мања и због атрактивности улагања у економије БРИК земаља. Због своје превелике зависности од банака „Старе Европе“ које контролишу више од три четвртине банкарског сектора „Нове Европе“, регион којем припада и Србија треба највише да стрепи од повлачења банака са неразвијених тржишта (тзв. „тржишта у развоју“), констатује Фајненшел тајмс.

Осим Пољске и Чешке, сва остала тржишта су осетљива на кредитне проблеме јер западне банке замрзавају нова позајмљивања. Оне продају своје тамошње старе позајмице, делове свог пословања, па и читаве своје пословне јединице што наговештава још веће поремећаје.

Ове чињенице објашњавају и зашто Србија мора донети ускоро Закон о факторингу тј. закон који ће банкама олакшати продају потраживања.

Кредитни проблеми држава које су уништиле сопствени банкарски поредак додворавајући се империјалистима, додатно су отежани тиме што су западне банке, које су највише присутне на источноевропском тржишту, баш оне исте које имају највеће проблеме у својим матичним државама. Осим поменутих, у тај списак спадају и аустријске „Ерсте“ и „Рајфајзен“ банка, француска „Сосијете женерал“ и, наравно, све грчке банке.

Западне банке су разапете између две могућности. Прва је да се ради прикупљања капитала или смањивања ризика изненада и масовно повуку са тржишта Источне Европе — и тиме изазову додатну дестабилизацију за већ посрнуле привреде. Уколико то ураде, тј. повуку се са тржишта у расту, где остварују натпросечне профите, може им се десити да их напусте њихови инвеститори тј. акционари.

Најновије мере НБС посредно појефтињују капитал страних банака, повећавају им ликвидност и тиме стварају могућност за још веће зараде. Режим и монетарна власт практично доносе меру која је језичак на ваги на којој банке мере како ће радити даље. То што српски привредници с правом говоре да им не требају банке које држе домаћу штедњу и депозите, а неће да пласирају у привреду, већ новац држе на рачунима у иностранству и у обвезницама — много не узбуђује стране банкаре. Са 90% страног капитала на свом банкарском тржишту, Србија је практично финансијски окупирана.

Један од будних чувара страног капитала, председник Управног одбора „Сосијете женерал банке“, и уједно велики бивши „реформатор“ уништеног српског банкарског система, Горан Питић, јавно изјављује да без европских закона у Србији неће бити већих промена у финансијском сектору.

Да је једини циљ састанка био да се умилостиве финансијске гуликоже доказује и то да уопште нису дошла на ред питања смањења фискалних оптерећења, пореза и доприноса на зараде, проблем потцењивања непокретности које се залажу за кредит или немилосрдна пљачка дужника злоупотребом валутних клаузула. Самосталне занатске радње, које прве и највише страдавају у кризним временима, остављајући за собом хиљаде људи без посла и егзистенције, нису биле ни предмет размишљања. За већање о овим проблемима предвиђене су радне групе предузећа и синдиката, и осталих који буду имали времена да сврате једном месечно. Председник их је свечано прозвао да „преузму одговорност“ око мера наопаке економске политике.

У складу са циљем састанка, договорено је да Народна банка Србије донесе одређене одлуке које ће омогућити бољу ликвидност у банкарском систему (која иначе и није проблем, већ се овим маскира смањење трошкова пословања банака), и то изменом класификације за поједине категорије кредита.

Одлука о одлуци

 

Нову „Одлуку о класификацији билансне активе и ванбилансних ставки банке“ донео је Извршни одбор НБС већ након два дана тј. 12. децембра 2011. године.

Како наши читаоци не би били у заблуди да се ради о некој тешкој банкарској филозофији, у најкраћем ћемо изнети одговарајуће детаље из нове Одлуке НБС. Истовремено ћемо видети и које све банкарске услуге привреди могу (али не морају) појефтинити применом ове Одлуке и за колико.

Билансну активу банке која се класификује у смислу поменуте одлуке између осталог чине: (1) доспели и недоспели краткорочни и дугорочни кредити, (2) депозити код банака, (3) камате и накнаде.

Ванбилансне ставке банке које се класификују између осталог чине: (1) издате плативе и чинидбене гаранције, (2) авали и акцепти меница, (3) други облици јемства и (4) непокривени акредитиви.

Што се тиче критеријума за класификацију, банка је дужна да наведена своја потраживања од дужника класификује у категорије А, Б, В, Г и Д — на основу критеријума благовремености, односно доцње у измиривању обавеза тог дужника према банци, на основу процене његовог финансијског стања, односно кредитне способности (што је шири појам и обухвата нефинансијске показатеље — углед, организација, способност управљачке структуре...) и на основу квалитета обезбеђења (повраћаја банчиног потраживања од одређеног клијента).

Нова Одлука о класификацији разликује се од претходне тако што је направила изузетке чијом применом се неко ко је у доцњи (како је то било раније дефинисано — по првобитном датуму доспећа) може сматрати да није у доцњи. Практично доцња се не рачуна од првобитног датума доспећа, већ од накнадно договореног датума између банке и дужника.

Одлука се понајмање тиче повећања способности банака да пласирају нове кредите, јер се не тиче додатне ликвидности банака. Тиче се већ датих кредита који су постали проблематични и чији повраћај треба представити мање ризичним и мање скупим.

Да упоредимо резервисања предвиђена старом и новом Одлуком о класификацији:

Категорија	Претходна Одлука	Нова Одлука
А	0%	0%
Б	5–10%	2%
В	20–30%	15%
Г	40–75%	30%
Д	100%	100%

Према рачуници НБС банке тренутно држе у својим билансима 447 милијарди динара као резерву за ризичне пласмане, а новом Одлуком за те намене издвајаће 390 милијарди динара. Банкама за евентуално повећање кредитног потенцијала остаје 57 милијарди динара.

Треба рећи да се Одлуком прописује минимално резервисање, а да свака банка према својој пословној политици врши процену ризика и резервисање које може бити и веће него применом ове Одлуке. Другим речима, ако банке не желе да повећају пласмане привреди, ова Одлука их неће и не може на то натерати.

Из табеле видимо да су највеће олакшице за резервисања у категорији средње задужених предузећа. То су најчешће солидна предузећа која су запала у проблем због опште неликвидности привредног система. Она су и најчешће жртве банака које се уплаше за повраћај кредита тј. банке над њима убрзавају све мере наплате, јер од њих још има шта да се узме.

Да ли ће кредити појефтинити због смањења трошкова пословања банака? Вероватно неће. Када су смањене каматне стопе на девизну штедњу са 7,5% на 5,5 % кредити нису појефтинили.

Ова на изглед невелика измена у погледу благовремености, битно мења позицију предузећа у класификацији од стране банке, а мења и позицију банке при оцени од стране Народне банке Србије.

Све у свему, прикрива се велика презадуженост привреде, као и велики број проблематичних кредита. Одлажу се санкције банака према предузећима и санкције Народне банке према банкама. На глобалном нивоу, прикрива се сав нерад и јавашлук режима у погледу дефинисања и остварења смислене економске политике. Такође, прикривају се катастрофални ефекти трошења буџетског новца од стране оних који су непосредније одговорни за стање у привреди него што је то Народна банка.

Србија, земља финансијских чуда

 

Србија је данас више задужена него СФРЈ када јој је због презадужености било забрањено даље задуживање. Откуд та толеранција светских финансијских моћника. Одговор се наслућује у једној реченици говора вицегувернера НБС, Бојана Марковића, на Првој конференцији о управљању кредитним ризиком, одржаној 30. новембра 2011. године. Дакле, непуне две седмице пре доношења Одлуке о класификацији, која у свом средишту садржи управо управљање ризиком.

Вицегувернер се позабавио следећим питањем: Зашто постоји толика разлика у перцепцији страних аналитичара и инвеститора и домаће јавности у погледу макроекономских перспектива Србије?

Свакодневно смо сведоци да у необјављеном рату између долара и евра моћне банке, целе државе, па и групе држава (зона евра), губе или им се прети да ће изгубити кредитни рејтинг, односно, да ће од свемоћних рејтинг агенција бити прокажене као опасне за инвеститоре. Примера ради, Мађарска је пре пар дана добила статус зоне за неинвестирање (најгори могући!) јер се посвађала са ММФ, а посвађала се јер премијер Орбан није хтео да послуша своје Г–експерте и задужи се код ММФ–а за додатних 15–20 милијарди долара.

За дивно чудо, међународни инвеститори и агенције за процену кредитног рејтинга препознали су побољшање макроекономских перспектива Србије, констатује наш вицегувернер. И каже нам да је у овим бурним временима то веома битно, зато што обезбеђује приступ одрживим изворима финансирања по нижој цени.

Насупрот домаћим медијима који све виде црно, кредитни рејтинг Србије је побољшан, чиме је она постала једна од ретких земаља у региону чији је кредитни рејтинг бољи сада него што је био пре кризе (мисли се на први талас 2008. године).

У новембру 2010. агенција за процену кредитног рејтинга „Фич“ је негативне изгледе кредитног рејтинга Србије кориговала на стабилне. У марту 2011. агенција „Стандард и Пурс“ је кредитни рејтинг повећала са ББ– на ББ. У новембру 2011. „Фич“ је задржао кредитни рејтинг Србије на истом нивоу. Истовремено је рејтинг многих земаља у региону смањен.

Затим следе агенцијски хвалоспеви монетарној политици НБС која, мало по мало, обезбеђује макроекономску стабилност (без раста и развоја). Међу тим хвалоспевима један се посебно истиче, јер даје одговор на питање откуд несагласност између домаћих и страних посматрача и оцењивача.

„Најмање рањиве земље су Република Чешка, Пољска и Србија, а изван Централне и Источне Европе, Турска и Русија. Заједничко свима су профитабилан банкарски сектор, низак степен зависности од финансирања матичних банака и веће домаће учешће у власничкој структури банкарског сектора“ (Стандард банк, август 2011).

Ето нам њиховог одговора на питање шта радити, а да те не стигне бич светске финансијске олигархије. Стави домаћи капитал у службу њихових банака и обезбеди им велики профит на сопствени новац који ти они позајмљују?!

***

„Омогућите да се ради, не чекајте милијарде. Власт мора да пружи прилику људима да потврде неспорно знање, способност и креативност. Економске власти у 2011. нису довољно помогле онима који раде. То значи да Влада није довољно учинила ни да око 750.000 званично незапослених брже дође до посла.“ Ово су све поруке Ћел–Мортен Јонсена, председника Савета страних инвеститора у Србији. (Политика, 13 новембар 2011. )

А наш народ каже: „Дуг је зао друг“. Каже и: „У се и у своје кљусе“.

Али га однарођени режим изгледа не чује.

---

Објављено као: „Одлагање банкрота [Економија суноврата]“, Велика Србија, бр. 3485, јануар 2012, Српска радикална странка, Земун, стр. 44-47.